RSE: Vi ste, gospodjo Paunić, radili do pre sat vremena, obavljali ste besplatno testiranje u Studentskom gradu?
PAUNIĆ: Radili smo ceo dan, od jutros do sada; prošlo je oko 330 klijenata kroz Studentsku polikliniku do osam sati uveče, a od 8 do ponoći u Studentskom gradu 87. To je zaista ogroman broj ljudi koji je danas bio kod nas.
RSE: Neću vas pitati kakvi su rezultati, da li su pokazali koliko je bilo pozitivnih, a koliko negativnih, ali kako objašnjavate da je na Dan borbe protiv side ipak toliko veliko interesovanje, koje se nikako ne može porediti sa ostalim danima tokom godine, kada se na Studentskoj poliklinici takodje organizuje besplatno testiranje.
PAUNIĆ: Većina klijenata nije znala da je testiranje besplatno tokom cele godine, ne samo gradjana uopšte, nego i studenata. Ovih dana je to dosta propraćeno u medijima, gde su praktično i shvatili da mogu da urade besplatno testiranje i to su i iskoristili, veliki broj je onih koji nisu mogli fizički stići tokom noći, i jedan broj klijenata je vraćen za sutra, kada ćemo, predpostavljam, imati takodje veliki broj ljudi koji će želeti da urade test, što je, naravno, jako dobro. Prve rezultate ćemo znati verovatno sutra oko podne. Mi smo jako umorni, nas je u svakom trenutku radilo najmanje po šest savetnika odjednom, i sada se jedna velika ekipa konačno vraća kući.
RSE: Kakvo je interesovanje u toku godine za testiranje kod vas? Ponavljam, tokom cele godine testiranje kod vas je besplatno.
PAUNIĆ: Cele godine testiranje je besplatno, a dnevno se uradi 10 – 15 klijenata. Ove godine je odziv bolji nego prethodnih, za celu godinu testirali smo blizu dve hiljade klijenata. Odziv je bolji, ali još uvek ne možemo da kažemo da smo potpuno zadovoljni, mada je u drugim ustanovama to ipak nešto manji broj.
RSE: Gospodjo Paunić, moram da vam kažem da sam i ja od pre dva dana na vašem spisku, iskoristio sam pravo koje nudi Studenstska poliklinika, ne samo studentima nego i svim gradjanima, i testirao sam se. Moram priznati da mi nije bilo ni malo prijatno, ali dogodio se hepi-end, upravo držim papir ispred sebe na njemu je pečat na kome piše „nereaktivan“, što znači da je sve uredu samnom.
RSE: Podaci pokazuju da je Srbija na predposlednjem mestu u Evropi po broju testiranih. Gospodjo Simić, kako to objašnjavate?
SIMIĆ: Koleginica Paunić je rekla da je ove godine nešto veći odaziv, što je pratila jako velika mediska promocija. Mediji i stručnjaci su maksimalno akcentirali značaj ranog testiranja, u smislu da osobe koje su negativne, tako i ostanu, jer dobijaju jedno kvalitetno savetovanje pre i posle testa. A osobama koje su pozitivne da se omogući da se u što ranijoj fazi testiraju, da načinom života, ishrane, i praćenjem svog imunog sistema, da što duže ostanu zdrave i da se odloži pojava obolevanja side. Ukoliko je imuni sistem narušen, da na vreme dobiju terapiju i da se produži, to jako naglašavam, kvalitetan život.
RSE: U Podgorici, odnosno u celoj Crnoj Gori mnogi su danas iskoristili priliku za testiranje. Prvi decembar, Svetski dan borbe protiv side, obično se iskoristi kao neka vrsta kampanje kada se mnogo veći broj ljudi nego tokom godine odazove na pozive za testiranje. Gospodine Pejkoviću čuli ste iz Beograda da je mnogo ljudi iskoristilo priliku da se prvog decembra testira krv. Da li i u slučaju Crne Gore važi priča da je prvi decembar takodje prilika kada ljudi malo više razmišljaju o sidi, a ostalim danima u godini ne?
PEJKOVIĆ: Naravno da je tako, svi znamo da je 1. decembar Svetski dan protiv side i upravo tada se pokušava da se pobudi svijest u populaciji Crne Gore o problemu HIV/AIDS-a, da više o tome pričamo. Što se tiče samog testiranja, naravno da imamo veći odziv; populacija Crne Gore dolazi da se testira zato što nevladine organizacije, kao CAZAS i JUVENTAS organizuju besplatno testiranje. Tako da je i ove godine u centru za transfuziju bilo besplatno testiranje u terminu od 9 do 13 časova. Uglavnom su to bili mladi ljudi, medjutim ima onih koji su u srednjim godinama a koji su se takodje interesovali da urade test.
RSE: Muškarci ili žene?
PEJKOVIĆ: Većina je muškaraca. Možda se žene ustručavaju da urade taj test.
RSE: Prvi slučaj infekcije HIV-om u Crnoj Gori zabeležen je 1989, od do sada ukupno 55, umrle su 23 osobe. Da nešto o ljudima koji su inficirani, ali još nisu, da tako kažemo, postali aktivno bolesni. Na koji se način u Crnoj Gori, imajući u vidu i materijalna sredstva, a sa druge strane uopšte jedan odnos društva prema ovoj bolesti, uspeva da se koliko-toliko prolongira taj trenutak do aktiviranja virusa?
PEJKOVIĆ: Prema nekim istraživanjima koje je radila Kanadska agencija za sidu, postoji statistički podatak da imamo od 500 do 800 HIV-pozitivnih u Crnoj Gori. Znamo da je registrovano nekih 55 slučajeva, to su zajedno HIV/AIDS slučajevi. To je dosta veliki broj za populaciju u Crnoj Gori, sobzirom da imamo od 600 do 700 hiljada stanovnika. Ne znamo gde su tih 400 pozitivnih i mi se pitramo da li ta populacija, možda, i ne želi da se testira. Razlog je upravo zbog toga što je u Crnoj Gori postoji neko patrijarhalno vaspitanje, i da možda ne žele da saznaju kako su HIV pozitivni, jer smatraju da ih okolina, komšiluk neće prihvatiti onakve kakvi jesu.
* * * * *
RSE: Pored napora nevladinog sektora, kao i zdravstvenih institucija, odnos u Crnoj Gori prema oboljelima nije se promenio na bolje: i dalje ga karakterišu žigosanje i marginalizacija, a kao poseban problem navodi se to što takav odnos prema oboljelima imaju čak i zdravstveni radnici. Ministar zdravlja Miodrag Pavličić upozorio je i apelovao na medije.
PAVLIČIĆ: Pre nekoliko dana štampa je na dramatičan način pisala o HIV pozitivnoj osobi u jednom gradu u Crnoj Gori. Dešavanja oko toga, i način na koji je to propraćeno, nije primjeren ozbiljnosti problema.
RSE: Država je, u saradnji sa domaćim i stranim nevladinim organizacijama, napravila nacionalnu strategiju za borbu protiv side; u velikom broju crnogorskih gradova omogućeno je besplatno testiranje na HIV/AIDS virus. Interesovali smo se u ordinaciji Doma zdravlja u bloku 5, u Podgorici, kako bismo doznali da li je bilo interesovanja. Dežurna laborantica nam je rekla:
„Danas smo imali 61 pacijenta, a do kraja nedelje ćemo videti.“
RSE: I od dežurnog u transfuziji Kliničkog bolničkog centra u Podgorici, gdje će svi testovi biti obradjeni, saznali smo da je i u ostalim gradovima bilo priličnog interesovanja.
„Jutros je doneseno puno uzoraka, donijeli, konkretno, maloprije dosta i iz Budve, a doći će i iz Cetinja i drugih gradova. To su uglavnom uzimali domovi zdravlja sa strane, a mi ćemo sve te uzorke da obradimo.“
RSE: Dolaze li gradjani inače na testiranje na AIDS, pitali smo u privatnoj laboratoriji „Doktor Mobaški“?
„U toku leta ih je bilo najviše, struktura je od 18 do 30 godina“.
RSE: Da li su to turisti ili gradjani?
„Uglavnom su gradjani, bilo je tu moreplovaca, mada se ljudi ustručavaju da urade te testove“.
RSE: Koliko to kod vas košta?
„Nije to neka cifra da bi ljudi odustali zbog finansiske strane. Ljudi pre svega žele da sakriju identitet“.
RSE: Aktivisti nevladinih organizacija CAZAS-a i JUVENTUS-a postavili su štandove na najprometnijim gradskim punktovima, gdje su deljeni kondomi i drugi materijali. Ovako je izgledalo.
„Dodju i stariji ljudi, niti pitaju nešto što bi bilo bitno, niti žele da saznaju šta bi im mi rekli, uzmu kondome i odu“.
RSE: A pitali smo i sugradjane.
Mislim da se promjenila slika u Crnoj Gori, i da ljudi sve više vode računa i doživljavaju bolest sidu kao opasnu. Mene je lično strah od te bolesti, vodim računa da ne dodjem u opasnost od side, i iz tog razloga bukvalno uvijek sa sobom imam kondome“.
„Sida je nešto o čemu se, najradije ne razmišlja. Prilikom same priče o sidi, svi imaju neka elementarna znanja o tome, kakva je to bolest, koliko je neizlečiva, koji su uobičajeni načini na koje se ona prenosi, ali u realnom životu mislim da većina radije zatvara oči, nego što ima u vidu taj strah“.
„Treba da se spreči ta diskriminacija HIV osoba, jer mnogi ljudi nisu upoznati kako se HIV prenosi, a kako se ne prenosi, pa se sa velikim strahom odnose prema ljudima za koje saznaju da su HIV pozitivni“.
* * * * *
RSE: Gospodine Pejkoviću, interesantno je da država Crna Gora odvaja izvesna sredstva u skladu sa svojim mogućnostima za lečenje, tretman ljudi koji boluju od side, a da se zapravo deo tog lečenja sprovodi o Beogradu.
PEJKOVIĆ: Tačno. Bitno je da Fond za zdravstvo Crne Gore refundira kompletne troškove liječenja HIV-pozitivnih osoba. Možda sa Fondom za zdravstvo imamo samo taj problem što se ti troškovi ne refundiraju na vrijeme; neki termin je dogovoren da troškovi budu refundirani za nekih mesec dana, ali tu dolazi do pomaka od mjesec, mjesec i po dana. Ipak je sve to u nekim granicama ispoštovano, i do sada se svi lijekovi refundiraju.
Prema podacima koje je saopštila Agencija UN za sidu (UNAID), u svetu ima 39,4 miliona ljudi zaraženih virusom HIV-a, a tokom 2004. godine od side je umrlo 3,1 milion ljudi. Od 1981. godine, kada je sida registrovana, umrlo je 34 miliona ljudi. Od 37,2 miliona zaraženih su odrasle osobe izmedju 15 i49 godina, a 2,2 miliona deca ispod 15 godina. Agencija navodi da je registrovano 17,6 miliona zaraženih žena.Tokom 2004. godine u svetu je registrovano novih 4,9 miliona inficiranih.
Najveći broj zaraženih je medju stanovnicima Afrike, tačnije podsaharskog dela ovog kontinenta, oko tri četvrtine. Sida uzima maha i u Istočnoj Evropi, i Centralnoj Aziji, gde je u poslednje dve godine broj obolelih povećan za 40 odsto, ili na 1,4 miliona. Međunarodna zajednica kritikuje neadekvatan odgovor kineskih vlasti, gde se očekuje da broj zaraženih poraste na 10 miliona do 2010 godina. U Indiji je u ovom trenuku zabeležena cifra od 5 miliona inficiranih. U Rusiji ih je 290 hiljada, ali se strahuje da bi u narednih nekoliko godina taj broj mogao da naraste na oko 4 miliona. Ako se ima u vidu da je dve trećine zaraženih mladji od 30 godina, uz ostale posledice, to bi moglo pogubno uticati i na manjak radne snage.
Uz nedostatak sredstava za efikasnu borbu protiv ove pošasti, problem su i predrasude, pa čak i nasilje kojem su žene veoma često izložene u kriznim područjima u svetu, u kojima je upravo najveći broj zaraženih, kao na primer u Kongu.
Marie Donatine Nukasane kaže da su je silovali pripadnici jedne od zaraćenih strana. Nakon toga ustanovljeno je da je zaražena HIV-om.
"Kada su me oborili na zemlju i raširili noge, osetila sam snažan bol u stomaku, kao da mi neko cepa utrobu na dva dela. Prvo me je silovao komandant. Čim je on završio, silovao me je drugi vojnik. On mi je između ostalog gurnuo pušku u vaginu."
Drugi problem su predrasude prema inficiranim. U Uzbekistanu homoseksualizam se smatra krivičnim delom. Ministarstvo obrazovanja je naredilo da se iz biblioteka uklone brošure sa upustvima kako se zaštiti od side. Prema nepotvrđenim podacima, zatvorenicima u ovoj zemlji se čak preti ubrizgavanjem injekcije sa HIV virusom ako se ponašaju neprimereno. Uzbekistanski novinar Ruslan Šaripov, koji jedno vreme bio zatvoren, a sada živi u SAD, tvrdi da su vlasti pribegavale ovoj metodi.
"Video sam špriceve sa raznim oznakama. Zatvorska uprava nam je otvoreno govorila: vo je inekcija sa HIV virusom, ova sa bacilom tuberkuloze. Dakle, to je bio psihološki pritisak na nas, mada mi nismo mogli da utvrdimo da li su se zaista u tim injekcijama nalazili pomenuti virusi", kaže Šaripov.
Među zaraženima je skoro polovina žena sa daljom tendencijom rasta. Slična je situacija i u Ukrajini, koja inače ima najveći broj inficiranih HIV-om u Istočnoj Evropi. Tridesetsedmogodišnja Olga, bivša učiteljica i majka troje dece, kaže da joj se život potpuno promenio.
"Zaražena sam pre nekoliko godina kada je dijagnoza da imate HIV značila sigurnu smrt. Međutim, nadam se da sada životni vek može biti produžen uz odgovarajući terapiju. Želim da podignem svoju decu. Htela bih da nastavim lečenje, što bi mi omogućilo duži život, da bih videla svoju decu da su stala na svoje noge."
I u Rusiji je sve veći broj zaraženih žena. Posebno su ugrožene prostitutke. Jedna od HIV pozitivnih za naš program kaže:
"Ima klijenata koji ne žele koriste kondom, oni su obično pijani. Muškarci obično plaćaju seks kada su pijani."
RSE: Čuli smo iskustvo u Crnoj Gori, a da li se i ovde država pokazuje kao sposobna da pokrije troškove terapija za HIV-pozitivne osobe?
SIMIĆ: Od 1997. godine i kod nas je dostupno visoko aktivna antiviralna terapija, što znači da se pacijentima kod kojih se pokaže indikacija, od strane infektologa propisuje i koristi terapija od tri leka istovremeno. Ta terapija je besplatna, odnosno refundirana je od strane Republičkog fonda za lekove. Trenutno se pokazuje kao problem pozitivna lista lekova, gde se neki lekovi koji ulaze u ovaj sastav ne nalaze na toj listi ali se nadam da će taj problem, na insistiranje infektologa, ljudi koji jedini sprovode tu terapiju na Infektivnoj klinici, jedinoj u Srbiji i Crnoj Gori, biti rešen: da će ta lista biti dopunjena i da će oboleli, zaraženi HIV-om, kojima je to potrebno, dobijati adekvatnu terapiju koja je besplatna.
RSE: Takodje smo čuli da je Crna Gora napravila strategiju za borbu protiv side, a očekivalo se da će to učniniti i Srbija do prvog decembra. Vi ste u komisiji, zašto se to nije dogodilo?
SIMIĆ: Prvi nacrt strategije je napravljen pre nekoliko meseci, i trenutno su završena četiri „okrugla stola“: u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu. Strategija je gotova i očekuje se da do kraja decembra sve strane daju svoje impute, znači zamerke i sugestije, pa da drugi draft strategije bude gotov prodje i bude dat vladi na usvajanje.
RSE: U konkretnom primeru čemu će ona pomoći HIV pozitivnim osobama?
SIMIĆ: Opšti cilj je da se zadrži nizak nivo epidemije, koji mi imamo u našoj zemlji, kao što je to i u drugim zemljama u Centralnoj Evropi. Iskoristiću priliku da kažem da mi nismo u Evropi treća zemlja po rangu obolelih od AIDS-a, o čemu svi mediji pričaju, a što nije tačno. Evropa je podeljena, što se tiče HIV-epidemije na tri dela: na Zapadnu, Centralnu i Istočnu Evropu. Mi smo u Centralnoj Evropi, gde su sve zemlje bivše Jugoslavije, zatim Albanija, Bugarska, Rumunija, Polska, Češka, Slovačka i Madjarska. Sve te zemlje imaju nisku epidemiju, odnosno mali broj registrovanih slučajeva. U tom regionu Centralne Evrope mi smo treća zemlja po broju slučajeva, a daleko iza nekih država Zapadne Evrope, koje imaju 50 do 60 hiljada registrovanih, kao što su Španija, Portugalija, Italija, Francuska Mi imamo 1882 HIV-pozitivne osobe registrovane do novembra ove godine, ili oko 1237 obolelih od AIDS-a.
RSE: Pozdravljam još jednog večerašnjeg sagovornika, to je mladić iz Beograda, HIV-pozitivan.
MLADIĆ: Pozdravljam Slobodnu Evropu i sve pozitivne ljude. Slušao sam razgovor sa doktorkom Milom Paunić i sve što je iznela je tačno. Medjutim, mi, HIV-pozitivne osobe koje se leče, imamo generalno veliki problem s obzirom na hard terapiju. U drugim zemljama oni nemaju te probleme koje mi imamo; da nam ministar zdravlja skreše budžet i da ostanemo bez pola lekova, ili se lečimo sa nekim starim tipom te hard terapije. Posledice su velike, sagledavam sliku na klinici i šta se dešava sa pacijentima koji su tretirani onako kako može da se tretira u ovoj zemlji, i situacija je jako loša.
RSE: Koliko dugo znate da ste HIV-pozitivni?
MLADIĆ: Pozitivan sam već 15 godina.
RSE: Imate li utisak, jako sam dobro rayumeo šta ste rekli, da ne dobijate adekvatnu negu od strane zdravstvenih službi u Srbiji?
MLADIĆ: Da stavimo na stranu te edukacije koje su sprovedene, i te interne službe gde su needukovani lekari, čak mladi lekari, gde se javljaju problemi zbog kojih ja moram da pišem tužbe protiv njih. Kod nas u zemlji nema nekih zákona iz humanitarnih prava, koji su fantastično rešeni u zapadnim zemljama.
RSE: Možete li da navedete primer u kome ste bili prisiljeni da pišete tu tužbu?
MLADIĆ: Najobičniji primer je kada u domu zdravlja ne možeš kao svaki drugi pacijent da imaš ista prava, zato što ti piše od čega si bolestan. Ne shvatam zašto ovde ljudi toliko pridaju pažnju HIV-infekciji, jer to je bolest kao i svaka druga, i na Zapadu si tretiran kao težak bolesnik, ali se od toga ne pravi tolika pompa, kao što je to ovde slučaj, i u primitivnijim zemljama.
RSE: Gospodine Pejkoviću, da li vas iznenadjuju utisci koje je naveo ovaj mladić?
PEJKOVIĆ: Da vam iskreno kažem: i ne uzbudjuju me. Ova strategija koju smo završili, koju treba vlast da usvoji u Crnoj Gori, u njoj se pažnja posvećuje i obuci zdravstvenog kadra, tako da smatram da kada se obavi ta obuka, to će biti mnogo drugačije i lakše. Naravno, i mi smo se takodje sretali sa problemima, jer naša organizacija ima kontakt sa devet HIV-pozitivnih osoba. Oni nas posećuju i iznose nam koje imaju probleme, koji su veoma slični onim koje je naveo ovaj mladić. Pokušaćemo da u nekim projektima, ukoliko obezbedimo odredjenog donatora, sami obavimo, kao nevladina organizacija, edukaciju zdravstvenog osoblja, smatram da je to vrlo neophodno.
MLADIĆ: Mislim da je to vrlo urgentno. Pričao sam sa pacijentom iz Crne Gore, koji je imao velike probleme, pa sam mu preporučio da tuži ustanovu koja je javno objavila njegovoj porodici i ljudima gde je bio zaposlen da je HIV-pozitivan. To su neke stvari o kojima i te kako treba raspravljati, i doneti zakon da nijedan lekar to ne može obelodani. To su strogo neka pravila ljudskih prava, a ti zakoni, nažalost, nisu donešeni kod nas.
RSE: Gospodjo Simić dali ste se i vi susretali u vašoj praksi sa ovakvim primerima?
SIMIĆ: Naš sagovornik koji je HIV-pozitivan je u pravu, i ono što i mene lično pogadja kao zdravstvenog radnika, to je da informacije cure. Informacije o svakom statusu, pa i o HIV statusu, moraju biti apsolutno poverljive, i stvar je samo pacijenta i lekara, i te se stvari ne pričaju. U strategiji republike Srbije je pored prevencije, predvidjena i neka podrška i smanjenje diskriminacije. Ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om su nosioci strategije. Ministarstvo pravde, koji je jedan od aktivnih sudionika u radu komisije, treba da donese zakone. Čula sam skoro mišljenje da sve diskriminatorske postupke treba prijaviti, tužiti, jer to je jedini način da se nešto pokrene.
RSE: Šta kaže zakon, jesu li predvidjene neke sankcije za one koji odaju takvu vrstu tajni?
SIMIĆ: Ne znam za sankcije, ali znam kako zdravstveni radnik ne sme da odbije da pruži pomoć osobi kojoj je to potrebno, bez obzira dali je on HIV-negativan ili pozitivan. Za zdravstvenog radnika je svaki pacijent isti, i njemu se mora pružiti pomoć, bez obzira na status.
RSE: Rekli ste da informacije cure, ali nažalost, neke jako dobre informacije ne cure, i zato ćemo mi podsetiti na jednu o kojoj se u gradu stidljivo priča. Dve HIV-pozitivne žene u Beogradu rodile su zdravu decu. Još tri žene sa istim problemom čekaju porodjaj. Razgovarao sam o ovome sa ginekologom Spasom Andjelićem, sa Ginekološke-akušerske klinike u ulici Narodnog fronta u Beogradu.
ANDJELIĆ: To su prvi slučajevi, i one su obe bile na adekvatnoj terapiji od samog početka. Trudnoće su kod obe, nažalost, trajale nešto kraće: kod prve je trajala 31 nedelju, a kod druge, koja se porodila prošle nedelje trajala, je 34 nedelje. Medjutim, oboje dece se uspešno adaptiralo, jedno od njih je još uvek na Institutu za majku i dete, ali trenutno je stanje stabilno, nema znakova da je nešto loše, a drugo ima sad već četiri meseca. Infektivna klinika, koja inače obavlja lečenje HIV bolesnih osoba, daje terapiju HIV trudnicama prema standardima koji važe svuda u svetu. Naš dogovor je da mi savetujemo ženama da idu odmah na Infektivnu kliniku i da se testiraju što pre je moguće. Za sad nije praksa da se sve testiraju, ali naš plan je da se svim ženama ponudi testiranje, da ono bude dobrovoljno, da žene mogu i da ga odbiju ako žele, a sa terapijom se, po pravilu, počinje izmedju 12. i 14. nedelje. Naše iskustvo je do sada bilo da je od 1984. do 2004. godine bilo HIV registrovano 31 dete koje je od majke dobilo infekciju HIV-a. Samo u jednom slučaju, nažalost, to je utvrdjeno tokom trudnoće, a u to vremene nije postojala terapija sa kojom se to moglo sprečiti, a u svim ostalim slučajevima je to utvrdjeno posle porodjaja dece, kad su počele da se kod dece javljaju odredjene komplikacije.
RSE: Pouka cele ove priče mogla bi biti da, ako se na vreme otkrije, sa HIV-om se može sasvim normalno živeti.
SIMIĆ: To je sigurno, i prva i osnovna premisa prevencija. Kada govorimo o tome da se u Srbiji u poslednjih 6 godina registruju 2/3 seksualnih transmisija, odnosno da ljudi prijavljuju kao mogući način zaražavanja nezaštićeni seksualni odnos, mi moramo biti svesni gde živimo. Ako smo mladi, ali i manje mladi, moramo pri seksualnom kontaktu sa nepoznatim partnerom, ili sa partnerom čiji nam je HIV status nepoznat, koristiti kondom. Prevencija jeste osnova zdravlja. U koliko je osoba zaražena, bolje je to na vreme da sazna kako bi sprečila dalje propadanje svog imunog sistema, da odloži obolevanje, da prati svoju bolest na stručnim mestima, i da spreči zaražavanje drugih osoba, jer sam sigurna da ni jedna HIV-pozitivna osoba ne želi namerno da zarazi druge.
RSE: Na vezi je još uvek mladi Beogradjanin HIV-pozitivan: možete li mi reći, koliko terapije koje primenjujete vas otežavaju u životu?
MLADIĆ: Momentalno, nekolicina nas koji su oboleli, ne možemo da se lečimo kod nas u zemlji, zato što je skraćen taj budžet za nekih 3 milijarde. Lečimo se samo sa jednom polovinom retrovirusne terapije, jer je pola lekova skinuto sa liste pozitivnih.
SIMIĆ: Po mojim informacijama, Ministarstvo zdravlja je nabavilo lekove od novca iz projekta „Global fonda za lečenje obolelih od AIDS-a“.
MLADIĆ: Ne, niste dobro obavešteni. Neznam tačan broj koliko nas na klinici koristi lekove koji uopšte nisu na pozitivnoj listi, niti ih ima ovde u zemlji, već mi moramo da se snalazimo i nabavljamo ih iz inostranstva. Naravno, ti lekovi su jako skupi, nemamo čak ni mogućnost za refundaciju koju smo imali ranije, i to je ukinuto. Prema tome, to je jedan tihi genocid nad nekolicinom od nas, i, naravno, lekari dižu ruke zato što nemaju sa čime da nas leče.
RSE: Koliko trošite na lekove?
MLADIĆ: Oni koštaju negde oko 3000 eura mesečno, to je moja terapija.
SIMIĆ: Po podacima koji su radjeni kao analiza odgovora i situaciona analiza, lečenje ovom najnovijom terapijom izračunato je da po osobi košta 8500 eura po osobi na godišnjem nivou.
MLADIĆ: Ali kojom terapijom?
SIMIĆ: Hard terapijom.
MLADIĆ: Hard terapija podrazumeva i nove lekove. Oni koji su duže pozitivni, i kojima je mutirao virus, ne mogu više da se vraćaju na stare lekove, jer su vraćeni nekoliko puta. Znači „Invirejs“, „Kaletra“, Fortrejs“, nisu na pozitivnoj listi, a „Trizivir“, koji je bio do sada dostupan, odjedanput je ukinut. Da li ste vi upućeni u to?
SIMIĆ: Ne, ja nisam infektolog, ja sam epidemiolog.
MLADIĆ: Izvinjavam se, nisam vas lično prozvao, samo kažem u kojoj situaciji su naši lekari, i kako oni mogu da nas leče sa nečim čega nema.
SIMIĆ: Znam samo da postoji inicijativa infektologa, profesora Jeftovića i njegovog tima, da se pod hitno revidira ta pozitivna lista o kojoj vi pričate, ali više od toga nisam upućena.
MLADIĆ: Na njegove apele se niko ne odaziva, nije im to ni bitno. Vidim kakva je atmosfera na Infektivnoj klinici, gde dolaze ljudi iz Crne Gore i sa drugih strana, jer je to jedini HIV centar. Kako trudnice to podnose, te koje su hrabre, žene koje žele da iznesu to dete. Radim kao volonter na klinici, pa mi je jedna trudnica tražila da joj preko recepta nabavim „Vaginalete“ od joda, jer ona to nije mogla da dobije, mora da ih plati, a da ne govorim o kojem su socijalnom položaju bolesnici koji nemaju nikakva primanja.
RSE: Gospodine Pejkoviću, da li su to iskustva i iz Crne Gore? Da li vam se čini da je ono što se deklarativno iznosi, kada je pitanje HIV-pozitivnima, jedno, a ono što se dogadja na terenu u Srbiji i Crnoj Gori drugo?
PEJKOVIĆ: Moram da kažem da Crna Gora treba pod hitno da izvuče neku pouku iz cele ove priče koju smo čuli iz Srbije. Crna Gora nema toliki problem sa HIV pozitinim osobama kojih ima samo 21 u celoj republici. Prema tome, lako je Fondu za zaštitu refundirati ta sredstva za 21 osobu. Medjutim, šta će se desiti ako budemo imali cifru od 1500 slučajeva, onda će to biti mnogo veća finansiska sredstva koja će biti neophodna, i moramo se zapitati šta tada uraditi? Da li ćemo doći do istih problema koje je gospodin pomenuo ili nećemo? Smatram da bi trebali da izvučemo pouku iz svega ovoga što smo čuli. Moramo se jednostavno boriti za prevenciju. Što se tiče kondoma, Srbija ima drugačiji mentalitet od Crne Gore. U Srbiji se on mnogo više koristi nego u Crnoj Gori. Da li je to pitanje kulture, ili je problem u patriahalnom vaspitanju, ali podaci govore da ljudi u Crnoj Gori vrlo rijetko, skoro nikako ne koriste kondom. Zbog toga smo mi za ovu kampanju promovisali upravo korišćenje kondoma, čak smo imali kostime u obliku kondoma, da uputimo na ljude da se kondom mora koristiti, da je to najadekvatnija zaštita u prevanciji HIV/AIDS-a, ali ne samo njega, nego i ostalih polno prenosivih bolesti. Želimo da im pokažemo da ništa nije strašno ako Crnogorac ili Crnogorka udje u apoteku i traži kondom, ne mora da se stidi, da je to potpuno normalno.
RSE: Gospodine Pejkoviću, pominjete da je crnogorsko zdravstvo u ovom trenutku, sa 21 zaraženom osobom, u stanju da refundira troškove lečenja. Čuli smo i cifre koje se razlikuju od 3000 evra mesečno, pa do 8500 godišnje. Medjutim trenutno je velika kampanja u pod saharskoj Africi kde se koriste 10 do 15 puta jeftiniji lekovi: takozvana prva terapija se može dobiti za 270 dolara. U kojoj meri je u Srbiji i Crnoj Gori moguće računati na te jeftinije lekove?
PEJKOVIĆ: Možda bi bilo bolje da daju odgovore prvo infektolozi, ljekari koji znaju da li je zbilja ta terapija adekvatna, i da li je dobra. Crnogorski Fond za zdravstvo refundira mesečno za jednu osobu oko 1000 evra.
RSE: Da pitam mladog Beogradjanina: prethodno smo se dogovorili da vaše ime i prezime ne spominjemo. Zašto?
MLADIĆ: Iz vrlo jednostavnog razloga: ovde je velika stigma, ne samo za HIV pozitivne osobe nego i za vurnerabilne populacije. Nisu doneseni nikakvi zakoni, samo se o njima priča, tako da naša pravna služba jako loše funkcioniše, skoro nikako. Na zapadu ljudi imaju pune ruke posla oko toga, itekako odgovaraš za neke stvari, postoji neki red i pravilo ponašanja, sasvim drugačiji sistem: sistem zdravstva, sistem pravosudja, ljudskih prava.
RSE: Tekst iz dnevnika „Blic“ privukao je danas pažnju: to je ispovest tridesetogodišnje samohrane majke iz Novog Sada, koja takodje nije navela svoje ime. Tekst nosi naslov: „Svi se ponašaju kao da sam nešto kriva“, i sagovornica „Blica“ tu opisuje šta je sve preživela od trenutka kada je saznala da je HIV pozitivna, a rodila je, takodje, i HIV pozitivno dete. Ostala je bez posla, potpuno ju je izolovalo okruženje, trenutno kontaktira sa nekoliko prijatelja, dok joj jedino roditelji ulaze u kuću i obezbedjuju lekove. Da li su to negde i vaša izkustva?
MLADIĆ: Ne samo moja, nego svih pozitivnih ljudi, jer ja sam sa nekoliko organizacija koji su pozitivni ljudi stvorili. Negativne stvari oko prozivanja onog ko je bolestan, od čega i izvagavanja ruglu, to je kod nas vrlo poznata stvar, jer se ljudi ne bave sobom nego tudjim životima, a to je vrlo loša stvar.
RSE: Gospodjo Simić, kakva su vaša iskustva? Kakva je to vrsta straha zbog kog ljudi ne pristaju da izadju u javnost i otvoreno kažu: ja imam taj problem, to nije ništa strašno, lečiću se koliko mogu?
SIMIĆ: Slažem se sa sagovornikom da kod nas vlada takva atmosfera. Da li je to pitanje neznanja, ili nekog iracionalnog straha, ili kombinacije i jednog i drugog? HIV-pozitivni ljudi, možda neka druga zarazna bolest, izazivaju taj iracionalan strah kod ljudi. Zdravstveni radnici samim izborom svoje profesije moraju da se kontinuirano edukuju, mada mnogi od njih nisu na fakultetu dobili tu vrstu edukacije, jer se radi o novoj bolesti. Lekarska logika je, medjutim, da lekar mora da zna o onome što je trenutno zastupljeno u patologiji. Prema tome, mi imamo inicijativu edukacije i doedukacije zdravstvenih radnika na temu HIV infekcija, lečenja, prepoznavanja. Prevashodno je potrebno na primarnom nivou, u domovima zdravlja, jer smatramo da tu ljudi primarno dolaze sa nekim problemom, i to u jednom poverljivom maniru, bez otkrivanja informacija, bez pričanja po kuloarima, ili za vreme pauze za kafu. Postoji mogućnost da se ti ljudi usmere na pravo mesto, da se testiraju, i da kasnije dobiju adekvatnu terapiju. Zakoni su neophodni, poštovanje zakona i smanjenje stigmne diskriminacije u svim oblicima, bilo da se radi o radnim organizacijama, ili o kontaktu na ulici.
RSE: U tekstu koji sam malopre pominjao, žena navodi da je u jednom domu zdravlja doktorka u hodniku, pred više ljudi, rekla da je HIV-pozitivna i šta třeba da preduzme. Da li je moguće da postoje ovakvi primeri apsolutne nepismenosti medju zdravstvenim radnicima?
SIMIĆ: Mislim da postoje, i to me boli.
RSE: Gospodine Pejkoviću, koji je vaš odgovor na ovo pitanje.
PEJKOVIĆ: Naravno, i ovdje u Crnoj Gori to postoji, imali smo takvih problema. Nekada čak i medicinska sestra dodje i informiše da je neko HIV-pozitivan. Ne možemo optužiti ni zdravstvene radnike, jer moraju i oni proći kroz neki vid edukacije, možda se i oni sami plaše nekih stvari, možda sami iz neznanja to upravo rade. Najadekvatnije bi bilo zapitati se koliko je radjena edukacija sa zdravstvenim radnicima, pogotovo kada govorimo o medicinskim sestrama. Da li je u Srbiji postojala neka edukacija medicinskih sestara?
RSE: U ovako drastičnim slučajevima, kao što je ovaj koji sam pominjao, neophodna, pre svega, edukacija po pitanju humanizma.
MLADIĆ: Ne znam dali je tu edukacija presudna, mislim da je tu presudan zakon koji treba da se donese. A onda kad te tako neko prozove zašto si bolestan i kako, pošto to ulazi u tvoju privatnost, da izgubi svoje radno město, pa onda drugi neće to činiti. To je jedan sistem batine, mislim da bi to mnogo bolje iskorenilo iz ovog naroda tu stigmu, i sve bi došlo na svoje mesto.
RSE: Gospodine Pejkoviću, pomaže li batina?
PEJKOVIĆ: Ne znam, ovdje u Crnoj Gori, našem mentalitetu ne bi odgovaralo. U Crnoj Gori se kaže da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara.
RSE: To dobro zvuči, ali plašim se da zaraženima ne pomaže. Gospodjo Simić pomaže li batina?
SIMIĆ: Svakako ne, sankcionisanje da, nije važno da li se radi o zdravstvenom radniku ili nekoj drugoj osobi. Znači, samo zato što je neko HIV pozitivan, a sasvim se dobro oseća, ne može da dobije posao, ili ne sme da kaže da to jeste kako bi dobio posao, to su neke nenormalne stvari. HIV infekcija je medju nama, čuli smo podatke sveta, i naše, to će još dugo biti prisutno, jer i vakcine još dugo biti neće. Lek će možda biti pronadjen, ali ti ljudi su hronični bolesnici, imaju hronične dugotrajne infekcije, oni tu žive i deo su nas. Ono što ne smemo da zaboravimo je da se HIV infekcija ne prenosi socijalnim kontaktom, ne leti kroz vazduh, ne prenosi se ujedom komarca, i to moramo stalno isticati, ne samo kada dodje 1. decembar. Stalno to treba ponavljati, ne samo u decembru nego tokom cele godine, i ne samo zdravstvenim radnicima, nego svima, jer stigma i odbacivanje ljudi boli na svakom mestu, i u zdravstvenoj ustanovi i samousluzi. Danas sam pročitala i jedan pozitivan tekst: zdravstvena radnica koja je inficirana, a njena sredina to zna i nije je odbacila, nije izgubila posao, znači ima i pozitivnih i negativnih primera.
RSE: Kakav je odnos mladih po pitanju AIDS-a, koliko su edukovani? Nekoliko beogradskih studenata sam pitao ih da li su se testirali na HIV?
„Nisam, nije mi to palo na pamet, uvek koristim zaštitu“.
„Imam poverenja u sebe i u svoju partnerku“.
„Vrlo je bitno obaviti taj test jer se stiče sigurnost, ali nisam do sada imao mnogo partnerki, a verujem svojoj partnerki i sebi, koristim kondom. U budućnosti možda i hoću, razmišljam o tome“.
„Mislim da nije slučaj sa svima, verovatno misle da to njima ne može da se desi ili da se ljudi sa kojima imaju seks uglavnom čuvaju, nisu zaraženi“.
„Ljudi u mom okruženju koriste kondome, zbog sigurnosti i mnogih drugih razloga, zbog raznih drugih bolesti i slično“.
„Mislim da nema potrebe“.
RSE: Kako si tako siguran?
„Znam šta sam uradio, i koliko sam uradio i koliko nisam, i koliko sam trebao da uradim, i koliko nisam trebao - sebi sam to razjasnio“.
RSE: Dali to znači da koristiš zaštitu?
„Ne znači. Znači da ništa ne radim“.
RSE: Nemaš seks?
„Nemam seks, nemam ni drogu, živim zdravo i vodim normalan život. Šalim se, naravno“.
RSE: Predpostavljam da se šališ, ali sida baš nije za šalu, znaš na koje načine se prenosi?
„Znam toliko“.
RSE: Na kakvo ste takmičenje išli?
„Na takmičenje u znanju o prevenciji, bolesti i zavisnosti, o sidi i narkomaniji.
RSE: Šta si naučio?
„Puteve prenosa, načine sve to o čemu se trubi“.
RSE: Dali si se ti testirao na HIV, kada si već sve naučio?
„Ne, nema potrebe, ništa droga, špricevi“.
RSE: A prezervativ?
„Nemam prilike za korišćenje, da ima prilike naravno da bih ga koristio“.
RSE: Zašto? Šta se to dogadja?
„To je sad drugo pitanje u potpuno drugoj ravni, zahteva jednu dublju analizu“.
* * * * *
RSE: Ovo je trend kada se govori o sidi u svim kampanjama koje se preduzimaju u cilj prevenciji. Uglavnom su to prilično šarene kampanje, pa po malo i vesele.Gospodjo Simić, mislite li vi da je to pravi pristup?
SIMIĆ: Ne mislim. Mladi ljudi moraju da znaju da su u povećanom riziku, jer nije normalno da kažemo mladima da apstiniraju od seksa. Ne možemo ni da se držimo one parole: budite verni jednom partneru, jer bi to bila uzaludna rečenica koja se ne primenjuje, čast izuzetcima koji je primenjuju. Mladi ljudi moraju da shvate svu težinu HIV infekcije, da se to ne može tako lagodno odbacivati varovati da se to dešava uvek nekom drugom. Ponavljam i podvlačim da mi jesmo zemlja koja ima mali broj inficiranih HIV-om, ali se procenjuje da je taj broj mnogo veći od onog koji je registrovan. Imamo dosta mogućnosti i u smislu privatnih ordinacija, brzih testova koji se kupuju u apotekama, ali smo mi protiv što takve podatke o broju testiranih i inficiranih na taj način ne dobijamo. Htela sam da podvučem kako ovogodišnja kampanja nije slučajno posvećena ženama i devojkama.
RSE: Zamoliću našeg HIV pozitivnog sagovornika: čuli ste anketu, ovi mladi ljudi su prilično veseli i raspoložen. Šta bi ste im vi poručili?
MLADIĆ: Oni su uvek veseli, medjutim, mislim da su počeli da razmišljaju o tome, i da je mlada populacija mnogo bolja u korišćenju kondoma, od ove malo starije populacije. Ti ljudi, koji su studenti, edukovaniji su od onih koji imaju neke rizičnije kontakte, ili lakše ulaze u to. Postoje tu i te vunerabilne grupe, koje su više izložene riziku nego heteroseksualne grupe. Medjutim, činjenica je da je narkomanija ovde uzela dosta maha, i da je tu, ustvari, krenuo glavni problem. Činjenica je da sigurno heteroseksualna populacija živi lakše, jer je zaštićenija.
RSE: Čini mi se da se na konkretnim primerima ipak najbolje uči, a ne na odredjenim pričama, udžbenicima i sistemima edukacije. Stoga ću vas pitati: ne znam kako ste se vi zarazili, dali ste koristili prezervativ?
MLADIĆ: Jesam koristio prezervativ, a kako sam se zarazio, to je lično moja stvar. To je jedno jako glupo pitanje koje svi novinari postavljaju, a ja mislim da je to nebitno. Svako se zarazi ili seksualnim putem, ili intravenski, hemofiličari su ipak drugo, ali mnogi ljudi su se zarazili ne znajući da su se inficirali.
RSE: Moje pitanje je bilo usmereno na to da se na primerima uči, pa sam hteo da posavetujem naše slušaoce kako ne bi napravili isti propust. Zahvaljujem vam se što ste nam se priključili večeras, i čujemo se, nadam se, nekim drugim povodom.
MLADIĆ: Znate, svako se seti samo 1. decembra da nas pozove da negde iznesemo naše probleme, tokom godine mediji uvek zataje.
RSE: Moram da vas ispravim: ovo je treća emisija o AIDS-u koju je Radio Slobodna Evropa pripremila i emitovala u drugoj polovini ove godine.
MLADIĆ: Nisam znao, nisam bio u zemlji, pa se izvinjavam. Samo se oko 1. decembra priča o AIDS-u, a tokom cele godine mi postojimo, sa našim problemima. Pošto je to već treća emisija, vi ste stvarno za pohvalu.
RSE: Gospodine Pejkoviću, gospodja Simić je malo pre otvorila pitanje da se broj zaraženih u Srbiji i Crnoj Gori povećava u odnosu na žene.
PEJKOVIĆ: U Crnoj Gori podatke ima Institut za zdravlje Crne Gore i mi imamo jedan interni dogovor da nam sve podatke vezane za HIV/AIDS šalje. U Crnoj Gori imamo 55 HIV slučajeva do sada, i da je to 21 HIV-pozitivan. Medjutim, doktorka takodje zna da će prije virus da prenese žena na muškarca nego muškarac na ženu.
SIMIĆ: Obrnuto, žene imaju od 2 do 5 puta veću šansu da nezaštićenim seksualnim kontaktom dobiju infekciju od HIV-pozitivnog partnera, u odnosu na muškarca.
PEJKOVIĆ: Hvala na ispravci. Ovogodišnja kampanja UNAIDS-a je opredeljena prema ženama i devojkama, i nosi naziv „Čuješ li me?“, tako da smo i mi ove godine upravo obilježili ovu kampanju. Što se tiče samog odnosa, od 9 osoba sa kojima mi ostvarujemo kontakt, čak 6 osoba su žene.
SIMIĆ: To su svetska saznanja da žene imaju veću šansu, u zavisnosti od uzrasta, i prisustva druge polne infekcije. Kada govorimo o HIV infekciji, ona se mnogo teže prenosi nego druge polne infekcije, medjutim, prisustvo druge polne infekcije posebno one koja je praćena mikroranicama, pospešuje ulazak HIV virusa. Žene zbog svojih bioloških osobina: kao što su hormoni koji ih razlikuju od muškaraca, površine vaginalne sluznice, zbog toga što virusa ima više u spermi nego u vaginalnom sekretu, imaju dva do četiri ili pet puta, a u Africi i šest puta imaju veću mogućnost da tokom vaginalnog odnosa steknu HIV u odnosu na muškarce. To ih čini posebno vulnerabilnim, uz sve faktore koje smo čuli: kao što su kultorološki, to jest neupotreba kondoma, žene su češće žrtve silovanja nego muškarci, ne samo u Africi nego i kod nas, češće se bave prostitucijom. Ta prostitucija nije samo sticanje materijalnih dobara, jer se neke žene u nerazvijenim zemljama na taj način školuju, ili im je to jedini način da prežive, pa se to više ne može nazvati prostitucijom. Žene su i žrtve trgovine ljudima, pogotovu žene iz Istočne Evrope i iz ovih drugih nama bliskih zemalja, kao što je to primer ove Ukrajinke. Treba da budemo svesni zbog čega je kampanja sada okrenuta prema ženama, za to postoji, kao što vidite, više razloga. One su vunerabilne, i kulturološki i socialno, i kako god hoćete, manja imaju prava nego muškarci. Ako govorimo o Srbiji, gotovo sam sigurna da kod naših kulturoloških normi, devojka koja koristi kondom, može da bude proglašena od strane svog partnera kao promiskuitetna, jer to nije neko uobičajeno ponašanje. Ali devojke moraju da prihvate upotrebu kondoma da bi se zaštitile od svih polnih infekcija, od trudnoće, kao i od HIV-a. Htela sam da dodam da jedan od prepoznatih puteva prenošenja infekcije HIV može biti i „pirsing“, bušenje ušiu, tetoviranje, što je trenutno izuzetno popularno, pa treba voditi računa gde se to radi. Na taj način se može preneti i hepatitis B i C, koji su takodje potencijalno opasni. Mladi ljudi koji to praktikuju treba da zahtevaju da to bude pribor za jednokratnu upotrebu, ili da bude prebrisan alkoholom, da bi, makar što se HIV-a, bili sigurni da je ispoštovan neki minimum normi.
RSE: Šta pokazuju vaši podatci: koja je trenutno najrizičnija grupa u Srbiji i Crnoj Gori?
SIMIĆ: To je teško reći, upravo zbog visoke stigme i diskriminacije, mi imamo od jedne desetina pa do 1/3 slučajeva, uglavnom medju muškarcima, sa neutvrdjenim načinom prenosa. Statistike govore da je u 2/3 inficiranih to seksualni put prenosa, bez obzira da li se radi o muškarcima koji imaju seksualni odnos sa muškarcima ili ženama. Ne znamo da li su ti podatci pravi, pošto su neophodna dodatna istraživanja da bi bili sigurni u kojoj se grupi nalaze: da li su to intravenski narkomani, muškarci koji imaju seksualne odnose, komercijalne seksualne radnice, njihovi partneri, koja je to grupacija posebno vulnerabilna, koja ima najzastupljeniju HIV infekciju.
Od šest miliona obolelih od side, samo 440 hiljada dobija redovnu terapiju. Preostalima je nedostupna zbog novca, i oni su praktično osuđeni na smrt, kaže za Radio Slobodna Evropa Daniel Bermin, koordinator departmana medjunarodne organizacije "Lekari bez granica" za sidu i malariju.
BERMIN: Medjunarodna zajednica još nije uspela da zaustavi širenje side. „Lekari bez granica“ su angažovani u 27 zemalja, i u poslednjih šest meseci udvostručen je broj pacijenata koje lečimo, tačnije 23 hiljade. Svetska zdravstvena organizacija saopštava da je potrebna terapija za 6 miliona ljudi obolelih od side, ali samo njih 440 hiljada se u ovom trenutku leči. Dakle, ako se nešto ne promeni, oko 5,5 miliona ljudi će umreti samo zato što su uskraćeni za lekove. U podsaharskoj Africi, gde su mnogi ljudi neuhranjeni i pate od drugih oboljenja, kod zaraženi HIV-om bolest se brže razvija nego u drugim delovima sveta.
RSE: Postavlja se pitanje, ako već nije moguće potpuno izlečenje od side, u kojoj meri je moguće da se odgovarajućom terapijom bar produži život obolelih?
BERMIN: U razvijenim zemljama, u kojima je od 1996. na raspolaganju takozvana tripl terapija, odnosno trostruka kombinacija, oboleli u principu mogu veoma dugo da žive. Terapija se mora primenjivati veoma dugo. Oboleli, međutim, moraju da povremeno menjaju lekove nakon nekoliko godina, jer organizam postaje rezistentan nakon izvesnog vremena.
RSE: Većina zaraženih HIV-om su stanovnici Afrike, međutim, oni nemaju pristup jeftinijim lekovima, jer farmaceutske kompanije teže ka što većem profitu.
BERMIN: Međunarodna zajednica je obezbedila deo sredstava kao pomoć najugroženijim područjima. Istovremeno, cena takozvane prve kombinacije prilično je pala, tako da se jednogodišnja doza može nabaviti za 250 dolara po pacijentu. Situacija se popravlja veoma sporo, ali pojedine zemlje, kao što su Malavi, Mozambik, Južna Afrika, nastoje da razviju nacionalnu strategiju u borbi protiv side.
RSE: Da li je na pomolu napokon lek protiv side?
BERMIN: Nažalost, veoma je malo nade da će se u narednih 20 godina pronaći vakcina, bez obzira na mnogobrojna istraživanja. Dakle, još nije na vidiku vakcina tipa polio, koja vas štiti od bolesti do kraja života. Međutim, naučnici nastoje da pronađu terapeutsku vakcinu, koja će pomoći jačanju imunološkog sistema obolelog od side, i u kombinaciji sa ostalim lekovima može produžiti životni vek.
RSE: Kako poboljšati prevenciju?
BERMIN: Najefikasniji način da se spreči prenošenje virusa je upotreba kondoma, imajući u vidu da se najviše ljudi zarazi heteroseksualnim odnosom. Apstinencija, kao metod zaštite, teško da je primenjiva. Uostalom, sve veći broj zaraženih je među ženama u Africi, koje ne mogu da utiču na svoj seksualni život, čak i ako žele da apstiniraju, moraju da ispunjavaju seksualne želje svojih partnera.
RSE: Po nekim podacima, oko 50-60 odsto zaraženih u Africi su udate žene kojima su virus preneli neverni muževi, a koji ne koriste kondom.
BERMIN: Istraživači uveliko rade na metodi koja će pomoći ženama da spreče prenošenje virusa tokom seksualnog odnosa. To još nije na raspolaganju ali istraživački deo posla je već obavljen.
* * * * *
RSE: Razgovor bih završio sa onim što je naše iskustvo. Konstatovali smo da kada se Srbija uporedi sa državama Zapadne Evrope, pa i nekim državama u regionu, mi jesmo u daleko boljoj poziciji. Može li se na osnovu toga zaključiti da situacija nije alarmantna, kao što obično izgleda svakog 1. decembra?
PEJKOVIĆ: U Crnoj Gori ne možemo reći da je situacija alarmantna. Kada smo osnovali organizaciju 1998. godine bilo je 24 slučaja HIV/AIDS, sada imamo 54, za 6 godina, mislim da to nije alarmantno povećanje, ali treba voditi računa. Třeba razvijati svijest kod mladih ljudi u vezi problema HIV/AIDS, objašnjavati im kako da se zaštite, i to ne samo mladima, nego i kompletnoj populaciji u Crnoj Gori. Smatram da veliki uticaj ovde mogu da ostvare nevladine organizacije, naravno, u saradnji sa državnim institucijama, što je veoma bitno, jer zajedničkim snagama to možemo mnogo bolje da uradimo. I to ne samo u prevenciji HIV/AIDS.
SIMIĆ: Za Srbiju bih rekla, bez obzira da li je alarmantno ili nije u odnosu na celu Evropu, da sa mog epidemiološkog stanovišta situacija nije povoljna: trostruki porast žena u poslednjih 10 godina, a petostruki porast heteroseksualne transmisije. To govori u prilog da nama HIV infekcije polako ulaze u opštu populaciju. Ako govorimo o seksualoj transmisiji, gledajući neke pokazatelje, rekla bih da smo korak od alarmantnoga. Svi mi želimo, cela zemlja, svi stručnjaci i sve nevladine organizacije koje se bave ovim problemom, pa i ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om, da to ostane na tom niskom nivou o kome pričamo, da se on ne proširi ni u jednu populaciju.
RSE: Svi znamo kakva je situacija u srpskim bolnicama, da nema sredstava za neke najobičnije stvari, za rešavanje običnih problema, da li mislite da srpsko zdravstvo ima kapacitet da to zadrži na tom nivou, ako ne i da smanji?
SIMIĆ: Ja se nadam.
PAUNIĆ: Radili smo ceo dan, od jutros do sada; prošlo je oko 330 klijenata kroz Studentsku polikliniku do osam sati uveče, a od 8 do ponoći u Studentskom gradu 87. To je zaista ogroman broj ljudi koji je danas bio kod nas.
RSE: Neću vas pitati kakvi su rezultati, da li su pokazali koliko je bilo pozitivnih, a koliko negativnih, ali kako objašnjavate da je na Dan borbe protiv side ipak toliko veliko interesovanje, koje se nikako ne može porediti sa ostalim danima tokom godine, kada se na Studentskoj poliklinici takodje organizuje besplatno testiranje.
PAUNIĆ: Većina klijenata nije znala da je testiranje besplatno tokom cele godine, ne samo gradjana uopšte, nego i studenata. Ovih dana je to dosta propraćeno u medijima, gde su praktično i shvatili da mogu da urade besplatno testiranje i to su i iskoristili, veliki broj je onih koji nisu mogli fizički stići tokom noći, i jedan broj klijenata je vraćen za sutra, kada ćemo, predpostavljam, imati takodje veliki broj ljudi koji će želeti da urade test, što je, naravno, jako dobro. Prve rezultate ćemo znati verovatno sutra oko podne. Mi smo jako umorni, nas je u svakom trenutku radilo najmanje po šest savetnika odjednom, i sada se jedna velika ekipa konačno vraća kući.
RSE: Kakvo je interesovanje u toku godine za testiranje kod vas? Ponavljam, tokom cele godine testiranje kod vas je besplatno.
PAUNIĆ: Cele godine testiranje je besplatno, a dnevno se uradi 10 – 15 klijenata. Ove godine je odziv bolji nego prethodnih, za celu godinu testirali smo blizu dve hiljade klijenata. Odziv je bolji, ali još uvek ne možemo da kažemo da smo potpuno zadovoljni, mada je u drugim ustanovama to ipak nešto manji broj.
RSE: Gospodjo Paunić, moram da vam kažem da sam i ja od pre dva dana na vašem spisku, iskoristio sam pravo koje nudi Studenstska poliklinika, ne samo studentima nego i svim gradjanima, i testirao sam se. Moram priznati da mi nije bilo ni malo prijatno, ali dogodio se hepi-end, upravo držim papir ispred sebe na njemu je pečat na kome piše „nereaktivan“, što znači da je sve uredu samnom.
RSE: Podaci pokazuju da je Srbija na predposlednjem mestu u Evropi po broju testiranih. Gospodjo Simić, kako to objašnjavate?
SIMIĆ: Koleginica Paunić je rekla da je ove godine nešto veći odaziv, što je pratila jako velika mediska promocija. Mediji i stručnjaci su maksimalno akcentirali značaj ranog testiranja, u smislu da osobe koje su negativne, tako i ostanu, jer dobijaju jedno kvalitetno savetovanje pre i posle testa. A osobama koje su pozitivne da se omogući da se u što ranijoj fazi testiraju, da načinom života, ishrane, i praćenjem svog imunog sistema, da što duže ostanu zdrave i da se odloži pojava obolevanja side. Ukoliko je imuni sistem narušen, da na vreme dobiju terapiju i da se produži, to jako naglašavam, kvalitetan život.
RSE: U Podgorici, odnosno u celoj Crnoj Gori mnogi su danas iskoristili priliku za testiranje. Prvi decembar, Svetski dan borbe protiv side, obično se iskoristi kao neka vrsta kampanje kada se mnogo veći broj ljudi nego tokom godine odazove na pozive za testiranje. Gospodine Pejkoviću čuli ste iz Beograda da je mnogo ljudi iskoristilo priliku da se prvog decembra testira krv. Da li i u slučaju Crne Gore važi priča da je prvi decembar takodje prilika kada ljudi malo više razmišljaju o sidi, a ostalim danima u godini ne?
PEJKOVIĆ: Naravno da je tako, svi znamo da je 1. decembar Svetski dan protiv side i upravo tada se pokušava da se pobudi svijest u populaciji Crne Gore o problemu HIV/AIDS-a, da više o tome pričamo. Što se tiče samog testiranja, naravno da imamo veći odziv; populacija Crne Gore dolazi da se testira zato što nevladine organizacije, kao CAZAS i JUVENTAS organizuju besplatno testiranje. Tako da je i ove godine u centru za transfuziju bilo besplatno testiranje u terminu od 9 do 13 časova. Uglavnom su to bili mladi ljudi, medjutim ima onih koji su u srednjim godinama a koji su se takodje interesovali da urade test.
RSE: Muškarci ili žene?
PEJKOVIĆ: Većina je muškaraca. Možda se žene ustručavaju da urade taj test.
RSE: Prvi slučaj infekcije HIV-om u Crnoj Gori zabeležen je 1989, od do sada ukupno 55, umrle su 23 osobe. Da nešto o ljudima koji su inficirani, ali još nisu, da tako kažemo, postali aktivno bolesni. Na koji se način u Crnoj Gori, imajući u vidu i materijalna sredstva, a sa druge strane uopšte jedan odnos društva prema ovoj bolesti, uspeva da se koliko-toliko prolongira taj trenutak do aktiviranja virusa?
PEJKOVIĆ: Prema nekim istraživanjima koje je radila Kanadska agencija za sidu, postoji statistički podatak da imamo od 500 do 800 HIV-pozitivnih u Crnoj Gori. Znamo da je registrovano nekih 55 slučajeva, to su zajedno HIV/AIDS slučajevi. To je dosta veliki broj za populaciju u Crnoj Gori, sobzirom da imamo od 600 do 700 hiljada stanovnika. Ne znamo gde su tih 400 pozitivnih i mi se pitramo da li ta populacija, možda, i ne želi da se testira. Razlog je upravo zbog toga što je u Crnoj Gori postoji neko patrijarhalno vaspitanje, i da možda ne žele da saznaju kako su HIV pozitivni, jer smatraju da ih okolina, komšiluk neće prihvatiti onakve kakvi jesu.
* * * * *
RSE: Pored napora nevladinog sektora, kao i zdravstvenih institucija, odnos u Crnoj Gori prema oboljelima nije se promenio na bolje: i dalje ga karakterišu žigosanje i marginalizacija, a kao poseban problem navodi se to što takav odnos prema oboljelima imaju čak i zdravstveni radnici. Ministar zdravlja Miodrag Pavličić upozorio je i apelovao na medije.
PAVLIČIĆ: Pre nekoliko dana štampa je na dramatičan način pisala o HIV pozitivnoj osobi u jednom gradu u Crnoj Gori. Dešavanja oko toga, i način na koji je to propraćeno, nije primjeren ozbiljnosti problema.
RSE: Država je, u saradnji sa domaćim i stranim nevladinim organizacijama, napravila nacionalnu strategiju za borbu protiv side; u velikom broju crnogorskih gradova omogućeno je besplatno testiranje na HIV/AIDS virus. Interesovali smo se u ordinaciji Doma zdravlja u bloku 5, u Podgorici, kako bismo doznali da li je bilo interesovanja. Dežurna laborantica nam je rekla:
„Danas smo imali 61 pacijenta, a do kraja nedelje ćemo videti.“
RSE: I od dežurnog u transfuziji Kliničkog bolničkog centra u Podgorici, gdje će svi testovi biti obradjeni, saznali smo da je i u ostalim gradovima bilo priličnog interesovanja.
„Jutros je doneseno puno uzoraka, donijeli, konkretno, maloprije dosta i iz Budve, a doći će i iz Cetinja i drugih gradova. To su uglavnom uzimali domovi zdravlja sa strane, a mi ćemo sve te uzorke da obradimo.“
RSE: Dolaze li gradjani inače na testiranje na AIDS, pitali smo u privatnoj laboratoriji „Doktor Mobaški“?
„U toku leta ih je bilo najviše, struktura je od 18 do 30 godina“.
RSE: Da li su to turisti ili gradjani?
„Uglavnom su gradjani, bilo je tu moreplovaca, mada se ljudi ustručavaju da urade te testove“.
RSE: Koliko to kod vas košta?
„Nije to neka cifra da bi ljudi odustali zbog finansiske strane. Ljudi pre svega žele da sakriju identitet“.
RSE: Aktivisti nevladinih organizacija CAZAS-a i JUVENTUS-a postavili su štandove na najprometnijim gradskim punktovima, gdje su deljeni kondomi i drugi materijali. Ovako je izgledalo.
„Dodju i stariji ljudi, niti pitaju nešto što bi bilo bitno, niti žele da saznaju šta bi im mi rekli, uzmu kondome i odu“.
RSE: A pitali smo i sugradjane.
Mislim da se promjenila slika u Crnoj Gori, i da ljudi sve više vode računa i doživljavaju bolest sidu kao opasnu. Mene je lično strah od te bolesti, vodim računa da ne dodjem u opasnost od side, i iz tog razloga bukvalno uvijek sa sobom imam kondome“.
„Sida je nešto o čemu se, najradije ne razmišlja. Prilikom same priče o sidi, svi imaju neka elementarna znanja o tome, kakva je to bolest, koliko je neizlečiva, koji su uobičajeni načini na koje se ona prenosi, ali u realnom životu mislim da većina radije zatvara oči, nego što ima u vidu taj strah“.
„Treba da se spreči ta diskriminacija HIV osoba, jer mnogi ljudi nisu upoznati kako se HIV prenosi, a kako se ne prenosi, pa se sa velikim strahom odnose prema ljudima za koje saznaju da su HIV pozitivni“.
* * * * *
RSE: Gospodine Pejkoviću, interesantno je da država Crna Gora odvaja izvesna sredstva u skladu sa svojim mogućnostima za lečenje, tretman ljudi koji boluju od side, a da se zapravo deo tog lečenja sprovodi o Beogradu.
PEJKOVIĆ: Tačno. Bitno je da Fond za zdravstvo Crne Gore refundira kompletne troškove liječenja HIV-pozitivnih osoba. Možda sa Fondom za zdravstvo imamo samo taj problem što se ti troškovi ne refundiraju na vrijeme; neki termin je dogovoren da troškovi budu refundirani za nekih mesec dana, ali tu dolazi do pomaka od mjesec, mjesec i po dana. Ipak je sve to u nekim granicama ispoštovano, i do sada se svi lijekovi refundiraju.
Prema podacima koje je saopštila Agencija UN za sidu (UNAID), u svetu ima 39,4 miliona ljudi zaraženih virusom HIV-a, a tokom 2004. godine od side je umrlo 3,1 milion ljudi. Od 1981. godine, kada je sida registrovana, umrlo je 34 miliona ljudi. Od 37,2 miliona zaraženih su odrasle osobe izmedju 15 i49 godina, a 2,2 miliona deca ispod 15 godina. Agencija navodi da je registrovano 17,6 miliona zaraženih žena.Tokom 2004. godine u svetu je registrovano novih 4,9 miliona inficiranih.
Najveći broj zaraženih je medju stanovnicima Afrike, tačnije podsaharskog dela ovog kontinenta, oko tri četvrtine. Sida uzima maha i u Istočnoj Evropi, i Centralnoj Aziji, gde je u poslednje dve godine broj obolelih povećan za 40 odsto, ili na 1,4 miliona. Međunarodna zajednica kritikuje neadekvatan odgovor kineskih vlasti, gde se očekuje da broj zaraženih poraste na 10 miliona do 2010 godina. U Indiji je u ovom trenuku zabeležena cifra od 5 miliona inficiranih. U Rusiji ih je 290 hiljada, ali se strahuje da bi u narednih nekoliko godina taj broj mogao da naraste na oko 4 miliona. Ako se ima u vidu da je dve trećine zaraženih mladji od 30 godina, uz ostale posledice, to bi moglo pogubno uticati i na manjak radne snage.
Uz nedostatak sredstava za efikasnu borbu protiv ove pošasti, problem su i predrasude, pa čak i nasilje kojem su žene veoma često izložene u kriznim područjima u svetu, u kojima je upravo najveći broj zaraženih, kao na primer u Kongu.
Marie Donatine Nukasane kaže da su je silovali pripadnici jedne od zaraćenih strana. Nakon toga ustanovljeno je da je zaražena HIV-om.
"Kada su me oborili na zemlju i raširili noge, osetila sam snažan bol u stomaku, kao da mi neko cepa utrobu na dva dela. Prvo me je silovao komandant. Čim je on završio, silovao me je drugi vojnik. On mi je između ostalog gurnuo pušku u vaginu."
Drugi problem su predrasude prema inficiranim. U Uzbekistanu homoseksualizam se smatra krivičnim delom. Ministarstvo obrazovanja je naredilo da se iz biblioteka uklone brošure sa upustvima kako se zaštiti od side. Prema nepotvrđenim podacima, zatvorenicima u ovoj zemlji se čak preti ubrizgavanjem injekcije sa HIV virusom ako se ponašaju neprimereno. Uzbekistanski novinar Ruslan Šaripov, koji jedno vreme bio zatvoren, a sada živi u SAD, tvrdi da su vlasti pribegavale ovoj metodi.
"Video sam špriceve sa raznim oznakama. Zatvorska uprava nam je otvoreno govorila: vo je inekcija sa HIV virusom, ova sa bacilom tuberkuloze. Dakle, to je bio psihološki pritisak na nas, mada mi nismo mogli da utvrdimo da li su se zaista u tim injekcijama nalazili pomenuti virusi", kaže Šaripov.
Među zaraženima je skoro polovina žena sa daljom tendencijom rasta. Slična je situacija i u Ukrajini, koja inače ima najveći broj inficiranih HIV-om u Istočnoj Evropi. Tridesetsedmogodišnja Olga, bivša učiteljica i majka troje dece, kaže da joj se život potpuno promenio.
"Zaražena sam pre nekoliko godina kada je dijagnoza da imate HIV značila sigurnu smrt. Međutim, nadam se da sada životni vek može biti produžen uz odgovarajući terapiju. Želim da podignem svoju decu. Htela bih da nastavim lečenje, što bi mi omogućilo duži život, da bih videla svoju decu da su stala na svoje noge."
I u Rusiji je sve veći broj zaraženih žena. Posebno su ugrožene prostitutke. Jedna od HIV pozitivnih za naš program kaže:
"Ima klijenata koji ne žele koriste kondom, oni su obično pijani. Muškarci obično plaćaju seks kada su pijani."
RSE: Čuli smo iskustvo u Crnoj Gori, a da li se i ovde država pokazuje kao sposobna da pokrije troškove terapija za HIV-pozitivne osobe?
SIMIĆ: Od 1997. godine i kod nas je dostupno visoko aktivna antiviralna terapija, što znači da se pacijentima kod kojih se pokaže indikacija, od strane infektologa propisuje i koristi terapija od tri leka istovremeno. Ta terapija je besplatna, odnosno refundirana je od strane Republičkog fonda za lekove. Trenutno se pokazuje kao problem pozitivna lista lekova, gde se neki lekovi koji ulaze u ovaj sastav ne nalaze na toj listi ali se nadam da će taj problem, na insistiranje infektologa, ljudi koji jedini sprovode tu terapiju na Infektivnoj klinici, jedinoj u Srbiji i Crnoj Gori, biti rešen: da će ta lista biti dopunjena i da će oboleli, zaraženi HIV-om, kojima je to potrebno, dobijati adekvatnu terapiju koja je besplatna.
RSE: Takodje smo čuli da je Crna Gora napravila strategiju za borbu protiv side, a očekivalo se da će to učniniti i Srbija do prvog decembra. Vi ste u komisiji, zašto se to nije dogodilo?
SIMIĆ: Prvi nacrt strategije je napravljen pre nekoliko meseci, i trenutno su završena četiri „okrugla stola“: u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu. Strategija je gotova i očekuje se da do kraja decembra sve strane daju svoje impute, znači zamerke i sugestije, pa da drugi draft strategije bude gotov prodje i bude dat vladi na usvajanje.
RSE: U konkretnom primeru čemu će ona pomoći HIV pozitivnim osobama?
SIMIĆ: Opšti cilj je da se zadrži nizak nivo epidemije, koji mi imamo u našoj zemlji, kao što je to i u drugim zemljama u Centralnoj Evropi. Iskoristiću priliku da kažem da mi nismo u Evropi treća zemlja po rangu obolelih od AIDS-a, o čemu svi mediji pričaju, a što nije tačno. Evropa je podeljena, što se tiče HIV-epidemije na tri dela: na Zapadnu, Centralnu i Istočnu Evropu. Mi smo u Centralnoj Evropi, gde su sve zemlje bivše Jugoslavije, zatim Albanija, Bugarska, Rumunija, Polska, Češka, Slovačka i Madjarska. Sve te zemlje imaju nisku epidemiju, odnosno mali broj registrovanih slučajeva. U tom regionu Centralne Evrope mi smo treća zemlja po broju slučajeva, a daleko iza nekih država Zapadne Evrope, koje imaju 50 do 60 hiljada registrovanih, kao što su Španija, Portugalija, Italija, Francuska Mi imamo 1882 HIV-pozitivne osobe registrovane do novembra ove godine, ili oko 1237 obolelih od AIDS-a.
RSE: Pozdravljam još jednog večerašnjeg sagovornika, to je mladić iz Beograda, HIV-pozitivan.
MLADIĆ: Pozdravljam Slobodnu Evropu i sve pozitivne ljude. Slušao sam razgovor sa doktorkom Milom Paunić i sve što je iznela je tačno. Medjutim, mi, HIV-pozitivne osobe koje se leče, imamo generalno veliki problem s obzirom na hard terapiju. U drugim zemljama oni nemaju te probleme koje mi imamo; da nam ministar zdravlja skreše budžet i da ostanemo bez pola lekova, ili se lečimo sa nekim starim tipom te hard terapije. Posledice su velike, sagledavam sliku na klinici i šta se dešava sa pacijentima koji su tretirani onako kako može da se tretira u ovoj zemlji, i situacija je jako loša.
RSE: Koliko dugo znate da ste HIV-pozitivni?
MLADIĆ: Pozitivan sam već 15 godina.
RSE: Imate li utisak, jako sam dobro rayumeo šta ste rekli, da ne dobijate adekvatnu negu od strane zdravstvenih službi u Srbiji?
MLADIĆ: Da stavimo na stranu te edukacije koje su sprovedene, i te interne službe gde su needukovani lekari, čak mladi lekari, gde se javljaju problemi zbog kojih ja moram da pišem tužbe protiv njih. Kod nas u zemlji nema nekih zákona iz humanitarnih prava, koji su fantastično rešeni u zapadnim zemljama.
RSE: Možete li da navedete primer u kome ste bili prisiljeni da pišete tu tužbu?
MLADIĆ: Najobičniji primer je kada u domu zdravlja ne možeš kao svaki drugi pacijent da imaš ista prava, zato što ti piše od čega si bolestan. Ne shvatam zašto ovde ljudi toliko pridaju pažnju HIV-infekciji, jer to je bolest kao i svaka druga, i na Zapadu si tretiran kao težak bolesnik, ali se od toga ne pravi tolika pompa, kao što je to ovde slučaj, i u primitivnijim zemljama.
RSE: Gospodine Pejkoviću, da li vas iznenadjuju utisci koje je naveo ovaj mladić?
PEJKOVIĆ: Da vam iskreno kažem: i ne uzbudjuju me. Ova strategija koju smo završili, koju treba vlast da usvoji u Crnoj Gori, u njoj se pažnja posvećuje i obuci zdravstvenog kadra, tako da smatram da kada se obavi ta obuka, to će biti mnogo drugačije i lakše. Naravno, i mi smo se takodje sretali sa problemima, jer naša organizacija ima kontakt sa devet HIV-pozitivnih osoba. Oni nas posećuju i iznose nam koje imaju probleme, koji su veoma slični onim koje je naveo ovaj mladić. Pokušaćemo da u nekim projektima, ukoliko obezbedimo odredjenog donatora, sami obavimo, kao nevladina organizacija, edukaciju zdravstvenog osoblja, smatram da je to vrlo neophodno.
MLADIĆ: Mislim da je to vrlo urgentno. Pričao sam sa pacijentom iz Crne Gore, koji je imao velike probleme, pa sam mu preporučio da tuži ustanovu koja je javno objavila njegovoj porodici i ljudima gde je bio zaposlen da je HIV-pozitivan. To su neke stvari o kojima i te kako treba raspravljati, i doneti zakon da nijedan lekar to ne može obelodani. To su strogo neka pravila ljudskih prava, a ti zakoni, nažalost, nisu donešeni kod nas.
RSE: Gospodjo Simić dali ste se i vi susretali u vašoj praksi sa ovakvim primerima?
SIMIĆ: Naš sagovornik koji je HIV-pozitivan je u pravu, i ono što i mene lično pogadja kao zdravstvenog radnika, to je da informacije cure. Informacije o svakom statusu, pa i o HIV statusu, moraju biti apsolutno poverljive, i stvar je samo pacijenta i lekara, i te se stvari ne pričaju. U strategiji republike Srbije je pored prevencije, predvidjena i neka podrška i smanjenje diskriminacije. Ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om su nosioci strategije. Ministarstvo pravde, koji je jedan od aktivnih sudionika u radu komisije, treba da donese zakone. Čula sam skoro mišljenje da sve diskriminatorske postupke treba prijaviti, tužiti, jer to je jedini način da se nešto pokrene.
RSE: Šta kaže zakon, jesu li predvidjene neke sankcije za one koji odaju takvu vrstu tajni?
SIMIĆ: Ne znam za sankcije, ali znam kako zdravstveni radnik ne sme da odbije da pruži pomoć osobi kojoj je to potrebno, bez obzira dali je on HIV-negativan ili pozitivan. Za zdravstvenog radnika je svaki pacijent isti, i njemu se mora pružiti pomoć, bez obzira na status.
RSE: Rekli ste da informacije cure, ali nažalost, neke jako dobre informacije ne cure, i zato ćemo mi podsetiti na jednu o kojoj se u gradu stidljivo priča. Dve HIV-pozitivne žene u Beogradu rodile su zdravu decu. Još tri žene sa istim problemom čekaju porodjaj. Razgovarao sam o ovome sa ginekologom Spasom Andjelićem, sa Ginekološke-akušerske klinike u ulici Narodnog fronta u Beogradu.
ANDJELIĆ: To su prvi slučajevi, i one su obe bile na adekvatnoj terapiji od samog početka. Trudnoće su kod obe, nažalost, trajale nešto kraće: kod prve je trajala 31 nedelju, a kod druge, koja se porodila prošle nedelje trajala, je 34 nedelje. Medjutim, oboje dece se uspešno adaptiralo, jedno od njih je još uvek na Institutu za majku i dete, ali trenutno je stanje stabilno, nema znakova da je nešto loše, a drugo ima sad već četiri meseca. Infektivna klinika, koja inače obavlja lečenje HIV bolesnih osoba, daje terapiju HIV trudnicama prema standardima koji važe svuda u svetu. Naš dogovor je da mi savetujemo ženama da idu odmah na Infektivnu kliniku i da se testiraju što pre je moguće. Za sad nije praksa da se sve testiraju, ali naš plan je da se svim ženama ponudi testiranje, da ono bude dobrovoljno, da žene mogu i da ga odbiju ako žele, a sa terapijom se, po pravilu, počinje izmedju 12. i 14. nedelje. Naše iskustvo je do sada bilo da je od 1984. do 2004. godine bilo HIV registrovano 31 dete koje je od majke dobilo infekciju HIV-a. Samo u jednom slučaju, nažalost, to je utvrdjeno tokom trudnoće, a u to vremene nije postojala terapija sa kojom se to moglo sprečiti, a u svim ostalim slučajevima je to utvrdjeno posle porodjaja dece, kad su počele da se kod dece javljaju odredjene komplikacije.
RSE: Pouka cele ove priče mogla bi biti da, ako se na vreme otkrije, sa HIV-om se može sasvim normalno živeti.
SIMIĆ: To je sigurno, i prva i osnovna premisa prevencija. Kada govorimo o tome da se u Srbiji u poslednjih 6 godina registruju 2/3 seksualnih transmisija, odnosno da ljudi prijavljuju kao mogući način zaražavanja nezaštićeni seksualni odnos, mi moramo biti svesni gde živimo. Ako smo mladi, ali i manje mladi, moramo pri seksualnom kontaktu sa nepoznatim partnerom, ili sa partnerom čiji nam je HIV status nepoznat, koristiti kondom. Prevencija jeste osnova zdravlja. U koliko je osoba zaražena, bolje je to na vreme da sazna kako bi sprečila dalje propadanje svog imunog sistema, da odloži obolevanje, da prati svoju bolest na stručnim mestima, i da spreči zaražavanje drugih osoba, jer sam sigurna da ni jedna HIV-pozitivna osoba ne želi namerno da zarazi druge.
RSE: Na vezi je još uvek mladi Beogradjanin HIV-pozitivan: možete li mi reći, koliko terapije koje primenjujete vas otežavaju u životu?
MLADIĆ: Momentalno, nekolicina nas koji su oboleli, ne možemo da se lečimo kod nas u zemlji, zato što je skraćen taj budžet za nekih 3 milijarde. Lečimo se samo sa jednom polovinom retrovirusne terapije, jer je pola lekova skinuto sa liste pozitivnih.
SIMIĆ: Po mojim informacijama, Ministarstvo zdravlja je nabavilo lekove od novca iz projekta „Global fonda za lečenje obolelih od AIDS-a“.
MLADIĆ: Ne, niste dobro obavešteni. Neznam tačan broj koliko nas na klinici koristi lekove koji uopšte nisu na pozitivnoj listi, niti ih ima ovde u zemlji, već mi moramo da se snalazimo i nabavljamo ih iz inostranstva. Naravno, ti lekovi su jako skupi, nemamo čak ni mogućnost za refundaciju koju smo imali ranije, i to je ukinuto. Prema tome, to je jedan tihi genocid nad nekolicinom od nas, i, naravno, lekari dižu ruke zato što nemaju sa čime da nas leče.
RSE: Koliko trošite na lekove?
MLADIĆ: Oni koštaju negde oko 3000 eura mesečno, to je moja terapija.
SIMIĆ: Po podacima koji su radjeni kao analiza odgovora i situaciona analiza, lečenje ovom najnovijom terapijom izračunato je da po osobi košta 8500 eura po osobi na godišnjem nivou.
MLADIĆ: Ali kojom terapijom?
SIMIĆ: Hard terapijom.
MLADIĆ: Hard terapija podrazumeva i nove lekove. Oni koji su duže pozitivni, i kojima je mutirao virus, ne mogu više da se vraćaju na stare lekove, jer su vraćeni nekoliko puta. Znači „Invirejs“, „Kaletra“, Fortrejs“, nisu na pozitivnoj listi, a „Trizivir“, koji je bio do sada dostupan, odjedanput je ukinut. Da li ste vi upućeni u to?
SIMIĆ: Ne, ja nisam infektolog, ja sam epidemiolog.
MLADIĆ: Izvinjavam se, nisam vas lično prozvao, samo kažem u kojoj situaciji su naši lekari, i kako oni mogu da nas leče sa nečim čega nema.
SIMIĆ: Znam samo da postoji inicijativa infektologa, profesora Jeftovića i njegovog tima, da se pod hitno revidira ta pozitivna lista o kojoj vi pričate, ali više od toga nisam upućena.
MLADIĆ: Na njegove apele se niko ne odaziva, nije im to ni bitno. Vidim kakva je atmosfera na Infektivnoj klinici, gde dolaze ljudi iz Crne Gore i sa drugih strana, jer je to jedini HIV centar. Kako trudnice to podnose, te koje su hrabre, žene koje žele da iznesu to dete. Radim kao volonter na klinici, pa mi je jedna trudnica tražila da joj preko recepta nabavim „Vaginalete“ od joda, jer ona to nije mogla da dobije, mora da ih plati, a da ne govorim o kojem su socijalnom položaju bolesnici koji nemaju nikakva primanja.
RSE: Gospodine Pejkoviću, da li su to iskustva i iz Crne Gore? Da li vam se čini da je ono što se deklarativno iznosi, kada je pitanje HIV-pozitivnima, jedno, a ono što se dogadja na terenu u Srbiji i Crnoj Gori drugo?
PEJKOVIĆ: Moram da kažem da Crna Gora treba pod hitno da izvuče neku pouku iz cele ove priče koju smo čuli iz Srbije. Crna Gora nema toliki problem sa HIV pozitinim osobama kojih ima samo 21 u celoj republici. Prema tome, lako je Fondu za zaštitu refundirati ta sredstva za 21 osobu. Medjutim, šta će se desiti ako budemo imali cifru od 1500 slučajeva, onda će to biti mnogo veća finansiska sredstva koja će biti neophodna, i moramo se zapitati šta tada uraditi? Da li ćemo doći do istih problema koje je gospodin pomenuo ili nećemo? Smatram da bi trebali da izvučemo pouku iz svega ovoga što smo čuli. Moramo se jednostavno boriti za prevenciju. Što se tiče kondoma, Srbija ima drugačiji mentalitet od Crne Gore. U Srbiji se on mnogo više koristi nego u Crnoj Gori. Da li je to pitanje kulture, ili je problem u patriahalnom vaspitanju, ali podaci govore da ljudi u Crnoj Gori vrlo rijetko, skoro nikako ne koriste kondom. Zbog toga smo mi za ovu kampanju promovisali upravo korišćenje kondoma, čak smo imali kostime u obliku kondoma, da uputimo na ljude da se kondom mora koristiti, da je to najadekvatnija zaštita u prevanciji HIV/AIDS-a, ali ne samo njega, nego i ostalih polno prenosivih bolesti. Želimo da im pokažemo da ništa nije strašno ako Crnogorac ili Crnogorka udje u apoteku i traži kondom, ne mora da se stidi, da je to potpuno normalno.
RSE: Gospodine Pejkoviću, pominjete da je crnogorsko zdravstvo u ovom trenutku, sa 21 zaraženom osobom, u stanju da refundira troškove lečenja. Čuli smo i cifre koje se razlikuju od 3000 evra mesečno, pa do 8500 godišnje. Medjutim trenutno je velika kampanja u pod saharskoj Africi kde se koriste 10 do 15 puta jeftiniji lekovi: takozvana prva terapija se može dobiti za 270 dolara. U kojoj meri je u Srbiji i Crnoj Gori moguće računati na te jeftinije lekove?
PEJKOVIĆ: Možda bi bilo bolje da daju odgovore prvo infektolozi, ljekari koji znaju da li je zbilja ta terapija adekvatna, i da li je dobra. Crnogorski Fond za zdravstvo refundira mesečno za jednu osobu oko 1000 evra.
RSE: Da pitam mladog Beogradjanina: prethodno smo se dogovorili da vaše ime i prezime ne spominjemo. Zašto?
MLADIĆ: Iz vrlo jednostavnog razloga: ovde je velika stigma, ne samo za HIV pozitivne osobe nego i za vurnerabilne populacije. Nisu doneseni nikakvi zakoni, samo se o njima priča, tako da naša pravna služba jako loše funkcioniše, skoro nikako. Na zapadu ljudi imaju pune ruke posla oko toga, itekako odgovaraš za neke stvari, postoji neki red i pravilo ponašanja, sasvim drugačiji sistem: sistem zdravstva, sistem pravosudja, ljudskih prava.
RSE: Tekst iz dnevnika „Blic“ privukao je danas pažnju: to je ispovest tridesetogodišnje samohrane majke iz Novog Sada, koja takodje nije navela svoje ime. Tekst nosi naslov: „Svi se ponašaju kao da sam nešto kriva“, i sagovornica „Blica“ tu opisuje šta je sve preživela od trenutka kada je saznala da je HIV pozitivna, a rodila je, takodje, i HIV pozitivno dete. Ostala je bez posla, potpuno ju je izolovalo okruženje, trenutno kontaktira sa nekoliko prijatelja, dok joj jedino roditelji ulaze u kuću i obezbedjuju lekove. Da li su to negde i vaša izkustva?
MLADIĆ: Ne samo moja, nego svih pozitivnih ljudi, jer ja sam sa nekoliko organizacija koji su pozitivni ljudi stvorili. Negativne stvari oko prozivanja onog ko je bolestan, od čega i izvagavanja ruglu, to je kod nas vrlo poznata stvar, jer se ljudi ne bave sobom nego tudjim životima, a to je vrlo loša stvar.
RSE: Gospodjo Simić, kakva su vaša iskustva? Kakva je to vrsta straha zbog kog ljudi ne pristaju da izadju u javnost i otvoreno kažu: ja imam taj problem, to nije ništa strašno, lečiću se koliko mogu?
SIMIĆ: Slažem se sa sagovornikom da kod nas vlada takva atmosfera. Da li je to pitanje neznanja, ili nekog iracionalnog straha, ili kombinacije i jednog i drugog? HIV-pozitivni ljudi, možda neka druga zarazna bolest, izazivaju taj iracionalan strah kod ljudi. Zdravstveni radnici samim izborom svoje profesije moraju da se kontinuirano edukuju, mada mnogi od njih nisu na fakultetu dobili tu vrstu edukacije, jer se radi o novoj bolesti. Lekarska logika je, medjutim, da lekar mora da zna o onome što je trenutno zastupljeno u patologiji. Prema tome, mi imamo inicijativu edukacije i doedukacije zdravstvenih radnika na temu HIV infekcija, lečenja, prepoznavanja. Prevashodno je potrebno na primarnom nivou, u domovima zdravlja, jer smatramo da tu ljudi primarno dolaze sa nekim problemom, i to u jednom poverljivom maniru, bez otkrivanja informacija, bez pričanja po kuloarima, ili za vreme pauze za kafu. Postoji mogućnost da se ti ljudi usmere na pravo mesto, da se testiraju, i da kasnije dobiju adekvatnu terapiju. Zakoni su neophodni, poštovanje zakona i smanjenje stigmne diskriminacije u svim oblicima, bilo da se radi o radnim organizacijama, ili o kontaktu na ulici.
RSE: U tekstu koji sam malopre pominjao, žena navodi da je u jednom domu zdravlja doktorka u hodniku, pred više ljudi, rekla da je HIV-pozitivna i šta třeba da preduzme. Da li je moguće da postoje ovakvi primeri apsolutne nepismenosti medju zdravstvenim radnicima?
SIMIĆ: Mislim da postoje, i to me boli.
RSE: Gospodine Pejkoviću, koji je vaš odgovor na ovo pitanje.
PEJKOVIĆ: Naravno, i ovdje u Crnoj Gori to postoji, imali smo takvih problema. Nekada čak i medicinska sestra dodje i informiše da je neko HIV-pozitivan. Ne možemo optužiti ni zdravstvene radnike, jer moraju i oni proći kroz neki vid edukacije, možda se i oni sami plaše nekih stvari, možda sami iz neznanja to upravo rade. Najadekvatnije bi bilo zapitati se koliko je radjena edukacija sa zdravstvenim radnicima, pogotovo kada govorimo o medicinskim sestrama. Da li je u Srbiji postojala neka edukacija medicinskih sestara?
RSE: U ovako drastičnim slučajevima, kao što je ovaj koji sam pominjao, neophodna, pre svega, edukacija po pitanju humanizma.
MLADIĆ: Ne znam dali je tu edukacija presudna, mislim da je tu presudan zakon koji treba da se donese. A onda kad te tako neko prozove zašto si bolestan i kako, pošto to ulazi u tvoju privatnost, da izgubi svoje radno město, pa onda drugi neće to činiti. To je jedan sistem batine, mislim da bi to mnogo bolje iskorenilo iz ovog naroda tu stigmu, i sve bi došlo na svoje mesto.
RSE: Gospodine Pejkoviću, pomaže li batina?
PEJKOVIĆ: Ne znam, ovdje u Crnoj Gori, našem mentalitetu ne bi odgovaralo. U Crnoj Gori se kaže da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara.
RSE: To dobro zvuči, ali plašim se da zaraženima ne pomaže. Gospodjo Simić pomaže li batina?
SIMIĆ: Svakako ne, sankcionisanje da, nije važno da li se radi o zdravstvenom radniku ili nekoj drugoj osobi. Znači, samo zato što je neko HIV pozitivan, a sasvim se dobro oseća, ne može da dobije posao, ili ne sme da kaže da to jeste kako bi dobio posao, to su neke nenormalne stvari. HIV infekcija je medju nama, čuli smo podatke sveta, i naše, to će još dugo biti prisutno, jer i vakcine još dugo biti neće. Lek će možda biti pronadjen, ali ti ljudi su hronični bolesnici, imaju hronične dugotrajne infekcije, oni tu žive i deo su nas. Ono što ne smemo da zaboravimo je da se HIV infekcija ne prenosi socijalnim kontaktom, ne leti kroz vazduh, ne prenosi se ujedom komarca, i to moramo stalno isticati, ne samo kada dodje 1. decembar. Stalno to treba ponavljati, ne samo u decembru nego tokom cele godine, i ne samo zdravstvenim radnicima, nego svima, jer stigma i odbacivanje ljudi boli na svakom mestu, i u zdravstvenoj ustanovi i samousluzi. Danas sam pročitala i jedan pozitivan tekst: zdravstvena radnica koja je inficirana, a njena sredina to zna i nije je odbacila, nije izgubila posao, znači ima i pozitivnih i negativnih primera.
RSE: Kakav je odnos mladih po pitanju AIDS-a, koliko su edukovani? Nekoliko beogradskih studenata sam pitao ih da li su se testirali na HIV?
„Nisam, nije mi to palo na pamet, uvek koristim zaštitu“.
„Imam poverenja u sebe i u svoju partnerku“.
„Vrlo je bitno obaviti taj test jer se stiče sigurnost, ali nisam do sada imao mnogo partnerki, a verujem svojoj partnerki i sebi, koristim kondom. U budućnosti možda i hoću, razmišljam o tome“.
„Mislim da nije slučaj sa svima, verovatno misle da to njima ne može da se desi ili da se ljudi sa kojima imaju seks uglavnom čuvaju, nisu zaraženi“.
„Ljudi u mom okruženju koriste kondome, zbog sigurnosti i mnogih drugih razloga, zbog raznih drugih bolesti i slično“.
„Mislim da nema potrebe“.
RSE: Kako si tako siguran?
„Znam šta sam uradio, i koliko sam uradio i koliko nisam, i koliko sam trebao da uradim, i koliko nisam trebao - sebi sam to razjasnio“.
RSE: Dali to znači da koristiš zaštitu?
„Ne znači. Znači da ništa ne radim“.
RSE: Nemaš seks?
„Nemam seks, nemam ni drogu, živim zdravo i vodim normalan život. Šalim se, naravno“.
RSE: Predpostavljam da se šališ, ali sida baš nije za šalu, znaš na koje načine se prenosi?
„Znam toliko“.
RSE: Na kakvo ste takmičenje išli?
„Na takmičenje u znanju o prevenciji, bolesti i zavisnosti, o sidi i narkomaniji.
RSE: Šta si naučio?
„Puteve prenosa, načine sve to o čemu se trubi“.
RSE: Dali si se ti testirao na HIV, kada si već sve naučio?
„Ne, nema potrebe, ništa droga, špricevi“.
RSE: A prezervativ?
„Nemam prilike za korišćenje, da ima prilike naravno da bih ga koristio“.
RSE: Zašto? Šta se to dogadja?
„To je sad drugo pitanje u potpuno drugoj ravni, zahteva jednu dublju analizu“.
* * * * *
RSE: Ovo je trend kada se govori o sidi u svim kampanjama koje se preduzimaju u cilj prevenciji. Uglavnom su to prilično šarene kampanje, pa po malo i vesele.Gospodjo Simić, mislite li vi da je to pravi pristup?
SIMIĆ: Ne mislim. Mladi ljudi moraju da znaju da su u povećanom riziku, jer nije normalno da kažemo mladima da apstiniraju od seksa. Ne možemo ni da se držimo one parole: budite verni jednom partneru, jer bi to bila uzaludna rečenica koja se ne primenjuje, čast izuzetcima koji je primenjuju. Mladi ljudi moraju da shvate svu težinu HIV infekcije, da se to ne može tako lagodno odbacivati varovati da se to dešava uvek nekom drugom. Ponavljam i podvlačim da mi jesmo zemlja koja ima mali broj inficiranih HIV-om, ali se procenjuje da je taj broj mnogo veći od onog koji je registrovan. Imamo dosta mogućnosti i u smislu privatnih ordinacija, brzih testova koji se kupuju u apotekama, ali smo mi protiv što takve podatke o broju testiranih i inficiranih na taj način ne dobijamo. Htela sam da podvučem kako ovogodišnja kampanja nije slučajno posvećena ženama i devojkama.
RSE: Zamoliću našeg HIV pozitivnog sagovornika: čuli ste anketu, ovi mladi ljudi su prilično veseli i raspoložen. Šta bi ste im vi poručili?
MLADIĆ: Oni su uvek veseli, medjutim, mislim da su počeli da razmišljaju o tome, i da je mlada populacija mnogo bolja u korišćenju kondoma, od ove malo starije populacije. Ti ljudi, koji su studenti, edukovaniji su od onih koji imaju neke rizičnije kontakte, ili lakše ulaze u to. Postoje tu i te vunerabilne grupe, koje su više izložene riziku nego heteroseksualne grupe. Medjutim, činjenica je da je narkomanija ovde uzela dosta maha, i da je tu, ustvari, krenuo glavni problem. Činjenica je da sigurno heteroseksualna populacija živi lakše, jer je zaštićenija.
RSE: Čini mi se da se na konkretnim primerima ipak najbolje uči, a ne na odredjenim pričama, udžbenicima i sistemima edukacije. Stoga ću vas pitati: ne znam kako ste se vi zarazili, dali ste koristili prezervativ?
MLADIĆ: Jesam koristio prezervativ, a kako sam se zarazio, to je lično moja stvar. To je jedno jako glupo pitanje koje svi novinari postavljaju, a ja mislim da je to nebitno. Svako se zarazi ili seksualnim putem, ili intravenski, hemofiličari su ipak drugo, ali mnogi ljudi su se zarazili ne znajući da su se inficirali.
RSE: Moje pitanje je bilo usmereno na to da se na primerima uči, pa sam hteo da posavetujem naše slušaoce kako ne bi napravili isti propust. Zahvaljujem vam se što ste nam se priključili večeras, i čujemo se, nadam se, nekim drugim povodom.
MLADIĆ: Znate, svako se seti samo 1. decembra da nas pozove da negde iznesemo naše probleme, tokom godine mediji uvek zataje.
RSE: Moram da vas ispravim: ovo je treća emisija o AIDS-u koju je Radio Slobodna Evropa pripremila i emitovala u drugoj polovini ove godine.
MLADIĆ: Nisam znao, nisam bio u zemlji, pa se izvinjavam. Samo se oko 1. decembra priča o AIDS-u, a tokom cele godine mi postojimo, sa našim problemima. Pošto je to već treća emisija, vi ste stvarno za pohvalu.
RSE: Gospodine Pejkoviću, gospodja Simić je malo pre otvorila pitanje da se broj zaraženih u Srbiji i Crnoj Gori povećava u odnosu na žene.
PEJKOVIĆ: U Crnoj Gori podatke ima Institut za zdravlje Crne Gore i mi imamo jedan interni dogovor da nam sve podatke vezane za HIV/AIDS šalje. U Crnoj Gori imamo 55 HIV slučajeva do sada, i da je to 21 HIV-pozitivan. Medjutim, doktorka takodje zna da će prije virus da prenese žena na muškarca nego muškarac na ženu.
SIMIĆ: Obrnuto, žene imaju od 2 do 5 puta veću šansu da nezaštićenim seksualnim kontaktom dobiju infekciju od HIV-pozitivnog partnera, u odnosu na muškarca.
PEJKOVIĆ: Hvala na ispravci. Ovogodišnja kampanja UNAIDS-a je opredeljena prema ženama i devojkama, i nosi naziv „Čuješ li me?“, tako da smo i mi ove godine upravo obilježili ovu kampanju. Što se tiče samog odnosa, od 9 osoba sa kojima mi ostvarujemo kontakt, čak 6 osoba su žene.
SIMIĆ: To su svetska saznanja da žene imaju veću šansu, u zavisnosti od uzrasta, i prisustva druge polne infekcije. Kada govorimo o HIV infekciji, ona se mnogo teže prenosi nego druge polne infekcije, medjutim, prisustvo druge polne infekcije posebno one koja je praćena mikroranicama, pospešuje ulazak HIV virusa. Žene zbog svojih bioloških osobina: kao što su hormoni koji ih razlikuju od muškaraca, površine vaginalne sluznice, zbog toga što virusa ima više u spermi nego u vaginalnom sekretu, imaju dva do četiri ili pet puta, a u Africi i šest puta imaju veću mogućnost da tokom vaginalnog odnosa steknu HIV u odnosu na muškarce. To ih čini posebno vulnerabilnim, uz sve faktore koje smo čuli: kao što su kultorološki, to jest neupotreba kondoma, žene su češće žrtve silovanja nego muškarci, ne samo u Africi nego i kod nas, češće se bave prostitucijom. Ta prostitucija nije samo sticanje materijalnih dobara, jer se neke žene u nerazvijenim zemljama na taj način školuju, ili im je to jedini način da prežive, pa se to više ne može nazvati prostitucijom. Žene su i žrtve trgovine ljudima, pogotovu žene iz Istočne Evrope i iz ovih drugih nama bliskih zemalja, kao što je to primer ove Ukrajinke. Treba da budemo svesni zbog čega je kampanja sada okrenuta prema ženama, za to postoji, kao što vidite, više razloga. One su vunerabilne, i kulturološki i socialno, i kako god hoćete, manja imaju prava nego muškarci. Ako govorimo o Srbiji, gotovo sam sigurna da kod naših kulturoloških normi, devojka koja koristi kondom, može da bude proglašena od strane svog partnera kao promiskuitetna, jer to nije neko uobičajeno ponašanje. Ali devojke moraju da prihvate upotrebu kondoma da bi se zaštitile od svih polnih infekcija, od trudnoće, kao i od HIV-a. Htela sam da dodam da jedan od prepoznatih puteva prenošenja infekcije HIV može biti i „pirsing“, bušenje ušiu, tetoviranje, što je trenutno izuzetno popularno, pa treba voditi računa gde se to radi. Na taj način se može preneti i hepatitis B i C, koji su takodje potencijalno opasni. Mladi ljudi koji to praktikuju treba da zahtevaju da to bude pribor za jednokratnu upotrebu, ili da bude prebrisan alkoholom, da bi, makar što se HIV-a, bili sigurni da je ispoštovan neki minimum normi.
RSE: Šta pokazuju vaši podatci: koja je trenutno najrizičnija grupa u Srbiji i Crnoj Gori?
SIMIĆ: To je teško reći, upravo zbog visoke stigme i diskriminacije, mi imamo od jedne desetina pa do 1/3 slučajeva, uglavnom medju muškarcima, sa neutvrdjenim načinom prenosa. Statistike govore da je u 2/3 inficiranih to seksualni put prenosa, bez obzira da li se radi o muškarcima koji imaju seksualni odnos sa muškarcima ili ženama. Ne znamo da li su ti podatci pravi, pošto su neophodna dodatna istraživanja da bi bili sigurni u kojoj se grupi nalaze: da li su to intravenski narkomani, muškarci koji imaju seksualne odnose, komercijalne seksualne radnice, njihovi partneri, koja je to grupacija posebno vulnerabilna, koja ima najzastupljeniju HIV infekciju.
Od šest miliona obolelih od side, samo 440 hiljada dobija redovnu terapiju. Preostalima je nedostupna zbog novca, i oni su praktično osuđeni na smrt, kaže za Radio Slobodna Evropa Daniel Bermin, koordinator departmana medjunarodne organizacije "Lekari bez granica" za sidu i malariju.
BERMIN: Medjunarodna zajednica još nije uspela da zaustavi širenje side. „Lekari bez granica“ su angažovani u 27 zemalja, i u poslednjih šest meseci udvostručen je broj pacijenata koje lečimo, tačnije 23 hiljade. Svetska zdravstvena organizacija saopštava da je potrebna terapija za 6 miliona ljudi obolelih od side, ali samo njih 440 hiljada se u ovom trenutku leči. Dakle, ako se nešto ne promeni, oko 5,5 miliona ljudi će umreti samo zato što su uskraćeni za lekove. U podsaharskoj Africi, gde su mnogi ljudi neuhranjeni i pate od drugih oboljenja, kod zaraženi HIV-om bolest se brže razvija nego u drugim delovima sveta.
RSE: Postavlja se pitanje, ako već nije moguće potpuno izlečenje od side, u kojoj meri je moguće da se odgovarajućom terapijom bar produži život obolelih?
BERMIN: U razvijenim zemljama, u kojima je od 1996. na raspolaganju takozvana tripl terapija, odnosno trostruka kombinacija, oboleli u principu mogu veoma dugo da žive. Terapija se mora primenjivati veoma dugo. Oboleli, međutim, moraju da povremeno menjaju lekove nakon nekoliko godina, jer organizam postaje rezistentan nakon izvesnog vremena.
RSE: Većina zaraženih HIV-om su stanovnici Afrike, međutim, oni nemaju pristup jeftinijim lekovima, jer farmaceutske kompanije teže ka što većem profitu.
BERMIN: Međunarodna zajednica je obezbedila deo sredstava kao pomoć najugroženijim područjima. Istovremeno, cena takozvane prve kombinacije prilično je pala, tako da se jednogodišnja doza može nabaviti za 250 dolara po pacijentu. Situacija se popravlja veoma sporo, ali pojedine zemlje, kao što su Malavi, Mozambik, Južna Afrika, nastoje da razviju nacionalnu strategiju u borbi protiv side.
RSE: Da li je na pomolu napokon lek protiv side?
BERMIN: Nažalost, veoma je malo nade da će se u narednih 20 godina pronaći vakcina, bez obzira na mnogobrojna istraživanja. Dakle, još nije na vidiku vakcina tipa polio, koja vas štiti od bolesti do kraja života. Međutim, naučnici nastoje da pronađu terapeutsku vakcinu, koja će pomoći jačanju imunološkog sistema obolelog od side, i u kombinaciji sa ostalim lekovima može produžiti životni vek.
RSE: Kako poboljšati prevenciju?
BERMIN: Najefikasniji način da se spreči prenošenje virusa je upotreba kondoma, imajući u vidu da se najviše ljudi zarazi heteroseksualnim odnosom. Apstinencija, kao metod zaštite, teško da je primenjiva. Uostalom, sve veći broj zaraženih je među ženama u Africi, koje ne mogu da utiču na svoj seksualni život, čak i ako žele da apstiniraju, moraju da ispunjavaju seksualne želje svojih partnera.
RSE: Po nekim podacima, oko 50-60 odsto zaraženih u Africi su udate žene kojima su virus preneli neverni muževi, a koji ne koriste kondom.
BERMIN: Istraživači uveliko rade na metodi koja će pomoći ženama da spreče prenošenje virusa tokom seksualnog odnosa. To još nije na raspolaganju ali istraživački deo posla je već obavljen.
* * * * *
RSE: Razgovor bih završio sa onim što je naše iskustvo. Konstatovali smo da kada se Srbija uporedi sa državama Zapadne Evrope, pa i nekim državama u regionu, mi jesmo u daleko boljoj poziciji. Može li se na osnovu toga zaključiti da situacija nije alarmantna, kao što obično izgleda svakog 1. decembra?
PEJKOVIĆ: U Crnoj Gori ne možemo reći da je situacija alarmantna. Kada smo osnovali organizaciju 1998. godine bilo je 24 slučaja HIV/AIDS, sada imamo 54, za 6 godina, mislim da to nije alarmantno povećanje, ali treba voditi računa. Třeba razvijati svijest kod mladih ljudi u vezi problema HIV/AIDS, objašnjavati im kako da se zaštite, i to ne samo mladima, nego i kompletnoj populaciji u Crnoj Gori. Smatram da veliki uticaj ovde mogu da ostvare nevladine organizacije, naravno, u saradnji sa državnim institucijama, što je veoma bitno, jer zajedničkim snagama to možemo mnogo bolje da uradimo. I to ne samo u prevenciji HIV/AIDS.
SIMIĆ: Za Srbiju bih rekla, bez obzira da li je alarmantno ili nije u odnosu na celu Evropu, da sa mog epidemiološkog stanovišta situacija nije povoljna: trostruki porast žena u poslednjih 10 godina, a petostruki porast heteroseksualne transmisije. To govori u prilog da nama HIV infekcije polako ulaze u opštu populaciju. Ako govorimo o seksualoj transmisiji, gledajući neke pokazatelje, rekla bih da smo korak od alarmantnoga. Svi mi želimo, cela zemlja, svi stručnjaci i sve nevladine organizacije koje se bave ovim problemom, pa i ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om, da to ostane na tom niskom nivou o kome pričamo, da se on ne proširi ni u jednu populaciju.
RSE: Svi znamo kakva je situacija u srpskim bolnicama, da nema sredstava za neke najobičnije stvari, za rešavanje običnih problema, da li mislite da srpsko zdravstvo ima kapacitet da to zadrži na tom nivou, ako ne i da smanji?
SIMIĆ: Ja se nadam.
