KARABEG: Gospodine Nosov, mislite li da građani Srbije znaju punu istinu o onome što se dogodilo u Srebrenici?
NOSOV: Mislim da ne. Ne samo o Srebrenici, nego i o oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. U Srbiji vlada atmosfera u kojoj ljudi ne žele da se bave skorijom prošlošću. Jednostavno odbijaju da prihvate činjenice o zločinima.
OBRADOVIĆ: Ja smatram da istina o svemu onome što se događalo u Srebrenici i u njenoj okolini, od 1992. do 1995. godine, još uvek nije dovoljno prisutna, niti u Srbiji, niti u drugim zemljama na prostoru biše Jugoslavije, pre svega zbog ogromne medijske hajke koja se, evo svi smo svedoci, naročito u poslednjih mesec dana, intenzivno vodi protiv srpskog naroda i protiv onih Srba koji su bili naši najistaknutiji predvodnici u to vreme. Reč je, naravno, o doktoru Radovanu Karadžiću i generalu Ratku Mladiću.
NOSOV: Ne vidim da se vodi neka hajka protiv srpskog naroda. Ono što sigurno znam, to je da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić optuženi pred Haškim tribunalom i da za njima postoji poternica Haškog tribunala, i u Srbiji, a i u svim drugim zemljama bivše Jugoslavije. Ne mislim da postoji bilo kakva vrsta hajke. Ono što postoji je poricanje činjenice da je u Srebrenici izvršen genocid, što je utvrrđeno u presudi Haškog tribunala Radoslavu Krstiću, jednom od najbližih saradnika Ratka Mladića.
OBRADOVIĆ: Činjenica je da se vodi hajka protiv srpskog naroda. Evo vam samo jedan primer. Televizija B 92 je 11. jula čitav svoj program posvetila događaju u Potočarima, komemoraciji koja se tamo odvijala. Sutradan, kada je vršen pomen srpskim novomučenicima, koji su stradali u tom kraju, to je samo onako uzgred spomenuto u vestima, a o muslimanskom događaju se pričalo čitav dan na toj televiziji, neprekidno su išli direktni prenosi, komentari i tako dalje. Slično je bilo i kada su prikazivani snimci zločina iz tog nesrećnog rata. Kada su prikazivani snimci ubijenih muslimana, onda se to opet vrtelo danima, a kada je trebalo prikazati snimke ubijenih Srba, toga, naravno, nije bilo. Ista je situacija i na mnoštvu medija u Srbiji. Što se tiče presuda Haškog tribunala, taj tribunal, pre svega, nije ni legalna, niti legitimna institucija. Podsetiću vas da je takozvani Međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije osnovan odlukom Saveta bezbednosti, koji nije ovlašten da donosi takve odluke. Takve odluke može doneti samo Generalna skupština Ujedinjenih nacija, koja je jednu sličnu odluku donela nešto kasnije, osnovavši pre nekoliko godina Međunarodni sud pravde. Dakle, taj sud jeste i legalan i legitiman, ali Sjedinjene Američke Države su saopštile da neće prihvatiti nikakve odluke tog suda koje su vezane za američke državljane. S kojim onda pravom Sjedinjene Američke Države, i uopšte bilo ko na Zapadu ,traži od nas Srba da priznamo Haški tribunal.
NOSOV: Činjenica je da Amerikanci odbijaju da potpišu, odnosno da ratifikuju Rimski sporazum o osnivanju tog suda, što ja smatram lošim za međunarodnu pravdu, mislim da je to jedna velika greška američke politike. S druge strane ne bih se složio sa stavom gospodina Obradovića da je Haški tribunal nelegalan. Mislim da je doprinos tog tribunala jako veliki i da zapravo nismo ni svesni koliko je važno što u Haškom tribunalu postoji neviđena dokumentacija o zločinima počinjenim na prostoru bivše Jugoslavije i što se tamo mogu pronaći podaci, odnosno svedočenja i žrtava i svedoka i očevidaca. To je prvi put u istoriji naroda na Balkanu da posle oružanih sukoba, posle ratova, postoji institucija koja kažnjava zločine. Gospodinu Obradoviću se ne sviđa što Zapad ili Amerika traže od nas da se suočimo sa prošlošću, ali za mene nije bitno šta od nas traže Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Mislim da mi sami moramo da se suočimo sa prošlošću i da, tako da kažem, očistimo svoje dvorište upravo zbog nas samih. Inače, mislim da je jako dobro što je B 92 prenosio komemoraciju u Potočarima i znam da je nije prenosila samo ta televizija. Ne slažem se da je to bio "muslimanski događaj", kako kaže gospodin Obradović. To je bila komemoracija žrtvama, sahranjeno je preko 600 ljudi i jako je važno što je javnost u Srbiji imala prilike da o tome da čuje.
OBRADOVIĆ: Slažem se da se treba suočiti sa prošlošću, ali pod suočavanjem sa prošlošću, pre svega, podrazumevam raskid sa lažima. A jedna od velikih, možda najvećih laži, je upravo taj mit o Srebrenici, o tom izmišljenom genocidu koji su Srbi kobajagi počinili nad muslimanskim življem, što je jedna potpuna laž i besmislica. Uostalom, da su Srbi hteli da izvrše genocid nad bilo kime, pa zar bi na bilo koji način bila pošteđena muslimanska nejač, žene i deca, kao što je to bio slučaj u Srebrenici. Genocid bi bio da su Srbi tu, ne daj Bože, upali i da su pobili sve živo, od kolevke, pa do staraca. Genocid je, s druge strane, u Srebrenici i u njenoj okolini učinjen upravo nad Srbima. Podsetiću vas da je oslobođenju Srebrenice iz jula 1995. godine prethodilo nešto strašno, užasno, grozno, o čemu vrlo malo možete da čujete i u samoj Srbiji, a kamo li u zapadnim medijima, a to su kontinuirani zločini koje su činile muslimanske jedinice iz Srebrenice, i to 1992, 1993, 1994 i 1995. godine. Uostalom, Srebrenica je bila jedna od takozvanih zaštićenih zona Ujedinjenih nacija i u njoj nije smelo biti oružanih formacija. Međutim, dobro je znano da su tu sve vreme rata delovale muslimanske vojne formacije i poznato je kakve su sve zločine one počinile nad srpskim stanovništvom u okolini. Jedna od velikih laži je takođe i slučaj Sarajeva, gde se neprekidno samo govori o muslimanskom stradanju, a niko ne govori o tome da je na hiljade i hiljade Srba stradalo u Sarajevu. Evo, tek sada se ta istina otkriva. Videli smo da Vlada Republike Srpske polako izlazi sa dokumentacijom o tome. Podsetiću vas da je u Sarajevu procentualno stradalo najviše Srba, mnogo više nego Hrvata ili muslimana.
NOSOV: Rekli ste da je Srebrenica bila zaštićena zona. Kako to da se zaštićena zona oslobađa?
OBRADOVIĆ: Oslobađa se zato što su u njoj bile oružane formacije koje su neprekidno delovale po okolnim srpskim selima.
NOSOV: Ja sam za to da se svi zločini na prostoru Srebrenice ispitaju i da se utvrde činjenice, dakle, da se kaže potpuna istina. A istina je da je u presudi generalu Krstiću utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid. Iz Srebrenice su u tih nekoliko dana proterani svi muslimani. Autobusi koji su ih razvozili, došli su iz Srbije. O tome postoje svedočenja očevidaca i priznanja krivice pred Haškim tribunalom, kao što je priznanje Momira Nikolića i Dragana Obrenovića koji vrlo detaljno opisuju šta se dešavalo u Srebrenici. Vaš problem je u tome što vi govorite samo o zločinima koji su se dogodili nad našim narodom. Zločini su se dogodili i nad drugim narodima. Suočavanje sa prošlošću može da krene nekim svojim dobrim tokom tek onda kada mi prihvatimo neviđenu odgovornost koju imamo kao društvo za ono što se dešavalo drugim narodima i što je počinjeno od strane srpskih oružanih formacija.
OBRADOVIĆ: Presude Haškog tribunala ne mogu ni na koji način da budu relevantne za ovo o čemu pričamo, zbog toga što je Haški tribunal nelegalan i izuzetno pristrasan.
NOSOV: Da li to znači da će biti takođe pristrasan kada donese presude za zločine nad Srbima?
OBRADOVIĆ: Vrlo pristrasan, zato što su po pravilu presude koje se izriču nad muslimanima i Hrvatima u Haškom tribunalu neuporedivo lakše.
NOSOV: Recite koje su to presude. Ja ću da se složim s vama, ako mi kažete primere.
OBRADOVIĆ: Uzmimo, recimo, šta se dešava sa Naserom Orićem. Naser Orić je pred Haškim tribunalom optužen za neke potpuno minorne stvari. Optužen je za spaljivanje nekih kuća i za zlostavljanje nekolicine Srba koji su bili zatočeni od strane njegovih vojnika. Niko u Hagu ne govori o tome šta se desilo u tim srpskim selima, niko ne govori o stotinama i hiljadama Srba koji su stradali u kraju oko Srebrenice, koji su bili žrtve Nasera Orića i njegovih formacija. Gde je tu komandna odgovornost? Zašto se u tom slučaju ne primene isti aršin i na Nasera Orića, koji su primenjeni i na Srbe? Evo još jednog primera. Haški tribunal daje sebi za pravo da sudi ratnim liderima Srba, svejedno da li su oni s ove ili s one strane Drine, a istovremeno se oglašava potpuno nenadležnim za slučaj masovnih ratnih zločina koje su počinili državnici zemalja NATO pakta, bombardujući Srbiju i Crnu Goru. U Hagu se takođe, s očiglednom političkom namerom, stalno odugovlačilo sa podizanjem optužnice protiv Tuđmana i Izetbegovića. Čekali su da ti ljudi umru, da ne bi mogli biti optuženi.
NOSOV: Ja ne mislim da je Haški tribunal čekao da ti ljudi umru. Ono što znam, to je da država Srbija – to mogu da vam potvrde mnogi ljudi u Srbiji koji su se bavili "Olujom" i prikupljali dokumentaciju za Hag - nije želela da dozvoli istražiteljima Tribunala pristup Srbima iz Hrvatske koji su izbegli u Srbiju i koji su mogli da svedoče. To je ,uostalom, zvaničan podatak koji je iznet i pred Savetom bezbednosti, mislim 1999. ili 2000. godine. Što se tiče NATO intervencije, tačno je da je postojalo nekoliko slučajeva, kao što su Grdelica, kao što je onaj most u Vojvodini, kao što je Aleksinac, kao što je Radio televizija Srbije, u kojima je, po mom uverenju, pošto ja to posmatram kao aktivista za ljudska prava, došlo do kršenja ljudskih prava i mislim da nije trebalo da NATO preduzme takve korake. Tužilaštvo Haškog tribunala je zauzelo drugačiji stav i to nema veze sa samim sudom, jer sud operiše po optužnici. Kad je reč o Naseru Oriću, ja ne znam da li ste pratili njegovo suđenje. Zapravo, mediji u Srbiji su vrlo malo pisali o tom suđenju, i ne samo o tome nego i o drugim suđenjima za zločine nad Srbima, i to je, između ostalog, jedan od razloga što u Srbiji postoji uverenje da sud u Hagu ne sudi za zločine nad Srbima. Da ste pratili ta suđenja, videli biste da je postupak isti kao u procesima protiv optuženih Srba, identičan je način iznošenja činjenica. Vi govorite o stotinama i hiljadama Srba koji su stradali u Srebrenici. Gde su vam dokazi, gde su vam činjenice? Ne možemo da govorimo na nivou babskih priča. Ne možemo praviti zaključke na osnovu onoga što smo čuli od nekog. Sve mora da bude dokumentovano, dokazano, moraju da postoje neki parametri, kao što to radi Haški tribunal, koji je u slučaju Krstić dokazao da je u Srebrenici izvršen genocid.
OBRADOVIĆ: I ja kažem da se u Srebrenici desio genocid, ali nad srpskim narodom, ne nad muslimanima.
NOSOV: Ja ne mislim da se u Srebrenici desio genocid nad srpskim narodom, mislim da je postojala državna politika Srbije i vrha rukovodstva Republike Srpske da se svi muslimani istrebe, kao što je postojala ista politika u kontekstu Kosova da se istrebe svi Albanci.
OBRADOVIĆ: To je potpuno smešno. To je nešto što nikada nije krasilo nijednog srpskog političara, nijednog srpskog državnika, nijednog srpskog vojnika. Nikada do sada u našoj istoriji.
NOSOV: Mladić je, osvajajući Srebrenicu, rekao: "Poklanjamo Srebrenicu srpskom narodu".
OBRADOVIĆ: Nemojte, molim vas, da se svrstavate u isti tabor s onima koji tvrde da smo mi odjednom postali nekakvi genocidni ljudi, genocidan narod. A uvek do sada, u našoj istoriji, mi smo bili ti koji su trpeli genocid. I kako je sad moguće da smo mi ođednom postali toliki zločinci?
NOSOV: Pustite istoriju, pustite Drugi svetski rat, sad govorimo o konkretnoj stvari. Evo, ja vas pitam: šta je Ratko Mladić rekao kad je ušao u Srebrenicu?
OBRADOVI: A ja vas pitam zbog čega se neprekidno negira postojanje genocida nad srpskim narodom u Sarajevu i njegovoj okolini, u Srebrenici i njenoj okolini? Podsetiću vas da su u Srebrenici i njenoj okolini u potpunosti spaljena i uništena sva srpska sela. Pogotovo je to bilo krvavo u Bratuncu.
NOSOV: Znate li Vi koliko je muslimana ubijeno u Bratuncu, koliko njihovih tela iz masovnih grobnica treba da bude sahranjeno ? Da bi postojao genocid, mora da postoji namera, a u slučaju Srebrenice upravo o tome je reč.
OBRADOVIĆ: Pa, očigledna je namera kada upadnete u selo na najveće srpske praznike, kao što su Božić ili Petrovdan.
NOSOV: To da li ste upali na Božić ili Petrovdan nije baš toliko važno.
OBRADOVIĆ: Ma nemojte?! Pa, pitao bih vas da li bi vam bilo važno, da je u tim događajima stradao - daleko bilo - neko od vaših bližnjih.
NOSOV: Kakve veze ima Petrovdan s tim, molim vas?
OBRADOVIĆ: Očigledno je da je to smišljeno urađeno upravo na najveće srpske praznike, kada se Srbi malo opuste, kada ne očekuju napad. To je najveći dokaz o zločinačkoj nameri.
NOSOV: Ne bih rekao da je to nekakav dokaz o zločinačkoj nameri. Ono što znam, što sam pročitao u relevantnim izvorima, što sam čuo od žrtava, što sam pročitao u vezi sa slučajem Krstić, je da je u Srebrenici počinjen genocid, da je rukovodstvo bosanskih Srba imalo nameru da istrebi i uništi sve bosanske muslimane u tom gradu i to je činjenica. Govorite o Sarajevu, ali nikako da pomenete da je tokom 44 meseca granatiranja tog grada, svakodnevnog, besomučnog, poginulo preko 10.000 građana, među kojima je bilo i Srba. Postoji onaj snimak Mladićevog naređenja u kome on kaže – granatiraj ovaj deo Sarajeva, pa granatiraj onaj deo Sarajeva, a kad mu neko kaže da tamo ima i Srba, on ne reaguje na to.
OBRADOVIĆ: U Sarajevu su sve vreme postojale muslimanske oružane formacije. Kada iz Sarajeva dejstvuje muslimanska artiljerija po srpskim položajima, zar biste vi sedeli skrštenih ruku?
NOSOV: Kako možete da govorite o artiljerijskom napadu na srpske položaje nad Sarajevom kad je Sarajevo bilo pod opsadom 44 meseca.
OBRADOVIĆ: Vratio bih se na presude Haškog tribunala, na koje se stalno poziva kolega Nosov. Pre svega, ta priznanja koja su data od strane Srba, to je ustvari bila najobičnija trampa. Ludi priznaju nešto u zamenu za nagodbu sa sudom, koja se obično odnosi na smanjivanje kazne ili nešto slično. Upravo to je uradila Biljana Plavšić. A kad je reč o pristranosti Tribunala, evo vam još jednog primera. Ramušu Haradinaju je, bez ikakvih problema, data mogućnost da da ode na sahranu svog brata, a posle toga je ekspresno pušten na slobodu i nikakva zapreka mu nije stavljena u smisu bavljenja politikom.
NOSOV: To nije tačno. Govorite nešto što nije tačno.
OBRADOVIĆ: Kako nije tačno? Čovek je lepo najavio da će se baviti politikom.
NOSOV: Najavio je da će tražiti odobrenje da se bavi politikom, koje još uvek nije dobio i verovatno ga neće ni dobiti.
OBRADOVIĆ: To ćemo da vidimo. A šta je drugo nego političko i javno aktiviranje upravo to kada on ode na sahranu svog brata?
NOSOV: Čekajte, čoveku je umro brat, pustili su ga da ode na sahranu zbog brata. Puštali su i druge da idu na sahrane.
OBRADOVIĆ: A da li bi Radovana Karadžića pustili da ode na sahranu svoje majke? Ili bi ga odmah tamo skembali, strpali u helikopter i odveli?
NOSOV: On je begunac od pravde, tako da su vlasti dužne da ga uhapse i isporuče Tribunalu, gde god se pojavi.
OBRADOVIĆ: Ne, to što Hag nudi nije nikakva pravda, to je najobičnija i najokorelija laž. To je, zapravo, jedan od mnogobrojnih vidova pritiska na Srbe i na srpski narod. Jer nakon svih tih haških priča o genocidu i svemu ostalom, po svemu sudeći, sledi priznavanje onih tužbi koje su protiv Srbije podnele Hrvatska i Bosna i Hercegovina za navodnu agresiju, nakon čega bi Srbija bila osuđena na plaćanje ogromne ratne odštete, koja se meri stotinama milijardi dolara. Sledeći korak bi onda, naravno, bio ukidanje Republike Srpske, koja bi bila proglašena za genocidnu tvorevinu. Uostalom, videli smo da o tome sve smelije i otvorenije govore muslimanski lideri, kao pre neki dan u Srebrenici.
NOSOV: Ja nisam čuo nijednog muslimanskog lidera u Srebrenici da je to rekao. Čuo sam samo nekog građanina koji je uzeo mikrofon i to rekao. Ja vam još jednom ponavljam: ne možete da se zalažete za istinu i pravdu, a da istovremeno govorite samo o zločinima koje su drugi počinili nad Srbima. Zašto ne govorite o zločinima koji su za vreme Miloševićevog režima počinjeni nad Srbima? Da li gospodin Obradović zna da su „Arkanovci“ po ulicama skupljali srpske izbeglice iz Hrvatske i vraćali ih u Erdut. Jednog čoveka su nakon torture ugurali u pseću kućicu, a posle ga naterali da se vrati u Hrvatsku, iako je on otuda pobegao, bežeći od "Oluje" i onog što mu se tamo dešavalo. Mi moramo da progovorimo o onome što je činila naša država, o onome što je, ako hoćete, činio naš narod, jer to je jedini put i jedini način da steknemo moralno pravo da postavima sva ona pitanja koja gospodin Obradović sada postavlja.
OBRADOVIĆ: Zbog čega vi nijednom do sada niste progovorili o užasnim i stravičnim zločinima koji su se dešavali nad srpskim narodom?
NOSOV: To nije tačno. Ja prosto neću s vama da razgovaram o tome zato što vi ne govorite činjenično. Moja organizacija, recimo, jako puno radi na Kosovu.
OBRADOVIĆ: Činjenica je da je na bilbordima koje je vaša organizacija postavila širom Beograda…
NOSOV: A vi ih uništili.
OBRADOVIĆ:...smišljeno prikazano stradanje muslimana, ali se niste potrudili da iste takve bilborde stavite kao spomen na stradanja Srba. Zbog čega?
NOSOV: Gde da ih stavimo?
OBRADOVIĆ: U Beogradu.
NOSOV: A zašto bi u Beogradu to stavljali? Jesu li u Beogradu stradali Srbi?
OBRADOVIĆ: Srbi su stradali širom srpskih zemalja.
NOSOV: Opet te priče o srpskim zemljama.
OBRADOVIĆ: U Beogradu su stradali Srbi za vreme NATO agresije. Time biste pokazali da imate jednak pristup svim žrtvama. Uostalom, u Beogradu nije stradao nijedan musliman za vreme rata. U Beogradu nisu stradali ljudi koji se sahranjuju u Srebrenici.
NOSOV: To nije tačno. U Batajnici je, gospodine Obradoviću, bio logor, i vi to znate.
OBRADOVIĆ: Ja govorim o muslimanima za vreme rata.
NOSOV: I ja govorim o tome. U Batajnici je bio logor.
OBRADOVIĆ: To što pričate su najobičnije budalaštine.
NOSOV: To nisu budalaštine, već činjenice.
OBRADOVIĆ: Zločini, koje vaša organizacija predstavlja na bilbordima, nisu se dešavali u Beogradu. Zbog čega onda u Beogradu ti bilbordi?
NOSOV: Zato što je iz Beograda, ako ništa drugo, u Srebrenicu otišlo bar deset autobusa da transportuje muslimane, pošto je sve to prethodno bilo organizovano. Zato što Beograd mora konačno da stavi tačku na politiku koju Vi zastupate, a to je netrpeljivost prema svima onima koji su drugi i drugačiji. I zato je veoma važno što je predsednik Srbije Boris Tadić otišao u Srebrenicu. U Srbiji se moraju jasno osuditi zločini koji su počinjeni nad drugima, upravo zbog toga da Srbija ne bi više bila mesto gde se slobodno kreću oni koji su optuženi za ratne zločine. Onaj ko je počinio zločin nema pravo da ovde živi i da se slobodno šeta. Jer, kako je silovao u Višegradu, silovaće i u Beogradu.
OBRADOVIĆ: Jako je bitno da bilbordi o stradanju Srba u okolini Srebrenice budu postavljeni u Beogradu. Moramo da se sećamo onoga što se dešavalo nama, kao što se treba sećati i onoga što se dešavalo drugim narodima, ja to ne sporim, svačije žrtve poštujem. Nijedan normalan čovek neće opravdavati zločine. Mi osuđujemo sve zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda. ali isto tako tražimo da se oda dostojno poštovanje srpskim žrtvama. Prema tome, ako se se zalažete za suočavanje sa prošlošću, morali biste da postavite i bilborde sa srpskim žrtvama. U protivnom, ne možete da držite pridike i da se zaklanjate iza parola o nekakvoj pravdi, o nekakvom nepristrasnom pristupu. Niko nema pravo da se na takav način poigrava sa našim narodom i sa državljanima Srbije. A pogotovo ne onaj ko se na tako besprizoran način odnosi prema Srbima, ko govori da nema nikakve veze da li su ti ljudi stradali na Božić ili na Petrovdan. Pa nemojte, molim vas, da se spuštate na takav nivo.
NOSOV: To što su ljudi stradali za vreme praznika, nije vam nikakav argument. Argument mogu da budu samo činjenice. Ja se apsolutno ne krijem iza pravde. Ja vam neću odgovarati na vaše optužbe da se mi bavimo samo zločinima nad drugima. To ostavljam Srbima koji žive u Bosni i na Kosovu i kojima naša organizacija pomaže.
KARABEG: Na kraju, molio bih da se vratimo osnovnoj temi - Srebrenici. Gospodine Obradoviću, po vama, šta se dogodilo u Srebrenici?
OBRADOVIĆ: Kada?
KARABEG: Jedanaestog jula 1995. godine.
OBRADOVIĆ: Vi pitate za 11. jul, ali ja ću se osvrnuti i na ono što se dešavalo pre toga, a desili su se stravični zločini nad srpskim narodom, za koje su upravo odgovorni Naser Orić i njegove jedinice iz Srebrenice. A ono što se desilo 11. jula 1995. godine jeste oslobađanje Srebrenice od tih zlikovaca. I ono što se dešava svih ovih godina u vezi sa Srebrenicom jeste jedna strahovita manipulacija, strahovito izvrtanje činjenica i pokušaj da se spisak od 8.000 nestalih muslimana prikaže kao spisak ljudi koji su pobijeni u genocidu. U stvarnosti toga nema, svi ti spiskovi o kojima se govori su, pre svega, spiskovi nestalih. A ono što je potvrđeno i utvrđeno, to je da je stradalo negde oko 2.000 ljudi, čija su tela pronađena, a ti ljudi su mahom bili muslimanski vojnici koji su stradali prilikom vojnih operacija oko Srebrenice, između ostalog i prilikom pokušaja probijanja obruča oko Srebrenice. A da je to zaista tako to potvrđuju i izveštaji koji su se pojavili ovih dana, a koje je uradila grupa izveštača iz Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, na čelu sa profesorom Edom Hermanom iz Univerziteta u Pensilvaniji. Ti izveštaji pokazuju da je prilikom oslobađanja Srebrenice 2.000 muslimana stradalo mahom u pokušaju probijanja, dok je oko 3.000 uspelo da probije i da se domogne muslimanske teritorije. Naravno, od svega toga je kasnije napravljena velika manipulacija. Svi prvobitni izveštaji Svetske zdravstvene organizacije su u potpunosti prenebregnuti i stvorila se fama oko tih navodno 8.000 ljudi koji su stradali u genocidu. Ponavljam, genocida nije bilo, a bilo ga je prilikom stradanja srpskog naroda u okolini Srebrenice i Bratunca.
KARABEG: Vi, znači, smatrate da je 11. jula 1995. godine Srebrenica oslobođena i da nije bilo zločina u Srebrenici nad bošnjačkim stanovništvom, je li to vaše stanovište?
OBRADOVIĆ: Ne. Smatram da je Srebrenica oslobođena i da nije bilo genocida. Ne mogu da tvrdim da nije bilo pojedinačnih zločina. Pojedinačnih zločina je očigledno bilo. Čak i ako je reč o masovnim zločinima, ja ih u potpunosti osuđujem. Osuđujem, dakle, sve zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda, kao što osuđujem i sve zločine koji su počinjeni nad Srbima. Ali, samo želim da se ne vrši manipulacija činjenicama. Želim da se poštuje istina, a ta istina je da u Srebrenici nije bilo genocida.
NOSOV: Moj stav o događajima u Srebrenici je potpuno drugačji, a zasnivam ga presudi Haškog tribunala generalu Krstiću, u kojoj je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid, na svedočenjima koja sam čuo, na pričama žrtava. I preporučujem gospodinu Obradoviću da pogleda film koji je uradila agencija SENSE. Taj film se zove "Trijumf zla" i u njemu vrlo jasno možete da vidite kako su se ti zločini desili, kako su se u Srebrenici odjednom pojavili toliki autobusi. U tih osam dana u Srebrenici se dogodio zločin koji će ostati zapisan kao mrlja u istoriji našeg naroda. Nažalost, ni deset godina nakon toga ljudi u Srbiji, uključujući i gospodina Obradovića, nisu spremni da prihvate činjenice u vezi sa tim zločinom. Po mom dubokom uverenju, poricanje genocida u Srebrenice biće kroz koju godinu kažnjivo, kao što je to danas slučaj sa poricanjem holokausta u Nemačkoj. Srbija, a to važi i za sve zemlje bivše Jugoslavije, mora da iskoristi modele koje su koristile zemlje poput Nemačke. To je neophodno zbog naše budućnosti, ali pre svega zbog svih onih ljudi koji su tamo stradali. Ja sam 11. jula na komemoraciji u Potočarima čuo mnoga imena žrtva koja su tamo iščitana. Čuo sam i ime jednog mladića koji je rođen iste godine kada i ja i pomislio sam da je to mogao da bude i moj vršnjak iz klupe.
OBRADOVIĆ: Da ste došli u Srebrenicu dan kasnije, na Petrovdan, mogli biste ste da vidite momka koji je sa osam godina bio u muslimanskom zatvoru. Tamo je bio zlostavljan mesec dana, njegovi drugovi su bili pobijeni, a on je je pukim slučajem, samo uz Božiju pomoć, preživeo. To je istina. A ako već želite da govorite o istini, ja bih vas zamolio da konačno počnete da se na podjednak način bavite žrtvama i Srba i muslimana i Hrvata.
NOSOV: Ja ne razumem taj vaš stav o podjednakom načinu, ne znam šta to znači.
OBRADOVIĆ: To znači da treba postaviti bilborde i o srpskim žrtvama, a ne samo o muslimanskim.
NOSOV: Što vi niste postavili bilborde o Srebrenici?
OBRADOVIĆ: Mi nemamo para kao vi, mi nemamo para za bacanje. Ono što smo mi uradili, to je odavanje počasti žrtvama, pre svega Srbima koji su postradali u tom kraju. Znate, ja sam pravoslavno verujući Srbin i hrišćanin, ja mogu da učestvujem u verskom obredu Srpske pravoslavne crkve, ali ne i u u verskom obredu muslimana, koji se odvijao 11. jula u Potočarima.
KARABEG: Ako se slažete, ja bih da završimo ovaj razgovor. Mislim da je ovo prvi put da se u dijalogu nađu na jednoj strani organizacija kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava, a na drugoj organizacija poput Pokreta “Obraz”.
NOSOV: Mislim da ne. Ne samo o Srebrenici, nego i o oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. U Srbiji vlada atmosfera u kojoj ljudi ne žele da se bave skorijom prošlošću. Jednostavno odbijaju da prihvate činjenice o zločinima.
OBRADOVIĆ: Ja smatram da istina o svemu onome što se događalo u Srebrenici i u njenoj okolini, od 1992. do 1995. godine, još uvek nije dovoljno prisutna, niti u Srbiji, niti u drugim zemljama na prostoru biše Jugoslavije, pre svega zbog ogromne medijske hajke koja se, evo svi smo svedoci, naročito u poslednjih mesec dana, intenzivno vodi protiv srpskog naroda i protiv onih Srba koji su bili naši najistaknutiji predvodnici u to vreme. Reč je, naravno, o doktoru Radovanu Karadžiću i generalu Ratku Mladiću.
NOSOV: Ne vidim da se vodi neka hajka protiv srpskog naroda. Ono što sigurno znam, to je da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić optuženi pred Haškim tribunalom i da za njima postoji poternica Haškog tribunala, i u Srbiji, a i u svim drugim zemljama bivše Jugoslavije. Ne mislim da postoji bilo kakva vrsta hajke. Ono što postoji je poricanje činjenice da je u Srebrenici izvršen genocid, što je utvrrđeno u presudi Haškog tribunala Radoslavu Krstiću, jednom od najbližih saradnika Ratka Mladića.
OBRADOVIĆ: Činjenica je da se vodi hajka protiv srpskog naroda. Evo vam samo jedan primer. Televizija B 92 je 11. jula čitav svoj program posvetila događaju u Potočarima, komemoraciji koja se tamo odvijala. Sutradan, kada je vršen pomen srpskim novomučenicima, koji su stradali u tom kraju, to je samo onako uzgred spomenuto u vestima, a o muslimanskom događaju se pričalo čitav dan na toj televiziji, neprekidno su išli direktni prenosi, komentari i tako dalje. Slično je bilo i kada su prikazivani snimci zločina iz tog nesrećnog rata. Kada su prikazivani snimci ubijenih muslimana, onda se to opet vrtelo danima, a kada je trebalo prikazati snimke ubijenih Srba, toga, naravno, nije bilo. Ista je situacija i na mnoštvu medija u Srbiji. Što se tiče presuda Haškog tribunala, taj tribunal, pre svega, nije ni legalna, niti legitimna institucija. Podsetiću vas da je takozvani Međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije osnovan odlukom Saveta bezbednosti, koji nije ovlašten da donosi takve odluke. Takve odluke može doneti samo Generalna skupština Ujedinjenih nacija, koja je jednu sličnu odluku donela nešto kasnije, osnovavši pre nekoliko godina Međunarodni sud pravde. Dakle, taj sud jeste i legalan i legitiman, ali Sjedinjene Američke Države su saopštile da neće prihvatiti nikakve odluke tog suda koje su vezane za američke državljane. S kojim onda pravom Sjedinjene Američke Države, i uopšte bilo ko na Zapadu ,traži od nas Srba da priznamo Haški tribunal.
NOSOV: Činjenica je da Amerikanci odbijaju da potpišu, odnosno da ratifikuju Rimski sporazum o osnivanju tog suda, što ja smatram lošim za međunarodnu pravdu, mislim da je to jedna velika greška američke politike. S druge strane ne bih se složio sa stavom gospodina Obradovića da je Haški tribunal nelegalan. Mislim da je doprinos tog tribunala jako veliki i da zapravo nismo ni svesni koliko je važno što u Haškom tribunalu postoji neviđena dokumentacija o zločinima počinjenim na prostoru bivše Jugoslavije i što se tamo mogu pronaći podaci, odnosno svedočenja i žrtava i svedoka i očevidaca. To je prvi put u istoriji naroda na Balkanu da posle oružanih sukoba, posle ratova, postoji institucija koja kažnjava zločine. Gospodinu Obradoviću se ne sviđa što Zapad ili Amerika traže od nas da se suočimo sa prošlošću, ali za mene nije bitno šta od nas traže Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Mislim da mi sami moramo da se suočimo sa prošlošću i da, tako da kažem, očistimo svoje dvorište upravo zbog nas samih. Inače, mislim da je jako dobro što je B 92 prenosio komemoraciju u Potočarima i znam da je nije prenosila samo ta televizija. Ne slažem se da je to bio "muslimanski događaj", kako kaže gospodin Obradović. To je bila komemoracija žrtvama, sahranjeno je preko 600 ljudi i jako je važno što je javnost u Srbiji imala prilike da o tome da čuje.
OBRADOVIĆ: Slažem se da se treba suočiti sa prošlošću, ali pod suočavanjem sa prošlošću, pre svega, podrazumevam raskid sa lažima. A jedna od velikih, možda najvećih laži, je upravo taj mit o Srebrenici, o tom izmišljenom genocidu koji su Srbi kobajagi počinili nad muslimanskim življem, što je jedna potpuna laž i besmislica. Uostalom, da su Srbi hteli da izvrše genocid nad bilo kime, pa zar bi na bilo koji način bila pošteđena muslimanska nejač, žene i deca, kao što je to bio slučaj u Srebrenici. Genocid bi bio da su Srbi tu, ne daj Bože, upali i da su pobili sve živo, od kolevke, pa do staraca. Genocid je, s druge strane, u Srebrenici i u njenoj okolini učinjen upravo nad Srbima. Podsetiću vas da je oslobođenju Srebrenice iz jula 1995. godine prethodilo nešto strašno, užasno, grozno, o čemu vrlo malo možete da čujete i u samoj Srbiji, a kamo li u zapadnim medijima, a to su kontinuirani zločini koje su činile muslimanske jedinice iz Srebrenice, i to 1992, 1993, 1994 i 1995. godine. Uostalom, Srebrenica je bila jedna od takozvanih zaštićenih zona Ujedinjenih nacija i u njoj nije smelo biti oružanih formacija. Međutim, dobro je znano da su tu sve vreme rata delovale muslimanske vojne formacije i poznato je kakve su sve zločine one počinile nad srpskim stanovništvom u okolini. Jedna od velikih laži je takođe i slučaj Sarajeva, gde se neprekidno samo govori o muslimanskom stradanju, a niko ne govori o tome da je na hiljade i hiljade Srba stradalo u Sarajevu. Evo, tek sada se ta istina otkriva. Videli smo da Vlada Republike Srpske polako izlazi sa dokumentacijom o tome. Podsetiću vas da je u Sarajevu procentualno stradalo najviše Srba, mnogo više nego Hrvata ili muslimana.
NOSOV: Rekli ste da je Srebrenica bila zaštićena zona. Kako to da se zaštićena zona oslobađa?
OBRADOVIĆ: Oslobađa se zato što su u njoj bile oružane formacije koje su neprekidno delovale po okolnim srpskim selima.
NOSOV: Ja sam za to da se svi zločini na prostoru Srebrenice ispitaju i da se utvrde činjenice, dakle, da se kaže potpuna istina. A istina je da je u presudi generalu Krstiću utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid. Iz Srebrenice su u tih nekoliko dana proterani svi muslimani. Autobusi koji su ih razvozili, došli su iz Srbije. O tome postoje svedočenja očevidaca i priznanja krivice pred Haškim tribunalom, kao što je priznanje Momira Nikolića i Dragana Obrenovića koji vrlo detaljno opisuju šta se dešavalo u Srebrenici. Vaš problem je u tome što vi govorite samo o zločinima koji su se dogodili nad našim narodom. Zločini su se dogodili i nad drugim narodima. Suočavanje sa prošlošću može da krene nekim svojim dobrim tokom tek onda kada mi prihvatimo neviđenu odgovornost koju imamo kao društvo za ono što se dešavalo drugim narodima i što je počinjeno od strane srpskih oružanih formacija.
OBRADOVIĆ: Presude Haškog tribunala ne mogu ni na koji način da budu relevantne za ovo o čemu pričamo, zbog toga što je Haški tribunal nelegalan i izuzetno pristrasan.
NOSOV: Da li to znači da će biti takođe pristrasan kada donese presude za zločine nad Srbima?
OBRADOVIĆ: Vrlo pristrasan, zato što su po pravilu presude koje se izriču nad muslimanima i Hrvatima u Haškom tribunalu neuporedivo lakše.
NOSOV: Recite koje su to presude. Ja ću da se složim s vama, ako mi kažete primere.
OBRADOVIĆ: Uzmimo, recimo, šta se dešava sa Naserom Orićem. Naser Orić je pred Haškim tribunalom optužen za neke potpuno minorne stvari. Optužen je za spaljivanje nekih kuća i za zlostavljanje nekolicine Srba koji su bili zatočeni od strane njegovih vojnika. Niko u Hagu ne govori o tome šta se desilo u tim srpskim selima, niko ne govori o stotinama i hiljadama Srba koji su stradali u kraju oko Srebrenice, koji su bili žrtve Nasera Orića i njegovih formacija. Gde je tu komandna odgovornost? Zašto se u tom slučaju ne primene isti aršin i na Nasera Orića, koji su primenjeni i na Srbe? Evo još jednog primera. Haški tribunal daje sebi za pravo da sudi ratnim liderima Srba, svejedno da li su oni s ove ili s one strane Drine, a istovremeno se oglašava potpuno nenadležnim za slučaj masovnih ratnih zločina koje su počinili državnici zemalja NATO pakta, bombardujući Srbiju i Crnu Goru. U Hagu se takođe, s očiglednom političkom namerom, stalno odugovlačilo sa podizanjem optužnice protiv Tuđmana i Izetbegovića. Čekali su da ti ljudi umru, da ne bi mogli biti optuženi.
NOSOV: Ja ne mislim da je Haški tribunal čekao da ti ljudi umru. Ono što znam, to je da država Srbija – to mogu da vam potvrde mnogi ljudi u Srbiji koji su se bavili "Olujom" i prikupljali dokumentaciju za Hag - nije želela da dozvoli istražiteljima Tribunala pristup Srbima iz Hrvatske koji su izbegli u Srbiju i koji su mogli da svedoče. To je ,uostalom, zvaničan podatak koji je iznet i pred Savetom bezbednosti, mislim 1999. ili 2000. godine. Što se tiče NATO intervencije, tačno je da je postojalo nekoliko slučajeva, kao što su Grdelica, kao što je onaj most u Vojvodini, kao što je Aleksinac, kao što je Radio televizija Srbije, u kojima je, po mom uverenju, pošto ja to posmatram kao aktivista za ljudska prava, došlo do kršenja ljudskih prava i mislim da nije trebalo da NATO preduzme takve korake. Tužilaštvo Haškog tribunala je zauzelo drugačiji stav i to nema veze sa samim sudom, jer sud operiše po optužnici. Kad je reč o Naseru Oriću, ja ne znam da li ste pratili njegovo suđenje. Zapravo, mediji u Srbiji su vrlo malo pisali o tom suđenju, i ne samo o tome nego i o drugim suđenjima za zločine nad Srbima, i to je, između ostalog, jedan od razloga što u Srbiji postoji uverenje da sud u Hagu ne sudi za zločine nad Srbima. Da ste pratili ta suđenja, videli biste da je postupak isti kao u procesima protiv optuženih Srba, identičan je način iznošenja činjenica. Vi govorite o stotinama i hiljadama Srba koji su stradali u Srebrenici. Gde su vam dokazi, gde su vam činjenice? Ne možemo da govorimo na nivou babskih priča. Ne možemo praviti zaključke na osnovu onoga što smo čuli od nekog. Sve mora da bude dokumentovano, dokazano, moraju da postoje neki parametri, kao što to radi Haški tribunal, koji je u slučaju Krstić dokazao da je u Srebrenici izvršen genocid.
OBRADOVIĆ: I ja kažem da se u Srebrenici desio genocid, ali nad srpskim narodom, ne nad muslimanima.
NOSOV: Ja ne mislim da se u Srebrenici desio genocid nad srpskim narodom, mislim da je postojala državna politika Srbije i vrha rukovodstva Republike Srpske da se svi muslimani istrebe, kao što je postojala ista politika u kontekstu Kosova da se istrebe svi Albanci.
OBRADOVIĆ: To je potpuno smešno. To je nešto što nikada nije krasilo nijednog srpskog političara, nijednog srpskog državnika, nijednog srpskog vojnika. Nikada do sada u našoj istoriji.
NOSOV: Mladić je, osvajajući Srebrenicu, rekao: "Poklanjamo Srebrenicu srpskom narodu".
OBRADOVIĆ: Nemojte, molim vas, da se svrstavate u isti tabor s onima koji tvrde da smo mi odjednom postali nekakvi genocidni ljudi, genocidan narod. A uvek do sada, u našoj istoriji, mi smo bili ti koji su trpeli genocid. I kako je sad moguće da smo mi ođednom postali toliki zločinci?
NOSOV: Pustite istoriju, pustite Drugi svetski rat, sad govorimo o konkretnoj stvari. Evo, ja vas pitam: šta je Ratko Mladić rekao kad je ušao u Srebrenicu?
OBRADOVI: A ja vas pitam zbog čega se neprekidno negira postojanje genocida nad srpskim narodom u Sarajevu i njegovoj okolini, u Srebrenici i njenoj okolini? Podsetiću vas da su u Srebrenici i njenoj okolini u potpunosti spaljena i uništena sva srpska sela. Pogotovo je to bilo krvavo u Bratuncu.
NOSOV: Znate li Vi koliko je muslimana ubijeno u Bratuncu, koliko njihovih tela iz masovnih grobnica treba da bude sahranjeno ? Da bi postojao genocid, mora da postoji namera, a u slučaju Srebrenice upravo o tome je reč.
OBRADOVIĆ: Pa, očigledna je namera kada upadnete u selo na najveće srpske praznike, kao što su Božić ili Petrovdan.
NOSOV: To da li ste upali na Božić ili Petrovdan nije baš toliko važno.
OBRADOVIĆ: Ma nemojte?! Pa, pitao bih vas da li bi vam bilo važno, da je u tim događajima stradao - daleko bilo - neko od vaših bližnjih.
NOSOV: Kakve veze ima Petrovdan s tim, molim vas?
OBRADOVIĆ: Očigledno je da je to smišljeno urađeno upravo na najveće srpske praznike, kada se Srbi malo opuste, kada ne očekuju napad. To je najveći dokaz o zločinačkoj nameri.
NOSOV: Ne bih rekao da je to nekakav dokaz o zločinačkoj nameri. Ono što znam, što sam pročitao u relevantnim izvorima, što sam čuo od žrtava, što sam pročitao u vezi sa slučajem Krstić, je da je u Srebrenici počinjen genocid, da je rukovodstvo bosanskih Srba imalo nameru da istrebi i uništi sve bosanske muslimane u tom gradu i to je činjenica. Govorite o Sarajevu, ali nikako da pomenete da je tokom 44 meseca granatiranja tog grada, svakodnevnog, besomučnog, poginulo preko 10.000 građana, među kojima je bilo i Srba. Postoji onaj snimak Mladićevog naređenja u kome on kaže – granatiraj ovaj deo Sarajeva, pa granatiraj onaj deo Sarajeva, a kad mu neko kaže da tamo ima i Srba, on ne reaguje na to.
OBRADOVIĆ: U Sarajevu su sve vreme postojale muslimanske oružane formacije. Kada iz Sarajeva dejstvuje muslimanska artiljerija po srpskim položajima, zar biste vi sedeli skrštenih ruku?
NOSOV: Kako možete da govorite o artiljerijskom napadu na srpske položaje nad Sarajevom kad je Sarajevo bilo pod opsadom 44 meseca.
OBRADOVIĆ: Vratio bih se na presude Haškog tribunala, na koje se stalno poziva kolega Nosov. Pre svega, ta priznanja koja su data od strane Srba, to je ustvari bila najobičnija trampa. Ludi priznaju nešto u zamenu za nagodbu sa sudom, koja se obično odnosi na smanjivanje kazne ili nešto slično. Upravo to je uradila Biljana Plavšić. A kad je reč o pristranosti Tribunala, evo vam još jednog primera. Ramušu Haradinaju je, bez ikakvih problema, data mogućnost da da ode na sahranu svog brata, a posle toga je ekspresno pušten na slobodu i nikakva zapreka mu nije stavljena u smisu bavljenja politikom.
NOSOV: To nije tačno. Govorite nešto što nije tačno.
OBRADOVIĆ: Kako nije tačno? Čovek je lepo najavio da će se baviti politikom.
NOSOV: Najavio je da će tražiti odobrenje da se bavi politikom, koje još uvek nije dobio i verovatno ga neće ni dobiti.
OBRADOVIĆ: To ćemo da vidimo. A šta je drugo nego političko i javno aktiviranje upravo to kada on ode na sahranu svog brata?
NOSOV: Čekajte, čoveku je umro brat, pustili su ga da ode na sahranu zbog brata. Puštali su i druge da idu na sahrane.
OBRADOVIĆ: A da li bi Radovana Karadžića pustili da ode na sahranu svoje majke? Ili bi ga odmah tamo skembali, strpali u helikopter i odveli?
NOSOV: On je begunac od pravde, tako da su vlasti dužne da ga uhapse i isporuče Tribunalu, gde god se pojavi.
OBRADOVIĆ: Ne, to što Hag nudi nije nikakva pravda, to je najobičnija i najokorelija laž. To je, zapravo, jedan od mnogobrojnih vidova pritiska na Srbe i na srpski narod. Jer nakon svih tih haških priča o genocidu i svemu ostalom, po svemu sudeći, sledi priznavanje onih tužbi koje su protiv Srbije podnele Hrvatska i Bosna i Hercegovina za navodnu agresiju, nakon čega bi Srbija bila osuđena na plaćanje ogromne ratne odštete, koja se meri stotinama milijardi dolara. Sledeći korak bi onda, naravno, bio ukidanje Republike Srpske, koja bi bila proglašena za genocidnu tvorevinu. Uostalom, videli smo da o tome sve smelije i otvorenije govore muslimanski lideri, kao pre neki dan u Srebrenici.
NOSOV: Ja nisam čuo nijednog muslimanskog lidera u Srebrenici da je to rekao. Čuo sam samo nekog građanina koji je uzeo mikrofon i to rekao. Ja vam još jednom ponavljam: ne možete da se zalažete za istinu i pravdu, a da istovremeno govorite samo o zločinima koje su drugi počinili nad Srbima. Zašto ne govorite o zločinima koji su za vreme Miloševićevog režima počinjeni nad Srbima? Da li gospodin Obradović zna da su „Arkanovci“ po ulicama skupljali srpske izbeglice iz Hrvatske i vraćali ih u Erdut. Jednog čoveka su nakon torture ugurali u pseću kućicu, a posle ga naterali da se vrati u Hrvatsku, iako je on otuda pobegao, bežeći od "Oluje" i onog što mu se tamo dešavalo. Mi moramo da progovorimo o onome što je činila naša država, o onome što je, ako hoćete, činio naš narod, jer to je jedini put i jedini način da steknemo moralno pravo da postavima sva ona pitanja koja gospodin Obradović sada postavlja.
OBRADOVIĆ: Zbog čega vi nijednom do sada niste progovorili o užasnim i stravičnim zločinima koji su se dešavali nad srpskim narodom?
NOSOV: To nije tačno. Ja prosto neću s vama da razgovaram o tome zato što vi ne govorite činjenično. Moja organizacija, recimo, jako puno radi na Kosovu.
OBRADOVIĆ: Činjenica je da je na bilbordima koje je vaša organizacija postavila širom Beograda…
NOSOV: A vi ih uništili.
OBRADOVIĆ:...smišljeno prikazano stradanje muslimana, ali se niste potrudili da iste takve bilborde stavite kao spomen na stradanja Srba. Zbog čega?
NOSOV: Gde da ih stavimo?
OBRADOVIĆ: U Beogradu.
NOSOV: A zašto bi u Beogradu to stavljali? Jesu li u Beogradu stradali Srbi?
OBRADOVIĆ: Srbi su stradali širom srpskih zemalja.
NOSOV: Opet te priče o srpskim zemljama.
OBRADOVIĆ: U Beogradu su stradali Srbi za vreme NATO agresije. Time biste pokazali da imate jednak pristup svim žrtvama. Uostalom, u Beogradu nije stradao nijedan musliman za vreme rata. U Beogradu nisu stradali ljudi koji se sahranjuju u Srebrenici.
NOSOV: To nije tačno. U Batajnici je, gospodine Obradoviću, bio logor, i vi to znate.
OBRADOVIĆ: Ja govorim o muslimanima za vreme rata.
NOSOV: I ja govorim o tome. U Batajnici je bio logor.
OBRADOVIĆ: To što pričate su najobičnije budalaštine.
NOSOV: To nisu budalaštine, već činjenice.
OBRADOVIĆ: Zločini, koje vaša organizacija predstavlja na bilbordima, nisu se dešavali u Beogradu. Zbog čega onda u Beogradu ti bilbordi?
NOSOV: Zato što je iz Beograda, ako ništa drugo, u Srebrenicu otišlo bar deset autobusa da transportuje muslimane, pošto je sve to prethodno bilo organizovano. Zato što Beograd mora konačno da stavi tačku na politiku koju Vi zastupate, a to je netrpeljivost prema svima onima koji su drugi i drugačiji. I zato je veoma važno što je predsednik Srbije Boris Tadić otišao u Srebrenicu. U Srbiji se moraju jasno osuditi zločini koji su počinjeni nad drugima, upravo zbog toga da Srbija ne bi više bila mesto gde se slobodno kreću oni koji su optuženi za ratne zločine. Onaj ko je počinio zločin nema pravo da ovde živi i da se slobodno šeta. Jer, kako je silovao u Višegradu, silovaće i u Beogradu.
OBRADOVIĆ: Jako je bitno da bilbordi o stradanju Srba u okolini Srebrenice budu postavljeni u Beogradu. Moramo da se sećamo onoga što se dešavalo nama, kao što se treba sećati i onoga što se dešavalo drugim narodima, ja to ne sporim, svačije žrtve poštujem. Nijedan normalan čovek neće opravdavati zločine. Mi osuđujemo sve zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda. ali isto tako tražimo da se oda dostojno poštovanje srpskim žrtvama. Prema tome, ako se se zalažete za suočavanje sa prošlošću, morali biste da postavite i bilborde sa srpskim žrtvama. U protivnom, ne možete da držite pridike i da se zaklanjate iza parola o nekakvoj pravdi, o nekakvom nepristrasnom pristupu. Niko nema pravo da se na takav način poigrava sa našim narodom i sa državljanima Srbije. A pogotovo ne onaj ko se na tako besprizoran način odnosi prema Srbima, ko govori da nema nikakve veze da li su ti ljudi stradali na Božić ili na Petrovdan. Pa nemojte, molim vas, da se spuštate na takav nivo.
NOSOV: To što su ljudi stradali za vreme praznika, nije vam nikakav argument. Argument mogu da budu samo činjenice. Ja se apsolutno ne krijem iza pravde. Ja vam neću odgovarati na vaše optužbe da se mi bavimo samo zločinima nad drugima. To ostavljam Srbima koji žive u Bosni i na Kosovu i kojima naša organizacija pomaže.
KARABEG: Na kraju, molio bih da se vratimo osnovnoj temi - Srebrenici. Gospodine Obradoviću, po vama, šta se dogodilo u Srebrenici?
OBRADOVIĆ: Kada?
KARABEG: Jedanaestog jula 1995. godine.
OBRADOVIĆ: Vi pitate za 11. jul, ali ja ću se osvrnuti i na ono što se dešavalo pre toga, a desili su se stravični zločini nad srpskim narodom, za koje su upravo odgovorni Naser Orić i njegove jedinice iz Srebrenice. A ono što se desilo 11. jula 1995. godine jeste oslobađanje Srebrenice od tih zlikovaca. I ono što se dešava svih ovih godina u vezi sa Srebrenicom jeste jedna strahovita manipulacija, strahovito izvrtanje činjenica i pokušaj da se spisak od 8.000 nestalih muslimana prikaže kao spisak ljudi koji su pobijeni u genocidu. U stvarnosti toga nema, svi ti spiskovi o kojima se govori su, pre svega, spiskovi nestalih. A ono što je potvrđeno i utvrđeno, to je da je stradalo negde oko 2.000 ljudi, čija su tela pronađena, a ti ljudi su mahom bili muslimanski vojnici koji su stradali prilikom vojnih operacija oko Srebrenice, između ostalog i prilikom pokušaja probijanja obruča oko Srebrenice. A da je to zaista tako to potvrđuju i izveštaji koji su se pojavili ovih dana, a koje je uradila grupa izveštača iz Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, na čelu sa profesorom Edom Hermanom iz Univerziteta u Pensilvaniji. Ti izveštaji pokazuju da je prilikom oslobađanja Srebrenice 2.000 muslimana stradalo mahom u pokušaju probijanja, dok je oko 3.000 uspelo da probije i da se domogne muslimanske teritorije. Naravno, od svega toga je kasnije napravljena velika manipulacija. Svi prvobitni izveštaji Svetske zdravstvene organizacije su u potpunosti prenebregnuti i stvorila se fama oko tih navodno 8.000 ljudi koji su stradali u genocidu. Ponavljam, genocida nije bilo, a bilo ga je prilikom stradanja srpskog naroda u okolini Srebrenice i Bratunca.
KARABEG: Vi, znači, smatrate da je 11. jula 1995. godine Srebrenica oslobođena i da nije bilo zločina u Srebrenici nad bošnjačkim stanovništvom, je li to vaše stanovište?
OBRADOVIĆ: Ne. Smatram da je Srebrenica oslobođena i da nije bilo genocida. Ne mogu da tvrdim da nije bilo pojedinačnih zločina. Pojedinačnih zločina je očigledno bilo. Čak i ako je reč o masovnim zločinima, ja ih u potpunosti osuđujem. Osuđujem, dakle, sve zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda, kao što osuđujem i sve zločine koji su počinjeni nad Srbima. Ali, samo želim da se ne vrši manipulacija činjenicama. Želim da se poštuje istina, a ta istina je da u Srebrenici nije bilo genocida.
NOSOV: Moj stav o događajima u Srebrenici je potpuno drugačji, a zasnivam ga presudi Haškog tribunala generalu Krstiću, u kojoj je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid, na svedočenjima koja sam čuo, na pričama žrtava. I preporučujem gospodinu Obradoviću da pogleda film koji je uradila agencija SENSE. Taj film se zove "Trijumf zla" i u njemu vrlo jasno možete da vidite kako su se ti zločini desili, kako su se u Srebrenici odjednom pojavili toliki autobusi. U tih osam dana u Srebrenici se dogodio zločin koji će ostati zapisan kao mrlja u istoriji našeg naroda. Nažalost, ni deset godina nakon toga ljudi u Srbiji, uključujući i gospodina Obradovića, nisu spremni da prihvate činjenice u vezi sa tim zločinom. Po mom dubokom uverenju, poricanje genocida u Srebrenice biće kroz koju godinu kažnjivo, kao što je to danas slučaj sa poricanjem holokausta u Nemačkoj. Srbija, a to važi i za sve zemlje bivše Jugoslavije, mora da iskoristi modele koje su koristile zemlje poput Nemačke. To je neophodno zbog naše budućnosti, ali pre svega zbog svih onih ljudi koji su tamo stradali. Ja sam 11. jula na komemoraciji u Potočarima čuo mnoga imena žrtva koja su tamo iščitana. Čuo sam i ime jednog mladića koji je rođen iste godine kada i ja i pomislio sam da je to mogao da bude i moj vršnjak iz klupe.
OBRADOVIĆ: Da ste došli u Srebrenicu dan kasnije, na Petrovdan, mogli biste ste da vidite momka koji je sa osam godina bio u muslimanskom zatvoru. Tamo je bio zlostavljan mesec dana, njegovi drugovi su bili pobijeni, a on je je pukim slučajem, samo uz Božiju pomoć, preživeo. To je istina. A ako već želite da govorite o istini, ja bih vas zamolio da konačno počnete da se na podjednak način bavite žrtvama i Srba i muslimana i Hrvata.
NOSOV: Ja ne razumem taj vaš stav o podjednakom načinu, ne znam šta to znači.
OBRADOVIĆ: To znači da treba postaviti bilborde i o srpskim žrtvama, a ne samo o muslimanskim.
NOSOV: Što vi niste postavili bilborde o Srebrenici?
OBRADOVIĆ: Mi nemamo para kao vi, mi nemamo para za bacanje. Ono što smo mi uradili, to je odavanje počasti žrtvama, pre svega Srbima koji su postradali u tom kraju. Znate, ja sam pravoslavno verujući Srbin i hrišćanin, ja mogu da učestvujem u verskom obredu Srpske pravoslavne crkve, ali ne i u u verskom obredu muslimana, koji se odvijao 11. jula u Potočarima.
KARABEG: Ako se slažete, ja bih da završimo ovaj razgovor. Mislim da je ovo prvi put da se u dijalogu nađu na jednoj strani organizacija kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava, a na drugoj organizacija poput Pokreta “Obraz”.
