Poricanja ratnih zločina je povezano sa nacionalnim indentitetom i nacionalnim suverenitetom, uveren je profesor Univerziteta u Portlandu Dušan Bjelić:
“To što se desilo u Srebrenici na primer i ostala etnička čišćenja su primer nacionalnog suvereniteta po Karlu Šmitu. Dakle, ukoliko Srbi mogu da pobiju toliko ljudi i da ti koji su to radili ne budu kažnjeni, oni su zapravo simbolički konstruisali suverenitet jedne nacije. Dakle, poricanje zločina i blokiranje ljudskih prava i Haga je jedna zapravo ofanzivana akcija da se sačuva indentitet. Ne da se porekne ubijanje ljudi, već da se porekne to kao kriminal.”
Stvari se neće menjati sve dok se na vrhu ne dogode suštinske promene, kaže profesor Beogradskog univerziteta Vesna Nikolić-Ristanović:
“Politički vrh nije spreman da na pravi način otvori tu priču o prošlosti. U stvari nema nikakvu jasnu starategiju i već se negde svodi na prikupljanje političkih poena. Negde kalkuliše sa nekakvim odnosom naroda prema prošlosti koja uopšte nije utemeljena nekim konkretnim činjenicama.”
Suštinski problem današnje Srbije ali i drugih država regiona jeste pitanje koliko su političke elite model za ponašanje građana. Koliko one daju primer koji bi građane trebalo da podstakne na priznavanje a ne na poricanje najtežih ratnih zločina, zapitala se saradnik Viktomološkog društva Srbije Nataša Hanak. Ona strahuje da aktuelna srpska vlast po tom pitanju ne igra pozitivnu ulogu.
“Iako većina glasova, hajde da kažemo od ovog demokratskog bloka negde manje ili više eksplicitno ili formalno u različitim prilikama smatra kako je jako bitno poštovati nekakve obaveze koje se od nas traže, naglasak je i dalje na obavezama a ne tome znači da se radi zapravo osnovnoj moralnoj obavezi prema građanima i nama da se utvrdi istina, da se suočimo sa tim i da budemo jedno odgovorno društvo. Ne zato što to neko drugi traži nego što je to bitno za nas.”
Profesor Bjelić, pak, pozdravlja poteze koje je Vlada u Srbiji preduzela poslednjih sedmica a vezano za dobrovoljnu predaju više haških optuženika, uz opasku.
“Videćemo da li je to igra”.
Bjelić napominje da vlast koja podstiče isporučivanje opuženih Haškom sudu ne treba da se plaši reakcije javnog mnjenja a koje je u Srbiji po većini istraživanja u visokom procentu protivno saradnji sa ovim međunarodnim sudom.
“Javno mnjenje je promenjiva stvar. Kao što se javno mnjenje stvorilo da bude nacionalistički tako isto može da bude nenacionalistički. Dakle, zavisi sve od volje ljudi koji su nam u moći da oni zapravo prihvate tu ideju i da onda počnu da konstituišu jednu novu svest, državnu i nacionalnu i na osnovu toga će se i svest pojedinca, takođe, menjati.”
Profesor sociologije i engleski publicista Stenli Koen, podvlači da srpski slučaj nije izolovan. Otpor međunarodnoj pravdi kaže on, postojao je u mnogim država koje su imale slična iskustva.
“Treba objasniti zašto je potrebno postojanje međunarodnog suda. To je činjeno i na drugim mestima. Potrebno je podstaći drugačija razmišljanja kako bi se taj otpor međunarodnoj pravdi oslabio. Dakle, treba da prestanemo sa ocenjivanjem da je srpski slučaj nešto posebno.”
“To što se desilo u Srebrenici na primer i ostala etnička čišćenja su primer nacionalnog suvereniteta po Karlu Šmitu. Dakle, ukoliko Srbi mogu da pobiju toliko ljudi i da ti koji su to radili ne budu kažnjeni, oni su zapravo simbolički konstruisali suverenitet jedne nacije. Dakle, poricanje zločina i blokiranje ljudskih prava i Haga je jedna zapravo ofanzivana akcija da se sačuva indentitet. Ne da se porekne ubijanje ljudi, već da se porekne to kao kriminal.”
Stvari se neće menjati sve dok se na vrhu ne dogode suštinske promene, kaže profesor Beogradskog univerziteta Vesna Nikolić-Ristanović:
“Politički vrh nije spreman da na pravi način otvori tu priču o prošlosti. U stvari nema nikakvu jasnu starategiju i već se negde svodi na prikupljanje političkih poena. Negde kalkuliše sa nekakvim odnosom naroda prema prošlosti koja uopšte nije utemeljena nekim konkretnim činjenicama.”
Suštinski problem današnje Srbije ali i drugih država regiona jeste pitanje koliko su političke elite model za ponašanje građana. Koliko one daju primer koji bi građane trebalo da podstakne na priznavanje a ne na poricanje najtežih ratnih zločina, zapitala se saradnik Viktomološkog društva Srbije Nataša Hanak. Ona strahuje da aktuelna srpska vlast po tom pitanju ne igra pozitivnu ulogu.
“Iako većina glasova, hajde da kažemo od ovog demokratskog bloka negde manje ili više eksplicitno ili formalno u različitim prilikama smatra kako je jako bitno poštovati nekakve obaveze koje se od nas traže, naglasak je i dalje na obavezama a ne tome znači da se radi zapravo osnovnoj moralnoj obavezi prema građanima i nama da se utvrdi istina, da se suočimo sa tim i da budemo jedno odgovorno društvo. Ne zato što to neko drugi traži nego što je to bitno za nas.”
Profesor Bjelić, pak, pozdravlja poteze koje je Vlada u Srbiji preduzela poslednjih sedmica a vezano za dobrovoljnu predaju više haških optuženika, uz opasku.
“Videćemo da li je to igra”.
Bjelić napominje da vlast koja podstiče isporučivanje opuženih Haškom sudu ne treba da se plaši reakcije javnog mnjenja a koje je u Srbiji po većini istraživanja u visokom procentu protivno saradnji sa ovim međunarodnim sudom.
“Javno mnjenje je promenjiva stvar. Kao što se javno mnjenje stvorilo da bude nacionalistički tako isto može da bude nenacionalistički. Dakle, zavisi sve od volje ljudi koji su nam u moći da oni zapravo prihvate tu ideju i da onda počnu da konstituišu jednu novu svest, državnu i nacionalnu i na osnovu toga će se i svest pojedinca, takođe, menjati.”
Profesor sociologije i engleski publicista Stenli Koen, podvlači da srpski slučaj nije izolovan. Otpor međunarodnoj pravdi kaže on, postojao je u mnogim država koje su imale slična iskustva.
“Treba objasniti zašto je potrebno postojanje međunarodnog suda. To je činjeno i na drugim mestima. Potrebno je podstaći drugačija razmišljanja kako bi se taj otpor međunarodnoj pravdi oslabio. Dakle, treba da prestanemo sa ocenjivanjem da je srpski slučaj nešto posebno.”
