Ministar spoljnih poslova Bugarske, Solomon Pasi, trenutni predsedavajući Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, izjavio je u ponedeljak 18. oktobra u Skoplju američkoj agenciji Asošijeted pres (Associated Press) da smatra da je ta organizacija okončala svoju „važnu i plodonosnu“ misiju na Balkanu i da su toj organizaciji sada interesantnija neka druga područja.
Tokom proteklih petnaestak godina rata i posleratnog perioda, na zapadnom Balkanu je delovao veliki broj raznih stranih grupacija – humanitarnih organizacija, bezbednosnih struktura, institucija koje se bave stranom pomoći, nevladinih i drugih agencija za rekonstrukciju i obnovu, predstavnika Evropske komisije, Svetske banke, Američke agencije za obnovu i razvoj, agencija i organizacija za promociju demokratije, vladavine prava i tako dalje, uz, dakako, mnoštvo stranaca koji su tu bili na osnovu bilateralnih ugovora svojih zemalja i neke od postjugoslovenskih država.
Sada se sve te hiljade stranaca, koji su početkom devedesetih preplavili Balkan, okreću nekim interesantnijim područjima. Odlaze čak i sa Kosova – područja u regiji u kojem je bila poslednja kriza. Na ulicama Prištine više se ne čuje češće engleski nego albanski, kako se to događalo proteklih godina, a odlazak raznih stranaca najbolje na Kosovu osećaju vlasnici privatnih ugostiteljskih objekata i ekskluzivnih prodavnica.
Odlazak „međunarodnjaka“ ili „internacionalaca“, kako ih na Kosovu zovu, najviše se oseća u klubovima i restoranima, kaže za naš program Arianit Aljaj (Alaj), vlasnik noćnog kluba i prelijepog restorana „Depo“ koji se nalazi u strogom centru Prištine. Aljaj za naš program kaže kako se oseća da „međunarodnjaci“ odlaze iz Prištine:
„U mojim klubovima sam imao značajnu frekvenciju internacionalaca koji su radili ovde na Kosovu. Njihovo prisustvo je bilo vidno, iako se ja nisam orijentisao samo na internacionalce.“
Aljaj dodaje kako se svakim danom sve više oseća da se smanjuje njihov broj. Međutim, neki klubovi koji su uglavnom bili orijentisani na strance, nalaze se pred zatvaranjem, kaže Alaj i kao primer navodi klub „Bum Bum Room“. U restoranima se to oseća još drastičnije, kaže Aljaj.
„U mom klubu se oseća jedno veliko opadanje dolaska internacionalaca.“
Alaj kaže i to da su posetioci ovih objekata bili iz svih međunarodnih organizacija – radnici Civilne misije, UNMIK policije, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, nevladinih organizacija...
* * * * *
Međunarodne organizacije, kada dolaze u neko područje i kada krenu da ga napuštaju, prate jedna drugu, odnosno rade to manje-više koordinirano, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ Alemka Lisinski, nekadašnji portparol Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice u Zagrebu:
„Sve međunarodne organizacije koje ulaze na teren gdje se događa određeni konflikt, međusobno su povezane, premda njihov mandat, naravno, ovisi o tome odakle te organizacije dolaze, to jest gdje su centri odlučivanja o svakoj pojedinoj organizaciji. Sve agencije Ujedinjenih naroda svoj mandat imaju definirane u okviru UN-a i sve odluke o povećanju, odnosno o smanjenju ili o potpunom izvlačenju takvih organizacija s određenog terena se donose u Njujorku ili Ženevi. Treba imati na umu da djelovanje svih agencija Ujedinjenih naroda ovisi o takozvanim donatorskim zemljama, a i to je često u konfliktu. Naime, UNHCR može smatrati da je na nekom terenu još uvijek vrlo potreban, dok zemlje donatori, drugim riječima članice Ujedinjenih nacija i razni privatni donatori – recimo ovdje je između ostalih Soros bio taj koji je donirao novce UNHCR-u – oni naprosto smatraju da je negdje drugdje u tom trenutku žarište mnogo opasnije i da u toj dotičnoj zemlji oni više ne mogu financirati ostanak. Evropske organizacije naravno imaju svoje centre i svoje strukture. Međutim, koliko god to ponekad možda izgledalo izvana vrlo šlampavo, nekoordinirano i tako dalje, svi oni ipak nastoje biti u nekakvoj vrsti suglasja i djelovati koliko god je moguće koordinirano.
Džejms Lajon (James Lion), koji je u Beogradu predstavnik jedne od najuticajnijih svetskih nevladinih organizacija – Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da najavu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju o povlačenju sa Balkana smatra pogrešnom, jer, kaže, tek sad je vreme kada bi ta organizacija trebalo efikasno da deluje:
„Upravo sada je vreme kada je pomoć OEBS-a najpotrebnija. Kad nema više ratne situacije, to je upravo vreme kad demokratija može da raste, kad ljudi mogu da obrate više pažnje na građanska prava, na ljudska prava, na razvoj civilnog društva i tako dalje. Upravo u trenutku kad zbog smanjenja tenzija, situacija omogućava OEBS-u i drugim organizacijama da intenzivnije uđu u tu proceduru, oni se povlače, što mislim da je skroz pogrešna procena, pogrešan pristup.“
Šta zapravo rade organizacije, poput recimo Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, u nekim državama kao što je Srbija, gde ste i Vi sada stacionirani, u vreme kada nije rat?
„Jedan od njihovih zadataka je u oblasti bezbednosti, odnosno praćenje oružanih snaga, praćenje odnosa između oružanih snaga i različitih država. OEBS treba da bude veoma angažovan u oblasti razvoja medija, razvoja političkih stranaka, razvoja civilnog društva, razvoja pravosuđa, razvoja tužilaštva, razvoja parlamenta kao zakonodavnog tela i tako dalje.“
Miljenko Dereta, predsednik nevladine organizacije „Građanske inicijative“ iz Beograda, jedan od najboljih poznavalaca načina funkcionisanja nevladinih organizacija u regiji, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da veruje da će uprkos izjavi ministra Pasija, neke organizacije ipak ostati u onom delu regije koji je još uvek problematičan:
„U široj regiji je situacija sasvim sigurno normalnija nego što je bila do sadai postoji jedan trend koji možemo nazvati optimističnim. Međutim, ja mislim da, bar jedno izvesno vreme, to smanjenje neće važiti za Srbiju i Crnu Goru i naravno Kosovo, jer očigledno je da naše vlasti još uvek nisu sposobne da samostalno i na pravi način vode zemlju i politiku koja bi kao krajnji cilj imala jednu drugačiju poziciju Srbije, koja ne bi bila više element straha, pretnje, mogućih konflikata, nego bi bila zaista jedan konstruktivni faktor regiona.“
Kristof Bender, analitičar Evropske inicijative za stabilnost (European Stability Initiative), jedne od najmlađih uticajnih međunarodnih nevladinih organizacija koja se bavi zapadnim Balkanom, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da smatra da je Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju do sada uglavnom svoju ulogu na Balkanu ispunila:
„Imalo bi smisla ponovo razmotriti funkciju OEBS-a u Bosni i na Kosovu. Otkako su misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju došle na Balkan sredinom devedesetih one su rasle, a njihova veoma važna uloga bila je u provođenju izbora na Kosovu i u Bosni, te posmatranje izbora u drugim delovima regije. Ta je uloga je sada uglavnom već ispunjena, obzirom da je u ovom području postignut značajan napredak i prilike su se u velikoj meri stabilizovale.“
Šta zapravo znači smanjenje međunarodnog prisustva u nekoj regiji? Je li to signal da stvari idu bolje, što je prvi logičan zaključak, ili to znači nešto drugo?
„Mislim da to zavisi od vrste strane prisutnosti. Uzmimo primer Kancelarije Visokog predstavnika u Bosni. Mislim da ima dosta dobrih razloga da se na izvestan način smanji politička moć Visokog predstavnika. Mislim da bi to blagotvorno delovalo na ovu regiju. S druge strane, mislim da bi smanjenje ekonomske pomoći imalo negativne posledice.“
Znamo da je sada čitav svet fokusiran na centralnu Aziju i na Bliski Istok, a ne na Balkan, kako je to bilo pre deset-petnaest godina. Da li Zapad sada ima dosta relevantnih informacija sa Balkana, ne mislim samo na obaveštajne podatke, već i na političke i operativne analize, poput onih koje obezbeđuje Vaša organizacija?
„Ja mislim da je informisanje uopšte jedna od slabih tačaka ovog regiona. Slabo su razvijene sposobnosti prikupljanja informacija na nivou vlada, statističkih biroa, ministarstava privrede. Veoma često shvatamo da domaće institucije, zadužene za ekonomska pitanja, demografiju ili strateška planiranja, zapravo muku muče sa stravičnim nedostatkom relevantnih informacija. Govorim o nekim osnovnim činjenicama. Na primer, broj stanovnika Republike Srpske, u Bosni, kreće se u rasponu od 1.000.000 do 1.400.000. Na Kosovu postoje velika neslaganja oko toga koliko ljudi zapravo živi u glavnom gradu, a procene su od 170.000 do 550.000 ljudi. Ta razlika je preozbiljna. A prema različitim zvaničnim publikacijama, broj stanovnika Kosova je između 1.700.000 i 2.400.000. Tu je reč o zaista osnovnim informacijama kojima se zapravo ne raspolaže. Da ne govorimo o boljem razumevanju privredne dinamike, o privatnom sektoru, gde i kako raste, kakve su mu mogućnosti stvaranja novih radnih mesta ili gašenja već postojećih. Tek tu srećemo zastrašujući manjak osnovnih informacija. To u ogromnoj meri otežava svaki pokušaj planiranja i definisanja politike razvoja.“
Ako relevantne međunarodne organizacije odluče da povuku svoje osoblje, da smanje prisustvo u nekom regionu, ko je taj koji će popuniti novonastali vakuum? Ko će tada raditi posao rađen tokom intenzivnog međunarodnog prisustva?
„Strane institucije su se takođe u svom radu suočavale sa ovim problemom, ali zapravo je od ključnog značaja stvaranje domaćih institucija koje bi prikupljale ove informacije. Kada me pitate o ulozi međunarodnih činilaca na Balkanu u budućnosti, mislim da je sada već sasvim jasno da je za to Evropa mnogo više zainteresovana nego Sjedinjene Države.“
Izneseni dijametralno suprotni stavovi Džejmsa Lajona iz Međunarodne krizne grupe i Kristofa Bendera iz Evropske inicijative za stabilnost, samo su nastavak starog spora tih dveju nevladinih organizacija u vezi sa budućnošću međunarodnog angažmana na Balkanu.
Čelnici ovih dveju grupacija, Gerald Knaus i Nikolas Vajt (Nikolas White), proteklog leta su se javno oštro sukobili oko međunarodnog prisustvu u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji. Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost smatra da bi regiju sve više trebalo puštati na upravu domaćim akterima, dok Vajt iz Međunarodne krizne grupe drži da je snažno međunarodno prisustvo i dalje potrebno. Prenosimo deo argumenata ljudi čije analize čitaju i po kojima se ravnaju mnoge zapadne vlade:
“Dragi Nikolas,
Međunarodno civilno prisustvo više ne korespondira sa potrebama regije i iziskuje radikalno restrukturiranje.
Niko od nas ne veruje da bi region trebalo ostaviti bez pomoći.
Polazna tačka za merenje uspeha međunarodne intervencije morao bi da bude uspeh ovih zemalja i entiteta na putu evropskih integracija.
Ono u čemu se, po meni, ne slažemo je procena sposobnosti međunarodnih institucija da se pozabave izazovima regije. Verujem da su delovi međunarodnog prisustva postali neefikasni, i da na neki način rade protiv ciljeva evropeizacije i ekonomskog razvoja.”
Gerald Knaus piše i to da smatra da široka ovlašćenja međunarodnih predstavnika u Bosni i Hercegovini i na Kosovu predstavljaju prepreku za demokratizaciju.
“Dokle god je Visoki međunarodni predstavnik u stanju da primenjuje "Bonska ovlašćenja" u Bosni, što mu omogućuje da nadjača domaće institucije, nametne zakone i otpušta lokalne zvaničnike zemlja neće biti u stanju da postane potpuno demokratska.
Veliko međunarodno prisustvo u regiji izvitoperuje proces stvaranja institucija koji bi trebalo da postoji kako bi vlade bile efikasnije. I u Bosni i na Kosovu međunarodna zajednica rasteruje domaće institucije zapošljavajući mnogo ili većinu kvalifikovanih mladih ljudi za zarade koje nikada ni javni ni privatni domaći sektor neće moći da im plati.”
Gerald Knaus dalje navodi da su širom regiona većina takozvanih napora stvaranja institucija i napora za demokratizaciju zapravo ad-hok, loše smišljeni i neefikasni kao i da se u protektoratima suštinska strategija u protektoratima u mnogim oblastima menja svake dve godine, ponekad i češće.
“Imam dva konkretna predloga: prvi – treba privesti kraju protektorat u Bosni i smanjiti uticaj onog na Kosovu.
Tvoj Gerald”
“Dragi Geralde,
Mislim da si slabo odigrao u vezi sa važnošću postojećih ozbiljnih bezbednosnih izazova na Balkanu. U Bosni, dokle god najzloglasniji ratni zločinici na slobodi ostaju na slobodi, čini se preuranjenim proglasiti da je "kriza gotova". Ovo nije samo prosta tehnikalija.”
Nikolas Vajt dalje piše da smatra da nije samo važno sprečiti novi rat nego i stvoriti situaciju u kojoj neće biti ponovo izazova Bosni kao državi i u kojoj će oni koji su počinili zločine odgovarati. On piše i to da reforme bosanskohercegovačkog sistema odbrane, obaveštajnih službi, policije i poreskih institucija ne bi bile moguće bez snažne međunarodne intervencije kakva je bila od Dejtona.
“Stavljaš do znanja da je prisustvo Visokog međunarodnog predstavnika sa "Bonskim ovlašćenjima" predstavljalo kočnicu obnove. Ja mislim da je bilo esencijalno da stignemo do ovde. Da li misliš da bi međunarodno povlačenje iz Bosne 1997. rezultiralo mirnom, demokratskom i prosperitetnom zemljom do 2004?
Priča o smanjenju međunarodnog prisustva na Kosovu, bez uzimanja u obzir najvažnijeg razloga našeg prisustva tamo, spora o suverenitetu, predstavlja ignorisanje slona u dnevnoj sobi.”
Nikolas Vajt piše i to da će pravi test kredibiliteta UNMIK-a biti sposobnost da u narednih godinu dana ili nešto više upravlja putem ka konačnom statusu Kosova i da je najbolji primer ozbiljne međunarodne uprave Makedonija gde bi, bez tog angažmana, situacija bila pogoršana do nivoa velikog sukoba. Ovo ukazuje, smatra Nikolas Vajt, i na prednosti ustanovljavanja vidljivijeg međunarodnog predstavništva u Beogradu. U Bosni i Makedoniji to je predstavljalo osiguranje da će međunarodna zajednica govoriti jednim glasom i da lokalni igrači neće moći da trguju.
“Dokle god međunarodna zajednica – posebno Evropska Unija – ostaje verna besprespektivnoj politici implementacije Državne zajednice Srbije i Crne Gore napredak u obema zemljama će, očekivano, biti slab.
U Hrvatskoj, jasna odluka za hod napred doneta je od strane svih delova političke elite. Albanija sa druge strane ostaje sputana nevoljnošću svojih čelnika da se angažuju u sadržanih reformama. U oba slučaja odluke su donele političke elite tih zemalja, a ne Evropska unija i međunarodna zajednica. Možeš dovesti konja na pojilo, ali ga ne možeš naterati da pije.
Tvoj Nikolas”
“Dragi Nikolas,
Dozvoli mi prvo da odgovorim na tvoje direktno pitanje. 1997 je bila potrebna pouzdana međunarodna uloga u Bosni i Hercegovini i povlačenje tada dovelo bi do katastrofe. Bosna 2004. je umnogome drugačija zemlja.”
Gerald Knaus u pismu navodi da su tada osobe optužene za ratne zločine kontrolisale Ministarstvo unutrašnjih poslova, Predsedništvo i vojsku.
“1997 se ni jedan Bošnjak nije bio vratio u Republiku Srpsku. Sada se privodi kraju proces u kojem bi više od 220.000 jedinica vlasništva trebalo da bude vraćeno predratnim vlasnicima. Džamije se obnavljaju u Republici Srpskoj, osobe optužene za ratne zločine su u Hagu ili se kriju. To je ono zbog čega većina međunarodnih moći iz 1997. više nisu potrebne i danas ne stoje.
Mnogi posmatrači će uvek tvrditi – kao što ti tvrdiš – da napredak nije moguć bez "snažne međunarodne intervencije". Ti možeš nastaviti to da tvrdiš još jednu deceniju.”
Gerald Knaus u vezi sa Kosovom iznosi predlog da tamošnjim vlastima bude data odgovornost za zaštitu manjina i navodi da je to funkcionisalo na primerima Bosne, Makedonije i Preševske doline na jugu Srbije. To stvara situaciju u kojoj su institucije odgovorne ljudima koje služe, a to daje bolji rezultat.
Do ove jeseni Kosovo se može naći u apsurdnoj situaciji u kojoj taj "Kuvajt lignita" neće moći da legalno vadi sopstveni ugalj da snabde sopstvene termoelektrane. To je ono zbog čega UNMIK mora da promeni način na koji interpretira svoju ulogu upravnika, i to mora učiniti sad.
Tvoj Gerald
“Dragi Geralde,
Pitanje nije da li bi Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika trebalo da preraste u nešto nalik međunarodnoj misiji u Skoplju, nego kada bi do trebalo učiniti.
Izgleda da ti misliš da je to trebalo učiniti između 1997. i 2004. premda ti nisi rekao kada i zašto. Ja mislim da to ne bi trebalo učiniti ove godine, ali to bi moglo i trebalo biti u narednih godinu-dve.”
Nikolas Vajt dalje piše da smatra da se i sama Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika u Bosni priprema za promene, ali da je velika razlika između situacije u Bosni i one u Makedoniji.
“Ključni faktor za merenje uspeha povrataka u Bosni nije bio nivo lokalnog vlasništva niti odgovornost za snage bezbednosti, već na prvom mestu to da li se oni koji su proterali raseljene osobe drže za to odgovornima.
Tvoj Nikolas”
Ova polemika, koja je nastavljana razmenjivanjem još nekoliko pisama, u kojima je, među ostalim, Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika u Bosni i Hercegovini nazivana „strašilom“, a uspesi na Kosovu tek „dekorisanjem izloga“ i koja nije rezultirala približavanjem stavova, pokazuje u kojoj meri ni sami međunarodni činioci u regiji zapadnog Balkana ne mogu da se dogovore o tome šta i kako dalje.
Sudeći po stavovima Miljenka Derete i Džejmsa Lajona, međunarodne organizacije će ipak ostati još neko vreme u delu zapadnog Balkana odnosno u Srbiji i na Kosovu.
Miljenko Dereta: „Ono što mislim da je ovde važno reći, to je da će, bez obzira da li su prisutne ili odsutne s ovog terena, naša država i Kosovo ostati pod budnim okom tih organizacija, koje će sasvim sigurno imati stalno prisutne svoje monitore ovde, koji će onda nadam se blagovremeno upozoravati na moguće nove konflikte. Ono što bih još hteo da dodam jeste da je nama u ovom trenutku izuzetno važno pisustvo nekih od tih organizacija, jer ustvari su one jedini most preko kojeg danas mnogi mogu uopšte da komuniciraju sa našom lokalnom vlašću i sa našom republičkom vlašću i sa našom saveznom državom, jer ona naprosto odbija dijalog sa građanima.“
Šta mora da se desi u Srbiji da biste otišli?
Džejms Lajon: „To je dobro pitanje. Mi ćemo verovatno biti prisutni u Srbiji sve dok se ne reši pitanje konačnog statusa Kosova. To je ono što nas ovde drži.“
Kada je reč o Bosni i Hercegovini, šta mislite da bi u toj zemlji trebalo da se desi pa da Vam ona više ne bude interesantna?
„Mi smo već doneli odluku da zatvorimo Kancelariju do kraja januara 2005. godine.“
Znači, Bosna više nije u tom smislu interesantna?
„Nije.“
Makedonija?
„Za Makedoniju mi imamo takozvani ,watch and brief‘ – pratimo razvoj situacije, i dokle god su stvari na dobrom putu mi manje-više ništa ne govorimo, ali kad se pojavi nešto što bi moglo da predstavlja problem, onda o tome pišemo.“
Hrvatska? Je li ona zaista izvan ovakvog „zapadnog Balkana“, je li ona Vama interesantna ili više ne?
„Više ne.“
Zbog čega?
„Zbog toga što ne postoji nikakva opasnost da Hrvatska opet s nekim uđe u oružani sukob, ne postoji opasnost da će Hrvatska opet da pokrene neku akciju koja bi kao ishod imala nemir u granicama Hrvatske, kao što je na primer proterivanje nacionalnih manjina.“
Rekli ste da ćete biti u Srbiji dok ne bude rešen problem Kosova. Dokle ste znači u Srbiji?
„Ne znam. Ne bih mogao ništa da prognoziram u tom pogledu. Mislim da dosta toga zavisi od Srbije, od Beograda, koliko dugo Beograd želi da produžava agoniju.“
Tokom proteklih petnaestak godina rata i posleratnog perioda, na zapadnom Balkanu je delovao veliki broj raznih stranih grupacija – humanitarnih organizacija, bezbednosnih struktura, institucija koje se bave stranom pomoći, nevladinih i drugih agencija za rekonstrukciju i obnovu, predstavnika Evropske komisije, Svetske banke, Američke agencije za obnovu i razvoj, agencija i organizacija za promociju demokratije, vladavine prava i tako dalje, uz, dakako, mnoštvo stranaca koji su tu bili na osnovu bilateralnih ugovora svojih zemalja i neke od postjugoslovenskih država.
Sada se sve te hiljade stranaca, koji su početkom devedesetih preplavili Balkan, okreću nekim interesantnijim područjima. Odlaze čak i sa Kosova – područja u regiji u kojem je bila poslednja kriza. Na ulicama Prištine više se ne čuje češće engleski nego albanski, kako se to događalo proteklih godina, a odlazak raznih stranaca najbolje na Kosovu osećaju vlasnici privatnih ugostiteljskih objekata i ekskluzivnih prodavnica.
Odlazak „međunarodnjaka“ ili „internacionalaca“, kako ih na Kosovu zovu, najviše se oseća u klubovima i restoranima, kaže za naš program Arianit Aljaj (Alaj), vlasnik noćnog kluba i prelijepog restorana „Depo“ koji se nalazi u strogom centru Prištine. Aljaj za naš program kaže kako se oseća da „međunarodnjaci“ odlaze iz Prištine:
„U mojim klubovima sam imao značajnu frekvenciju internacionalaca koji su radili ovde na Kosovu. Njihovo prisustvo je bilo vidno, iako se ja nisam orijentisao samo na internacionalce.“
Aljaj dodaje kako se svakim danom sve više oseća da se smanjuje njihov broj. Međutim, neki klubovi koji su uglavnom bili orijentisani na strance, nalaze se pred zatvaranjem, kaže Alaj i kao primer navodi klub „Bum Bum Room“. U restoranima se to oseća još drastičnije, kaže Aljaj.
„U mom klubu se oseća jedno veliko opadanje dolaska internacionalaca.“
Alaj kaže i to da su posetioci ovih objekata bili iz svih međunarodnih organizacija – radnici Civilne misije, UNMIK policije, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, nevladinih organizacija...
* * * * *
Međunarodne organizacije, kada dolaze u neko područje i kada krenu da ga napuštaju, prate jedna drugu, odnosno rade to manje-više koordinirano, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ Alemka Lisinski, nekadašnji portparol Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice u Zagrebu:
„Sve međunarodne organizacije koje ulaze na teren gdje se događa određeni konflikt, međusobno su povezane, premda njihov mandat, naravno, ovisi o tome odakle te organizacije dolaze, to jest gdje su centri odlučivanja o svakoj pojedinoj organizaciji. Sve agencije Ujedinjenih naroda svoj mandat imaju definirane u okviru UN-a i sve odluke o povećanju, odnosno o smanjenju ili o potpunom izvlačenju takvih organizacija s određenog terena se donose u Njujorku ili Ženevi. Treba imati na umu da djelovanje svih agencija Ujedinjenih naroda ovisi o takozvanim donatorskim zemljama, a i to je često u konfliktu. Naime, UNHCR može smatrati da je na nekom terenu još uvijek vrlo potreban, dok zemlje donatori, drugim riječima članice Ujedinjenih nacija i razni privatni donatori – recimo ovdje je između ostalih Soros bio taj koji je donirao novce UNHCR-u – oni naprosto smatraju da je negdje drugdje u tom trenutku žarište mnogo opasnije i da u toj dotičnoj zemlji oni više ne mogu financirati ostanak. Evropske organizacije naravno imaju svoje centre i svoje strukture. Međutim, koliko god to ponekad možda izgledalo izvana vrlo šlampavo, nekoordinirano i tako dalje, svi oni ipak nastoje biti u nekakvoj vrsti suglasja i djelovati koliko god je moguće koordinirano.
Džejms Lajon (James Lion), koji je u Beogradu predstavnik jedne od najuticajnijih svetskih nevladinih organizacija – Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da najavu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju o povlačenju sa Balkana smatra pogrešnom, jer, kaže, tek sad je vreme kada bi ta organizacija trebalo efikasno da deluje:
„Upravo sada je vreme kada je pomoć OEBS-a najpotrebnija. Kad nema više ratne situacije, to je upravo vreme kad demokratija može da raste, kad ljudi mogu da obrate više pažnje na građanska prava, na ljudska prava, na razvoj civilnog društva i tako dalje. Upravo u trenutku kad zbog smanjenja tenzija, situacija omogućava OEBS-u i drugim organizacijama da intenzivnije uđu u tu proceduru, oni se povlače, što mislim da je skroz pogrešna procena, pogrešan pristup.“
Šta zapravo rade organizacije, poput recimo Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, u nekim državama kao što je Srbija, gde ste i Vi sada stacionirani, u vreme kada nije rat?
„Jedan od njihovih zadataka je u oblasti bezbednosti, odnosno praćenje oružanih snaga, praćenje odnosa između oružanih snaga i različitih država. OEBS treba da bude veoma angažovan u oblasti razvoja medija, razvoja političkih stranaka, razvoja civilnog društva, razvoja pravosuđa, razvoja tužilaštva, razvoja parlamenta kao zakonodavnog tela i tako dalje.“
Miljenko Dereta, predsednik nevladine organizacije „Građanske inicijative“ iz Beograda, jedan od najboljih poznavalaca načina funkcionisanja nevladinih organizacija u regiji, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da veruje da će uprkos izjavi ministra Pasija, neke organizacije ipak ostati u onom delu regije koji je još uvek problematičan:
„U široj regiji je situacija sasvim sigurno normalnija nego što je bila do sadai postoji jedan trend koji možemo nazvati optimističnim. Međutim, ja mislim da, bar jedno izvesno vreme, to smanjenje neće važiti za Srbiju i Crnu Goru i naravno Kosovo, jer očigledno je da naše vlasti još uvek nisu sposobne da samostalno i na pravi način vode zemlju i politiku koja bi kao krajnji cilj imala jednu drugačiju poziciju Srbije, koja ne bi bila više element straha, pretnje, mogućih konflikata, nego bi bila zaista jedan konstruktivni faktor regiona.“
Kristof Bender, analitičar Evropske inicijative za stabilnost (European Stability Initiative), jedne od najmlađih uticajnih međunarodnih nevladinih organizacija koja se bavi zapadnim Balkanom, kaže Radiju „Slobodna Evropa“ da smatra da je Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju do sada uglavnom svoju ulogu na Balkanu ispunila:
„Imalo bi smisla ponovo razmotriti funkciju OEBS-a u Bosni i na Kosovu. Otkako su misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju došle na Balkan sredinom devedesetih one su rasle, a njihova veoma važna uloga bila je u provođenju izbora na Kosovu i u Bosni, te posmatranje izbora u drugim delovima regije. Ta je uloga je sada uglavnom već ispunjena, obzirom da je u ovom području postignut značajan napredak i prilike su se u velikoj meri stabilizovale.“
Šta zapravo znači smanjenje međunarodnog prisustva u nekoj regiji? Je li to signal da stvari idu bolje, što je prvi logičan zaključak, ili to znači nešto drugo?
„Mislim da to zavisi od vrste strane prisutnosti. Uzmimo primer Kancelarije Visokog predstavnika u Bosni. Mislim da ima dosta dobrih razloga da se na izvestan način smanji politička moć Visokog predstavnika. Mislim da bi to blagotvorno delovalo na ovu regiju. S druge strane, mislim da bi smanjenje ekonomske pomoći imalo negativne posledice.“
Znamo da je sada čitav svet fokusiran na centralnu Aziju i na Bliski Istok, a ne na Balkan, kako je to bilo pre deset-petnaest godina. Da li Zapad sada ima dosta relevantnih informacija sa Balkana, ne mislim samo na obaveštajne podatke, već i na političke i operativne analize, poput onih koje obezbeđuje Vaša organizacija?
„Ja mislim da je informisanje uopšte jedna od slabih tačaka ovog regiona. Slabo su razvijene sposobnosti prikupljanja informacija na nivou vlada, statističkih biroa, ministarstava privrede. Veoma često shvatamo da domaće institucije, zadužene za ekonomska pitanja, demografiju ili strateška planiranja, zapravo muku muče sa stravičnim nedostatkom relevantnih informacija. Govorim o nekim osnovnim činjenicama. Na primer, broj stanovnika Republike Srpske, u Bosni, kreće se u rasponu od 1.000.000 do 1.400.000. Na Kosovu postoje velika neslaganja oko toga koliko ljudi zapravo živi u glavnom gradu, a procene su od 170.000 do 550.000 ljudi. Ta razlika je preozbiljna. A prema različitim zvaničnim publikacijama, broj stanovnika Kosova je između 1.700.000 i 2.400.000. Tu je reč o zaista osnovnim informacijama kojima se zapravo ne raspolaže. Da ne govorimo o boljem razumevanju privredne dinamike, o privatnom sektoru, gde i kako raste, kakve su mu mogućnosti stvaranja novih radnih mesta ili gašenja već postojećih. Tek tu srećemo zastrašujući manjak osnovnih informacija. To u ogromnoj meri otežava svaki pokušaj planiranja i definisanja politike razvoja.“
Ako relevantne međunarodne organizacije odluče da povuku svoje osoblje, da smanje prisustvo u nekom regionu, ko je taj koji će popuniti novonastali vakuum? Ko će tada raditi posao rađen tokom intenzivnog međunarodnog prisustva?
„Strane institucije su se takođe u svom radu suočavale sa ovim problemom, ali zapravo je od ključnog značaja stvaranje domaćih institucija koje bi prikupljale ove informacije. Kada me pitate o ulozi međunarodnih činilaca na Balkanu u budućnosti, mislim da je sada već sasvim jasno da je za to Evropa mnogo više zainteresovana nego Sjedinjene Države.“
Izneseni dijametralno suprotni stavovi Džejmsa Lajona iz Međunarodne krizne grupe i Kristofa Bendera iz Evropske inicijative za stabilnost, samo su nastavak starog spora tih dveju nevladinih organizacija u vezi sa budućnošću međunarodnog angažmana na Balkanu.
Čelnici ovih dveju grupacija, Gerald Knaus i Nikolas Vajt (Nikolas White), proteklog leta su se javno oštro sukobili oko međunarodnog prisustvu u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji. Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost smatra da bi regiju sve više trebalo puštati na upravu domaćim akterima, dok Vajt iz Međunarodne krizne grupe drži da je snažno međunarodno prisustvo i dalje potrebno. Prenosimo deo argumenata ljudi čije analize čitaju i po kojima se ravnaju mnoge zapadne vlade:
“Dragi Nikolas,
Međunarodno civilno prisustvo više ne korespondira sa potrebama regije i iziskuje radikalno restrukturiranje.
Niko od nas ne veruje da bi region trebalo ostaviti bez pomoći.
Polazna tačka za merenje uspeha međunarodne intervencije morao bi da bude uspeh ovih zemalja i entiteta na putu evropskih integracija.
Ono u čemu se, po meni, ne slažemo je procena sposobnosti međunarodnih institucija da se pozabave izazovima regije. Verujem da su delovi međunarodnog prisustva postali neefikasni, i da na neki način rade protiv ciljeva evropeizacije i ekonomskog razvoja.”
Gerald Knaus piše i to da smatra da široka ovlašćenja međunarodnih predstavnika u Bosni i Hercegovini i na Kosovu predstavljaju prepreku za demokratizaciju.
“Dokle god je Visoki međunarodni predstavnik u stanju da primenjuje "Bonska ovlašćenja" u Bosni, što mu omogućuje da nadjača domaće institucije, nametne zakone i otpušta lokalne zvaničnike zemlja neće biti u stanju da postane potpuno demokratska.
Veliko međunarodno prisustvo u regiji izvitoperuje proces stvaranja institucija koji bi trebalo da postoji kako bi vlade bile efikasnije. I u Bosni i na Kosovu međunarodna zajednica rasteruje domaće institucije zapošljavajući mnogo ili većinu kvalifikovanih mladih ljudi za zarade koje nikada ni javni ni privatni domaći sektor neće moći da im plati.”
Gerald Knaus dalje navodi da su širom regiona većina takozvanih napora stvaranja institucija i napora za demokratizaciju zapravo ad-hok, loše smišljeni i neefikasni kao i da se u protektoratima suštinska strategija u protektoratima u mnogim oblastima menja svake dve godine, ponekad i češće.
“Imam dva konkretna predloga: prvi – treba privesti kraju protektorat u Bosni i smanjiti uticaj onog na Kosovu.
Tvoj Gerald”
“Dragi Geralde,
Mislim da si slabo odigrao u vezi sa važnošću postojećih ozbiljnih bezbednosnih izazova na Balkanu. U Bosni, dokle god najzloglasniji ratni zločinici na slobodi ostaju na slobodi, čini se preuranjenim proglasiti da je "kriza gotova". Ovo nije samo prosta tehnikalija.”
Nikolas Vajt dalje piše da smatra da nije samo važno sprečiti novi rat nego i stvoriti situaciju u kojoj neće biti ponovo izazova Bosni kao državi i u kojoj će oni koji su počinili zločine odgovarati. On piše i to da reforme bosanskohercegovačkog sistema odbrane, obaveštajnih službi, policije i poreskih institucija ne bi bile moguće bez snažne međunarodne intervencije kakva je bila od Dejtona.
“Stavljaš do znanja da je prisustvo Visokog međunarodnog predstavnika sa "Bonskim ovlašćenjima" predstavljalo kočnicu obnove. Ja mislim da je bilo esencijalno da stignemo do ovde. Da li misliš da bi međunarodno povlačenje iz Bosne 1997. rezultiralo mirnom, demokratskom i prosperitetnom zemljom do 2004?
Priča o smanjenju međunarodnog prisustva na Kosovu, bez uzimanja u obzir najvažnijeg razloga našeg prisustva tamo, spora o suverenitetu, predstavlja ignorisanje slona u dnevnoj sobi.”
Nikolas Vajt piše i to da će pravi test kredibiliteta UNMIK-a biti sposobnost da u narednih godinu dana ili nešto više upravlja putem ka konačnom statusu Kosova i da je najbolji primer ozbiljne međunarodne uprave Makedonija gde bi, bez tog angažmana, situacija bila pogoršana do nivoa velikog sukoba. Ovo ukazuje, smatra Nikolas Vajt, i na prednosti ustanovljavanja vidljivijeg međunarodnog predstavništva u Beogradu. U Bosni i Makedoniji to je predstavljalo osiguranje da će međunarodna zajednica govoriti jednim glasom i da lokalni igrači neće moći da trguju.
“Dokle god međunarodna zajednica – posebno Evropska Unija – ostaje verna besprespektivnoj politici implementacije Državne zajednice Srbije i Crne Gore napredak u obema zemljama će, očekivano, biti slab.
U Hrvatskoj, jasna odluka za hod napred doneta je od strane svih delova političke elite. Albanija sa druge strane ostaje sputana nevoljnošću svojih čelnika da se angažuju u sadržanih reformama. U oba slučaja odluke su donele političke elite tih zemalja, a ne Evropska unija i međunarodna zajednica. Možeš dovesti konja na pojilo, ali ga ne možeš naterati da pije.
Tvoj Nikolas”
“Dragi Nikolas,
Dozvoli mi prvo da odgovorim na tvoje direktno pitanje. 1997 je bila potrebna pouzdana međunarodna uloga u Bosni i Hercegovini i povlačenje tada dovelo bi do katastrofe. Bosna 2004. je umnogome drugačija zemlja.”
Gerald Knaus u pismu navodi da su tada osobe optužene za ratne zločine kontrolisale Ministarstvo unutrašnjih poslova, Predsedništvo i vojsku.
“1997 se ni jedan Bošnjak nije bio vratio u Republiku Srpsku. Sada se privodi kraju proces u kojem bi više od 220.000 jedinica vlasništva trebalo da bude vraćeno predratnim vlasnicima. Džamije se obnavljaju u Republici Srpskoj, osobe optužene za ratne zločine su u Hagu ili se kriju. To je ono zbog čega većina međunarodnih moći iz 1997. više nisu potrebne i danas ne stoje.
Mnogi posmatrači će uvek tvrditi – kao što ti tvrdiš – da napredak nije moguć bez "snažne međunarodne intervencije". Ti možeš nastaviti to da tvrdiš još jednu deceniju.”
Gerald Knaus u vezi sa Kosovom iznosi predlog da tamošnjim vlastima bude data odgovornost za zaštitu manjina i navodi da je to funkcionisalo na primerima Bosne, Makedonije i Preševske doline na jugu Srbije. To stvara situaciju u kojoj su institucije odgovorne ljudima koje služe, a to daje bolji rezultat.
Do ove jeseni Kosovo se može naći u apsurdnoj situaciji u kojoj taj "Kuvajt lignita" neće moći da legalno vadi sopstveni ugalj da snabde sopstvene termoelektrane. To je ono zbog čega UNMIK mora da promeni način na koji interpretira svoju ulogu upravnika, i to mora učiniti sad.
Tvoj Gerald
“Dragi Geralde,
Pitanje nije da li bi Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika trebalo da preraste u nešto nalik međunarodnoj misiji u Skoplju, nego kada bi do trebalo učiniti.
Izgleda da ti misliš da je to trebalo učiniti između 1997. i 2004. premda ti nisi rekao kada i zašto. Ja mislim da to ne bi trebalo učiniti ove godine, ali to bi moglo i trebalo biti u narednih godinu-dve.”
Nikolas Vajt dalje piše da smatra da se i sama Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika u Bosni priprema za promene, ali da je velika razlika između situacije u Bosni i one u Makedoniji.
“Ključni faktor za merenje uspeha povrataka u Bosni nije bio nivo lokalnog vlasništva niti odgovornost za snage bezbednosti, već na prvom mestu to da li se oni koji su proterali raseljene osobe drže za to odgovornima.
Tvoj Nikolas”
Ova polemika, koja je nastavljana razmenjivanjem još nekoliko pisama, u kojima je, među ostalim, Kancelarija Visokog međunarodnog predstavnika u Bosni i Hercegovini nazivana „strašilom“, a uspesi na Kosovu tek „dekorisanjem izloga“ i koja nije rezultirala približavanjem stavova, pokazuje u kojoj meri ni sami međunarodni činioci u regiji zapadnog Balkana ne mogu da se dogovore o tome šta i kako dalje.
Sudeći po stavovima Miljenka Derete i Džejmsa Lajona, međunarodne organizacije će ipak ostati još neko vreme u delu zapadnog Balkana odnosno u Srbiji i na Kosovu.
Miljenko Dereta: „Ono što mislim da je ovde važno reći, to je da će, bez obzira da li su prisutne ili odsutne s ovog terena, naša država i Kosovo ostati pod budnim okom tih organizacija, koje će sasvim sigurno imati stalno prisutne svoje monitore ovde, koji će onda nadam se blagovremeno upozoravati na moguće nove konflikte. Ono što bih još hteo da dodam jeste da je nama u ovom trenutku izuzetno važno pisustvo nekih od tih organizacija, jer ustvari su one jedini most preko kojeg danas mnogi mogu uopšte da komuniciraju sa našom lokalnom vlašću i sa našom republičkom vlašću i sa našom saveznom državom, jer ona naprosto odbija dijalog sa građanima.“
Šta mora da se desi u Srbiji da biste otišli?
Džejms Lajon: „To je dobro pitanje. Mi ćemo verovatno biti prisutni u Srbiji sve dok se ne reši pitanje konačnog statusa Kosova. To je ono što nas ovde drži.“
Kada je reč o Bosni i Hercegovini, šta mislite da bi u toj zemlji trebalo da se desi pa da Vam ona više ne bude interesantna?
„Mi smo već doneli odluku da zatvorimo Kancelariju do kraja januara 2005. godine.“
Znači, Bosna više nije u tom smislu interesantna?
„Nije.“
Makedonija?
„Za Makedoniju mi imamo takozvani ,watch and brief‘ – pratimo razvoj situacije, i dokle god su stvari na dobrom putu mi manje-više ništa ne govorimo, ali kad se pojavi nešto što bi moglo da predstavlja problem, onda o tome pišemo.“
Hrvatska? Je li ona zaista izvan ovakvog „zapadnog Balkana“, je li ona Vama interesantna ili više ne?
„Više ne.“
Zbog čega?
„Zbog toga što ne postoji nikakva opasnost da Hrvatska opet s nekim uđe u oružani sukob, ne postoji opasnost da će Hrvatska opet da pokrene neku akciju koja bi kao ishod imala nemir u granicama Hrvatske, kao što je na primer proterivanje nacionalnih manjina.“
Rekli ste da ćete biti u Srbiji dok ne bude rešen problem Kosova. Dokle ste znači u Srbiji?
„Ne znam. Ne bih mogao ništa da prognoziram u tom pogledu. Mislim da dosta toga zavisi od Srbije, od Beograda, koliko dugo Beograd želi da produžava agoniju.“
