RSE: U vašem stanu je 1990. godine osnovan Srpski pokret obnove, a danas ste čovek pred isključenjem iz svoje stranke?
PEJČIĆ: Tačno, u mom stanu je formiran Srpski pokret obnove, Vuk Drašković je bio tada predsednik, a ja podpredsednik, i mi smo počeli u jednom užasnom vremenu, prošli smo veoma težak period, do dana današnjeg, i nikada nisam slutio da ću ja biti isključen iz stranke.
RSE: Da li je to sasvim izvesno da ćete biti isključen?
PEJČIĆ: Sasvim je izvesno, i desiće se vrlo brzo, možda za desetak dana, kada budu sazvali predsedništvo ili glavni odbor.
RSE: Zašto će vas isključiti?
PEJČIĆ: Nevolja sa poslaničkom grupom počela je još u februaru prošle godine, kada se formirala vlada. Poslanička grupa je smatrala da SPO treba da udje u vladu, i Vuk Drašković je takodje smatrao da treba da se udje u vladu, čak je izneo i argument da nije važno što i socialisti ulaze, jer to nisu ljudi sa Marsa, da su to naši ljudi, i da to nije više ona Miloševićeva partija, itd. Dao je jedno veliko obrazloženje. Medjutim, kada se vratio iz Amerike, iz Vašingtona, rekao je da mi nećemo u vladu. Naravno, onda se poslanička grupa pobunila jer je predhodno već zauzet stav da se udje u vladu, i to na njegov predlog.
RSE: Poslanička grupa, to je vas trinaestoro u skupštini?
PEJČIĆ: Jeste. I tada su počele nevolje, Vuk je odjedanput, preko noći, promenio mišljenje, ni dan danas ne znamo razlog zbog čega, jer predhodno je hvalio socijaliste, govorio da su oni sada u redu, da su se, maltene, sada odrekli Miloševića, da to nije više Miloševićeva partija i da treba da se udje u vladu. To je početak tog raskola izmedju stranke i poslaničke grupe.
RSE: To je ipak sad kulminiralo, u poslednje vreme?
PEJČIĆ: Kulminiralo je, pošto to više nije bilo aktuelno kao pitanje, na dvema drugim stvarima. Nas trinaest poslanika napisalo je pismo predsedniku Vuku Draškoviću da se prestane sa kadriranjem iz „jedne sobe“, i da novac, koji dobijaju poslanici na ime svojih mandata, što je negde oko 244 hiljade evra na godišnjem nivou, treba da se prosledi odborima, koji jedva krpe osnovne troškove, telefone, poštanske usluge itd. Radi se o opštinskim odborima. Posle tog našeg pisma je nastao pravi lom; kako smo se mi drznuli da to napišemo, i kojim pravom mi tražimo da se opštinskim odborima daju ta sredstva. Tada je, u stvari, počeo pravi raskol.
RSE: Vi ste tu potkačili i suprugu Vuka Draškovića i njene bijelopoljske veze.
PEJČIĆ: Ponovila se ista situacija kao kada se držala beogradska vlast; počelo je masovno zapošljavanje njenih kadrova, koji nikada nisu ni bili članovi SPO-a, niti su neki stručnjaci, niti ljudi od nekog poverenja, to su bili prijateljevi prijatelji, kumovljevi kumovi, razne veze itd. Imamo slučaj da se, recimo, samo u JAT-u, za poslednjih godinu dana, zaposlilo sedam stotina ljudi.
RSE: Ta cifra je stvarno frapantna, znači da su dva čoveka dnevno zapošljavana preko veze sa Danom Drašković. Jeste li sigurni u taj podatak?
PEJČIĆ: Ja nisam siguran, to iznose aviomehaničari, oni koji sada štrajkuju, da je u JAT-u bilo zaposleno 3200, a sada je 3900. Od kada je postavljen direktor Aleksandar Milutinović, od tada je počelo to zapošljavanje, i onda su ti aviomehaničari izneli taj frapantni podatak. Mi smo dobili preko pet stotina funkcionerskih mesta, po toj raspodeli.
RSE: To je čista trgovina?
PEJČIĆ: Da, mi smo po toj raspodeli dobili dvanest posto, što je pet stotina funkcionerskih mesta, koja su nama pripala kao vladinoj koaliciji. Kada kažem funkcionerskih mesta, to su i članovi upravnih odbora, predsednici upravnih odbora, pomoćnici i zamenici ministra itd. Medjutim, sva ta zapošljavanja išla su iz „jedne sobe“, tu niko nije mogao da arbitrira, niti da predlaže, niti je iko bio pitan. Isto se tako dogadjalo sa Ministarstvom spoljnih poslova.
RSE: Trebalo je da i vi budete ambasador u Makedoniji?
PEJČIĆ: Trebalo je da budem, verovatno bih i bio da nije došlo do ovog raskola, ali za mene je to velika sreća, jer sad daleko mirnije spavam, zato što sam sa svojim prijateljima, poslanicima, zauzeo, mislim, jedan ispravan stav, tako da me apsolutno ne tangira to što nisam ambasador. I tada sam bio u dilemi da li da to prihvatim, i nikada nisam sebi ozbiljno verovao da ću na to pristati. Već je sve bilo pri kraju i trebalo je da odem, medjutim, dogodilo se to što se dogodilo.
RSE: Od vas trinaestoro u Skupštini, vas devetoro ste ta grupa „odmetnika“?
PEJČIĆ: Mi nismo „odmetnici“, tako govore Vuk i Dana. Mi smo jednostavno ostali u koaliciji SPO - Nova Srbija, a „odmetnici“ su ovi koji su izašli iz te koalicije, njih četvoro.
RSE: Ako vas isključe, a najverovatnije hoće, hoćete li vratiti mandate ili ćete ih zadržati?
PEJČIĆ: Mandate nam nije dao Vuk Drašković. Mandate nam je dala izborna koalicija, koja je išla na izbore. Dakle SPO – Nova Srbija, jer da je samo SPO izašao na izbore, ne bi preskočio cenzus, pa prema tome, ne bi mogli ni da dobijemo mandate. Ti mandati, i po tumačenju Ustavnog suda, pripadaju poslanicima.
RSE: Kako ćete sada da se srećete sa vašim kolegama, koji apsolutno ne dele vaše stavove, mišljenja i uverenja?
PEJČIĆ: Moram vam reći nešto što je veoma zanimljivo: u Skupštini Srbije, i opozicija i pozicija, niko ne razgovara sa njih četvoricom. Kada bih ja došao u takvu situaciju, vratio bih mandat; njih četvoro su potpuno izolovani i niko sa njima ne kontaktira.
RSE: Da li su raniji poslanici kontaktirali sa njima?
PEJČIĆ: Da, dok smo bili svi zajedno, u jednoj poslaničkoj grupi, i poslanici iz drugih stranaka su kontaktirali. Možete pitati koga god hoćete, oni su sad „crne ovce“ u Skupštini.
RSE: Sad će petnaest godina kako je stranka osnovana. To je jedan dobar deo vašeg života, koji ste proveli u najtesnijoj saradnji sa Vukom Draškovićem. Vuk Drašković bio je jedina prava opozicija Miloševiću na početku. Kada se glasalo, najviše se glasalo za Miloševića i za Vuka, svi ostali su bili negde u nekom trećem, petom planu. Posle tolike saradnje, i sada, posle toga kada Vuk Drašković ima izjave koje vrlo gode ljudima koji hoće da ova zemlja udje u Evropu, a to su izjave koje su za saradnju sa Evropom, koje su vrlo moderne, kako da je sada došlo do rascepa, neke stvari ste morali znati i ranije?
PEJČIĆ: Postavili ste sada mnoga pitanja, počevši od devedesete godine, pa do danas. Ne znam da li ću moći u nekoliko rečenica da vam na sve to odgovorim ali kada ste već rekli da je Vuk bio vodja opozicije i promena itd., nažalost, iz godine u godinu, on je to prestao da biva, a isto tako Srpski pokret obnove, koji je počeo sa milion pristalica, došao je sada na 50 – 60 hiljada. To ili znači da gradjani koji glasaju nisu dobri, ili vodja stranke nije dobar. Ja ne mogu da se saglasim da gradjani nisu dobri. Vuk je, dakle, došao do svoje poslednje stepenice od 50 – 60 hiljada glasača, što znači da on kao šef stranke ne uživa više poverenje ni kod svojih najbližih saradnika, ni kod gradjana koji izlaze na glasanje. Što se tiče stavova koje on iznosi, a o kojima vi govorite, potpuno se slažem, proevropski je okrenut. Ali i mi svi koji smo u vladajućoj koaliciji, pa čak i demokrate, koji su u opoziciji, proevropski su okrenuti, i u tome nema ničeg novog. Ono što je novo jeste da Vuk, i pored tih dobrih izjava kao ministar inostranih poslova oko zalaganja za Evropu, Hag itd., on ima i svojih teških propusta, koji su prosto neobjašnjivi, i koje preostalo članstvo više ne može da podrži, a pogotovu ne njegov uži rukovodeći tim. Neću sad da govorim kakve je sve izjave davao u poslednjih pet meseci, ali je to što se tiče stranke porazno i katastrofalno.
RSE: Dosta pažnje je izazvalo kada ste se vrlo nepovoljno izrazili o poslanicima u Skupštini Kosova, i o Ramušu Haradinaju, i mislim da je tu Vuk reagovao na način koji bi se dopao Evropi.
PEJČIĆ: Jasno sam rekao da je Ramuš Haradinaj ratni zločinac, da je Kosovska skupština, sa časnim izuzetcima, skup narko-dilera, kriminalaca i ratnih zločinaca, jer da nije tako, ne bi izabrali Ramuša Haradinaja za predsednika vlade. Do tog zaključka nisam došao nekom svojom analitikom, niti proveravanjem, došao sam do toga na osnovu pisanja zapadnih medija, koji su analizirali sastav Kosovske skupštine. Ti mediji su došli analitički do zaključka da su članovi, poslanici Kosovske Skupštine mogli biti samo oni, koji su bili pripadnici OVK, ili koji su joj novčano pomagali. To su u prvom redu bili narko-dileri, trgovci belim robljem, itd
RSE: Vuk se tada jako naljutio na vas.
PEJČIĆ: Vuk se naljutio, rekao je da istupim iz stranke i da vratim mandat, na šta sam mu rekao da ne priča gluposti, i da to ne dolazi u obzir.
RSE: Da li ste vi gospodine Pejčiću nacionalista?
PEJČIĆ: Jesam nacionalista, u onoj meri u kojoj ste to i vi.
RSE: Mislite zato što pripadamo istoj naciji? Mislila sam u političkom smislu.
PEJČIĆ: U političkom smislu ja sam, citiraću jednu De Golovu rečenicu: „Ja sam Francuz, veliki Francuz, ne mrzim nikoga, ali ne dozvoljavam i da niko mrzi Francuze“. Ja sam otprilike to, dakle: „Ja sam Srbin, ne mrzim nikoga, ali ne dozvoljavam ni da niko ne pravedno kleveće Srbe“
RSE: Kažete da nikoga ne mrzite, ali ja znam jedan detalj iz vaše prošlosti. Svojevremeno, dok ste bili oficir JNA, razbili ste Titovu sliku još u vreme dok je on bio živ i to je bio razlog da vas oteraju iz vojske. Da li je to tačno?
PEJČIĆ: Nisam je razbio, nego sam pucao u Titovu sliku. Jedan sam od retkih mladih oficira koji nije bio član partije, jer su mi pronašli neko četničko poreklo i nisu hteli da me prime. Kada sam bio u četvrtoj godini Vojne akademije, i kada su svi primljeni u partiju, mene nisu primili, jer su našli da sam krivotvorio svoju biografiju, pošto nisam napisao o jednom svom rodjaku koji je bio četnik, i zbog toga sam postao samo potporučnik. Kada je trebalo da budem kapetan, pošto sam kasnije bio i poručnik, rekli su mi da to moram da pričekam iz dva razloga. Prvo, nisam organizovan, tako su zvali članstvo u partiji a drugo zato što sam Srbin, jer medju Srbima ima mnogo kapetana, a treba da ih bude i iz drugih nacija, Makedonci, Slovenci, itd. Posle razgovora sa mojim personalcem Marinkovićem, ja sam krenuo, u svoju kasarnu, ispred koje je bio jedan mali bife gde su se okupljali u glavnom oficiri. Ušao sam i, iz čista mira, izvadio pištolj, i sa devet metaka skinuo veliku Brozovu sliku u mornarskoj uniformi. Naravno, posle toga me je vojna policija uhapsila, i od tada nastaje veoma težak period.
RSE: Koliko ste bili u zatvoru?
PEJČIĆ: Bio sam dosta dugo u istražnom zatvoru, i pošto nisu smeli da priznaju da je jedan oficir pucao u Titovu sliku, oni su to držali kao nastrožu službenu tajnu. Mislili su da sam vodja nekih vojnih pučista, ali nisu znali šta da učine kako to sve slučajno ne bi doznao Kabinet Vrhovnog komandanta.
RSE: Svi generali u tom mestu bili bi smenjeni?
PEJČIĆ: Da. Našli su za shodno da me prebace za Skoplje, u Vojnu bolnicu, i proglase me ludim, tako da sam završio kao ludak.
RSE: Da li ste bili u ludnici?
PEJČIĆ: Ne, nisam, već sam izbačen iz vojske kao ludak. Rekli su: „On je lud, i to što se desilo uradio je u nekom nervnom rastrojstvu“. Mogu da kažem da nikada u životu nisam pio, ni kap alkohola, uradio sam to svesno, jer sam i hteo da izadjem iz vojske. Rekli su mi da ne mogu, i da moram zbog četiri godine, koliko je trajala akademija, da budem u vojsci osam godina, a meni se osam godina činilo jako dugo. Tako se to dogodilo, i od tad počinje moj hod po mukama.
RSE: Nisu samo bile muke, bila je i slava, bili ste novinar, i sada ste još uvek.
PEJČIĆ: Bio sam novinar, bio sam čak i glavni urednik. Medjutim, posle Titovog pisma 1972. godine, gde je naznačeno da su u sredstva javnog informisanja uvučeni neki elementi, koji su onakvi i ovakvi, koji podmeću klipove i tako dalje, onda sam, naravno morao da odem.
RSE: Rekli ste: neki elementi. Danica Drašković vas takodje smatra elementom, i citiram šta je u intervijuu, u poslednjem broju NIN-a, rekla o vama: „O Bogoljubu Pejčiću neka govore tekstovi koje je pisao u „Srpskoj reči“, sasvim su suprotni od onog o čemu govori, i jasno je šta je, i za koga radio“.
PEJČIĆ: Ono što sam pisao to i sada govorim. Napisao sam tri stotine uvodnika i to protiv Mladića, Karadžića, Miloševića, rata, ja se tim tekstovima ponosim, i to nema nikakve veze sa ovim što Danica priča.
RSE: Ovo je direktna optužba da radite, predpostavljam, za policiju?
PEJČIĆ: Tačno, ali Danica takodje zna da sam trebao da budem uhapšen 1974. godine kao agent CIA-e, i to bi se i desilo, da nisam pobegao iz zemlje. Dakle, ja sam i agent CIA-e, i naše službe. Moj dosije je u policiji veliki, vodim se kao „unutrašnji neprijatelj“. Kako je moguće, pitam gospodju Danu, da „unutrašnji neprijatelj“ bude DB-ovac? Ili sam jedno, ili sam drugo. Ja sam jedan od retkih ljudi u Beogradu, koji ima dosije kao „unutrašnji neprijatelj“, i to se zna. Čitao sam svoj dosije, on je fantastičan, i pristajem da ga odmah sutra objave, bez obzira što bih imao porodičnih neprilika. Tamo je svašta napisano: i sa kojom sam ženom razgovarao, i gde sam bio, i šta sam radio, itd. Što je vrlo zanimljivo, na početku tog dosijea imate uvek isti lik, gde vam piše ime i prezime, godina rodjenja, i to se ponavlja kod svakog novog izveštaja – doušnika. U tom samom početku je napisano pet pogrešnih stvari; jedino tačno je da sam Bogoljub Pejčić, od oca Dobrivoja i majke Milosave. Piše da sam rodjen 1949. godine, što nije tačno, mnogo sam stariji. Zatim pišu da sam rodjen u Koceljevu, niti ja u životu, niti moji roditelji nisu bili tamo, rodjen sam u Skoplju. Dalje piše da sam završio Filološki fakultet, nikada nisam ušao u zgradu Filološkog fakulteta.
RSE: Možda je to neki drugi Bogoljub?
PEJČIĆ: Bio bi to neki drugi Bogoljub Pejčić, da na početku ne piše sve o mojim roditeljima; i gde su bili i šta su mi otac i majka radili, ne može biti reči o drugom čoveku. Završio sam fakultet Političkih nauka i Vojnu akademiju. Zatim dalje piše da sam australijski državljanin, a nikada nisam bio australiski državljanin, jesam tamo bio 1992. godine, i to da bih održavao neke tribine kao podpredsednik SPO-a, u diaspori. Pozivam tu BIA-u, tu UDBU na svoje izvore. Sve o čemu ja pričam moglo je lako da se proveri, preko moje lične karte, mojih generalija koje stoje svuda. Medjutim, ja time samo želim da dokažem ko je ta BIA i DB, da su toliko površno optuživali i površno radili te dosije, da je to za smeh.
RSE: Ako vas isključe, hoćete li ući u neku drugu stranku?
PEJČIĆ: Ne.
RSE: Šta će te onda raditi, bićete poslanik dok traje mandat?
PEJČIĆ: Nas devet poslanika smo se čak i u crkvi zakleli da nećemo napustiti izvornu ideju Srpskog pokreta obnove. Prema tome, mi ćemo uvek ostati Srpski pokret obnove, pa nas mogu da isključe, ali ne mogu da nam uzmu ideju, ne mogu da nas liše pameti, mogu jedino da nas liše članstva. Mislim da ćemo mi biti Srpski pokret obnove Nove Srbije, jedne nove Srbije.
PEJČIĆ: Tačno, u mom stanu je formiran Srpski pokret obnove, Vuk Drašković je bio tada predsednik, a ja podpredsednik, i mi smo počeli u jednom užasnom vremenu, prošli smo veoma težak period, do dana današnjeg, i nikada nisam slutio da ću ja biti isključen iz stranke.
RSE: Da li je to sasvim izvesno da ćete biti isključen?
PEJČIĆ: Sasvim je izvesno, i desiće se vrlo brzo, možda za desetak dana, kada budu sazvali predsedništvo ili glavni odbor.
RSE: Zašto će vas isključiti?
PEJČIĆ: Nevolja sa poslaničkom grupom počela je još u februaru prošle godine, kada se formirala vlada. Poslanička grupa je smatrala da SPO treba da udje u vladu, i Vuk Drašković je takodje smatrao da treba da se udje u vladu, čak je izneo i argument da nije važno što i socialisti ulaze, jer to nisu ljudi sa Marsa, da su to naši ljudi, i da to nije više ona Miloševićeva partija, itd. Dao je jedno veliko obrazloženje. Medjutim, kada se vratio iz Amerike, iz Vašingtona, rekao je da mi nećemo u vladu. Naravno, onda se poslanička grupa pobunila jer je predhodno već zauzet stav da se udje u vladu, i to na njegov predlog.
RSE: Poslanička grupa, to je vas trinaestoro u skupštini?
PEJČIĆ: Jeste. I tada su počele nevolje, Vuk je odjedanput, preko noći, promenio mišljenje, ni dan danas ne znamo razlog zbog čega, jer predhodno je hvalio socijaliste, govorio da su oni sada u redu, da su se, maltene, sada odrekli Miloševića, da to nije više Miloševićeva partija i da treba da se udje u vladu. To je početak tog raskola izmedju stranke i poslaničke grupe.
RSE: To je ipak sad kulminiralo, u poslednje vreme?
PEJČIĆ: Kulminiralo je, pošto to više nije bilo aktuelno kao pitanje, na dvema drugim stvarima. Nas trinaest poslanika napisalo je pismo predsedniku Vuku Draškoviću da se prestane sa kadriranjem iz „jedne sobe“, i da novac, koji dobijaju poslanici na ime svojih mandata, što je negde oko 244 hiljade evra na godišnjem nivou, treba da se prosledi odborima, koji jedva krpe osnovne troškove, telefone, poštanske usluge itd. Radi se o opštinskim odborima. Posle tog našeg pisma je nastao pravi lom; kako smo se mi drznuli da to napišemo, i kojim pravom mi tražimo da se opštinskim odborima daju ta sredstva. Tada je, u stvari, počeo pravi raskol.
RSE: Vi ste tu potkačili i suprugu Vuka Draškovića i njene bijelopoljske veze.
PEJČIĆ: Ponovila se ista situacija kao kada se držala beogradska vlast; počelo je masovno zapošljavanje njenih kadrova, koji nikada nisu ni bili članovi SPO-a, niti su neki stručnjaci, niti ljudi od nekog poverenja, to su bili prijateljevi prijatelji, kumovljevi kumovi, razne veze itd. Imamo slučaj da se, recimo, samo u JAT-u, za poslednjih godinu dana, zaposlilo sedam stotina ljudi.
RSE: Ta cifra je stvarno frapantna, znači da su dva čoveka dnevno zapošljavana preko veze sa Danom Drašković. Jeste li sigurni u taj podatak?
PEJČIĆ: Ja nisam siguran, to iznose aviomehaničari, oni koji sada štrajkuju, da je u JAT-u bilo zaposleno 3200, a sada je 3900. Od kada je postavljen direktor Aleksandar Milutinović, od tada je počelo to zapošljavanje, i onda su ti aviomehaničari izneli taj frapantni podatak. Mi smo dobili preko pet stotina funkcionerskih mesta, po toj raspodeli.
RSE: To je čista trgovina?
PEJČIĆ: Da, mi smo po toj raspodeli dobili dvanest posto, što je pet stotina funkcionerskih mesta, koja su nama pripala kao vladinoj koaliciji. Kada kažem funkcionerskih mesta, to su i članovi upravnih odbora, predsednici upravnih odbora, pomoćnici i zamenici ministra itd. Medjutim, sva ta zapošljavanja išla su iz „jedne sobe“, tu niko nije mogao da arbitrira, niti da predlaže, niti je iko bio pitan. Isto se tako dogadjalo sa Ministarstvom spoljnih poslova.
RSE: Trebalo je da i vi budete ambasador u Makedoniji?
PEJČIĆ: Trebalo je da budem, verovatno bih i bio da nije došlo do ovog raskola, ali za mene je to velika sreća, jer sad daleko mirnije spavam, zato što sam sa svojim prijateljima, poslanicima, zauzeo, mislim, jedan ispravan stav, tako da me apsolutno ne tangira to što nisam ambasador. I tada sam bio u dilemi da li da to prihvatim, i nikada nisam sebi ozbiljno verovao da ću na to pristati. Već je sve bilo pri kraju i trebalo je da odem, medjutim, dogodilo se to što se dogodilo.
RSE: Od vas trinaestoro u Skupštini, vas devetoro ste ta grupa „odmetnika“?
PEJČIĆ: Mi nismo „odmetnici“, tako govore Vuk i Dana. Mi smo jednostavno ostali u koaliciji SPO - Nova Srbija, a „odmetnici“ su ovi koji su izašli iz te koalicije, njih četvoro.
RSE: Ako vas isključe, a najverovatnije hoće, hoćete li vratiti mandate ili ćete ih zadržati?
PEJČIĆ: Mandate nam nije dao Vuk Drašković. Mandate nam je dala izborna koalicija, koja je išla na izbore. Dakle SPO – Nova Srbija, jer da je samo SPO izašao na izbore, ne bi preskočio cenzus, pa prema tome, ne bi mogli ni da dobijemo mandate. Ti mandati, i po tumačenju Ustavnog suda, pripadaju poslanicima.
RSE: Kako ćete sada da se srećete sa vašim kolegama, koji apsolutno ne dele vaše stavove, mišljenja i uverenja?
PEJČIĆ: Moram vam reći nešto što je veoma zanimljivo: u Skupštini Srbije, i opozicija i pozicija, niko ne razgovara sa njih četvoricom. Kada bih ja došao u takvu situaciju, vratio bih mandat; njih četvoro su potpuno izolovani i niko sa njima ne kontaktira.
RSE: Da li su raniji poslanici kontaktirali sa njima?
PEJČIĆ: Da, dok smo bili svi zajedno, u jednoj poslaničkoj grupi, i poslanici iz drugih stranaka su kontaktirali. Možete pitati koga god hoćete, oni su sad „crne ovce“ u Skupštini.
RSE: Sad će petnaest godina kako je stranka osnovana. To je jedan dobar deo vašeg života, koji ste proveli u najtesnijoj saradnji sa Vukom Draškovićem. Vuk Drašković bio je jedina prava opozicija Miloševiću na početku. Kada se glasalo, najviše se glasalo za Miloševića i za Vuka, svi ostali su bili negde u nekom trećem, petom planu. Posle tolike saradnje, i sada, posle toga kada Vuk Drašković ima izjave koje vrlo gode ljudima koji hoće da ova zemlja udje u Evropu, a to su izjave koje su za saradnju sa Evropom, koje su vrlo moderne, kako da je sada došlo do rascepa, neke stvari ste morali znati i ranije?
PEJČIĆ: Postavili ste sada mnoga pitanja, počevši od devedesete godine, pa do danas. Ne znam da li ću moći u nekoliko rečenica da vam na sve to odgovorim ali kada ste već rekli da je Vuk bio vodja opozicije i promena itd., nažalost, iz godine u godinu, on je to prestao da biva, a isto tako Srpski pokret obnove, koji je počeo sa milion pristalica, došao je sada na 50 – 60 hiljada. To ili znači da gradjani koji glasaju nisu dobri, ili vodja stranke nije dobar. Ja ne mogu da se saglasim da gradjani nisu dobri. Vuk je, dakle, došao do svoje poslednje stepenice od 50 – 60 hiljada glasača, što znači da on kao šef stranke ne uživa više poverenje ni kod svojih najbližih saradnika, ni kod gradjana koji izlaze na glasanje. Što se tiče stavova koje on iznosi, a o kojima vi govorite, potpuno se slažem, proevropski je okrenut. Ali i mi svi koji smo u vladajućoj koaliciji, pa čak i demokrate, koji su u opoziciji, proevropski su okrenuti, i u tome nema ničeg novog. Ono što je novo jeste da Vuk, i pored tih dobrih izjava kao ministar inostranih poslova oko zalaganja za Evropu, Hag itd., on ima i svojih teških propusta, koji su prosto neobjašnjivi, i koje preostalo članstvo više ne može da podrži, a pogotovu ne njegov uži rukovodeći tim. Neću sad da govorim kakve je sve izjave davao u poslednjih pet meseci, ali je to što se tiče stranke porazno i katastrofalno.
RSE: Dosta pažnje je izazvalo kada ste se vrlo nepovoljno izrazili o poslanicima u Skupštini Kosova, i o Ramušu Haradinaju, i mislim da je tu Vuk reagovao na način koji bi se dopao Evropi.
PEJČIĆ: Jasno sam rekao da je Ramuš Haradinaj ratni zločinac, da je Kosovska skupština, sa časnim izuzetcima, skup narko-dilera, kriminalaca i ratnih zločinaca, jer da nije tako, ne bi izabrali Ramuša Haradinaja za predsednika vlade. Do tog zaključka nisam došao nekom svojom analitikom, niti proveravanjem, došao sam do toga na osnovu pisanja zapadnih medija, koji su analizirali sastav Kosovske skupštine. Ti mediji su došli analitički do zaključka da su članovi, poslanici Kosovske Skupštine mogli biti samo oni, koji su bili pripadnici OVK, ili koji su joj novčano pomagali. To su u prvom redu bili narko-dileri, trgovci belim robljem, itd
RSE: Vuk se tada jako naljutio na vas.
PEJČIĆ: Vuk se naljutio, rekao je da istupim iz stranke i da vratim mandat, na šta sam mu rekao da ne priča gluposti, i da to ne dolazi u obzir.
RSE: Da li ste vi gospodine Pejčiću nacionalista?
PEJČIĆ: Jesam nacionalista, u onoj meri u kojoj ste to i vi.
RSE: Mislite zato što pripadamo istoj naciji? Mislila sam u političkom smislu.
PEJČIĆ: U političkom smislu ja sam, citiraću jednu De Golovu rečenicu: „Ja sam Francuz, veliki Francuz, ne mrzim nikoga, ali ne dozvoljavam i da niko mrzi Francuze“. Ja sam otprilike to, dakle: „Ja sam Srbin, ne mrzim nikoga, ali ne dozvoljavam ni da niko ne pravedno kleveće Srbe“
RSE: Kažete da nikoga ne mrzite, ali ja znam jedan detalj iz vaše prošlosti. Svojevremeno, dok ste bili oficir JNA, razbili ste Titovu sliku još u vreme dok je on bio živ i to je bio razlog da vas oteraju iz vojske. Da li je to tačno?
PEJČIĆ: Nisam je razbio, nego sam pucao u Titovu sliku. Jedan sam od retkih mladih oficira koji nije bio član partije, jer su mi pronašli neko četničko poreklo i nisu hteli da me prime. Kada sam bio u četvrtoj godini Vojne akademije, i kada su svi primljeni u partiju, mene nisu primili, jer su našli da sam krivotvorio svoju biografiju, pošto nisam napisao o jednom svom rodjaku koji je bio četnik, i zbog toga sam postao samo potporučnik. Kada je trebalo da budem kapetan, pošto sam kasnije bio i poručnik, rekli su mi da to moram da pričekam iz dva razloga. Prvo, nisam organizovan, tako su zvali članstvo u partiji a drugo zato što sam Srbin, jer medju Srbima ima mnogo kapetana, a treba da ih bude i iz drugih nacija, Makedonci, Slovenci, itd. Posle razgovora sa mojim personalcem Marinkovićem, ja sam krenuo, u svoju kasarnu, ispred koje je bio jedan mali bife gde su se okupljali u glavnom oficiri. Ušao sam i, iz čista mira, izvadio pištolj, i sa devet metaka skinuo veliku Brozovu sliku u mornarskoj uniformi. Naravno, posle toga me je vojna policija uhapsila, i od tada nastaje veoma težak period.
RSE: Koliko ste bili u zatvoru?
PEJČIĆ: Bio sam dosta dugo u istražnom zatvoru, i pošto nisu smeli da priznaju da je jedan oficir pucao u Titovu sliku, oni su to držali kao nastrožu službenu tajnu. Mislili su da sam vodja nekih vojnih pučista, ali nisu znali šta da učine kako to sve slučajno ne bi doznao Kabinet Vrhovnog komandanta.
RSE: Svi generali u tom mestu bili bi smenjeni?
PEJČIĆ: Da. Našli su za shodno da me prebace za Skoplje, u Vojnu bolnicu, i proglase me ludim, tako da sam završio kao ludak.
RSE: Da li ste bili u ludnici?
PEJČIĆ: Ne, nisam, već sam izbačen iz vojske kao ludak. Rekli su: „On je lud, i to što se desilo uradio je u nekom nervnom rastrojstvu“. Mogu da kažem da nikada u životu nisam pio, ni kap alkohola, uradio sam to svesno, jer sam i hteo da izadjem iz vojske. Rekli su mi da ne mogu, i da moram zbog četiri godine, koliko je trajala akademija, da budem u vojsci osam godina, a meni se osam godina činilo jako dugo. Tako se to dogodilo, i od tad počinje moj hod po mukama.
RSE: Nisu samo bile muke, bila je i slava, bili ste novinar, i sada ste još uvek.
PEJČIĆ: Bio sam novinar, bio sam čak i glavni urednik. Medjutim, posle Titovog pisma 1972. godine, gde je naznačeno da su u sredstva javnog informisanja uvučeni neki elementi, koji su onakvi i ovakvi, koji podmeću klipove i tako dalje, onda sam, naravno morao da odem.
RSE: Rekli ste: neki elementi. Danica Drašković vas takodje smatra elementom, i citiram šta je u intervijuu, u poslednjem broju NIN-a, rekla o vama: „O Bogoljubu Pejčiću neka govore tekstovi koje je pisao u „Srpskoj reči“, sasvim su suprotni od onog o čemu govori, i jasno je šta je, i za koga radio“.
PEJČIĆ: Ono što sam pisao to i sada govorim. Napisao sam tri stotine uvodnika i to protiv Mladića, Karadžića, Miloševića, rata, ja se tim tekstovima ponosim, i to nema nikakve veze sa ovim što Danica priča.
RSE: Ovo je direktna optužba da radite, predpostavljam, za policiju?
PEJČIĆ: Tačno, ali Danica takodje zna da sam trebao da budem uhapšen 1974. godine kao agent CIA-e, i to bi se i desilo, da nisam pobegao iz zemlje. Dakle, ja sam i agent CIA-e, i naše službe. Moj dosije je u policiji veliki, vodim se kao „unutrašnji neprijatelj“. Kako je moguće, pitam gospodju Danu, da „unutrašnji neprijatelj“ bude DB-ovac? Ili sam jedno, ili sam drugo. Ja sam jedan od retkih ljudi u Beogradu, koji ima dosije kao „unutrašnji neprijatelj“, i to se zna. Čitao sam svoj dosije, on je fantastičan, i pristajem da ga odmah sutra objave, bez obzira što bih imao porodičnih neprilika. Tamo je svašta napisano: i sa kojom sam ženom razgovarao, i gde sam bio, i šta sam radio, itd. Što je vrlo zanimljivo, na početku tog dosijea imate uvek isti lik, gde vam piše ime i prezime, godina rodjenja, i to se ponavlja kod svakog novog izveštaja – doušnika. U tom samom početku je napisano pet pogrešnih stvari; jedino tačno je da sam Bogoljub Pejčić, od oca Dobrivoja i majke Milosave. Piše da sam rodjen 1949. godine, što nije tačno, mnogo sam stariji. Zatim pišu da sam rodjen u Koceljevu, niti ja u životu, niti moji roditelji nisu bili tamo, rodjen sam u Skoplju. Dalje piše da sam završio Filološki fakultet, nikada nisam ušao u zgradu Filološkog fakulteta.
RSE: Možda je to neki drugi Bogoljub?
PEJČIĆ: Bio bi to neki drugi Bogoljub Pejčić, da na početku ne piše sve o mojim roditeljima; i gde su bili i šta su mi otac i majka radili, ne može biti reči o drugom čoveku. Završio sam fakultet Političkih nauka i Vojnu akademiju. Zatim dalje piše da sam australijski državljanin, a nikada nisam bio australiski državljanin, jesam tamo bio 1992. godine, i to da bih održavao neke tribine kao podpredsednik SPO-a, u diaspori. Pozivam tu BIA-u, tu UDBU na svoje izvore. Sve o čemu ja pričam moglo je lako da se proveri, preko moje lične karte, mojih generalija koje stoje svuda. Medjutim, ja time samo želim da dokažem ko je ta BIA i DB, da su toliko površno optuživali i površno radili te dosije, da je to za smeh.
RSE: Ako vas isključe, hoćete li ući u neku drugu stranku?
PEJČIĆ: Ne.
RSE: Šta će te onda raditi, bićete poslanik dok traje mandat?
PEJČIĆ: Nas devet poslanika smo se čak i u crkvi zakleli da nećemo napustiti izvornu ideju Srpskog pokreta obnove. Prema tome, mi ćemo uvek ostati Srpski pokret obnove, pa nas mogu da isključe, ali ne mogu da nam uzmu ideju, ne mogu da nas liše pameti, mogu jedino da nas liše članstva. Mislim da ćemo mi biti Srpski pokret obnove Nove Srbije, jedne nove Srbije.