Razlika između jakih uređenih država i onih krhkih u procesu tranzicije jeste u sposobnosti da se u tim uticajima odoli toliko da se opštedruštveni interes stavi iznad nečije pojedinačne želje za neograničenom moći i neograničenom zaradom. Na početku slušamo ekonomskog komentatora Radija Slobodna Evropa Dimitrija Boarova:
“Nekako paradoksalno, najnoviju raspravu o uticaju srpskih tajkuna na državnu ekonomsku politiku ovoga puta otvorio je jedan od najbogatijih poslovnih ljudi Srbije Zoran Drakulić, koji je jedini javno priznao da je do pre nekoliko godina bio sponzor Koštuničine Demokratske stranke Srbije. Sada kada se razočarao u lidere te stranke, Drakulić na neki način tvrdi da je i Koštunica kao predsednik Vlade Srbije gotovo u rukama tajkuna iz takozvanog energetskog lobija, to jest da premijer svoju koalicionu manjinsku Vladu održava na vlasti samo zahvaljući ustupcima koje čini bogatašima koji novčano pomažu Demokratsku stranku Srbije i koalicione partnere iz G17 Plus. Problem uticaja novobogataša na najvišu vlast u Srbiji naravno postoji, a u Srbiji on ima i specifičnu dimenziju jer je reč o tajkunima koji su se svi odreda obogatili tokom Miloševićevog režima a zatim se pridružili pobednicima iz demokratskog tabora. Tako se sa mnogo argumenta može postaviti hipoteza da ni Koštunica ne bi prošle godine mogao da sastavni koalicioni kabinet da predsednik Nove Srbije Velja Ilić nije dobio resor saobraćaja i komunikacija, a baš u tom profitabilnom sektoru obogatio se Ilićev javni politički prijatelj Bogoljub Karić.”
Koliko srpski tajkuni, time što su finansirali stranke, sada mogu da to svoje dobročinstvo kapitalizuju, odnosno koliko je Srbija tajkunizovana i isparcelisana na interesne zone bogataša?
Pokušaj Vlade Zorana Đinđića da, kroz naplatu poreza na ekstra profit, ispravi nepravde, i one koje su u Miloševićevo vreme zahvaljujući uglavnom prvilegijama koje im je režim davao, a za uzvrat dobijao lojalnost iskazanoj u finansijskoj podršci, prisili da vrate dug državi, nije urodio posebnim uspehom. Utisak je da je u vlasti jak strah onih koji smatraju da bogataši pokušavaju da upravljaju zemljom.
Kulminacija se dogodila pre dva meseca. Srpski poslanici, koji ne uspevaju da se usaglase ni oko akata od izuzetne važnosti, kao jedan napustili su skupštinsku salu kada je Bogoljub Karić objavio da je nekadašnji Radikal Živadin Lekić prešao u njegovu partiju Pokret snage Srbije i tako ovu stranku učinio parlamentalnom. Slučaj Živadina Lekića je jedini koji nedvosmisleno pokazao da neki biznismeni zaista imaju svoje ljude u najvišem zakonodavnom telu. Bogoljub Karić često ponavlja da je sponzorisao mnoge srpske partije. Danas se hvali bliskošću sa ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem. Optuživali su ga da su preko njemu lojalnih poslanika oborio Vladu Zorana Živkovića 2003. godine.
Mada mediji u Srbiji stvaraju utisak da je sve jasno, ekonomista Milan Kovačević navodi da niko sa preciznošću ne može reći ko su zapravo najveći srpski tajkuni:
“Tu sigurno spadaju ljudi koji su najbogatiji, a još uvek nije kod nas pristojno urađena lista koji su najbogatiji. Ja lično mislim da se naši bogati ljudi djela na dve vrste: oni koji ne otkrivaju da su bogati i oni koji otkriju da su bogati.”
Ipak nekoliko je imena krupnih biznismena koji se najčešće pominju. Osim Karića, često prvi na listi je predsednik Delta holdinga Miroslav Mišković, zatim Filip Cepter, Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić i drugi. Teško da se sva pobrojana imena mogu svrstati u koš sa tajkunskom oznakom, ali svaki od njih održavao je kontakte sa ljudima iz vlasti. Koliko bi ljudima koji se u ozbiljnom i krupnom biznisu oslanjaju na lične kontakte odgovaralo uvođenje strogih pravila Evropske unije, to jest da li bi tajkuni mogli biti kočnica na evropskom putu koji je Srbija zacrtala kao svoj prioritet? Ekonomisti Miodrag Zec i Milan Kovačević:
“Ja mislim da će se veliki deo tih, uslovno rečeno, tajkuna povući iz biznisa, jer očigleno je da u novim okolnostima ovaj teren će biti konkurentan.”
“Mislim da su oni, nažalost, dosta neutralni na to pitanje. Naime, oni su uvek u mogućnosti da dobar dio svog kapitala iznesu u inostranstvo ako je to povoljnije, a mogu i ovde da ga dobro zaposle. Prema tome, ja mislilm da su oni jako okrenuti kakav je ekonomski ambijent u kome bi oni mogli dalje uvećavati svoj kapital.”
Kada bi odgovori na pitanja: da li Srbijom vladaju tajkuni ili finansijski lobiji, bilo tako jednostavno, onda bi i rešenje bilo lako, smatra predsednik Komisije za hartije od vrednosti Slavko Štimac:
“Hajde sad da kažemo jeste, deluju lobiji, pet do deset porodica drži, praktično kontroliše celu ekonomiju. E, onda bismo znali gde je problem i onda bi partija koja izađe sa programom potpune liberalizacije tržišta trebalo da pobedi na narednim izborima zato što bi takve monopole izložila konkurenciji spolja i onda bismo opet imali konkurenciju.”
“Nekako paradoksalno, najnoviju raspravu o uticaju srpskih tajkuna na državnu ekonomsku politiku ovoga puta otvorio je jedan od najbogatijih poslovnih ljudi Srbije Zoran Drakulić, koji je jedini javno priznao da je do pre nekoliko godina bio sponzor Koštuničine Demokratske stranke Srbije. Sada kada se razočarao u lidere te stranke, Drakulić na neki način tvrdi da je i Koštunica kao predsednik Vlade Srbije gotovo u rukama tajkuna iz takozvanog energetskog lobija, to jest da premijer svoju koalicionu manjinsku Vladu održava na vlasti samo zahvaljući ustupcima koje čini bogatašima koji novčano pomažu Demokratsku stranku Srbije i koalicione partnere iz G17 Plus. Problem uticaja novobogataša na najvišu vlast u Srbiji naravno postoji, a u Srbiji on ima i specifičnu dimenziju jer je reč o tajkunima koji su se svi odreda obogatili tokom Miloševićevog režima a zatim se pridružili pobednicima iz demokratskog tabora. Tako se sa mnogo argumenta može postaviti hipoteza da ni Koštunica ne bi prošle godine mogao da sastavni koalicioni kabinet da predsednik Nove Srbije Velja Ilić nije dobio resor saobraćaja i komunikacija, a baš u tom profitabilnom sektoru obogatio se Ilićev javni politički prijatelj Bogoljub Karić.”
Koliko srpski tajkuni, time što su finansirali stranke, sada mogu da to svoje dobročinstvo kapitalizuju, odnosno koliko je Srbija tajkunizovana i isparcelisana na interesne zone bogataša?
Pokušaj Vlade Zorana Đinđića da, kroz naplatu poreza na ekstra profit, ispravi nepravde, i one koje su u Miloševićevo vreme zahvaljujući uglavnom prvilegijama koje im je režim davao, a za uzvrat dobijao lojalnost iskazanoj u finansijskoj podršci, prisili da vrate dug državi, nije urodio posebnim uspehom. Utisak je da je u vlasti jak strah onih koji smatraju da bogataši pokušavaju da upravljaju zemljom.
Kulminacija se dogodila pre dva meseca. Srpski poslanici, koji ne uspevaju da se usaglase ni oko akata od izuzetne važnosti, kao jedan napustili su skupštinsku salu kada je Bogoljub Karić objavio da je nekadašnji Radikal Živadin Lekić prešao u njegovu partiju Pokret snage Srbije i tako ovu stranku učinio parlamentalnom. Slučaj Živadina Lekića je jedini koji nedvosmisleno pokazao da neki biznismeni zaista imaju svoje ljude u najvišem zakonodavnom telu. Bogoljub Karić često ponavlja da je sponzorisao mnoge srpske partije. Danas se hvali bliskošću sa ministrom za kapitalne investicije Velimirom Ilićem. Optuživali su ga da su preko njemu lojalnih poslanika oborio Vladu Zorana Živkovića 2003. godine.
Mada mediji u Srbiji stvaraju utisak da je sve jasno, ekonomista Milan Kovačević navodi da niko sa preciznošću ne može reći ko su zapravo najveći srpski tajkuni:
“Tu sigurno spadaju ljudi koji su najbogatiji, a još uvek nije kod nas pristojno urađena lista koji su najbogatiji. Ja lično mislim da se naši bogati ljudi djela na dve vrste: oni koji ne otkrivaju da su bogati i oni koji otkriju da su bogati.”
Ipak nekoliko je imena krupnih biznismena koji se najčešće pominju. Osim Karića, često prvi na listi je predsednik Delta holdinga Miroslav Mišković, zatim Filip Cepter, Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić i drugi. Teško da se sva pobrojana imena mogu svrstati u koš sa tajkunskom oznakom, ali svaki od njih održavao je kontakte sa ljudima iz vlasti. Koliko bi ljudima koji se u ozbiljnom i krupnom biznisu oslanjaju na lične kontakte odgovaralo uvođenje strogih pravila Evropske unije, to jest da li bi tajkuni mogli biti kočnica na evropskom putu koji je Srbija zacrtala kao svoj prioritet? Ekonomisti Miodrag Zec i Milan Kovačević:
“Ja mislim da će se veliki deo tih, uslovno rečeno, tajkuna povući iz biznisa, jer očigleno je da u novim okolnostima ovaj teren će biti konkurentan.”
“Mislim da su oni, nažalost, dosta neutralni na to pitanje. Naime, oni su uvek u mogućnosti da dobar dio svog kapitala iznesu u inostranstvo ako je to povoljnije, a mogu i ovde da ga dobro zaposle. Prema tome, ja mislilm da su oni jako okrenuti kakav je ekonomski ambijent u kome bi oni mogli dalje uvećavati svoj kapital.”
Kada bi odgovori na pitanja: da li Srbijom vladaju tajkuni ili finansijski lobiji, bilo tako jednostavno, onda bi i rešenje bilo lako, smatra predsednik Komisije za hartije od vrednosti Slavko Štimac:
“Hajde sad da kažemo jeste, deluju lobiji, pet do deset porodica drži, praktično kontroliše celu ekonomiju. E, onda bismo znali gde je problem i onda bi partija koja izađe sa programom potpune liberalizacije tržišta trebalo da pobedi na narednim izborima zato što bi takve monopole izložila konkurenciji spolja i onda bismo opet imali konkurenciju.”
