Subota, 20. novembar, 2004. godine
Sedim od ranog prepodneva za kompjuterom i bavim se svojim zanatom koji je po svojoj prirodi srodan opsenarstvu. Izvrće nešto što, zapravo, i nema svoje naličje. Iznova stvara jedinstveno delo, ponavlja nešto što je, u principu, neponovljivo. I mada u tom smislu jeste opsenarstvo, trikova nema. Jeste sve čarolija. Rolan Bart piše: ''Književnost kazuje ono što kazuje i, osim toga, još samo to da je književnost. Ako čovek ne bi znao da je ono što uzima u ruke književnost, bio bi pred tim fenomenom bespomoćan''. Kada sam pre nekoliko godina pročitao ovu rečenicu, odmah sam načinio njenu parafrazu - Prevod kazuje ono što kazuje originalno delo i, osim toga, još samo to da je prevod.
Nedelja, 21. novembar, 2004. godine
Od pet ujutro sedeo sam u studiju Radio Novog Sada i vodio tročasovni jutarnji program. Posle ručka ponovo za kompjuterom: sinoć je Balint Sombati poslao iz Pešte svoj esej o Voji Despotovu. Na desnoj strani stola, na gomili tekstova koji su na stend baju, sasvim na vrhu su novela Ota Tolnaija i autobiografski roman Đerđa Konrada.
Ponedeljak, 22. novembar, 2004. godine
Pre podne uobičajeni, rutinski poslovi u redakciji. Ukinut nam je Internet, ukinute su dnevnice, na teren se odlazi i vraća unutar osmočasovnog radnog vremena, ukinuti su spoljni saradnici, a odnedavno je menadžment i za novinare uveo vremensku normu, kupio nove stolice i obezbedio uslove za sedenje. Sedimo postojano, kao što smo nekad pevali, kano klisurine - i, kao da uopšte nismo odavde, kao da se to nas ništa ne tiče, kao s nekakve neizmerne distance, apostrofiramo i sarkastično komentarišemo komično-tužne, farsične momente prošlonedeljnih događaja u političkoj areni zemlje.
Utorak, 23. novembar, 2004. godine
Mađarska manjina u Vojvodini revoltirana je pozivom mađarske vlade da na predstojećem referendumu u Mađarskoj, zakazanim za 5. decembar, birači odgovore odrično na pitanje da li treba Mađarima izvan granica Mađarske omogućiti dvojno državljanstvo, što vojvođanski Mađari većinom svode na mogućnost dobijanja mađarskog pasoša. Ovaj stav vladajuće koalicije doživljavaju kao svojevrsnu izdaju. Mislim da nema razloga da se oko toga preko mere uzbuđujemo: vojvođanski Mađari, kao i njihovi sunarodnici u Ukrajini i Rumuniji, jasno su kazali da bi im mađarski pasoši, u uslovima sve izvesnije izolacije, veoma dobro došli – ako nam to naši sunarodnici budu uskratili, samo ćemo se rasteretiti još jedne iluzije. Ako smo uopšte i imali iluziju o zemlji-matici. Kao što reče neko: manjine su kopilad nacionalnih država.
Sreda, 4. novembar, 2004. godine
Čitav dan na Katedri za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, slušam izlaganja na naučnoj konferenciji o motivima putovanja u književnosti 20. veka. Uveče lagani rad na pesmama Ota Fenjvešija.
Četvrtak, 25. novembar, 2004. godine
Zvone telefoni, stižu meilovi, svi smo zaprepašćeni vešću o hapšenju pisca Radoslava Petkovića, ranijeg direktora Zavoda za izdavanje udžbenika, optuženog ''za zloupotrebu položaja''. Već kasno posle podne članovi uprave srpskog Pen-centra formulišu saopštenje sa zahtevom da se Radoslav Petković, po izboru NIN-a, jedan od deset najboljih romanopisaca na ovom jeziku, odmah pusti iz pritvora i da mu se omogući da se u daljem normalnom građanskom sudskom postupku brani sa slobode.
Petak, 26. novembar, 2004. godine
Čekati Godoa, prema dramaturškim interpretacijama, nadasve je banalna situacija. Ako nam se učini da je budućnost bezizgledna, u nama nastaje nekakva praznina koju, pored očajanja, najčešće ispunjava iščekivanje čuda. Čekači se nadaju i to ih održava u životu, mada je po Gombroviču, besumnje najvećem specijalisti čekanja na duge staze, "nada dobar doručak, ali utoliko gora večera".
Sedim od ranog prepodneva za kompjuterom i bavim se svojim zanatom koji je po svojoj prirodi srodan opsenarstvu. Izvrće nešto što, zapravo, i nema svoje naličje. Iznova stvara jedinstveno delo, ponavlja nešto što je, u principu, neponovljivo. I mada u tom smislu jeste opsenarstvo, trikova nema. Jeste sve čarolija. Rolan Bart piše: ''Književnost kazuje ono što kazuje i, osim toga, još samo to da je književnost. Ako čovek ne bi znao da je ono što uzima u ruke književnost, bio bi pred tim fenomenom bespomoćan''. Kada sam pre nekoliko godina pročitao ovu rečenicu, odmah sam načinio njenu parafrazu - Prevod kazuje ono što kazuje originalno delo i, osim toga, još samo to da je prevod.
Nedelja, 21. novembar, 2004. godine
Od pet ujutro sedeo sam u studiju Radio Novog Sada i vodio tročasovni jutarnji program. Posle ručka ponovo za kompjuterom: sinoć je Balint Sombati poslao iz Pešte svoj esej o Voji Despotovu. Na desnoj strani stola, na gomili tekstova koji su na stend baju, sasvim na vrhu su novela Ota Tolnaija i autobiografski roman Đerđa Konrada.
Ponedeljak, 22. novembar, 2004. godine
Pre podne uobičajeni, rutinski poslovi u redakciji. Ukinut nam je Internet, ukinute su dnevnice, na teren se odlazi i vraća unutar osmočasovnog radnog vremena, ukinuti su spoljni saradnici, a odnedavno je menadžment i za novinare uveo vremensku normu, kupio nove stolice i obezbedio uslove za sedenje. Sedimo postojano, kao što smo nekad pevali, kano klisurine - i, kao da uopšte nismo odavde, kao da se to nas ništa ne tiče, kao s nekakve neizmerne distance, apostrofiramo i sarkastično komentarišemo komično-tužne, farsične momente prošlonedeljnih događaja u političkoj areni zemlje.
Utorak, 23. novembar, 2004. godine
Mađarska manjina u Vojvodini revoltirana je pozivom mađarske vlade da na predstojećem referendumu u Mađarskoj, zakazanim za 5. decembar, birači odgovore odrično na pitanje da li treba Mađarima izvan granica Mađarske omogućiti dvojno državljanstvo, što vojvođanski Mađari većinom svode na mogućnost dobijanja mađarskog pasoša. Ovaj stav vladajuće koalicije doživljavaju kao svojevrsnu izdaju. Mislim da nema razloga da se oko toga preko mere uzbuđujemo: vojvođanski Mađari, kao i njihovi sunarodnici u Ukrajini i Rumuniji, jasno su kazali da bi im mađarski pasoši, u uslovima sve izvesnije izolacije, veoma dobro došli – ako nam to naši sunarodnici budu uskratili, samo ćemo se rasteretiti još jedne iluzije. Ako smo uopšte i imali iluziju o zemlji-matici. Kao što reče neko: manjine su kopilad nacionalnih država.
Sreda, 4. novembar, 2004. godine
Čitav dan na Katedri za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, slušam izlaganja na naučnoj konferenciji o motivima putovanja u književnosti 20. veka. Uveče lagani rad na pesmama Ota Fenjvešija.
Četvrtak, 25. novembar, 2004. godine
Zvone telefoni, stižu meilovi, svi smo zaprepašćeni vešću o hapšenju pisca Radoslava Petkovića, ranijeg direktora Zavoda za izdavanje udžbenika, optuženog ''za zloupotrebu položaja''. Već kasno posle podne članovi uprave srpskog Pen-centra formulišu saopštenje sa zahtevom da se Radoslav Petković, po izboru NIN-a, jedan od deset najboljih romanopisaca na ovom jeziku, odmah pusti iz pritvora i da mu se omogući da se u daljem normalnom građanskom sudskom postupku brani sa slobode.
Petak, 26. novembar, 2004. godine
Čekati Godoa, prema dramaturškim interpretacijama, nadasve je banalna situacija. Ako nam se učini da je budućnost bezizgledna, u nama nastaje nekakva praznina koju, pored očajanja, najčešće ispunjava iščekivanje čuda. Čekači se nadaju i to ih održava u životu, mada je po Gombroviču, besumnje najvećem specijalisti čekanja na duge staze, "nada dobar doručak, ali utoliko gora večera".
