„Na području bivše Jugoslavije, razorenom serijom ratova, pogođenom osiromašenjem ljudi i nestankom srednje klase bitno su reducirani i moralni obziri, cela populacija, osim Slovenije koja nije ratovala, postala je rezistentna na smrt a pojavio se i organizovani kriminal kao indikator opšteg stanja stvari. Zločin kao profesija i mafija kao način života postali su sastavni dio svega, što je očekivana, ali šokantna pojava u društvu koje je živelo relativno mirno i bez snažnijih društvenih lomova.“
Ovo je svojevremeno o organizovanom kriminalu na Balkanu napisao jedan od naših današnjih sagovornika – dugogodišnji advokat iz Podgorice, doktor pravnih nauka Svetislav Marinović, autor knjiga o mafiji:
„Tamo gdje postoji uređena pravna država, po nekoj logici stvari i kriminal je reduciran na jednu podnošljivu mjeru. Mafija se kod nas nalazi na jednom stupnju koji je nekad bio recimo u Italiji ili u Americi ,Koza nostra‘ prije recimo osamdeset godina. Mi se nalazimo od prilike u tom stadijumu, s tim što je naša mafija mnogo brutalnija, iz prostog razloga što živimo u jednoj bijednoj sredini, u jednom bijednom vremenu, ljudi su u stanju očajničkog siromaštva i to je jedan dobar društveni, socijalni milje za eskalaciju svake vrste nasilja, posebno organizovanog kriminala koji se internacionalizovao i počeo da se povezuje s drugim kriminalnim kartelima.“
Ogromne količine novca okreću ljudi u skupocenim terenskim automobilima, dobro naoružani i sa dobrim vezama u svim državnim strukturama, pogotovo u policiji.
Kada je zapravo sve počelo – objašnjava Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja iz Beograda:
„Do 1990. godine Jugoslavija je imala klasičan kriminal na sceni i možda začetke, ali vrlo primitivne, organizovanog kriminala. Te početke u tom primitivnom obliku mi beležimo negde oko 1986. godine, pre svega u oblasti privrede, neke privredne afere se mogu tako tretirati. i u području prostitucije. Ali u to vreme beležimo i značajnije angažovanje tadašnje federalne Službe državne bezbednosti, dakle na nivou federacije, u likvidiranju, kako su oni govorili, ,spoljnih neprijatelja socijalizma‘, a zapravo hrvatske ili srpske emigracije, uglavnom te dve, angažujući poznate prestupnike koji su napustili Jugoslaviju i živeli u Zapadnoj Evropi. To je jako važan momenat za formiranje organizovanog kriminala i u Srbiji, ali i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, zato što pokazuje bitan uticaj tajne policije na formiranje organizovanog kriminala.
Početkom devedesetih, kad počinje sukob na području Jugoslavije, tajna policija Srbije poziva ljude koji su ,van zákona‘, a nalaze se u Zapadnoj Evropi, da se vrate i od njih formira parapolicijske, odnosno paravojne jedinice.“
Mario Kavajin, novinar zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, specijalizovan za organizovani kriminál:
„Cijela priča zapravo počinje prije rata, prije 1990. godine, sa glavnim akterima tadašnjeg jugoslavenskog podzemlja u Evropi, odnosno sa tadašnjim jugoslavenskim pripadnicima Legije stranaca. S početkom rata se svi oni vraćaju u ove zemlje, gdje postaju ljudi od povjerenja tadašnjih tajnih službi za posebne zadaće u ratnim operacijama. Ti su ljudi mahom bili zaduženi za najkrvavije ratne zadatke – etničko čišćenje i tome slično.“
A kad je kriminal u pitanju, bili su zaduženi, kao ljudi od posebnog značaja, za uspostavu veza sa inozemstvom, prije svega kada je nabavka oružja u pitanju, onda i kada je u pitanju finansiranje rata na razne nelegalne načine, na primjer krađom auta, raznim švercom i tome slično.
„Bilo je nekoliko postupaka samo kod nas koji su o tome svjedočili, primjerice postupci protiv zapovjednika vojne policije sredinom devedesetih u Splitu, pa nadalje.“
Marko Nicović, advokat iz Beograda, bivši policajac:
„Tada su kriminalci izračunali da im je mnogo bolje da sarađuju sa Državnom bezbednošću nego sa kriminalističkom policijom, svi su pretrčali iz kriminalističke policije u Državnu bezbednost i u tom momentu se raspao kompletan bezbednosni sistem na jugoistoku Evrope, a posebno u bivšim jugoslovenskim republikama.“
Mirsad Abazović, doktor sociologije, predavač Nacionalne bezbednosti na Fakultetu kriminalističkih nauka u Sarajevu i Teorije i sistema bezbednosti na sarajevskom Fakultetu političkih nauka, ukazuje na to šta je zapravo jedna od bitnih razlika između običnog i organizovanog kriminala:
„Ne može se govoriti o organizovanom kriminalu ukoliko kriminalne grupe nisu funkcionalno povezane sa pojedincima u organima vlasti. U suprotnom je u pitanju običan kriminal.“
Bivši potpredsednik Vlade Srbije, Žarko Korać, bio je na čelu komisije koja je ispitivala propuste u obezbeđenju ubijenog premijera Zorana Đinđića. On kaže da je tom prilikom komisija na osnovu velikog broja pregledanih dokumenata i razgovora sa mnogim svedocima stekla značajan uvid u način funkcionisanja podzemlja na području bivše Jugoslavije:
„U radu naše komisije nije bilo primarno da ispituje tu vrstu veza koje postoje među kriminalcima. Ali nakon rekonstrukcije okolnosti koje su dovele do propusta – nešto jeste u izveštaju, nešto nije, jer izveštaj je sažet – bilo je potpuno jasno da u Srbiji imamo, što je nasleđeno iz vremema Slobodana Miloševića, a to je inače karakteristično i za druge zemlje, pre svega i za Hrvatsku, ali i u vrlo velikoj meri i BiH, jednu spregu policije, državnih struktura i kriminalaca. Ta sprega je toliko čvrsta da povremeno bukvalno ne znate ko je kriminalac, ko je državni službenik. Imate kriminalce koji imaju policijske legitimacije, koji se tretiraju kao osobe od najvećeg političkog značaja, a koji učestvuju u političkim ubistvima, ali i u švercu, u trgovini oružjem, u trgovini drogom. I imate istovremeno ljude iz državnih struktura, vrlo često iz policije, koji se bave poslovima klasičnog kriminala – reketiranjem, švercom i tako dalje.
Moram da kažem da je slika koja se stekne kada to čovek izbliza pogleda zastrašujuća. Vaši slušaoci to znaju iz filmova, sećaju se vremena prohibicije u Americi kada je tamo bilo nešto slično, ali teško da u modernoj Evropi možete videti nešto što čak i liči na to, dakle da zaista nemá granice između kriminalaca, državnih službenika i jednog broja policajaca.“
Specifičnost područja nekadašnje Jugoslavije je i ta da su kriminalci uspešno sarađivali i u ratu, uprkos tome što su bili na različitim stranama.
Marko Kavajin:
„Na primjer u Stocu je tijekom cijelog rata praktički funkcionirala tržnica na kojoj su se prilično slobodno razmjenjivali odnosno prodavali ukradeni auti, droga, švercane cigarete i tome slično. A s hrvatske strane je tu robu dovozila vojna policija, HVO-a ili HV-a. Osim tih jasnih primjera, bilo je i mnogo drugih priča.“
Žarko Korać:
„Vrlo dobro se sećam da je u jednoj izjavi ovaj osuđeni danas u Hagu, čuveni Tuta, neka vrsta kralja kriminala i ne znam sve čega u toj Zapadnoj Hercegovini, vrlo pohvalno govorio o Željku Ražnatoviću - Arkanu. Tako da imate ta tri elementa – ili su bili u Legiji ili su sarađivali u pljačkama ili je ono što ih je povezivalo, a što oni brižljivo kriju, bila saradnja u okviru bivše savezne Udbe, gdje su bili egzekutori.“
A važili su za nekakve patriote.
„Što se tiče te prevare da su oni ustvari bili patriote, znate, narodi na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno hajde da se sad zadržim na Srbiji za koju ja imam odgovornost, moralnu i pre svega političku, jer sam njen građanin i pripadnik tog naroda, progutao je i mnoge druge stvari, patriotske laži s tragičnim posljedicama, a kako ne bi mogao da proguta jednu ovakvu priču. Pogledajte otpore, u Srbiji se čak i danas razgovara o autentičnosti zločina i masakra u Srebrenici. Na žalost se pokazalo da javnost, uz odgovarajuću pripremu, može sve da proguta.“
Norbert Mapes Nidik (Mappes Niediek), austrijski novinar i publicista, autor knjige „Balkanska mafija“, više od decenije istražuje kriminal na području bivše Jugoslavije:
„To je tako dobro uvezana mreža koja je funkcionirala i za vrijeme najkrvavijih ratova. Još uvijek se sjećam kako sam tokom rata u BiH došao na Pale, a tamo usred mjesta stoji cisterna iz Kiseljaka sa hrvatskim registarskim tablicama. Tako je bilo tokom cijelog rata, od šverca oružjem pa nadalje. Tradicija se nastavila i nakon završetka sukoba, s tim što je svako štitio svoje najgore nacionaliste i ratne zločince. Logika je bila jednostavna – na taj način postižemo nestabilnost države, a onda smo mi vlast.“
Bivši ministar unutrašnjih poslova Federacije BiH, Avdo Hebib, kaže Radiju Slobodna Evropa da je, mada na prvi pogled apsurdno, danas u BiH više organizovanog kriminala nego neposredno nakon rata, 1996. godine, kada je on bio na toj dužnosti:
„Vjerovatno je jedan od uzroka takvog stanja, po mom mišljenju, prilično razbijen sistem sigurnosti BiH. Zna se da u svakoj zemlji sistem sigurnosti mora biti jedinstven, sa svim elementima sigurnosti, međutim kod nas je sada došlo do jednog rastroja, došlo je do toga da imamo deset kantonalnih ministarstava unutrašnjih poslova samo u Federaciji BiH. Onda je Centrom službe bezbijednosti u Republici Srpskoj također na jedan način razbijen sistem sigurnosti u BiH. Po mom mišljenju su to veliki razlozi za ovako dosta složenu i problematičnu situaciju u BiH.“
Mirsad Abazović ukazuje na još neke specifičnosti BiH:
„BiH nije samo tranzitno područje za sve vrste kriminala i kriminalaca, nego je, na žalost, već i stacionarna destinacija. To se svakako odnosi i na trgovinu drogom i na trgovinu ženama i na ilegalne migracije i na sve druge oblike kriminala, pa i onog najsloženijeg. Takvo stanje postoji iz razloga što BiH kao država još uvijek nije funkcionalna, odnosno potpuno je disfunkcionalna.“
Direktor Policijske uprave Federacije BiH Zlatan Miletić:
„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja nema nacionalnu strategiju za borbu u toj oblasti. Jedini u Evropi nemamo zakon kada je u pitanju trgovina drogama.“
Novinar Radija Slobodna Evropa Erduan Katana je razgovarao u Banja Luci sa jednom osobom s „one strane zakona“:
„Bavio sam se pomalo svačim – oružjem, drogom, malo prostitucijom, obično kriminalom.“
Kakva je saradnja preko granica?
„Super. Nije bitno je li neko Turčin, Rus, Iračanin, Šiptar, Albanac... To je nebitno, to se ne gleda. Kad sam bio u zatvoru, prije bombardovanja Srbije, dosta Šiptara je bilo sa mnom. Oni isto sarađuju, ne gledaju na naciju, je li neko Srbin, je li iz Beograda, družili smo se skupa i sklapali biznise. Super smo se razumeli u vezi posla, niko nije gledao ko je Srbin, ovaj ili onaj.“
Kosovski kriminalci sa kolegama po struci iz država regije sarađuju, kaže portparol Kosovske policijske službe Refki Morina, i to posebno u krijumčarenju ljudi i narkotika:
„Izvršioci ovih kriminalnih dela sarađuju. Vrše razne oblike kriminalnih dela, potpomažu se i sarađuju međusobno i čine sve da se njihov ,biznis‘ sačuva, ojača i time se poveća i njihovo bogatstvo. Tu nema političkih pogleda, tu se jednostavno radi o izvršiocima kriminalnih dela koji se kreću iz jedne u drugu zemlju. Na celom balkanskom, ali i širem prostoru izvršavaju krivična dela i odlično sarađuju.“
I dok kriminalci u poslu ne znaju za granice i nacije, dotle policije, ne samo da ne sarađuju uspešno, već i jedna drugoj podmeću noge kažu bivši policajci Marko Nicović i Avdo Hebib kao i Mirsad Abazović:
„Policije u tom smislu, ne samo da ne sarađuju, nego često zlurado jedni drugima uskraćuju informacije, uključujući one što su važne za otkrivanje organizovanog kriminala na prostorima tih država. Recimo, primera radi, bivše jugoslovenske republike, koje bi trebale, odnosno po sili nekog interesa i geografskoj koncentraciji su prinuđene da sarađuju, one čak jedne drugima uskraćuju informacije zbog toga da bi prikazale da je ta druga bivša jugoslovenska republika više uključena u kriminal.
Na taj način pokušavaju da steknu neke političke poene, kao – kod komšije je vrlo loše, a kod mene je sve solidno i kvalitetno što se tiče borbe protiv kriminala. Dakle, samo čine medveđu uslugu sami sebi, a ustvari maksimalan benefit imaju mafije, kako na svom, tako i na prostorima susednih država.“
„Uzrok tome je nesigurnost organa sigurnosti u našim državama. Kad kod mene danas u BiH nijedan moj, ni viši, ni manji, čimbenik ili službenik u resoru ne može i ne smije da poduzme one mjere koje bi morao da podzume na unutarnjem planu, o vanjskom da ne govorim, jer mu često odmah dođe u pitanje njegova služba.“
„Mislim da nema iskrenosti. Mislim da nema dovoljno iskrene saradnje, ima naravno deklarativnih izjava oko toga. Ne ponašamo se kao subjekti koji se bore protiv kriminalaca, protiv subjekata koji su s one strane interesa građana. Radi se o tome da se želi zadržati vlastita pozicija, bez obzira šta će se dešavati u neposrednom susjedstvu. A kriminal ne poznaje granice, ne poznaje usko interesno povezivanje. U tom kontekstu možemo posmatrati i policiju. Ne policiju kao instituciju na nivou teorije, nego praktično ponašanje dobrog dijela pojedinaca u toj instituciji koji u svom radu praktično odgovaraju nosiocima ovih uskogrudih interesa, bilo da se radi o političkim ili nekim drugim interesima, a ne odgovaraju ustvari građanima čiji bi oni trebali biti servis i kojima bi trebali biti na usluzi.“
Kako se moguće uopšte obračunati sa organizovanim kriminalom? Dobrivoje Radovanovi:
„U demokratskim državama je mafija nezavisna od politike. Problem države Srbije, pa verovatno i drugih država na području bivše Jugoslavije, jeste gonjenje mafije koja pripada drugoj političkoj partiji, a ne gonjenje one koja pripada vlastitoj političkoj partiji.
I to je cela pamet da se to reši na ovom području.“
Norbert Mapes Nidik:
„Snaga države na Balkanu je vrlo upitna. Ona je nemoćna zato što je s jedne strane i sama povezana sa organiziranim kriminalom, a s druge strane u očima svojih građana ima malo toga što bi mogla da ponudi. Takve države teško mogu pobijediti organizirani kriminal.“
Mirsad Abazović:
„Dok god imamo ovako disfunkcionalnu organizaciju države, pa i država u cijeloj regiji, opet s aspekta zatvorenosti i svih drugih elemenata koji nisu u skladu sa modalitetom u savremenom svijetu, policija faktički sama za sebe i sama po sebi ne može učiniti ništa više nego što sada čini. Ali da ne bi bilo sve do kraja na nivou jedne teške kritike, policija u onoj mjeri u kojoj nešto uspijeva treba da dobije sva priznanja.“
Marko Kavatin:
„Mislim da je Haško tužiteljstvo zapravo jedina institucija koja predstavlja ozbiljnu prijetnju tim ljudima i mislim da je prijetnja koja stiže iz Haga zapravo jedan od elemenata koji dodatno ujedinjuje šefove podzemlja na ovim prostorima, dakle strah od Haga. U tom smislu mislim da je suradnja sa Haškim sudom – premda ta teza prelazi same okvire djelovanja Haškog suda – i zbog toga ključna u svim zemljama ove regije, jer one same još dugo neće imati dovoljno snažne organe vlasti koji bi se mogli sami obračunati sa organiziranim kriminalom, ako ništa drugo, onda zbog visokog stupnja korupcije koji je transparentan u svim zemljama regije.“
Svetislav Marinović:
„Država bi se bar nominalno morala obračunati sa organizovanim kriminalom, bez obzira na njen status. Istina, taj sadašnji nedefinisani status Srbije i Crne Gore jednostavno pogoduje kriminalu, pogoduje svakoj vrsti nepodopština. Radi se o nekoj vrsti pravne nesigurnosti, ljudi očekuju ili da će živjeti odvojeno ili zajedno i tako dalje.
Dakle, suština toga je, ne nepostojanje pravne regulative, regulativa postoji, već neprimjenjiv zakon.“
Marko Nicović:
„Treba sukobiti kriminalističku policiju sa tajnom službom, obaveštajnom službom ili Državnom bezbednosti, već kako se zove u kojoj zemlji. Jer je praksa u svetu, to znamo, svakog dana se recimo u Americi profesionalno tuku FBI i CIA, ili u Nemačkoj Bundes Kriminal Amt. i BND, ili u Engleskoj ,Skotland jard‘ (Scotland Yard) i MI6. Od toga ustvari najveću korist imaju država i njeni građani, jer se službe dokazuju, a jedna od druge zazire da ne bude uhvaćena u protivzakonitim aktivnostima.“
Ovo je svojevremeno o organizovanom kriminalu na Balkanu napisao jedan od naših današnjih sagovornika – dugogodišnji advokat iz Podgorice, doktor pravnih nauka Svetislav Marinović, autor knjiga o mafiji:
„Tamo gdje postoji uređena pravna država, po nekoj logici stvari i kriminal je reduciran na jednu podnošljivu mjeru. Mafija se kod nas nalazi na jednom stupnju koji je nekad bio recimo u Italiji ili u Americi ,Koza nostra‘ prije recimo osamdeset godina. Mi se nalazimo od prilike u tom stadijumu, s tim što je naša mafija mnogo brutalnija, iz prostog razloga što živimo u jednoj bijednoj sredini, u jednom bijednom vremenu, ljudi su u stanju očajničkog siromaštva i to je jedan dobar društveni, socijalni milje za eskalaciju svake vrste nasilja, posebno organizovanog kriminala koji se internacionalizovao i počeo da se povezuje s drugim kriminalnim kartelima.“
Ogromne količine novca okreću ljudi u skupocenim terenskim automobilima, dobro naoružani i sa dobrim vezama u svim državnim strukturama, pogotovo u policiji.
Kada je zapravo sve počelo – objašnjava Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja iz Beograda:
„Do 1990. godine Jugoslavija je imala klasičan kriminal na sceni i možda začetke, ali vrlo primitivne, organizovanog kriminala. Te početke u tom primitivnom obliku mi beležimo negde oko 1986. godine, pre svega u oblasti privrede, neke privredne afere se mogu tako tretirati. i u području prostitucije. Ali u to vreme beležimo i značajnije angažovanje tadašnje federalne Službe državne bezbednosti, dakle na nivou federacije, u likvidiranju, kako su oni govorili, ,spoljnih neprijatelja socijalizma‘, a zapravo hrvatske ili srpske emigracije, uglavnom te dve, angažujući poznate prestupnike koji su napustili Jugoslaviju i živeli u Zapadnoj Evropi. To je jako važan momenat za formiranje organizovanog kriminala i u Srbiji, ali i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, zato što pokazuje bitan uticaj tajne policije na formiranje organizovanog kriminala.
Početkom devedesetih, kad počinje sukob na području Jugoslavije, tajna policija Srbije poziva ljude koji su ,van zákona‘, a nalaze se u Zapadnoj Evropi, da se vrate i od njih formira parapolicijske, odnosno paravojne jedinice.“
Mario Kavajin, novinar zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, specijalizovan za organizovani kriminál:
„Cijela priča zapravo počinje prije rata, prije 1990. godine, sa glavnim akterima tadašnjeg jugoslavenskog podzemlja u Evropi, odnosno sa tadašnjim jugoslavenskim pripadnicima Legije stranaca. S početkom rata se svi oni vraćaju u ove zemlje, gdje postaju ljudi od povjerenja tadašnjih tajnih službi za posebne zadaće u ratnim operacijama. Ti su ljudi mahom bili zaduženi za najkrvavije ratne zadatke – etničko čišćenje i tome slično.“
A kad je kriminal u pitanju, bili su zaduženi, kao ljudi od posebnog značaja, za uspostavu veza sa inozemstvom, prije svega kada je nabavka oružja u pitanju, onda i kada je u pitanju finansiranje rata na razne nelegalne načine, na primjer krađom auta, raznim švercom i tome slično.
„Bilo je nekoliko postupaka samo kod nas koji su o tome svjedočili, primjerice postupci protiv zapovjednika vojne policije sredinom devedesetih u Splitu, pa nadalje.“
Marko Nicović, advokat iz Beograda, bivši policajac:
„Tada su kriminalci izračunali da im je mnogo bolje da sarađuju sa Državnom bezbednošću nego sa kriminalističkom policijom, svi su pretrčali iz kriminalističke policije u Državnu bezbednost i u tom momentu se raspao kompletan bezbednosni sistem na jugoistoku Evrope, a posebno u bivšim jugoslovenskim republikama.“
Mirsad Abazović, doktor sociologije, predavač Nacionalne bezbednosti na Fakultetu kriminalističkih nauka u Sarajevu i Teorije i sistema bezbednosti na sarajevskom Fakultetu političkih nauka, ukazuje na to šta je zapravo jedna od bitnih razlika između običnog i organizovanog kriminala:
„Ne može se govoriti o organizovanom kriminalu ukoliko kriminalne grupe nisu funkcionalno povezane sa pojedincima u organima vlasti. U suprotnom je u pitanju običan kriminal.“
Bivši potpredsednik Vlade Srbije, Žarko Korać, bio je na čelu komisije koja je ispitivala propuste u obezbeđenju ubijenog premijera Zorana Đinđića. On kaže da je tom prilikom komisija na osnovu velikog broja pregledanih dokumenata i razgovora sa mnogim svedocima stekla značajan uvid u način funkcionisanja podzemlja na području bivše Jugoslavije:
„U radu naše komisije nije bilo primarno da ispituje tu vrstu veza koje postoje među kriminalcima. Ali nakon rekonstrukcije okolnosti koje su dovele do propusta – nešto jeste u izveštaju, nešto nije, jer izveštaj je sažet – bilo je potpuno jasno da u Srbiji imamo, što je nasleđeno iz vremema Slobodana Miloševića, a to je inače karakteristično i za druge zemlje, pre svega i za Hrvatsku, ali i u vrlo velikoj meri i BiH, jednu spregu policije, državnih struktura i kriminalaca. Ta sprega je toliko čvrsta da povremeno bukvalno ne znate ko je kriminalac, ko je državni službenik. Imate kriminalce koji imaju policijske legitimacije, koji se tretiraju kao osobe od najvećeg političkog značaja, a koji učestvuju u političkim ubistvima, ali i u švercu, u trgovini oružjem, u trgovini drogom. I imate istovremeno ljude iz državnih struktura, vrlo često iz policije, koji se bave poslovima klasičnog kriminala – reketiranjem, švercom i tako dalje.
Moram da kažem da je slika koja se stekne kada to čovek izbliza pogleda zastrašujuća. Vaši slušaoci to znaju iz filmova, sećaju se vremena prohibicije u Americi kada je tamo bilo nešto slično, ali teško da u modernoj Evropi možete videti nešto što čak i liči na to, dakle da zaista nemá granice između kriminalaca, državnih službenika i jednog broja policajaca.“
Specifičnost područja nekadašnje Jugoslavije je i ta da su kriminalci uspešno sarađivali i u ratu, uprkos tome što su bili na različitim stranama.
Marko Kavajin:
„Na primjer u Stocu je tijekom cijelog rata praktički funkcionirala tržnica na kojoj su se prilično slobodno razmjenjivali odnosno prodavali ukradeni auti, droga, švercane cigarete i tome slično. A s hrvatske strane je tu robu dovozila vojna policija, HVO-a ili HV-a. Osim tih jasnih primjera, bilo je i mnogo drugih priča.“
Žarko Korać:
„Vrlo dobro se sećam da je u jednoj izjavi ovaj osuđeni danas u Hagu, čuveni Tuta, neka vrsta kralja kriminala i ne znam sve čega u toj Zapadnoj Hercegovini, vrlo pohvalno govorio o Željku Ražnatoviću - Arkanu. Tako da imate ta tri elementa – ili su bili u Legiji ili su sarađivali u pljačkama ili je ono što ih je povezivalo, a što oni brižljivo kriju, bila saradnja u okviru bivše savezne Udbe, gdje su bili egzekutori.“
A važili su za nekakve patriote.
„Što se tiče te prevare da su oni ustvari bili patriote, znate, narodi na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno hajde da se sad zadržim na Srbiji za koju ja imam odgovornost, moralnu i pre svega političku, jer sam njen građanin i pripadnik tog naroda, progutao je i mnoge druge stvari, patriotske laži s tragičnim posljedicama, a kako ne bi mogao da proguta jednu ovakvu priču. Pogledajte otpore, u Srbiji se čak i danas razgovara o autentičnosti zločina i masakra u Srebrenici. Na žalost se pokazalo da javnost, uz odgovarajuću pripremu, može sve da proguta.“
Norbert Mapes Nidik (Mappes Niediek), austrijski novinar i publicista, autor knjige „Balkanska mafija“, više od decenije istražuje kriminal na području bivše Jugoslavije:
„To je tako dobro uvezana mreža koja je funkcionirala i za vrijeme najkrvavijih ratova. Još uvijek se sjećam kako sam tokom rata u BiH došao na Pale, a tamo usred mjesta stoji cisterna iz Kiseljaka sa hrvatskim registarskim tablicama. Tako je bilo tokom cijelog rata, od šverca oružjem pa nadalje. Tradicija se nastavila i nakon završetka sukoba, s tim što je svako štitio svoje najgore nacionaliste i ratne zločince. Logika je bila jednostavna – na taj način postižemo nestabilnost države, a onda smo mi vlast.“
Bivši ministar unutrašnjih poslova Federacije BiH, Avdo Hebib, kaže Radiju Slobodna Evropa da je, mada na prvi pogled apsurdno, danas u BiH više organizovanog kriminala nego neposredno nakon rata, 1996. godine, kada je on bio na toj dužnosti:
„Vjerovatno je jedan od uzroka takvog stanja, po mom mišljenju, prilično razbijen sistem sigurnosti BiH. Zna se da u svakoj zemlji sistem sigurnosti mora biti jedinstven, sa svim elementima sigurnosti, međutim kod nas je sada došlo do jednog rastroja, došlo je do toga da imamo deset kantonalnih ministarstava unutrašnjih poslova samo u Federaciji BiH. Onda je Centrom službe bezbijednosti u Republici Srpskoj također na jedan način razbijen sistem sigurnosti u BiH. Po mom mišljenju su to veliki razlozi za ovako dosta složenu i problematičnu situaciju u BiH.“
Mirsad Abazović ukazuje na još neke specifičnosti BiH:
„BiH nije samo tranzitno područje za sve vrste kriminala i kriminalaca, nego je, na žalost, već i stacionarna destinacija. To se svakako odnosi i na trgovinu drogom i na trgovinu ženama i na ilegalne migracije i na sve druge oblike kriminala, pa i onog najsloženijeg. Takvo stanje postoji iz razloga što BiH kao država još uvijek nije funkcionalna, odnosno potpuno je disfunkcionalna.“
Direktor Policijske uprave Federacije BiH Zlatan Miletić:
„Mi smo jedina zemlja u Evropi koja nema nacionalnu strategiju za borbu u toj oblasti. Jedini u Evropi nemamo zakon kada je u pitanju trgovina drogama.“
Novinar Radija Slobodna Evropa Erduan Katana je razgovarao u Banja Luci sa jednom osobom s „one strane zakona“:
„Bavio sam se pomalo svačim – oružjem, drogom, malo prostitucijom, obično kriminalom.“
Kakva je saradnja preko granica?
„Super. Nije bitno je li neko Turčin, Rus, Iračanin, Šiptar, Albanac... To je nebitno, to se ne gleda. Kad sam bio u zatvoru, prije bombardovanja Srbije, dosta Šiptara je bilo sa mnom. Oni isto sarađuju, ne gledaju na naciju, je li neko Srbin, je li iz Beograda, družili smo se skupa i sklapali biznise. Super smo se razumeli u vezi posla, niko nije gledao ko je Srbin, ovaj ili onaj.“
Kosovski kriminalci sa kolegama po struci iz država regije sarađuju, kaže portparol Kosovske policijske službe Refki Morina, i to posebno u krijumčarenju ljudi i narkotika:
„Izvršioci ovih kriminalnih dela sarađuju. Vrše razne oblike kriminalnih dela, potpomažu se i sarađuju međusobno i čine sve da se njihov ,biznis‘ sačuva, ojača i time se poveća i njihovo bogatstvo. Tu nema političkih pogleda, tu se jednostavno radi o izvršiocima kriminalnih dela koji se kreću iz jedne u drugu zemlju. Na celom balkanskom, ali i širem prostoru izvršavaju krivična dela i odlično sarađuju.“
I dok kriminalci u poslu ne znaju za granice i nacije, dotle policije, ne samo da ne sarađuju uspešno, već i jedna drugoj podmeću noge kažu bivši policajci Marko Nicović i Avdo Hebib kao i Mirsad Abazović:
„Policije u tom smislu, ne samo da ne sarađuju, nego često zlurado jedni drugima uskraćuju informacije, uključujući one što su važne za otkrivanje organizovanog kriminala na prostorima tih država. Recimo, primera radi, bivše jugoslovenske republike, koje bi trebale, odnosno po sili nekog interesa i geografskoj koncentraciji su prinuđene da sarađuju, one čak jedne drugima uskraćuju informacije zbog toga da bi prikazale da je ta druga bivša jugoslovenska republika više uključena u kriminal.
Na taj način pokušavaju da steknu neke političke poene, kao – kod komšije je vrlo loše, a kod mene je sve solidno i kvalitetno što se tiče borbe protiv kriminala. Dakle, samo čine medveđu uslugu sami sebi, a ustvari maksimalan benefit imaju mafije, kako na svom, tako i na prostorima susednih država.“
„Uzrok tome je nesigurnost organa sigurnosti u našim državama. Kad kod mene danas u BiH nijedan moj, ni viši, ni manji, čimbenik ili službenik u resoru ne može i ne smije da poduzme one mjere koje bi morao da podzume na unutarnjem planu, o vanjskom da ne govorim, jer mu često odmah dođe u pitanje njegova služba.“
„Mislim da nema iskrenosti. Mislim da nema dovoljno iskrene saradnje, ima naravno deklarativnih izjava oko toga. Ne ponašamo se kao subjekti koji se bore protiv kriminalaca, protiv subjekata koji su s one strane interesa građana. Radi se o tome da se želi zadržati vlastita pozicija, bez obzira šta će se dešavati u neposrednom susjedstvu. A kriminal ne poznaje granice, ne poznaje usko interesno povezivanje. U tom kontekstu možemo posmatrati i policiju. Ne policiju kao instituciju na nivou teorije, nego praktično ponašanje dobrog dijela pojedinaca u toj instituciji koji u svom radu praktično odgovaraju nosiocima ovih uskogrudih interesa, bilo da se radi o političkim ili nekim drugim interesima, a ne odgovaraju ustvari građanima čiji bi oni trebali biti servis i kojima bi trebali biti na usluzi.“
Kako se moguće uopšte obračunati sa organizovanim kriminalom? Dobrivoje Radovanovi:
„U demokratskim državama je mafija nezavisna od politike. Problem države Srbije, pa verovatno i drugih država na području bivše Jugoslavije, jeste gonjenje mafije koja pripada drugoj političkoj partiji, a ne gonjenje one koja pripada vlastitoj političkoj partiji.
I to je cela pamet da se to reši na ovom području.“
Norbert Mapes Nidik:
„Snaga države na Balkanu je vrlo upitna. Ona je nemoćna zato što je s jedne strane i sama povezana sa organiziranim kriminalom, a s druge strane u očima svojih građana ima malo toga što bi mogla da ponudi. Takve države teško mogu pobijediti organizirani kriminal.“
Mirsad Abazović:
„Dok god imamo ovako disfunkcionalnu organizaciju države, pa i država u cijeloj regiji, opet s aspekta zatvorenosti i svih drugih elemenata koji nisu u skladu sa modalitetom u savremenom svijetu, policija faktički sama za sebe i sama po sebi ne može učiniti ništa više nego što sada čini. Ali da ne bi bilo sve do kraja na nivou jedne teške kritike, policija u onoj mjeri u kojoj nešto uspijeva treba da dobije sva priznanja.“
Marko Kavatin:
„Mislim da je Haško tužiteljstvo zapravo jedina institucija koja predstavlja ozbiljnu prijetnju tim ljudima i mislim da je prijetnja koja stiže iz Haga zapravo jedan od elemenata koji dodatno ujedinjuje šefove podzemlja na ovim prostorima, dakle strah od Haga. U tom smislu mislim da je suradnja sa Haškim sudom – premda ta teza prelazi same okvire djelovanja Haškog suda – i zbog toga ključna u svim zemljama ove regije, jer one same još dugo neće imati dovoljno snažne organe vlasti koji bi se mogli sami obračunati sa organiziranim kriminalom, ako ništa drugo, onda zbog visokog stupnja korupcije koji je transparentan u svim zemljama regije.“
Svetislav Marinović:
„Država bi se bar nominalno morala obračunati sa organizovanim kriminalom, bez obzira na njen status. Istina, taj sadašnji nedefinisani status Srbije i Crne Gore jednostavno pogoduje kriminalu, pogoduje svakoj vrsti nepodopština. Radi se o nekoj vrsti pravne nesigurnosti, ljudi očekuju ili da će živjeti odvojeno ili zajedno i tako dalje.
Dakle, suština toga je, ne nepostojanje pravne regulative, regulativa postoji, već neprimjenjiv zakon.“
Marko Nicović:
„Treba sukobiti kriminalističku policiju sa tajnom službom, obaveštajnom službom ili Državnom bezbednosti, već kako se zove u kojoj zemlji. Jer je praksa u svetu, to znamo, svakog dana se recimo u Americi profesionalno tuku FBI i CIA, ili u Nemačkoj Bundes Kriminal Amt. i BND, ili u Engleskoj ,Skotland jard‘ (Scotland Yard) i MI6. Od toga ustvari najveću korist imaju država i njeni građani, jer se službe dokazuju, a jedna od druge zazire da ne bude uhvaćena u protivzakonitim aktivnostima.“
