Sve parlamentarne stranke, osim Socijalističke partije Srbije, najavile su da će podržati predlog da se zakonom izjednače prava boraca partizanskog i četničkog pokreta. Takva odluka, prema mišljenju većine u Parlamentu, vodi ka pomirenju. Nasuprot njima, poslanici Socijalističke partije Srbije kažu da je, iako se zalažu za pomirenje, neprihvatljivo prekrajanje istorije. Ivica Dačić, predsednik Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije:
„Još jednom ponavljam da za sve nas, i našu istoriju i našu sadašnjost i našu budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, ko je poraženi, već to ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je važno, jer je onaj ko zaboravi svoju istoriju osuđen na to da je ponovo proživi.“
Navedeni su i primeri iz okruženja. Zoran Anđelković, generalni sekretar Socijalističke partije Srbije:
„U obrazloženju Srpskog pokreta obnove zbog čega se ravnogorski pokret treba da bude svrstan u antifašiste, objašnjava se da su to Hrvatska i Slovenija uradile sa svojim jedinicama. Tačno je da su oni delu svojih jedinica, kao što su domobrani, priznali socijalna prava kao učesnicima u ratu, ali nisu prekrojili istoriju i proglasili one koji su sarađivali sa fašističkom Nemačkom antifašističkim jedinicama. Prema tome, ako se žele rešiti socijalna prava nekoga ko je učestvovao u ratu u cilju pomirenja, to je jedno, ali proglasiti one koji su sarađivali sa fašističkom Nemačkom antifašistima, nije mi poznato da je to učinjeno i u jednoj zemlji Evrope, pa prema tome ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, a posebno ne bi trebalo da bude učinjeno u Srbiji.“
Srpska radikalna stranka će glasati za zakonski predlog kojim se izjednačavaju prava boraca partizanskih i četničkih odreda, ali neće, kako je rekao Aleksandar Vučić, zamenik šefa poslaničke grupe radikala, da učestvuje u daljim raspravama koje razjedinjuju srpski narod:
„Mi hoćemo da jasno stavimo do znanja svim građanima Srbije da ovu našu priču, da ovo što su bili naši sukobi, da tu priču završimo, da se isprave istorijske neistine o ravnogorskom pokretu, ali da ne idemo protiv onih koji su na partizanskoj strani učestvovali u antifašističkoj borbi.“
U Demokratskoj stranci Srbije konstatuju da je priču s ovim zakonskim predlogom trebalo malo bolje koordinirati. Bilo je neophodno da se ide sa paketom zakona koji podrazumevaju rehabilitaciju i restituciju i na taj način priča bi bila do kraja zaokružena i izazivala bi manje nedoumica, izjavio je Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije:
„Nesumnjivo postoje ljudi koji su dali svoj život u borbi protiv okupatora oi antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, a koji su nosili različita znamenja na svojim kapama. Vreme je da se ljudima koji su postali teški invalidi u toj borbi, ta prava, po tom osnovu izjednače. Dakle, sve drugo u ovoj priči je nebitno. Sve drugo što se čuje za govornicom nije bitno i nije glavna osnova razloga za donošenje ovog propisa.“
Upitali smo, povodom ove rasprave, profesora iz Zagreba Žarka Puhovskog da li se četnici Draže Mihailovića, po njegovom mišljenju, mogu porediti sa domobranskim pokretom u Hrvatskoj:
„Meni se čini da to nije sasvim korektna usporedba. Ima nekih elemenata usporedbe utoliko koliko su u jednoj svojoj verziji četnici bili monarhistička vojska, a domobrani su sebe smatrali hrvatskom domovinskom vojskom, dakle vojskom NDH. Međutim, ni jedan, ni drugi režim zapravo u tom trenutku više nije imao nikakvu legitimaciju – jedan zato što je izgubio odlaskom u inozemstvo, drugi zato što je nikada nije ni imao, jer je naime ustaški režim bio jedan diktatorski režim. U tom pogledu je usporedba moguća, međutim u nekim drugim aspektima četnike se može mnogo prije usporediti sa ustašama, jer domobrani uglavnom nisu sudjelovali u masovnim povredama Ženevskih konvencija, odnosno naprosto u klanjima, dok su to četnici činili u mjeri koja je usporediva s onom u kojoj su to činile ustaše. Draža Mihailović za Hrvatsku nema nikakvu neposrednu važnost, ali on je simbol jednog pokreta koji je, preko popa Dujića i drugih, u Hrvatskoj odgovoran za brojne zločine, za ubijanje civila po selima i nekim manjim gradovima. Tih zločina je bilo znatno više ustaške strane, ali Draža Mihailović je ime koje stoji iza jednog naprosto koljačkog režima.“
Kakav status imaju bivši domobrani u Hrvatskoj, odnosno domobranski pokret?
„Domobrani su u Hrvatskoj nakon 1991. godine izjednačeni sa veteranima Drugog svjetskog rata na drugoj strani, dakle s partizanima. Imaju identična socijalnih prava, u smislu mirovine, zdravstvenog osiguranja i tako dalje.“
Bilo je to mišljenje profesora Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarka Puhovskog. Svetlana Mekina, dopisnig beogradskog lista „Vreme“ iz Ljubljane za naš program kaže da se pre nekoliko godina u slovenačkim medijima pojavila vest o navodnom izjednačavanju prava antifašista i pripadnika kvislinških formacija. Međutim, kako kaže Svetlana Mekina, pokazalo se da je reč o dezinformaciji, jer formalnopravno vlast u Sloveniji u tom smislu nije ništa preduzela:
„Ovde jesu bile velike inicijative i velike borbe da se ta prava izjednače. Naravno govorim o periodu Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945. godine. Ukratko, posle burnih rasprava to ovde nije uspelo. Prava od 1941. do 1945. godine imaju partizani. Domobrani i nekoliko stotina četnika koji su postojali u Sloveniji, nisu uspeli da ostvare to pravo. Neku vrstu odštete su dobili jedino oni koji su bili nasilu mobilisani u nemačku vojsku i oni su za period trajanja te mobilizacije dobili odštetu u visini od deset do dvanaest hiljada tolara mesečno, znači govorimo o sumi od pedeset eura mesečno, što za slovenačke prilike, gde je prosečna plata oko dvesta hiljada tolara, odnosno oko hiljadu eura, nije neki novac. Ako poredamo po veličini novca koji su dobili kao odštetu, najviše su dobili oni koji su bili internirani, zatim zatvorenici tokom Drugog svetskog rata, zatim mobilisani za koje sam vam rekla koliki iznos su dobili, iza njih slede oni koji su invalidi, prognanici, koji su također dobili neku sumu. Ali nešto takvo da bi došlo do izjednačavanja snaga kvislinga i partizana, to u slovenačkom Parlamentu nije uspelo. Jedino što jeste uspelo – nakon čega su bile i velike rasprave – to je da je došlo do neke vrste pomirenja u smrti, odnosno do jednakog izražavanja pijeteta prema umrlima na obe strane. Onda su se vodile velike bitke i lomila koplja oko toga šta će pisati na tim tablama koje su postavljene u Kočevskom rogu, znači za one koje je komunistička vlast ubila posle Drugog svetskog rata, pripadnike kvislinga i druge oponente tadašnjeg režima. Čak ni tu nije uspelo da se dođe do nekog jedinstvenog rešenja, gde bi pisalo: ,Poginulima za otadžbinu‘ ili nešto slično, nego su i table zakonski regulisane.“
„Još jednom ponavljam da za sve nas, i našu istoriju i našu sadašnjost i našu budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, ko je poraženi, već to ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je važno, jer je onaj ko zaboravi svoju istoriju osuđen na to da je ponovo proživi.“
Navedeni su i primeri iz okruženja. Zoran Anđelković, generalni sekretar Socijalističke partije Srbije:
„U obrazloženju Srpskog pokreta obnove zbog čega se ravnogorski pokret treba da bude svrstan u antifašiste, objašnjava se da su to Hrvatska i Slovenija uradile sa svojim jedinicama. Tačno je da su oni delu svojih jedinica, kao što su domobrani, priznali socijalna prava kao učesnicima u ratu, ali nisu prekrojili istoriju i proglasili one koji su sarađivali sa fašističkom Nemačkom antifašističkim jedinicama. Prema tome, ako se žele rešiti socijalna prava nekoga ko je učestvovao u ratu u cilju pomirenja, to je jedno, ali proglasiti one koji su sarađivali sa fašističkom Nemačkom antifašistima, nije mi poznato da je to učinjeno i u jednoj zemlji Evrope, pa prema tome ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, a posebno ne bi trebalo da bude učinjeno u Srbiji.“
Srpska radikalna stranka će glasati za zakonski predlog kojim se izjednačavaju prava boraca partizanskih i četničkih odreda, ali neće, kako je rekao Aleksandar Vučić, zamenik šefa poslaničke grupe radikala, da učestvuje u daljim raspravama koje razjedinjuju srpski narod:
„Mi hoćemo da jasno stavimo do znanja svim građanima Srbije da ovu našu priču, da ovo što su bili naši sukobi, da tu priču završimo, da se isprave istorijske neistine o ravnogorskom pokretu, ali da ne idemo protiv onih koji su na partizanskoj strani učestvovali u antifašističkoj borbi.“
U Demokratskoj stranci Srbije konstatuju da je priču s ovim zakonskim predlogom trebalo malo bolje koordinirati. Bilo je neophodno da se ide sa paketom zakona koji podrazumevaju rehabilitaciju i restituciju i na taj način priča bi bila do kraja zaokružena i izazivala bi manje nedoumica, izjavio je Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije:
„Nesumnjivo postoje ljudi koji su dali svoj život u borbi protiv okupatora oi antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, a koji su nosili različita znamenja na svojim kapama. Vreme je da se ljudima koji su postali teški invalidi u toj borbi, ta prava, po tom osnovu izjednače. Dakle, sve drugo u ovoj priči je nebitno. Sve drugo što se čuje za govornicom nije bitno i nije glavna osnova razloga za donošenje ovog propisa.“
Upitali smo, povodom ove rasprave, profesora iz Zagreba Žarka Puhovskog da li se četnici Draže Mihailovića, po njegovom mišljenju, mogu porediti sa domobranskim pokretom u Hrvatskoj:
„Meni se čini da to nije sasvim korektna usporedba. Ima nekih elemenata usporedbe utoliko koliko su u jednoj svojoj verziji četnici bili monarhistička vojska, a domobrani su sebe smatrali hrvatskom domovinskom vojskom, dakle vojskom NDH. Međutim, ni jedan, ni drugi režim zapravo u tom trenutku više nije imao nikakvu legitimaciju – jedan zato što je izgubio odlaskom u inozemstvo, drugi zato što je nikada nije ni imao, jer je naime ustaški režim bio jedan diktatorski režim. U tom pogledu je usporedba moguća, međutim u nekim drugim aspektima četnike se može mnogo prije usporediti sa ustašama, jer domobrani uglavnom nisu sudjelovali u masovnim povredama Ženevskih konvencija, odnosno naprosto u klanjima, dok su to četnici činili u mjeri koja je usporediva s onom u kojoj su to činile ustaše. Draža Mihailović za Hrvatsku nema nikakvu neposrednu važnost, ali on je simbol jednog pokreta koji je, preko popa Dujića i drugih, u Hrvatskoj odgovoran za brojne zločine, za ubijanje civila po selima i nekim manjim gradovima. Tih zločina je bilo znatno više ustaške strane, ali Draža Mihailović je ime koje stoji iza jednog naprosto koljačkog režima.“
Kakav status imaju bivši domobrani u Hrvatskoj, odnosno domobranski pokret?
„Domobrani su u Hrvatskoj nakon 1991. godine izjednačeni sa veteranima Drugog svjetskog rata na drugoj strani, dakle s partizanima. Imaju identična socijalnih prava, u smislu mirovine, zdravstvenog osiguranja i tako dalje.“
Bilo je to mišljenje profesora Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarka Puhovskog. Svetlana Mekina, dopisnig beogradskog lista „Vreme“ iz Ljubljane za naš program kaže da se pre nekoliko godina u slovenačkim medijima pojavila vest o navodnom izjednačavanju prava antifašista i pripadnika kvislinških formacija. Međutim, kako kaže Svetlana Mekina, pokazalo se da je reč o dezinformaciji, jer formalnopravno vlast u Sloveniji u tom smislu nije ništa preduzela:
„Ovde jesu bile velike inicijative i velike borbe da se ta prava izjednače. Naravno govorim o periodu Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945. godine. Ukratko, posle burnih rasprava to ovde nije uspelo. Prava od 1941. do 1945. godine imaju partizani. Domobrani i nekoliko stotina četnika koji su postojali u Sloveniji, nisu uspeli da ostvare to pravo. Neku vrstu odštete su dobili jedino oni koji su bili nasilu mobilisani u nemačku vojsku i oni su za period trajanja te mobilizacije dobili odštetu u visini od deset do dvanaest hiljada tolara mesečno, znači govorimo o sumi od pedeset eura mesečno, što za slovenačke prilike, gde je prosečna plata oko dvesta hiljada tolara, odnosno oko hiljadu eura, nije neki novac. Ako poredamo po veličini novca koji su dobili kao odštetu, najviše su dobili oni koji su bili internirani, zatim zatvorenici tokom Drugog svetskog rata, zatim mobilisani za koje sam vam rekla koliki iznos su dobili, iza njih slede oni koji su invalidi, prognanici, koji su također dobili neku sumu. Ali nešto takvo da bi došlo do izjednačavanja snaga kvislinga i partizana, to u slovenačkom Parlamentu nije uspelo. Jedino što jeste uspelo – nakon čega su bile i velike rasprave – to je da je došlo do neke vrste pomirenja u smrti, odnosno do jednakog izražavanja pijeteta prema umrlima na obe strane. Onda su se vodile velike bitke i lomila koplja oko toga šta će pisati na tim tablama koje su postavljene u Kočevskom rogu, znači za one koje je komunistička vlast ubila posle Drugog svetskog rata, pripadnike kvislinga i druge oponente tadašnjeg režima. Čak ni tu nije uspelo da se dođe do nekog jedinstvenog rešenja, gde bi pisalo: ,Poginulima za otadžbinu‘ ili nešto slično, nego su i table zakonski regulisane.“
