Naš izveštač iz Leskovca u priči o nemoći današnjih sindikata evocira i scene obračuna sa sindikalnim liderima iz nešto dalje prošlosti. U vreme diktature kralja Aleksandra sindikalne vođe tukli su, doduše, po tabanima, što danas ipak nije uobičajeno, Čini se, međutim, da su se više promenili metodi obračuna sa sindikatima nego njihov položaj i uticaj.
Jedan od sindikalnih lidera početkom devedesetih godina dao je na sednici Veća samostalnih sindikata za Jablanički okrug neopozivu ostavku koju je obrazložio principijelnim razlozima. Kazao je da više ne veruje u snagu sindikata, jer je ona nestala sa kraljem Aleksandrom i ukidanjem prve komunističke opštine u Leskovcu sa njenim predsednikom Jovanom Diskićem. Na temeljima jakih sindikata nabujala radnička klasa u industrijski jakom Leskovcu odnela je te 1920. godine ubedljivu pobedu i formirala svoju opštinsku vlast. Nije dugo trajala. Posle osam meseci stigao je Zakon o zaštiti države kojim je, pored aktivnosti komunista i drugih antidržavnih elemenata, i sindikalno angažovanje stavljeno pod lupu. Sindikalce su leskovačke gazde, kako piše poznati lokalni istoričar Sergej Dimitrijević, tukle po tabanima u krugu fabrike industrijalca Koste Ilića. Jedan je vezan za krst i tu je proveo puno šesnaest-časovno radno vreme za primer ostalima. “Ni u današnjem društvu nema mesta za sindikate”, smatra Vjačeslav Nešić koji je profesuru na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu zamenio angažovanjem u Partnerstvu za demokratske promene: “Apsolutno da nema mesta za sindikate koji imaju osnovna sindikalna gesla da se bore za radnička prava, da su solidarni i da imaju odgovarajući zakon koji tačno reguliše odnos poslodavca i člana sindikata.”
Dragan Mićović, regionalni koordinator sindikata Nezavisnost, priznaje, sa istorijske distance od nekoliko godina, da se snovi osnivača nezavisnog sindikata ipak nisu ostvarili.
“Nije to ispalo onako kako se zamišljalo. Mi smo formirali Sindikat Nezavisnost da bi bili pandan poslodavcima, da bi pokušali da zaštitimo radnike. Dešava se ista stvar za vreme nove demokratske vlasti koja se dešavala za vreme socijalista - svi žele da im sindikat bude prilepak.”
U odnosu na polovinu devedesetih godina, kada je u šest opština Jablaničkog okruga na jugu Srbije, bilo 25 hiljada nezaposlenih, državna evidencija ovih meseci saopštava cifru od 37 hiljada. Sa nestankom velikih preduzeća tekstilne industrije nestalo je i jakih sindikata. “U novim privatnim firmama, kao i u onima koje su privatizovane, nema mesta za sindikate”, žale se operativci:
“Nemamo ni jednu jedinu organizaciju kod privatnika. Toliko je to poražavajuće. Kod nas se dogodilo u nekim privatnim firmama da su oni koji su bili predsednici Inicijativnog odbora dobili otkaz. Tako da su u velikoj meri uplašili ostalu populaciju u tim radnim organizacijama da su prestali sa formiranjem sindikata Nezavisnost.”
“Kada smo predočili direktoru da je dotična osoba izabrana za predsednika sindikata Nezavisnost, automatski sutradan ga je sačekalo na oglasnoj tabli rešenje da je dobio otkaz, te smo morali da intervenišemo kod Inspekcije rada. Oni ne žele da postoji sindikat Nezavisnost u njihovoj firmi. Smeta im u provođenju prljavih radnji koje inače rade.”
Novi gazda po pravilu menja predsednika sindikata. “Saradnja sindikalaca sa poslodavcima u novim uslovima mnogo je prisnija nego ranije sa društvenim direktorima”, ocenjuju radnici na osnovu sopstvenog iskustva.
“On je meni znao da odgovori da oni ne znaju ništa. Onda sam se svima gore suprostavila - zašto ste oduzeli ljudima radna mesta kada ništa ne znate. Tražila sam i pismeno da mi daju da ne znaju ništa. Direktor je odabrao njegove ljude koji njemu odgovaraju i oni su tajno radili za taj njegov sindikat. Šta god da smo ih pitali oni su nam odgovarali da pitamo gazdu. Mi ni dan danas ne znamo ko je gazda. Nikada niko nije sazvao ni jedan sastanak sa radnicima.”
U preduzeću Reteks u Vlasotincu čak se dešavalo da umesto direktora, zarade u obliku mesnih paketa, isplaćuje sindikat.
“Na primer, da nam dve hiljade dinara platu, ali paket košta oko hiljadu i po. Sam si određuje cenu. Cenovnika nije bilo za taj paket. Porekla takođe.”
Advokat Dragutin Vidosavljević, pravni savetnik leskovačkog Odbora za ljudska prava, zastupa radnike koji su, ostavljeni od svojih sindikata, ostali bez posla.
“Celokupno naše iskustvo generalno govori da sindikalci daju saglasnost da ljudi postanu tehnološki višak.”
Ni Ivan Jovanović, predsednik Veća samostalnih sindikata za Jablanički okrug, ne misli da sindikat do kraja uspeva u svojoj funkciji. Ljudi su, kao i obično, najslabija karika.
“Svojstveno je ljudima da su malo više povodljivi. Direktor može da pozove predsednika sindikata, da mu obeća da će da mu zaposli nekoga, ili da mu uradi neki određeni sitan ustupak.”
Ipak, ima vlasnika i poslodavaca kojima su sindikalno organizovani radnici deo podrazumevajućeg poslovnog ambijenta. Tako je Živorad Denić, vlasnik i direktor preduzeća koje se bavi raznim vrstama kozmetike, sugerisao svojim radnicima da naprave sindikat.
“Kod mojih radnika nije postojala velika želja za udruživanjem. Znajući za tu svoju obavezu, animirao sam svoje radnike da formiraju sindikat. Izabrano je rukovodstvo i urađen je kolektivni ugovor. Posle toga i pojedinačni ugovor sa svakim radnikom. Problem je, pre svega, u tome da li preduzeće dobro posluje, da li može redovno da isplaćuje obaveze. Ukoliko je preduzeće uspešno, onda nema problema sa sindikatom.”
“Kolege privatnici bili su u šoku”, kaže Denić, čija firma spada među najuspešnije u Leskovcu.
“Neki na to gledaju sa simpatijama, dok neki to shvataju kao opterećenje i kao nešto što je nepotrebno. Mene su neki pitali kako radnici kod mene koriste godišnji odmor. Sve u skladu sa Zakonom o radu i sa pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Onda mi kažu da je kod mene kao u državnoj firmi.”
Sindikat ne traži mnogo – smatraju samostalci kriveći državu čija se regulativa ocenjuje kao ekstremno loša.
“Tranzicija jeste teška i jeste neminovnost, ali mi tražimo da u toj tranziciji svi podelimo poneku određenu teškoću, da svi podjednako to osetimo, a ne samo leđa radnika i penzionera.”
Procenjuje se da tri do četiri hiljade ljudi u privatnom sektoru uopšte nije sindikalno povezano. Radi se i bez uplata radnog staža. Poslodavci vešto zaobilaze Zakon o radu, pa je i odelenje inspekcije koja kontroliše ovu oblast zaposlilo ove godine čak petnaest novih inspektora.
*****
Sindikati ne mogu mnogo da učine u zaštiti otpuštenih i nezaposlenih jer, prema trenutno važećem Zakonu o radu, za to nemaju dovoljno ingerencija. U Čačku kažu da danas u Srbiji i nema radničke klase jer su radnici u položaju robova.
Nakon 35-godišnjeg radnog staža, u nekada veoma uspešnom preduzeću, Fabrika reznog alata iz Čačka, visoko-kvalifikovani majstor Dušan Jelić i diplomirani elektroinženjer Milan Miličević postali su prošle godine tehnološki višak. Nisu očekivali da će pred kraj radnog veka ostati bez posla i priznaju da se u novonastaloj situaciji veoma teško snalaze.
“Ja sam metalo-glodač. Ponekada mogu da odem da radim na glodalici, što je moj pozivi, da zaradim neki dinar da bi preživeli. Nas su naterali samo da preživljavamo. Ne znam do kada ću psihički to izdržati. “
“Pozajmljujem od prijatelja da platim struju. Grejanje mi je isključeno. Školujem jedno dete u Beogradu. Drugo i ne mogu da školujem Sastavljam kraj s krajem. Dete mi ima 18 godina i do sada nije videlo more.”
Vlada bi trebala da pronađe model kojim će na neki način pomoći ljudima koji su bili pred penzijom jer sa svojim trenutnim godinama teško da mogu da pronađu zaposlenje, smatra Dušan Jelić.
“Ako smo već na Birou, neka nam ponude nešto da radimo, ili da imamo neku materijalnu pomoć kao u celom svetu. Imam 33 godine radnog staža. Primao sam 4900. Sada primam 6000. Bolje da ništa i ne daju. Supruga prima 5000 u fabrici. To je strašno.”
Sindikati ne mogu puno da učine u zaštiti radnika koji ostaju bez posla, jer po trenutno važećem Zakonu o radu za tako nešto nemaju dovoljno ingerencija, ističu naši sagovornici. Pa ipak:
“Ipak je sindikat morao da ima ulogu zaštitnika radnika, da kaže da ne mogu da ostanu bez posla toliki proizvodni radnici. Neka idu oni koji zaista ne radi. To je zdrava logika.”
“U ovakvoj situaciji radnici su postali robovi. Mi više nemamo radničku klasu. Ovo je beda koja prevrće po kontejnerima, koja ne može da plati struju, kojoj je isključeno grejanje, koja ne može da se prehrani i koja ne može da kupi potrebne lekove.”
Kako se danas osećaju i da li svoj trenutni položaj doživljavaju kao lični poraz i degradaciju nakon mnogo godina pretežno uspešnog rada? Dušan Jelić i Milan Miličević.
“Ne znam kako da se izrazim. Bilo bi ružno kada bih rekao za sebe da sam bedan, ali moram to da kažem. Nemam da jedem.”
“Osećam se prevaren, opljačkan, na neki način ponižen i podcenjen. To su mi uradili prevaranti, lopovi i kriminalci koji, na žalost, u ovoj zemlji mogu da rade šta god hoće.”
* * * * *
Veliku prašinu u javnosti podigla je najava Milenka Smiljanića, lidera najbrojnijeg Samostalnog sindikata Srbije, da će njegovi članovi na agresivno ponašanje pojedinih poslodavaca takođe odgovoriti silom. Smiljanićeve tvrdnje da su već osnovani logori za obuku sindikalnih udarnih jedinica za borbu protiv poslodavaca u javnosti su shvaćene, ili kao nepotrebno komedijantsko ponašanje - da bi se stekao jeftin publicitet, ili kao igranje vatrom u već zapaljivoj atmosferi. Pitali smo Milenka Smiljanića da li je ovakvo ponašanje nepotrebno u sredini u kojoj ipak funkcioniše pravna država:
“Takvi nestandardizovani oblici kojima bi se sindikat bavio u tranziciji su zaista nepotrebni, ako država shvati da joj je potreban socijalni dijalog, da joj je potrebno da ima jake sindikate i da sve učini da te sindikate, na neki način, i svojim delovanjem ojačaju. Država skoro nikada ne reaguje kada dolazi do konflikata, često prihvata veoma problematične transakcije u privatizaciji, često se otvoreno stavi na stranu osvedočenih gangstera u procesu privatizacije i time ugrožava, pre svega, elementarno pravo ljudi na rad i život. Tada su svi ti nestandardizovani oblici organizovanja neophodni. Čemu tolike paravojske? Čemu deset hiljada do zuba naoružanih ljudi koji štite privrednu i političku elitu? Zar ih ne štiti zakon i država? Svakome od nas treba neka zaštita. U šta se to onda država pretvara? Je li to demokratija?”
Smiljanić smatra da se pojedini novi vlasnici preduzeća, pošto su ih prethodno kupili po bagatelnoj ceni, sada ponašaju kao kauboji na Divljem zapadu:
“Angažuju paravojsku koja šeta po krovu zgrade, angažuju kerove na radnike. Vlasnik u Kuršumliji uleti u fabriku i podeli trista otkaza pre odlaska na Zlatibor s rečima da su svi oni stoka i kada se vrati da ih tu ne želi videti. Ako se obratite državi i pred tom državom cvilite, plačete, molite ministre da rade svoj posao, a oni se oglušuju o sve to, onda se moramo samoorganizovati. To govori o karakteru te države, a ne o sindikatu.”
Konkurentski sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, ima direktno suprotan stav. Ranka Savić, predsednica ovog sindikata, smatra da radnicima, a i sindikalnom pokretu, Smiljanićeve izjave i ponašanje nanose samo štetu:
“Mislim da trenutno veliki problem predstavlja Savez samostalnih sindikata Srbije, tačnije rečeno njihov predsednik Milenko Smiljanić. On puno smeta razvoju sindikalnog pokreta dajući klovnovske izjave, kao što je njegova poslednja izjava oko formiranja logora za obuku radnika. Davati takve izjave je u redu, ali morate i stajati iza tih izjava. Kada kažem javno da ću nešto uraditi, na kraju to moram i provesti.”
Sindikat, smatra Ranka Savić, ima određenu ulogu prilikom restruktuiranja firmi i to tako što će se izboriti da ni jedan radnik ne ostane bez posla ako sam ne prihvati da uzme otpremninu i ode na tržište rada. Ali, pitanje je, kako će da pomognu radnicima, kad su sami sindikati razjedinjeni:
“Problemi radnika Srbije u tranzicionom periodu su jednaki. Oni se ne mogu deliti. Tu ima određenih pomaka, ali na fabričkom nivou. Sve veća je saradnja na nivou fabričkih sindikata između dva ili tri sindikata. Ispada da su radnici mnogo pametniji od nas, mada se ne radi o tome. Radi se o njihovoj nuždi. Mislim da je to jedan put koji će dovesti do veće saradnje između raznih sindikalnih centrala.”
* * * * *
Pogrešno shvaćen sindikalni pluralizam i nedorečenosti reflektuju se na zrenjaninsku fabriku Jugoremedija na zaista dramatičan način. Poslodavac, većinski vlasnik Jugoremedije, i štrajkači, manjinski vlasnici, akcionari, proteklih meseci igraju i svojevrsnu igru licitacije brojkama. Gotovo u svakom obraćanju javnosti prezentuju se i sa jedne i sa druge strane brojevi radnika koji su obustavili proizvodnju, koji su u minimumu procesa rada, koji su u jednom od dva sindikata. Te brojke se po pravilu ne podudaraju, a činjenice su sledeće: od oko četiri stotine zaposlenih, oko dve stotine šezdeset su članovi Samostalnog sindikata koji je organizator štrajka i postoji u fabrici godinama, a tek nešto više od stotinu ih je u sindikatu Nezavisnost koji je, kako se tvrdi, formiran na inicijativu rukovodstva Jugoremedije maja meseca ove godine. Članovi Samostalnog sindikata, dva uspešna i poslednji, neuspešni pokušaj da na silu izbace obezbeđenje koje je unajmilo rukovodstvo, pravdaju stavom da "svesno krše zakon i prekoračuju sindikalne kompetencije i izbacuju nezakonito angažovano obezbeđenje čuvajući imovinu koja i njima kao malim akcionarima pripada".
Na drugoj strani, članovi manjinskog sindikata Nezavisnost, to smatraju "hajdučijom", bezakonjem koje zaustavlja proizvodnju, upropašćuje fabriku i daje za pravo rukovodstvu da u cilju obezbeđenja uslova za rad angažuje obezbeđenje sa strane.
Sindikalni pluralizam i sve nedorečenosti sindikalnog delovanja u Srbiji reflektuju se u slučaju Jugormedije, da to tako nazovem, na dramatičan način. Savez samostalnih sindikata Srbije ima višegodišnje uporište u ovoj fabrici lekova. Oni su većinski sindikat u odnosu na predstavništvo sindikata Nerzvisnost koje je oformljeno tek proletos.
“Ja sam Milan Anđelković, predsednik sindikata Nezavisnost Jugoremedija. Imamo proces proizvodnje koji je prekinut. Obstruisali su i proizvodnju nedozvoljavajući udrugu i tako nije mogla roba da krene. Pratili su rukovodstvo. Svaki rukovodioc je imao pratnju od po dva čoveka. To je kršenje ljudskih prava. Zbog toga je, verovatno, rukovodstvo tako reagovalo.”
Neposredno pre nereda koji su nedavno izbili u Jugoremediji, pri jednom od pokušaja štrajkača, članova Samostalnog sindikata, da izbace iz fabričkog kruga unajmljeno obezbeđenje, oglasio se i predsednik sindikata Srbije Nezavisnost Sava Blagojević.
“Svi su znali da su u Jugoremediji puni magazini. Ne branim ja njih, ali nije posao sindikata da utvrđuje da li je on kriminalac ili ne.”
Koliko su događaji u Jugoremediji u domenu sindikalne borbe, i jeste aktuelna tema. Dolazeći neposredno po izbijanju tuče u fabriku, načelnik srednje-banskog okruga, Zoran Vučić, smogao je snage ovo da izgovori:
“Inspekcije su izašle. Obezbeđenje je legalno. Ne govorim o pravdi. Govorim o zakonu koji nije na vašoj strani ovim postupcima što činite.”
Na ovakav Vučićev istup, u opštoj gužvi i u krajnje uzavreloj atmosferi, reagovao je Mirko Malešev, regionalni koordinator Saveza samostalnih sindikata Srbije.
- Ovo je bruka za Zrenjanin. Ovo se neradom ne rešava.
- Iskoristite vaš autoritet i izvedite ove ljude.
- Ja sam advokat. Znam propise. Znam odluke države. Gospodine načelniče, danas mi kršimo zakon i to je tačno.
- Posledice koje su nastupile je izazvao poslodavac koji je u ovu fabriku, po treći put, na nelegitiman i protiv-zakonit način upao. Nisam demagog, niti lažov i ne pripadam sindikatu Nezavisnost. To je veoma bitno jer ti su ljudi uspeli da vas obmanu tvrdnjom da ovi ljudi ne žele da rade. Ovde nema politike, ni zakona. Ovde nema ničega. Ovi ljudi hoće da rade i od prvog dana su želeli. To što su uspele da vam nametnu interesne grupe osnovane onoga dana kada je njihov interes bio ugrožen, to je nešto drugo. Poverovali ste im. Ovde vam se nalaze materijalni dokazi da je on prekinuo i proizvodnju i minimum procesa proizvodnje. Oni napolje, mi u pogon.
Nakon izbijanja ovih nereda oglasio se i sekretar Glavnog odbora sindikata Nezavisnost, Dragan Vesić.
“Mogu da vam kažem da je na pitanju Jugoremedije država doživela bruku i sramotu i da je ona potpuno nespremna da sprovede sudske odluke, da zaštiti privatnu imovinu i da zaštiti pravo najvećeg dela zaposlenih na rad. Tamo se događa jedna hajdučija, jedna otimačina. Očigledno je da su ti ljudi, koji su to tamo napravili, dobili signal iz političkog centra i dobili obećanje da će biti poništena privatizacija u predizbornoj predsedničkoj kampanji. - Odgovaraće pred zakonom oni koji su se o zakon ogrešili, a ugovor će biti sudskim putem raskinut -. Od toga nema ništa. Sada se i dalje okleva da se preduzmu odgovarajuće mere. Proizvodnja mora da krene, ne minimum procesa rada, nego u potpunosti. Nema više priče o tome da se i dalje blokira fabrika.”
Slobodan Lalović je više godina bio u rukovodstvu sindikata Nezavisnost, ali se pre nekoliko dana u Zrenjaninu štrajkačima Jugoremedije, članovima samostalnog sindikata, obratio kao ministar za rad i socijalnu politiku Vlade Srbije.
- Postarajte se da uradite nešto za nas, da mi spasite dete i ovu fabriku. Ovo nema izlaza. Ja ću da je upalim. Nema veze što ću otići u zatvor. Ja sam je zidala, ja ću je upaliti.
- Gospodin direktor i njegov zamenik imaj preko 15 miliona pokradenih para. Da li ste videli krivičnu prijavu protiv njih? Oni mogu na slobodi da se šećkaju po ovoj državi i nekontrolisano iznose lekove, a mi radnici možemo u zatvor.
“Znate šta je problem? Razgovaram sa obe strane. Iz ovoga ugla mogu da vam kažem jednu zanimljivu stvar. I vi i oni imate istu osnovnu tvrdnju. Taman se sve dogovorite - a onda to vi pokvarite. Vi kažete - taman se dogovorimo, a oni sve pokvare.”
* * * * *
Nisu samo sindikati podeljeni, već ni zaposleni u preduzećima nemaju jednake interese, smatra profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, potpredsednik sindikata Nezavisnost:
“Tu su duboke interesne podele među redovima zaposlenih i podele na tranzicione dobitnike i tranzicione gubitnike. Sve stariji zaposleni pred penzijom sa slabijim kvalifikacijama i sa strukturom rada u sektorima koji se marginalizuju jeste nešto što objektivno deli zaposlene, tako da je to teška situacija koja je dovela do defanzivne pozicije sindikat svuda u zemljama u tranziciji. I kroz taj proces sučelja mislim da naši sindikati još uvek imaju šansu da iznude socijalni dijalog i optimalna rešenja koji je u zemlji sa zakasnelom, odloženom i deformisanom tranzicijom, kakva je Srbija, dosta teško naći.”
Postoje preduzeća i sektori u kojima su sindikati, nezavisno od njihovih centrala, dobro organizovani i nastupaju zajednički, kao na primer u javnim službama. Oni uspevaju da se izbore za svoje interese. Sada je dilema da li treba potpisivati sporazume sa strankama na vlasti, koje one posle ne poštuju, ili prelaziti u drugu krajnost i pretiti konfliktima, što takođe nije dobro. Činjenica je, međutim, da vlast tada brže reaguje, kaže Stojiljković. Situacija u Srbiji je, smatra, prilično specifična:
“Jedna od tih specifičnosti jeste to da imate defanzivnu moć, da vas formalno uvažavaju, da ne mogu potpuno da vas zanemare, nešto potpisuju sa vama. Ali nemate ofanzivno pregovaračku moć, snagu jedinstva i protesta, dovoljne artikulacije. Druga dimenzija koju ne treba zaboraviti je da smo mi zemlja sa pozicijom koju imamo i ovde u velikoj meri odlučuju spoljni veto igrači. Nisu ni vlada ni koalicija merodavne da o svemu odluče. Ključni veto igrači na sve zakone su međunarodne finansijske institucije, pa i političke. To ne treba kriti. Imate predloge Svetske banke i međunarodnih organizacija gde god se zakonodavstvo vezuje za neka finansijska davanja. To ne možete zaboraviti. Treba pošteno sesti u okviru socijalnog dijaloga i znati te činjenice. Imate i ključne igrače domaćeg kapitala koji su uglavnom u sivoj zoni, prema kojima Vlada mora imati neku vrstu strukturalnog afiniteta i razumevanja jer oni pune budžet. Oni u velikoj meri čine sve da taj balans moći između zaposlenih i poslodavaca ne bude ravnopravan.”
Osim radnika i njihovih prava, koje sindikati pokušavaju manje ili više uspešno da zaštite, i poslodavci imaju svoja prava. I među njima postoje velike razlike. Nebojša Atanacković, potpredsednik Unije poslodavaca Srbije, kaže da oni kad su nezadovoljni ne mogu da pribegnu štrajku, proglase takozvani Lock out i obustave proizvodnju, pošto dobar deo srpske privrede ionako ne radi:
“Velike su razlike među firmama koje su još uvek društvene, u kojima je državno vlasništvo, i onih koje su privatne. Problem je sa privatnicima samo tamo gde su firme privatizovane jer su ostali oni problemi koje su te firme imale dok su bile društvene. Oni se tu pojavljuju kao zaštitnici radnika, a u smislu odgađanja privatizacije. Negde oni imaju neka moralna prava. Mislim da se sindikati ovde ponašaju totalno atipično. Savremeni sindikati moraju da ulaze u dijalog sa Vladom i poslodavcima i da ostvaruju ono što je moguće. Kod nas su zahtevi sindikata često potpuno nerealni i ne mogu se ispuniti. Sindikati kod nas traže punu zaposlenost, povećanje plate i poboljšanje uslova rada.”
Atanacković kaže da radikalno ponašanje koje prevazilazi uobičajenu sindikalnu borbu, nije ni sračunato da se pomogne radnicima:
“Sindikati se dokazuju pred svojim članovima time koliko je ko radikalan: ko je najglasniji, ko najviše preti, koji neće da razgovara. Takav, bar po mišljenju tih rukovodioca sindikata, navodno dobija prednost. Radnici iz određene firme radije će da uđu i da podrže takav sindikat koji je radikalan, nego neki koji se služi normalnim načinima – dogovorom, dokazivanjem nekih svojih postavki i slično.”
Ima velikih razlika između domaćih i stranih poslodavaca, smatra Ranka Savić:
“Strani poslodavaci shvataju značaj i suštinu sindikata. Ne kažem da oni vole sindikate nešto više nego naši poslodavci, ali mislim da su mudriji. Gospodin Keli, američki poslodavac, ima izuzetno dobar i korektan odnos prema sindikatima. Mislim da je tu njihova mudrost jer oni znaju da ako imaju jedan zadovoljan sindikat i zadovoljnog radnika onda neće imati ni protest ni štrajk.”
Slično mišljenje deli i Zoran Stojiljković:
“Treba makar načelno razlikovati ino-kapital koji dolazi. Imao je proces učenja i video kako to izgleda u evropskom socijalnom modelu. Neki ino-kapital na nekim prostorima Srbiji traži slabije preduslove i slabiju zaštitu zaposlenih. Kada vidi da radnici znaju da zaštite svoj interes, brzo se miri sa tim i ulazi u neki normalan proces pregovaranja. Imamo i egzotične folklorne varijante takozvanih biznismena koji ovo vide kao Divlji zapad u kome su radnici životinje koje samo rade, ćute i čekaju da prime platu i time se završava njihov uticaj kao i uticaj sindikata. Tada će biti većih konflikata. To su često ljudi koji su u sudskim procesima, u čiju se imovinu sumnja i koji nemaju neku vrstu kredibiliteta. Tu su konflikti i oštriji.”
Slaže se i Milenko Smiljanić da nisu sve privatizacije u Srbiji divlje, već ima i slučajeva gde radnicima, ne samo da nije gore od dolaska novih vlasnika, nego im se položaj i popravio. On je ubeđen da je to zasluga sindikata:
“Ima primera privatizacije, kao što je privatizacija Zdravlja Leskovac ili Pionira Subotica, u kojima je aktivno sarađivao sindikat. Neki konflikti se ne bi rešili i neke stvari ne bi krenule dobrim tokom da nije bilo sindikata. Tamo radnici normalno rade. Potpisan je kolektivni ugovor i tamo neće biti štrajkova, već će biti jedna mirna situacija. Radnici su postali najamni radnici, ali relativno dobro plaćena radna snaga i dobro zaštićena radna snaga. Ima puno slučajeva u kojima se uz pomoć sindikata problem rešio na povoljan način. Tamo gde se nisu sindikati uvažili imate divlju situaciju, proteste i ove cirkuse.”
Na pitanje da li sindikati ponekad prevazilaze svoje nadležnosti, pa počnu umesto Vlade i agencije za privatizaciju da arbitriraju da li je neki kupoprodajni ugovor dobar ili ne, Milenko Smiljanić kaže:
“U pravu ste. Ponekada se zainteresujemo za cenu fabrike, iako je to prihod države i nas to ne bi trebalo da zanima. Nas zanima kupoprodajni ugovor i šta u njemu piše – koliko dugo nema otpuštanja radnika, koliko dugo kupac nema prava da preimenuje namenu fabrike u nešto drugo. U kupoprodajnom ugovoru stoje ti osnovni postulati što se tiču statusa radnika. Imate kupoprodajni ugovor u kojem piše da nema otpuštanja radnika dva meseca. Da li to znači da posle dva meseca može da otpusti radnike? Takav kupoprodajni ugovor ne prihvatamo. Tako ispada da se mešamo u stvar države. Zanimamo se i za kolektivni ugovor koji mora biti potpisan pre prodaje. Mora se ustanoviti program za slučaj da dođe do otpuštanja koje može biti samo na dobrovoljnoj osnovi stimulativnim otpremninama. Mnogo se ne zanimamo za investicioni program, ali kroz investicioni program vidimo da li kupac ima neku ozbiljnu nameru prema subjektu privatizacije. Radnici su tu i vlasnici. Zašto se ne bi zanimali. Oni imaju 30 posto akcija. Zašto bi oni tek tako prepustili nekome da elementarno odlučuje u njihovo ime. Interesovanje sindikata jeste za socijalna pitanja zaposlenih i sigurnost na poslu. Mi uključujemo u tu paletu interesovanja i svojinski odnos malih akcionara sve dok se ne donese Zakon o malim akcionarima.”
Sasvim je jasno da sindikati direktno učestvuju u pojedinim prodajama, smatra Nebojša Atanacković:
“Sindikati su najčešće bili saučesnici u određenim rešenjima. Mislim da i kod austrijskih i kod drugih tenderskih prodaja su bili neki predstavnici sindikata koji su bili prisutni u toku dogovora kako postaviti uslove prodaje i tendera.”
Kako učestvuju u sklapanju, tako sindikati posle učestvuju i u poništavanju pojedinih privatizacija. Da čujemo Ranku Savić:
“Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata u periodu od šest meseci pokušava da poništi jednu privatizaciju. To je valjevački Uzor. To ne znači da smo mi nekakav rušilački sindikat, niti sindikat koji onako paušalno vodi radnike u neke teškoće. Pravo, moral, činjenice i pravda su u ovom slučaju na našoj strani. Već šest meseci u tome ne uspevamo. Normalno da nećemo odustati i da ćemo taj proces nastaviti. Ovo je jedna kriminalna privatizacija, od stotine uspešnih.”
Nije pravilo, ali kao što je bilo u prethodno socijalističko vreme, tako je i sada – sindikalni aktivisti nisu imuni na manipulacije rukovodstva preduzeća, priznaje Ranka Savić:
“S druge strane puno je interesa, puno su dva ili tri predsednika sindikata unutar fabrike. Direktor ili poslodavac jednostavno kupi jednog od sindikalaca koji radi u njegovu korist.”
* * * * *
Aktivnosti crnogorskog Sindikata su često meta kritika nevladinog sektora, a naročito onog dela koji se bavi istraživanjem konflikta interesa.
Pored članstva u mnoštvu upravnih odbora, najužem rukovodstvu se stavlja na teret i uloga "hladne obloge" u trenucima porasta "socijalne temperature" usled nezadovoljstva radnika koji su u proteklih deceniju i po stigli do najniže lestvice životnog standarda.
U Sindikatu, i pored izvesne samokritike i svesti o učinjenim propustima, ipak odbacuju optužbe o instrumentalizaciji radničke asocijacije.
Proces tranzicije je u Crnoj Gori, kao i bilo gdje, praćen velikim problemima, a vladini rezovi često bivaju meta žestokih kritika. Jedna od posljedica tranzicionih procesa je siromaštvo. Upravo u tim okolnostima je trebalo da svrha sindikata, i važna uloga koju je imao u zaštiti prava radnika, dođe do punog izražaja. To se najprije odnosi na kontrolu procesa privatizacije koji u Crnoj Gori često prate afere i skandali, rekao je Dejan Milovac, koordinator mreže za afirmaciju nevladinog sektora, koji je pri tome komentarisao i ocjene dijela javnosti da je sindikat zapravo instrumentalizovan od strane Vlade.
“To je pitanje koje ostaje otvoreno. Od početka ove godine u štrajku je bilo preko 70 preduzeća u Crnoj Gori. To predstavlja jednu energiju koja ima potencijal da donese neke promjene u Crnu Goru. Tu se postavlja pitanje zbog čega sindikat nije htio, ili nije umio, da iskoristi tu energiju i da utiče na Vladu, da utiče da minimalna cijena rada ne bude povećana, kao što su sada oni predložili, za nekih pet eura, što je smiješno ako imamo polaznu osnovu minimalne cijene rada od 50 eura. Sam predsjednik Saveza samostalnih sindikata Crne Gore je rekao da sindikat jeste čuvar socijalnog mira u Crnoj Gori, s tim što je on to predstavio kao kvalitet u smislu održavanja samog mira u Crnoj Gori. U suštini, sindikat se nije nikada otvoreno i snažno konfrotirao politikama koje evidentno utiču na narušavanje prava rada.”
Miodrag Pajović, potpredsjednik crnogorskog sindikata, smatra da je radnička asocijacija napravila niz propusta zbog kojih je više preduzeća, među kojima su neka od najvećih, došlo u bezizlaznu situaciju. Sindikat se veoma loše snašao u procesu vlasničke transformacije, rekao je Pajović.
“Desilo se da se u samom početku sindikat vrlo loše snašao. Ne mislim da se to dogodilo zbog pasivnosti sindikate. Mislim da je više nesnalaženjem i neznanjem pustio da se velika preduzeća vrlo loše snađu. Sada su ti ljudi na ulici i da oni nemaju radno pravni status.”
U mreži za afirmaciju nevladinog sektora smatraju da rad crnogorskog sindikata karakteriše izrazita netransparentnost, a da se članovi rukovodstva, zbog članstva u upravnim odborima sindikalnih preduzeća, nalaze u poziciji konflikata interesa. Sindikat je, kaže Dejan Milovac, osnovao brojna preduzeća koja imaju monopol u snadbijevanju i pružanju usluga toj organizaciji i koja, po tom osnovu, ostvaruju značajne prihode. Njima rukovodi svega pet najviših funkcionera.
“Predsjednik sindikata, Danilo Popović, se nalazi u čak sedam upravnih odbora. Radivoje Đukanović, potpredsjednik sindikata, se nalazi u četiri. Drugi potpredsjednik, Miodrag Pajović, se nalazi takođe u četiri. Bulatović, koji je treći potpredsjednik sindikata, se nalazi u dve. Bivši načelnik Budimir, sekretar, se nalazi u jednom.”
Miodrag Pajović, potpredsjednik sindikata, kaže da će sindikat pokušati javno identifikovati sve koji su u konfliktu interesa. Radnička asocijacija nastoji da njeni funkcioneri budu članovi upravnih odbora samo onih preduzeća u čijoj vlasničkoj struktruri participira i sam sindikat.
“Član sam odbora ali tamo gdje participira sindikat, a to znači da on ima većinsko vlasništvo. To je sasvim normalna stvar. I učešće Popovića je vezano samo za preduzeća koja pripadaju sindikatu. Njegovo imenovanje je od strane sindikata. Mislim da onamo gdje postoje čisti računi, gdje su vlasnici poznati, ne bi trebalo praviti problem, ali onamo gdje dolaze ljudi koji nisu direktno vezani za ta preduzeća na neki način dolazi do konflikta interesa.”
Unija poslodavaca se kao zastupnik društvenog sloja koji je po interesima pozicioniran nasuprot radnicima trenutno nalazi u specifičnom položaju. Prema najnovijem prijedlogu izmjena i dopuna Zakona o radu, a shodno međunarodnim standardima, Unija poslodavaca treba da preuzme ulogu trećeg partnera u socijalnom dijalogu umjesto Privredne komore koju diskvalifikuje obavezno članstvo privrednih subjekata. Sindikat za sada osporava legimitet Unije zahtijevajući od nje da dokaže da predstavlja najmanje polovinu privrednih subjekata. U Uniji tvrde da ispunjavaju sve međunarodne standarde, ali iskazuju nastojanje za održavanjem smirenih tonova u javnoj komunikaciji sa sindikatom. Ivan Mitrović, predsjednik Unije, smatra da i pored suprotstavljenih interesa sindikat i poslodavci treba da postignu neku vrstu konsenzusa i kaže da je trenutno najvažnije obezbijediti otvaranje novijih radnih mjesta što je ambijent za uspješan razvoj crnogorske privrede. Mitrović je komentarisao ocjene dijela javnosti o navodnom nastojanju sindikata da umjesto o radničkim, više vode računa o interesima vlade.
“To može tako da izgleda. Mi to tako ne doživljavamo. To može tako da izgleda zbog toga što se sindikat bori za neke minimalne zarade, a te minimalne zarade su ispod praga egzistencije. Sindikat razmišlja o tome šta se može uraditi i da li je realno tražiti neke izmjene stavova Vlade i države. Tražimo od Sindikata da se bori za radnike koji rade, a ne da gasi socijalne požare.”
* * * * *
Sindikalni pokret ne pokazuje nesnalaženje i konfuziju samo u postkomunističkim zemljama, nego i u razvijenom zapadnom svetu.
Naš gost, Jozef Niemiec, sekretar Evropske konfederacije sindikata, kaže da se na Starom kontinentu, osim Skandinavskih zemalja i Belgije, pokret suočava sa teškoćama koje su pre svega izazvane globalizacijom, odnosno ekonomskim promenama, u kojima je došlo do marginalizovanja industrijskog sektora u korist tercijarnog, sektora usluga.
Niemiec kaže da je usled transformacije i reformi u zemljama Istočne i Centralne Evrope zatvoren veliki broj fabrika, što je takođe doprinelo eroziji sindikalnog organizovanja. Još jedan faktor uticao je na krizu radničkih organizacija u tom delu sveta: u vreme starog režima, radnici su morali da budu i članovi sindikata, a sada to ne moraju. Da li će se organizovati, ili ne, ostavljeno je njihovoj slobodnoj volji.
Postavlja se pitanje, zašto se ne organizuju u situaciji u kojoj su izručeni na milost i nemilost poslodavcima.
“Zato što se nalaze u miljeu koji je neprijateljski raspoložen prema sindikatima”, kaze Jozef Niemiec. Liberalni ekonomisti im govore da sindikalizam ne donosi ništa dobro. S druge strane – poslodavci su često protiv postojanja sindikata u fabrikama. Veoma često je čak opasno da se radnici sindikalno organizuju.
Velike sindikalne centrale često ni same ne pokazuju dovoljno agilnosti i aktivnosti da priđu ljudima i da odagnaju njihove strahove od sindikalnog organizovanja. “Ja sam”, kaže naš sagovornik, “iz poljskog sindikata Solidarnost i veoma dobro znam kako je teško bilo promeniti naš stari sindikalni način rada, shvatiti da mi kao lideri moramo da preuzmemo inicijativu, da zađemo među ljude, pitamo ih zašto nisu organizovani i objasnimo im da je članstvo u sindikatu osnovni preduslov za zaštitu njihovih osnovnih interesa. Dakle, mogu reći, da mi kao sindikati ne činimo dovoljno.”
Evropska konfederacija sindikata podržava akciju regrutovanja ljudi, ali, naravno, na terenu je to mnogo, mnogo teže.
Na opasku da su se sindikati u mnogim postkomunističkim zemljama podelili u dve ili nekoliko centrala, koje se često ponašaju kao rivali, ili čak politički protivnici, što vodi dodatnoj konfuziji zaposlenih, naš sagovornik kaže da je sindikalni pluralizam legitiman i da pruža slobodu izbora, iako često otežava akciju. “Ipak”, dodaje Jozef Niemiec, “takav opis stanja više odgovara situaciji pre pet godina nego aktuelnom trenutku. Sada najveće sindikalne centrale u postkomunističkim zemljama dobro sarađuju jedna sa drugom i članice su Evropske konfederacije sindikata”.
Jozef Niemiec koji je bio u rukovodstvu famoznog poljskog sindikata Solidarnost, objašnjava šta se u njegovoj zemlji na sindikalnom planu dogodilo nakon slavnih dana solidarnosti.
“U Poljskoj je sada u tom smislu gora situacija nego u drugim tranzicionim zemljama, kao što su, recimo, Česka Republika ili Mađarska. Nivo sindikalne organizovanosti ljudi je vrlo nizak – samo petnaest odsto zaposlenih. Ipak, saradnja između tri glavne sindikalne centrale na nacionalnom nivou je sada poboljšana i sve tri su konačno shvatile koliko je važna aktivna politika regrutovanja članstva”.
Niemiec kaže da Evropska sindikalna centrala ima u evidenciji mnoge primere pritisaka i pretnji zaposlenima koji pokušavaju da se sindikalno organizuju. “Najgora situacija je u novo-uspostavljenom privatnom sektoru. U javnom sektoru je mnogo lakše biti sindikalno organizovan. To je situacija koju imate u gotovo svim postkomunističkim zemljama. To sindikati moraju imati na umu i preduzeti aktivniju politiku regrutovanja. U Poljskoj su neki uspesi već zabeleženi. Tamošnji sindikati, naročito Solidarnost, uspeli su da sindikalno organizuju zaposlene u hipermarketima. Na početku su poslodavci bili protiv te akcije, ali sada je situacija radikalno drugačija jer je većina zaposlenih u hipermarketima sindikalno organizovana”.
Najuspešniji sindikati, prema mišljenju našeg sagovornika, jesu u zemljama gde su organizacije iz prethodnog režima uspele da se istinski transformišu, a da se previše ne usitne – kao u Českoj Republici ili Slovačkoj. U Poljskoj, gde je sindikalna scena razuđenija, bilo je mnogo teže delovati.
U svetlu činjenice da se na Zapadu polako osipa država blagostanja, da se osvojena radnička prava oduzimaju, nameće se pitanje kakva je budućnost sindikata?
Jozef Niemiec je uprkos svemu optimista. “Tačno je”, kaže, “da sindikati u zemljama kao što su Nemačka i Francuska, gube uticaj i članove, ali uprkos tome njihove akcije imaju dramatične posledice. Francuska je dobar primer za to. Uzmite, s druge strane, nordijske zemlje, u kojima je veoma dobra ekonomska situacija, dobra politika zapošljavanja i odlično sindikalno organizovanje. One pružaju nadu u to da možemo imati istovremeno visoko razvijene, prosperitetne privrede, kombinovane sa dobrom socijalnom politikom i visokim stepenom ostvarivanja prava zaposlenih”.
Naš sagovornik je svestan specifičnih problema Srbije i Crne Gore, s obzirom na teško ratno nasleđe i raspad društvenog tkiva kao njegovu posledicu, ali dodaje da je Evropska konfederacija sindikata prisutna i tamo i da će, kao i u drugim zemljama, pomoći u kreiranju specifičnih projekata i promociji adekvatne sindikalne aktivnosti. Na svoje kolege – lidere sindikata - apeluje da ulože mnogo više napora u međusobnu saradnju.
Jedan od sindikalnih lidera početkom devedesetih godina dao je na sednici Veća samostalnih sindikata za Jablanički okrug neopozivu ostavku koju je obrazložio principijelnim razlozima. Kazao je da više ne veruje u snagu sindikata, jer je ona nestala sa kraljem Aleksandrom i ukidanjem prve komunističke opštine u Leskovcu sa njenim predsednikom Jovanom Diskićem. Na temeljima jakih sindikata nabujala radnička klasa u industrijski jakom Leskovcu odnela je te 1920. godine ubedljivu pobedu i formirala svoju opštinsku vlast. Nije dugo trajala. Posle osam meseci stigao je Zakon o zaštiti države kojim je, pored aktivnosti komunista i drugih antidržavnih elemenata, i sindikalno angažovanje stavljeno pod lupu. Sindikalce su leskovačke gazde, kako piše poznati lokalni istoričar Sergej Dimitrijević, tukle po tabanima u krugu fabrike industrijalca Koste Ilića. Jedan je vezan za krst i tu je proveo puno šesnaest-časovno radno vreme za primer ostalima. “Ni u današnjem društvu nema mesta za sindikate”, smatra Vjačeslav Nešić koji je profesuru na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu zamenio angažovanjem u Partnerstvu za demokratske promene: “Apsolutno da nema mesta za sindikate koji imaju osnovna sindikalna gesla da se bore za radnička prava, da su solidarni i da imaju odgovarajući zakon koji tačno reguliše odnos poslodavca i člana sindikata.”
Dragan Mićović, regionalni koordinator sindikata Nezavisnost, priznaje, sa istorijske distance od nekoliko godina, da se snovi osnivača nezavisnog sindikata ipak nisu ostvarili.
“Nije to ispalo onako kako se zamišljalo. Mi smo formirali Sindikat Nezavisnost da bi bili pandan poslodavcima, da bi pokušali da zaštitimo radnike. Dešava se ista stvar za vreme nove demokratske vlasti koja se dešavala za vreme socijalista - svi žele da im sindikat bude prilepak.”
U odnosu na polovinu devedesetih godina, kada je u šest opština Jablaničkog okruga na jugu Srbije, bilo 25 hiljada nezaposlenih, državna evidencija ovih meseci saopštava cifru od 37 hiljada. Sa nestankom velikih preduzeća tekstilne industrije nestalo je i jakih sindikata. “U novim privatnim firmama, kao i u onima koje su privatizovane, nema mesta za sindikate”, žale se operativci:
“Nemamo ni jednu jedinu organizaciju kod privatnika. Toliko je to poražavajuće. Kod nas se dogodilo u nekim privatnim firmama da su oni koji su bili predsednici Inicijativnog odbora dobili otkaz. Tako da su u velikoj meri uplašili ostalu populaciju u tim radnim organizacijama da su prestali sa formiranjem sindikata Nezavisnost.”
“Kada smo predočili direktoru da je dotična osoba izabrana za predsednika sindikata Nezavisnost, automatski sutradan ga je sačekalo na oglasnoj tabli rešenje da je dobio otkaz, te smo morali da intervenišemo kod Inspekcije rada. Oni ne žele da postoji sindikat Nezavisnost u njihovoj firmi. Smeta im u provođenju prljavih radnji koje inače rade.”
Novi gazda po pravilu menja predsednika sindikata. “Saradnja sindikalaca sa poslodavcima u novim uslovima mnogo je prisnija nego ranije sa društvenim direktorima”, ocenjuju radnici na osnovu sopstvenog iskustva.
“On je meni znao da odgovori da oni ne znaju ništa. Onda sam se svima gore suprostavila - zašto ste oduzeli ljudima radna mesta kada ništa ne znate. Tražila sam i pismeno da mi daju da ne znaju ništa. Direktor je odabrao njegove ljude koji njemu odgovaraju i oni su tajno radili za taj njegov sindikat. Šta god da smo ih pitali oni su nam odgovarali da pitamo gazdu. Mi ni dan danas ne znamo ko je gazda. Nikada niko nije sazvao ni jedan sastanak sa radnicima.”
U preduzeću Reteks u Vlasotincu čak se dešavalo da umesto direktora, zarade u obliku mesnih paketa, isplaćuje sindikat.
“Na primer, da nam dve hiljade dinara platu, ali paket košta oko hiljadu i po. Sam si određuje cenu. Cenovnika nije bilo za taj paket. Porekla takođe.”
Advokat Dragutin Vidosavljević, pravni savetnik leskovačkog Odbora za ljudska prava, zastupa radnike koji su, ostavljeni od svojih sindikata, ostali bez posla.
“Celokupno naše iskustvo generalno govori da sindikalci daju saglasnost da ljudi postanu tehnološki višak.”
Ni Ivan Jovanović, predsednik Veća samostalnih sindikata za Jablanički okrug, ne misli da sindikat do kraja uspeva u svojoj funkciji. Ljudi su, kao i obično, najslabija karika.
“Svojstveno je ljudima da su malo više povodljivi. Direktor može da pozove predsednika sindikata, da mu obeća da će da mu zaposli nekoga, ili da mu uradi neki određeni sitan ustupak.”
Ipak, ima vlasnika i poslodavaca kojima su sindikalno organizovani radnici deo podrazumevajućeg poslovnog ambijenta. Tako je Živorad Denić, vlasnik i direktor preduzeća koje se bavi raznim vrstama kozmetike, sugerisao svojim radnicima da naprave sindikat.
“Kod mojih radnika nije postojala velika želja za udruživanjem. Znajući za tu svoju obavezu, animirao sam svoje radnike da formiraju sindikat. Izabrano je rukovodstvo i urađen je kolektivni ugovor. Posle toga i pojedinačni ugovor sa svakim radnikom. Problem je, pre svega, u tome da li preduzeće dobro posluje, da li može redovno da isplaćuje obaveze. Ukoliko je preduzeće uspešno, onda nema problema sa sindikatom.”
“Kolege privatnici bili su u šoku”, kaže Denić, čija firma spada među najuspešnije u Leskovcu.
“Neki na to gledaju sa simpatijama, dok neki to shvataju kao opterećenje i kao nešto što je nepotrebno. Mene su neki pitali kako radnici kod mene koriste godišnji odmor. Sve u skladu sa Zakonom o radu i sa pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Onda mi kažu da je kod mene kao u državnoj firmi.”
Sindikat ne traži mnogo – smatraju samostalci kriveći državu čija se regulativa ocenjuje kao ekstremno loša.
“Tranzicija jeste teška i jeste neminovnost, ali mi tražimo da u toj tranziciji svi podelimo poneku određenu teškoću, da svi podjednako to osetimo, a ne samo leđa radnika i penzionera.”
Procenjuje se da tri do četiri hiljade ljudi u privatnom sektoru uopšte nije sindikalno povezano. Radi se i bez uplata radnog staža. Poslodavci vešto zaobilaze Zakon o radu, pa je i odelenje inspekcije koja kontroliše ovu oblast zaposlilo ove godine čak petnaest novih inspektora.
*****
Sindikati ne mogu mnogo da učine u zaštiti otpuštenih i nezaposlenih jer, prema trenutno važećem Zakonu o radu, za to nemaju dovoljno ingerencija. U Čačku kažu da danas u Srbiji i nema radničke klase jer su radnici u položaju robova.
Nakon 35-godišnjeg radnog staža, u nekada veoma uspešnom preduzeću, Fabrika reznog alata iz Čačka, visoko-kvalifikovani majstor Dušan Jelić i diplomirani elektroinženjer Milan Miličević postali su prošle godine tehnološki višak. Nisu očekivali da će pred kraj radnog veka ostati bez posla i priznaju da se u novonastaloj situaciji veoma teško snalaze.
“Ja sam metalo-glodač. Ponekada mogu da odem da radim na glodalici, što je moj pozivi, da zaradim neki dinar da bi preživeli. Nas su naterali samo da preživljavamo. Ne znam do kada ću psihički to izdržati. “
“Pozajmljujem od prijatelja da platim struju. Grejanje mi je isključeno. Školujem jedno dete u Beogradu. Drugo i ne mogu da školujem Sastavljam kraj s krajem. Dete mi ima 18 godina i do sada nije videlo more.”
Vlada bi trebala da pronađe model kojim će na neki način pomoći ljudima koji su bili pred penzijom jer sa svojim trenutnim godinama teško da mogu da pronađu zaposlenje, smatra Dušan Jelić.
“Ako smo već na Birou, neka nam ponude nešto da radimo, ili da imamo neku materijalnu pomoć kao u celom svetu. Imam 33 godine radnog staža. Primao sam 4900. Sada primam 6000. Bolje da ništa i ne daju. Supruga prima 5000 u fabrici. To je strašno.”
Sindikati ne mogu puno da učine u zaštiti radnika koji ostaju bez posla, jer po trenutno važećem Zakonu o radu za tako nešto nemaju dovoljno ingerencija, ističu naši sagovornici. Pa ipak:
“Ipak je sindikat morao da ima ulogu zaštitnika radnika, da kaže da ne mogu da ostanu bez posla toliki proizvodni radnici. Neka idu oni koji zaista ne radi. To je zdrava logika.”
“U ovakvoj situaciji radnici su postali robovi. Mi više nemamo radničku klasu. Ovo je beda koja prevrće po kontejnerima, koja ne može da plati struju, kojoj je isključeno grejanje, koja ne može da se prehrani i koja ne može da kupi potrebne lekove.”
Kako se danas osećaju i da li svoj trenutni položaj doživljavaju kao lični poraz i degradaciju nakon mnogo godina pretežno uspešnog rada? Dušan Jelić i Milan Miličević.
“Ne znam kako da se izrazim. Bilo bi ružno kada bih rekao za sebe da sam bedan, ali moram to da kažem. Nemam da jedem.”
“Osećam se prevaren, opljačkan, na neki način ponižen i podcenjen. To su mi uradili prevaranti, lopovi i kriminalci koji, na žalost, u ovoj zemlji mogu da rade šta god hoće.”
* * * * *
Veliku prašinu u javnosti podigla je najava Milenka Smiljanića, lidera najbrojnijeg Samostalnog sindikata Srbije, da će njegovi članovi na agresivno ponašanje pojedinih poslodavaca takođe odgovoriti silom. Smiljanićeve tvrdnje da su već osnovani logori za obuku sindikalnih udarnih jedinica za borbu protiv poslodavaca u javnosti su shvaćene, ili kao nepotrebno komedijantsko ponašanje - da bi se stekao jeftin publicitet, ili kao igranje vatrom u već zapaljivoj atmosferi. Pitali smo Milenka Smiljanića da li je ovakvo ponašanje nepotrebno u sredini u kojoj ipak funkcioniše pravna država:
“Takvi nestandardizovani oblici kojima bi se sindikat bavio u tranziciji su zaista nepotrebni, ako država shvati da joj je potreban socijalni dijalog, da joj je potrebno da ima jake sindikate i da sve učini da te sindikate, na neki način, i svojim delovanjem ojačaju. Država skoro nikada ne reaguje kada dolazi do konflikata, često prihvata veoma problematične transakcije u privatizaciji, često se otvoreno stavi na stranu osvedočenih gangstera u procesu privatizacije i time ugrožava, pre svega, elementarno pravo ljudi na rad i život. Tada su svi ti nestandardizovani oblici organizovanja neophodni. Čemu tolike paravojske? Čemu deset hiljada do zuba naoružanih ljudi koji štite privrednu i političku elitu? Zar ih ne štiti zakon i država? Svakome od nas treba neka zaštita. U šta se to onda država pretvara? Je li to demokratija?”
Smiljanić smatra da se pojedini novi vlasnici preduzeća, pošto su ih prethodno kupili po bagatelnoj ceni, sada ponašaju kao kauboji na Divljem zapadu:
“Angažuju paravojsku koja šeta po krovu zgrade, angažuju kerove na radnike. Vlasnik u Kuršumliji uleti u fabriku i podeli trista otkaza pre odlaska na Zlatibor s rečima da su svi oni stoka i kada se vrati da ih tu ne želi videti. Ako se obratite državi i pred tom državom cvilite, plačete, molite ministre da rade svoj posao, a oni se oglušuju o sve to, onda se moramo samoorganizovati. To govori o karakteru te države, a ne o sindikatu.”
Konkurentski sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, ima direktno suprotan stav. Ranka Savić, predsednica ovog sindikata, smatra da radnicima, a i sindikalnom pokretu, Smiljanićeve izjave i ponašanje nanose samo štetu:
“Mislim da trenutno veliki problem predstavlja Savez samostalnih sindikata Srbije, tačnije rečeno njihov predsednik Milenko Smiljanić. On puno smeta razvoju sindikalnog pokreta dajući klovnovske izjave, kao što je njegova poslednja izjava oko formiranja logora za obuku radnika. Davati takve izjave je u redu, ali morate i stajati iza tih izjava. Kada kažem javno da ću nešto uraditi, na kraju to moram i provesti.”
Sindikat, smatra Ranka Savić, ima određenu ulogu prilikom restruktuiranja firmi i to tako što će se izboriti da ni jedan radnik ne ostane bez posla ako sam ne prihvati da uzme otpremninu i ode na tržište rada. Ali, pitanje je, kako će da pomognu radnicima, kad su sami sindikati razjedinjeni:
“Problemi radnika Srbije u tranzicionom periodu su jednaki. Oni se ne mogu deliti. Tu ima određenih pomaka, ali na fabričkom nivou. Sve veća je saradnja na nivou fabričkih sindikata između dva ili tri sindikata. Ispada da su radnici mnogo pametniji od nas, mada se ne radi o tome. Radi se o njihovoj nuždi. Mislim da je to jedan put koji će dovesti do veće saradnje između raznih sindikalnih centrala.”
* * * * *
Pogrešno shvaćen sindikalni pluralizam i nedorečenosti reflektuju se na zrenjaninsku fabriku Jugoremedija na zaista dramatičan način. Poslodavac, većinski vlasnik Jugoremedije, i štrajkači, manjinski vlasnici, akcionari, proteklih meseci igraju i svojevrsnu igru licitacije brojkama. Gotovo u svakom obraćanju javnosti prezentuju se i sa jedne i sa druge strane brojevi radnika koji su obustavili proizvodnju, koji su u minimumu procesa rada, koji su u jednom od dva sindikata. Te brojke se po pravilu ne podudaraju, a činjenice su sledeće: od oko četiri stotine zaposlenih, oko dve stotine šezdeset su članovi Samostalnog sindikata koji je organizator štrajka i postoji u fabrici godinama, a tek nešto više od stotinu ih je u sindikatu Nezavisnost koji je, kako se tvrdi, formiran na inicijativu rukovodstva Jugoremedije maja meseca ove godine. Članovi Samostalnog sindikata, dva uspešna i poslednji, neuspešni pokušaj da na silu izbace obezbeđenje koje je unajmilo rukovodstvo, pravdaju stavom da "svesno krše zakon i prekoračuju sindikalne kompetencije i izbacuju nezakonito angažovano obezbeđenje čuvajući imovinu koja i njima kao malim akcionarima pripada".
Na drugoj strani, članovi manjinskog sindikata Nezavisnost, to smatraju "hajdučijom", bezakonjem koje zaustavlja proizvodnju, upropašćuje fabriku i daje za pravo rukovodstvu da u cilju obezbeđenja uslova za rad angažuje obezbeđenje sa strane.
Sindikalni pluralizam i sve nedorečenosti sindikalnog delovanja u Srbiji reflektuju se u slučaju Jugormedije, da to tako nazovem, na dramatičan način. Savez samostalnih sindikata Srbije ima višegodišnje uporište u ovoj fabrici lekova. Oni su većinski sindikat u odnosu na predstavništvo sindikata Nerzvisnost koje je oformljeno tek proletos.
“Ja sam Milan Anđelković, predsednik sindikata Nezavisnost Jugoremedija. Imamo proces proizvodnje koji je prekinut. Obstruisali su i proizvodnju nedozvoljavajući udrugu i tako nije mogla roba da krene. Pratili su rukovodstvo. Svaki rukovodioc je imao pratnju od po dva čoveka. To je kršenje ljudskih prava. Zbog toga je, verovatno, rukovodstvo tako reagovalo.”
Neposredno pre nereda koji su nedavno izbili u Jugoremediji, pri jednom od pokušaja štrajkača, članova Samostalnog sindikata, da izbace iz fabričkog kruga unajmljeno obezbeđenje, oglasio se i predsednik sindikata Srbije Nezavisnost Sava Blagojević.
“Svi su znali da su u Jugoremediji puni magazini. Ne branim ja njih, ali nije posao sindikata da utvrđuje da li je on kriminalac ili ne.”
Koliko su događaji u Jugoremediji u domenu sindikalne borbe, i jeste aktuelna tema. Dolazeći neposredno po izbijanju tuče u fabriku, načelnik srednje-banskog okruga, Zoran Vučić, smogao je snage ovo da izgovori:
“Inspekcije su izašle. Obezbeđenje je legalno. Ne govorim o pravdi. Govorim o zakonu koji nije na vašoj strani ovim postupcima što činite.”
Na ovakav Vučićev istup, u opštoj gužvi i u krajnje uzavreloj atmosferi, reagovao je Mirko Malešev, regionalni koordinator Saveza samostalnih sindikata Srbije.
- Ovo je bruka za Zrenjanin. Ovo se neradom ne rešava.
- Iskoristite vaš autoritet i izvedite ove ljude.
- Ja sam advokat. Znam propise. Znam odluke države. Gospodine načelniče, danas mi kršimo zakon i to je tačno.
- Posledice koje su nastupile je izazvao poslodavac koji je u ovu fabriku, po treći put, na nelegitiman i protiv-zakonit način upao. Nisam demagog, niti lažov i ne pripadam sindikatu Nezavisnost. To je veoma bitno jer ti su ljudi uspeli da vas obmanu tvrdnjom da ovi ljudi ne žele da rade. Ovde nema politike, ni zakona. Ovde nema ničega. Ovi ljudi hoće da rade i od prvog dana su želeli. To što su uspele da vam nametnu interesne grupe osnovane onoga dana kada je njihov interes bio ugrožen, to je nešto drugo. Poverovali ste im. Ovde vam se nalaze materijalni dokazi da je on prekinuo i proizvodnju i minimum procesa proizvodnje. Oni napolje, mi u pogon.
Nakon izbijanja ovih nereda oglasio se i sekretar Glavnog odbora sindikata Nezavisnost, Dragan Vesić.
“Mogu da vam kažem da je na pitanju Jugoremedije država doživela bruku i sramotu i da je ona potpuno nespremna da sprovede sudske odluke, da zaštiti privatnu imovinu i da zaštiti pravo najvećeg dela zaposlenih na rad. Tamo se događa jedna hajdučija, jedna otimačina. Očigledno je da su ti ljudi, koji su to tamo napravili, dobili signal iz političkog centra i dobili obećanje da će biti poništena privatizacija u predizbornoj predsedničkoj kampanji. - Odgovaraće pred zakonom oni koji su se o zakon ogrešili, a ugovor će biti sudskim putem raskinut -. Od toga nema ništa. Sada se i dalje okleva da se preduzmu odgovarajuće mere. Proizvodnja mora da krene, ne minimum procesa rada, nego u potpunosti. Nema više priče o tome da se i dalje blokira fabrika.”
Slobodan Lalović je više godina bio u rukovodstvu sindikata Nezavisnost, ali se pre nekoliko dana u Zrenjaninu štrajkačima Jugoremedije, članovima samostalnog sindikata, obratio kao ministar za rad i socijalnu politiku Vlade Srbije.
- Postarajte se da uradite nešto za nas, da mi spasite dete i ovu fabriku. Ovo nema izlaza. Ja ću da je upalim. Nema veze što ću otići u zatvor. Ja sam je zidala, ja ću je upaliti.
- Gospodin direktor i njegov zamenik imaj preko 15 miliona pokradenih para. Da li ste videli krivičnu prijavu protiv njih? Oni mogu na slobodi da se šećkaju po ovoj državi i nekontrolisano iznose lekove, a mi radnici možemo u zatvor.
“Znate šta je problem? Razgovaram sa obe strane. Iz ovoga ugla mogu da vam kažem jednu zanimljivu stvar. I vi i oni imate istu osnovnu tvrdnju. Taman se sve dogovorite - a onda to vi pokvarite. Vi kažete - taman se dogovorimo, a oni sve pokvare.”
* * * * *
Nisu samo sindikati podeljeni, već ni zaposleni u preduzećima nemaju jednake interese, smatra profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, potpredsednik sindikata Nezavisnost:
“Tu su duboke interesne podele među redovima zaposlenih i podele na tranzicione dobitnike i tranzicione gubitnike. Sve stariji zaposleni pred penzijom sa slabijim kvalifikacijama i sa strukturom rada u sektorima koji se marginalizuju jeste nešto što objektivno deli zaposlene, tako da je to teška situacija koja je dovela do defanzivne pozicije sindikat svuda u zemljama u tranziciji. I kroz taj proces sučelja mislim da naši sindikati još uvek imaju šansu da iznude socijalni dijalog i optimalna rešenja koji je u zemlji sa zakasnelom, odloženom i deformisanom tranzicijom, kakva je Srbija, dosta teško naći.”
Postoje preduzeća i sektori u kojima su sindikati, nezavisno od njihovih centrala, dobro organizovani i nastupaju zajednički, kao na primer u javnim službama. Oni uspevaju da se izbore za svoje interese. Sada je dilema da li treba potpisivati sporazume sa strankama na vlasti, koje one posle ne poštuju, ili prelaziti u drugu krajnost i pretiti konfliktima, što takođe nije dobro. Činjenica je, međutim, da vlast tada brže reaguje, kaže Stojiljković. Situacija u Srbiji je, smatra, prilično specifična:
“Jedna od tih specifičnosti jeste to da imate defanzivnu moć, da vas formalno uvažavaju, da ne mogu potpuno da vas zanemare, nešto potpisuju sa vama. Ali nemate ofanzivno pregovaračku moć, snagu jedinstva i protesta, dovoljne artikulacije. Druga dimenzija koju ne treba zaboraviti je da smo mi zemlja sa pozicijom koju imamo i ovde u velikoj meri odlučuju spoljni veto igrači. Nisu ni vlada ni koalicija merodavne da o svemu odluče. Ključni veto igrači na sve zakone su međunarodne finansijske institucije, pa i političke. To ne treba kriti. Imate predloge Svetske banke i međunarodnih organizacija gde god se zakonodavstvo vezuje za neka finansijska davanja. To ne možete zaboraviti. Treba pošteno sesti u okviru socijalnog dijaloga i znati te činjenice. Imate i ključne igrače domaćeg kapitala koji su uglavnom u sivoj zoni, prema kojima Vlada mora imati neku vrstu strukturalnog afiniteta i razumevanja jer oni pune budžet. Oni u velikoj meri čine sve da taj balans moći između zaposlenih i poslodavaca ne bude ravnopravan.”
Osim radnika i njihovih prava, koje sindikati pokušavaju manje ili više uspešno da zaštite, i poslodavci imaju svoja prava. I među njima postoje velike razlike. Nebojša Atanacković, potpredsednik Unije poslodavaca Srbije, kaže da oni kad su nezadovoljni ne mogu da pribegnu štrajku, proglase takozvani Lock out i obustave proizvodnju, pošto dobar deo srpske privrede ionako ne radi:
“Velike su razlike među firmama koje su još uvek društvene, u kojima je državno vlasništvo, i onih koje su privatne. Problem je sa privatnicima samo tamo gde su firme privatizovane jer su ostali oni problemi koje su te firme imale dok su bile društvene. Oni se tu pojavljuju kao zaštitnici radnika, a u smislu odgađanja privatizacije. Negde oni imaju neka moralna prava. Mislim da se sindikati ovde ponašaju totalno atipično. Savremeni sindikati moraju da ulaze u dijalog sa Vladom i poslodavcima i da ostvaruju ono što je moguće. Kod nas su zahtevi sindikata često potpuno nerealni i ne mogu se ispuniti. Sindikati kod nas traže punu zaposlenost, povećanje plate i poboljšanje uslova rada.”
Atanacković kaže da radikalno ponašanje koje prevazilazi uobičajenu sindikalnu borbu, nije ni sračunato da se pomogne radnicima:
“Sindikati se dokazuju pred svojim članovima time koliko je ko radikalan: ko je najglasniji, ko najviše preti, koji neće da razgovara. Takav, bar po mišljenju tih rukovodioca sindikata, navodno dobija prednost. Radnici iz određene firme radije će da uđu i da podrže takav sindikat koji je radikalan, nego neki koji se služi normalnim načinima – dogovorom, dokazivanjem nekih svojih postavki i slično.”
Ima velikih razlika između domaćih i stranih poslodavaca, smatra Ranka Savić:
“Strani poslodavaci shvataju značaj i suštinu sindikata. Ne kažem da oni vole sindikate nešto više nego naši poslodavci, ali mislim da su mudriji. Gospodin Keli, američki poslodavac, ima izuzetno dobar i korektan odnos prema sindikatima. Mislim da je tu njihova mudrost jer oni znaju da ako imaju jedan zadovoljan sindikat i zadovoljnog radnika onda neće imati ni protest ni štrajk.”
Slično mišljenje deli i Zoran Stojiljković:
“Treba makar načelno razlikovati ino-kapital koji dolazi. Imao je proces učenja i video kako to izgleda u evropskom socijalnom modelu. Neki ino-kapital na nekim prostorima Srbiji traži slabije preduslove i slabiju zaštitu zaposlenih. Kada vidi da radnici znaju da zaštite svoj interes, brzo se miri sa tim i ulazi u neki normalan proces pregovaranja. Imamo i egzotične folklorne varijante takozvanih biznismena koji ovo vide kao Divlji zapad u kome su radnici životinje koje samo rade, ćute i čekaju da prime platu i time se završava njihov uticaj kao i uticaj sindikata. Tada će biti većih konflikata. To su često ljudi koji su u sudskim procesima, u čiju se imovinu sumnja i koji nemaju neku vrstu kredibiliteta. Tu su konflikti i oštriji.”
Slaže se i Milenko Smiljanić da nisu sve privatizacije u Srbiji divlje, već ima i slučajeva gde radnicima, ne samo da nije gore od dolaska novih vlasnika, nego im se položaj i popravio. On je ubeđen da je to zasluga sindikata:
“Ima primera privatizacije, kao što je privatizacija Zdravlja Leskovac ili Pionira Subotica, u kojima je aktivno sarađivao sindikat. Neki konflikti se ne bi rešili i neke stvari ne bi krenule dobrim tokom da nije bilo sindikata. Tamo radnici normalno rade. Potpisan je kolektivni ugovor i tamo neće biti štrajkova, već će biti jedna mirna situacija. Radnici su postali najamni radnici, ali relativno dobro plaćena radna snaga i dobro zaštićena radna snaga. Ima puno slučajeva u kojima se uz pomoć sindikata problem rešio na povoljan način. Tamo gde se nisu sindikati uvažili imate divlju situaciju, proteste i ove cirkuse.”
Na pitanje da li sindikati ponekad prevazilaze svoje nadležnosti, pa počnu umesto Vlade i agencije za privatizaciju da arbitriraju da li je neki kupoprodajni ugovor dobar ili ne, Milenko Smiljanić kaže:
“U pravu ste. Ponekada se zainteresujemo za cenu fabrike, iako je to prihod države i nas to ne bi trebalo da zanima. Nas zanima kupoprodajni ugovor i šta u njemu piše – koliko dugo nema otpuštanja radnika, koliko dugo kupac nema prava da preimenuje namenu fabrike u nešto drugo. U kupoprodajnom ugovoru stoje ti osnovni postulati što se tiču statusa radnika. Imate kupoprodajni ugovor u kojem piše da nema otpuštanja radnika dva meseca. Da li to znači da posle dva meseca može da otpusti radnike? Takav kupoprodajni ugovor ne prihvatamo. Tako ispada da se mešamo u stvar države. Zanimamo se i za kolektivni ugovor koji mora biti potpisan pre prodaje. Mora se ustanoviti program za slučaj da dođe do otpuštanja koje može biti samo na dobrovoljnoj osnovi stimulativnim otpremninama. Mnogo se ne zanimamo za investicioni program, ali kroz investicioni program vidimo da li kupac ima neku ozbiljnu nameru prema subjektu privatizacije. Radnici su tu i vlasnici. Zašto se ne bi zanimali. Oni imaju 30 posto akcija. Zašto bi oni tek tako prepustili nekome da elementarno odlučuje u njihovo ime. Interesovanje sindikata jeste za socijalna pitanja zaposlenih i sigurnost na poslu. Mi uključujemo u tu paletu interesovanja i svojinski odnos malih akcionara sve dok se ne donese Zakon o malim akcionarima.”
Sasvim je jasno da sindikati direktno učestvuju u pojedinim prodajama, smatra Nebojša Atanacković:
“Sindikati su najčešće bili saučesnici u određenim rešenjima. Mislim da i kod austrijskih i kod drugih tenderskih prodaja su bili neki predstavnici sindikata koji su bili prisutni u toku dogovora kako postaviti uslove prodaje i tendera.”
Kako učestvuju u sklapanju, tako sindikati posle učestvuju i u poništavanju pojedinih privatizacija. Da čujemo Ranku Savić:
“Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata u periodu od šest meseci pokušava da poništi jednu privatizaciju. To je valjevački Uzor. To ne znači da smo mi nekakav rušilački sindikat, niti sindikat koji onako paušalno vodi radnike u neke teškoće. Pravo, moral, činjenice i pravda su u ovom slučaju na našoj strani. Već šest meseci u tome ne uspevamo. Normalno da nećemo odustati i da ćemo taj proces nastaviti. Ovo je jedna kriminalna privatizacija, od stotine uspešnih.”
Nije pravilo, ali kao što je bilo u prethodno socijalističko vreme, tako je i sada – sindikalni aktivisti nisu imuni na manipulacije rukovodstva preduzeća, priznaje Ranka Savić:
“S druge strane puno je interesa, puno su dva ili tri predsednika sindikata unutar fabrike. Direktor ili poslodavac jednostavno kupi jednog od sindikalaca koji radi u njegovu korist.”
* * * * *
Aktivnosti crnogorskog Sindikata su često meta kritika nevladinog sektora, a naročito onog dela koji se bavi istraživanjem konflikta interesa.
Pored članstva u mnoštvu upravnih odbora, najužem rukovodstvu se stavlja na teret i uloga "hladne obloge" u trenucima porasta "socijalne temperature" usled nezadovoljstva radnika koji su u proteklih deceniju i po stigli do najniže lestvice životnog standarda.
U Sindikatu, i pored izvesne samokritike i svesti o učinjenim propustima, ipak odbacuju optužbe o instrumentalizaciji radničke asocijacije.
Proces tranzicije je u Crnoj Gori, kao i bilo gdje, praćen velikim problemima, a vladini rezovi često bivaju meta žestokih kritika. Jedna od posljedica tranzicionih procesa je siromaštvo. Upravo u tim okolnostima je trebalo da svrha sindikata, i važna uloga koju je imao u zaštiti prava radnika, dođe do punog izražaja. To se najprije odnosi na kontrolu procesa privatizacije koji u Crnoj Gori često prate afere i skandali, rekao je Dejan Milovac, koordinator mreže za afirmaciju nevladinog sektora, koji je pri tome komentarisao i ocjene dijela javnosti da je sindikat zapravo instrumentalizovan od strane Vlade.
“To je pitanje koje ostaje otvoreno. Od početka ove godine u štrajku je bilo preko 70 preduzeća u Crnoj Gori. To predstavlja jednu energiju koja ima potencijal da donese neke promjene u Crnu Goru. Tu se postavlja pitanje zbog čega sindikat nije htio, ili nije umio, da iskoristi tu energiju i da utiče na Vladu, da utiče da minimalna cijena rada ne bude povećana, kao što su sada oni predložili, za nekih pet eura, što je smiješno ako imamo polaznu osnovu minimalne cijene rada od 50 eura. Sam predsjednik Saveza samostalnih sindikata Crne Gore je rekao da sindikat jeste čuvar socijalnog mira u Crnoj Gori, s tim što je on to predstavio kao kvalitet u smislu održavanja samog mira u Crnoj Gori. U suštini, sindikat se nije nikada otvoreno i snažno konfrotirao politikama koje evidentno utiču na narušavanje prava rada.”
Miodrag Pajović, potpredsjednik crnogorskog sindikata, smatra da je radnička asocijacija napravila niz propusta zbog kojih je više preduzeća, među kojima su neka od najvećih, došlo u bezizlaznu situaciju. Sindikat se veoma loše snašao u procesu vlasničke transformacije, rekao je Pajović.
“Desilo se da se u samom početku sindikat vrlo loše snašao. Ne mislim da se to dogodilo zbog pasivnosti sindikate. Mislim da je više nesnalaženjem i neznanjem pustio da se velika preduzeća vrlo loše snađu. Sada su ti ljudi na ulici i da oni nemaju radno pravni status.”
U mreži za afirmaciju nevladinog sektora smatraju da rad crnogorskog sindikata karakteriše izrazita netransparentnost, a da se članovi rukovodstva, zbog članstva u upravnim odborima sindikalnih preduzeća, nalaze u poziciji konflikata interesa. Sindikat je, kaže Dejan Milovac, osnovao brojna preduzeća koja imaju monopol u snadbijevanju i pružanju usluga toj organizaciji i koja, po tom osnovu, ostvaruju značajne prihode. Njima rukovodi svega pet najviših funkcionera.
“Predsjednik sindikata, Danilo Popović, se nalazi u čak sedam upravnih odbora. Radivoje Đukanović, potpredsjednik sindikata, se nalazi u četiri. Drugi potpredsjednik, Miodrag Pajović, se nalazi takođe u četiri. Bulatović, koji je treći potpredsjednik sindikata, se nalazi u dve. Bivši načelnik Budimir, sekretar, se nalazi u jednom.”
Miodrag Pajović, potpredsjednik sindikata, kaže da će sindikat pokušati javno identifikovati sve koji su u konfliktu interesa. Radnička asocijacija nastoji da njeni funkcioneri budu članovi upravnih odbora samo onih preduzeća u čijoj vlasničkoj struktruri participira i sam sindikat.
“Član sam odbora ali tamo gdje participira sindikat, a to znači da on ima većinsko vlasništvo. To je sasvim normalna stvar. I učešće Popovića je vezano samo za preduzeća koja pripadaju sindikatu. Njegovo imenovanje je od strane sindikata. Mislim da onamo gdje postoje čisti računi, gdje su vlasnici poznati, ne bi trebalo praviti problem, ali onamo gdje dolaze ljudi koji nisu direktno vezani za ta preduzeća na neki način dolazi do konflikta interesa.”
Unija poslodavaca se kao zastupnik društvenog sloja koji je po interesima pozicioniran nasuprot radnicima trenutno nalazi u specifičnom položaju. Prema najnovijem prijedlogu izmjena i dopuna Zakona o radu, a shodno međunarodnim standardima, Unija poslodavaca treba da preuzme ulogu trećeg partnera u socijalnom dijalogu umjesto Privredne komore koju diskvalifikuje obavezno članstvo privrednih subjekata. Sindikat za sada osporava legimitet Unije zahtijevajući od nje da dokaže da predstavlja najmanje polovinu privrednih subjekata. U Uniji tvrde da ispunjavaju sve međunarodne standarde, ali iskazuju nastojanje za održavanjem smirenih tonova u javnoj komunikaciji sa sindikatom. Ivan Mitrović, predsjednik Unije, smatra da i pored suprotstavljenih interesa sindikat i poslodavci treba da postignu neku vrstu konsenzusa i kaže da je trenutno najvažnije obezbijediti otvaranje novijih radnih mjesta što je ambijent za uspješan razvoj crnogorske privrede. Mitrović je komentarisao ocjene dijela javnosti o navodnom nastojanju sindikata da umjesto o radničkim, više vode računa o interesima vlade.
“To može tako da izgleda. Mi to tako ne doživljavamo. To može tako da izgleda zbog toga što se sindikat bori za neke minimalne zarade, a te minimalne zarade su ispod praga egzistencije. Sindikat razmišlja o tome šta se može uraditi i da li je realno tražiti neke izmjene stavova Vlade i države. Tražimo od Sindikata da se bori za radnike koji rade, a ne da gasi socijalne požare.”
* * * * *
Sindikalni pokret ne pokazuje nesnalaženje i konfuziju samo u postkomunističkim zemljama, nego i u razvijenom zapadnom svetu.
Naš gost, Jozef Niemiec, sekretar Evropske konfederacije sindikata, kaže da se na Starom kontinentu, osim Skandinavskih zemalja i Belgije, pokret suočava sa teškoćama koje su pre svega izazvane globalizacijom, odnosno ekonomskim promenama, u kojima je došlo do marginalizovanja industrijskog sektora u korist tercijarnog, sektora usluga.
Niemiec kaže da je usled transformacije i reformi u zemljama Istočne i Centralne Evrope zatvoren veliki broj fabrika, što je takođe doprinelo eroziji sindikalnog organizovanja. Još jedan faktor uticao je na krizu radničkih organizacija u tom delu sveta: u vreme starog režima, radnici su morali da budu i članovi sindikata, a sada to ne moraju. Da li će se organizovati, ili ne, ostavljeno je njihovoj slobodnoj volji.
Postavlja se pitanje, zašto se ne organizuju u situaciji u kojoj su izručeni na milost i nemilost poslodavcima.
“Zato što se nalaze u miljeu koji je neprijateljski raspoložen prema sindikatima”, kaze Jozef Niemiec. Liberalni ekonomisti im govore da sindikalizam ne donosi ništa dobro. S druge strane – poslodavci su često protiv postojanja sindikata u fabrikama. Veoma često je čak opasno da se radnici sindikalno organizuju.
Velike sindikalne centrale često ni same ne pokazuju dovoljno agilnosti i aktivnosti da priđu ljudima i da odagnaju njihove strahove od sindikalnog organizovanja. “Ja sam”, kaže naš sagovornik, “iz poljskog sindikata Solidarnost i veoma dobro znam kako je teško bilo promeniti naš stari sindikalni način rada, shvatiti da mi kao lideri moramo da preuzmemo inicijativu, da zađemo među ljude, pitamo ih zašto nisu organizovani i objasnimo im da je članstvo u sindikatu osnovni preduslov za zaštitu njihovih osnovnih interesa. Dakle, mogu reći, da mi kao sindikati ne činimo dovoljno.”
Evropska konfederacija sindikata podržava akciju regrutovanja ljudi, ali, naravno, na terenu je to mnogo, mnogo teže.
Na opasku da su se sindikati u mnogim postkomunističkim zemljama podelili u dve ili nekoliko centrala, koje se često ponašaju kao rivali, ili čak politički protivnici, što vodi dodatnoj konfuziji zaposlenih, naš sagovornik kaže da je sindikalni pluralizam legitiman i da pruža slobodu izbora, iako često otežava akciju. “Ipak”, dodaje Jozef Niemiec, “takav opis stanja više odgovara situaciji pre pet godina nego aktuelnom trenutku. Sada najveće sindikalne centrale u postkomunističkim zemljama dobro sarađuju jedna sa drugom i članice su Evropske konfederacije sindikata”.
Jozef Niemiec koji je bio u rukovodstvu famoznog poljskog sindikata Solidarnost, objašnjava šta se u njegovoj zemlji na sindikalnom planu dogodilo nakon slavnih dana solidarnosti.
“U Poljskoj je sada u tom smislu gora situacija nego u drugim tranzicionim zemljama, kao što su, recimo, Česka Republika ili Mađarska. Nivo sindikalne organizovanosti ljudi je vrlo nizak – samo petnaest odsto zaposlenih. Ipak, saradnja između tri glavne sindikalne centrale na nacionalnom nivou je sada poboljšana i sve tri su konačno shvatile koliko je važna aktivna politika regrutovanja članstva”.
Niemiec kaže da Evropska sindikalna centrala ima u evidenciji mnoge primere pritisaka i pretnji zaposlenima koji pokušavaju da se sindikalno organizuju. “Najgora situacija je u novo-uspostavljenom privatnom sektoru. U javnom sektoru je mnogo lakše biti sindikalno organizovan. To je situacija koju imate u gotovo svim postkomunističkim zemljama. To sindikati moraju imati na umu i preduzeti aktivniju politiku regrutovanja. U Poljskoj su neki uspesi već zabeleženi. Tamošnji sindikati, naročito Solidarnost, uspeli su da sindikalno organizuju zaposlene u hipermarketima. Na početku su poslodavci bili protiv te akcije, ali sada je situacija radikalno drugačija jer je većina zaposlenih u hipermarketima sindikalno organizovana”.
Najuspešniji sindikati, prema mišljenju našeg sagovornika, jesu u zemljama gde su organizacije iz prethodnog režima uspele da se istinski transformišu, a da se previše ne usitne – kao u Českoj Republici ili Slovačkoj. U Poljskoj, gde je sindikalna scena razuđenija, bilo je mnogo teže delovati.
U svetlu činjenice da se na Zapadu polako osipa država blagostanja, da se osvojena radnička prava oduzimaju, nameće se pitanje kakva je budućnost sindikata?
Jozef Niemiec je uprkos svemu optimista. “Tačno je”, kaže, “da sindikati u zemljama kao što su Nemačka i Francuska, gube uticaj i članove, ali uprkos tome njihove akcije imaju dramatične posledice. Francuska je dobar primer za to. Uzmite, s druge strane, nordijske zemlje, u kojima je veoma dobra ekonomska situacija, dobra politika zapošljavanja i odlično sindikalno organizovanje. One pružaju nadu u to da možemo imati istovremeno visoko razvijene, prosperitetne privrede, kombinovane sa dobrom socijalnom politikom i visokim stepenom ostvarivanja prava zaposlenih”.
Naš sagovornik je svestan specifičnih problema Srbije i Crne Gore, s obzirom na teško ratno nasleđe i raspad društvenog tkiva kao njegovu posledicu, ali dodaje da je Evropska konfederacija sindikata prisutna i tamo i da će, kao i u drugim zemljama, pomoći u kreiranju specifičnih projekata i promociji adekvatne sindikalne aktivnosti. Na svoje kolege – lidere sindikata - apeluje da ulože mnogo više napora u međusobnu saradnju.
