Milan Milutinović se odavno adaptirao na kućni red pritvorske jedinice u Sheveningenu, a Srbija je tek sada uspela da izabere njegovog naslednika na mestu predsednika države. Na zadovoljstvo onih kojima baš i nije do ove vrste kontinuiteta sa ličnostima koje simbolizuju mračne devedesete, većinski izbor Srbije zove se Boris Tadić, što znači da je opasnost bar simboličkog povratka na pretpetooktobarsko vreme otklonjena.
Rezultat prvog izbornog kruga bio je takav da je srbijanskom biračkom telu, ali i političkoj eliti svih profila, ostavio čiste opcije, bez mogućnosti za manipulisanje nijansama i neobavezni retorički egzibicionizam u kojem se uglavnom iscrpljivao samoproglašeni politički centar, okupljen oko Koštuničine vlade. Boris Tadić i Tomislav Nikolić predstavili su se kao otelovljenja dvaju nepomirljivo različitih puteva koje Srbija može da izabere, i tu više nije bilo mesta za samozadovoljno uvežbavanje ekvidistance i sitno profitiranje na strahovima biračke tihe većine, koja po svojoj izgleda novostečenoj opreznoj prirodi – kamo sreće da je bila tako oprezna kada je trebalo uleteti u rat - najradije ne bi ni nazad ni napred, a bogme ne bi ni da stoji u mestu. Plasman prvog demokrate i prvog radikala (u odsustvu Vojvode) u finalni izborni krug naprosto je pomeo u zapećak sve te kalkulantske međuvarijante, i Srbija nije imala druge nego da se nedvosmisleno izjasni kojem kontinentu pripada: Tadić je, hteo-ne hteo, simbolizovao moguću evropsku pripadnost Srbije, dakako onu koja je mnogo više od puke geografsko-istorijske činjenice, dok je za Nikolića teško reći šta je zapravo predstavljao. Možda bi najtačnije bilo zaključiti da je personifikovao sumu svih tranzicionih, pa i kulturoloških strahova, sve one sile inercije slatkog propadanja.
Razlika kojom je Tadić dobio ove izbore uopšte nije zanemarljiva, i predstavlja kakav-takav kapital i garanciju da Srbija ipak ne može nazad. Sa druge strane, broj glasova za Tomislava Nikolića i dalje je veoma visok. S tim će se problemom Srbija i ubuduće teško nositi, i on može još koji put da je opasno zaljulja, mada je nakon sinoćnjih rezultata mnogo manje verovatno da može i da joj nametne svoju volju. Milion i četiri stotine hiljada glasova za Nikolića, nakon svega što je politika koju on predstavlja učinila, pokazuje da Srbija i dalje nije normalna tranziciona zermlja, čak ni po velikodušno sniženim standardima koji važe za ratovima i drugim pošastima istraumatizovane ex-yu države, nego da je u najboljem slučaju krhki rekonvalescent kojeg može da ubije svaka kijavica.
Kako god bilo, jedna potencijalno velika kriza prevaziđena je na optimalno razuman način. Boris Tadić će sada, s mesta jakog, neposredno izabranog predsednika, pokazati poseduje li onakav državnički format kakav je Srbiji neophodan, a kakav se ni ne nazire u sadašnjoj vladajućoj koaliciji. Vlada premijera Vojislava Koštunice, zahvaljujući sasvim nepotrebnom i u svim aspektima diletantskom izbornom angažmanu oko koalicionog kandidata Maršićanina, izgubila je legitimitet da strateški usmerava zemlju. Ona može još samo da obavlja tekuće poslove do nekih novih izbora, a Tadić bi trebao da je kontroliše i pomno da pazi da Vlada u međuvremenu još nešto ne pokvari, kao što je činila u prvim, poletnim mesecima svog mandata, tokom kojih se uglavnom bavila demontiranjem političkog nasleđa Zorana Đinđića. U Srbiji se nešto ipak pomera, i to kretanje ni epigoni haških pitomaca ni predstavnici političke osrednjosti sa lažnog centra više ne mogu da zaustave.
Rezultat prvog izbornog kruga bio je takav da je srbijanskom biračkom telu, ali i političkoj eliti svih profila, ostavio čiste opcije, bez mogućnosti za manipulisanje nijansama i neobavezni retorički egzibicionizam u kojem se uglavnom iscrpljivao samoproglašeni politički centar, okupljen oko Koštuničine vlade. Boris Tadić i Tomislav Nikolić predstavili su se kao otelovljenja dvaju nepomirljivo različitih puteva koje Srbija može da izabere, i tu više nije bilo mesta za samozadovoljno uvežbavanje ekvidistance i sitno profitiranje na strahovima biračke tihe većine, koja po svojoj izgleda novostečenoj opreznoj prirodi – kamo sreće da je bila tako oprezna kada je trebalo uleteti u rat - najradije ne bi ni nazad ni napred, a bogme ne bi ni da stoji u mestu. Plasman prvog demokrate i prvog radikala (u odsustvu Vojvode) u finalni izborni krug naprosto je pomeo u zapećak sve te kalkulantske međuvarijante, i Srbija nije imala druge nego da se nedvosmisleno izjasni kojem kontinentu pripada: Tadić je, hteo-ne hteo, simbolizovao moguću evropsku pripadnost Srbije, dakako onu koja je mnogo više od puke geografsko-istorijske činjenice, dok je za Nikolića teško reći šta je zapravo predstavljao. Možda bi najtačnije bilo zaključiti da je personifikovao sumu svih tranzicionih, pa i kulturoloških strahova, sve one sile inercije slatkog propadanja.
Razlika kojom je Tadić dobio ove izbore uopšte nije zanemarljiva, i predstavlja kakav-takav kapital i garanciju da Srbija ipak ne može nazad. Sa druge strane, broj glasova za Tomislava Nikolića i dalje je veoma visok. S tim će se problemom Srbija i ubuduće teško nositi, i on može još koji put da je opasno zaljulja, mada je nakon sinoćnjih rezultata mnogo manje verovatno da može i da joj nametne svoju volju. Milion i četiri stotine hiljada glasova za Nikolića, nakon svega što je politika koju on predstavlja učinila, pokazuje da Srbija i dalje nije normalna tranziciona zermlja, čak ni po velikodušno sniženim standardima koji važe za ratovima i drugim pošastima istraumatizovane ex-yu države, nego da je u najboljem slučaju krhki rekonvalescent kojeg može da ubije svaka kijavica.
Kako god bilo, jedna potencijalno velika kriza prevaziđena je na optimalno razuman način. Boris Tadić će sada, s mesta jakog, neposredno izabranog predsednika, pokazati poseduje li onakav državnički format kakav je Srbiji neophodan, a kakav se ni ne nazire u sadašnjoj vladajućoj koaliciji. Vlada premijera Vojislava Koštunice, zahvaljujući sasvim nepotrebnom i u svim aspektima diletantskom izbornom angažmanu oko koalicionog kandidata Maršićanina, izgubila je legitimitet da strateški usmerava zemlju. Ona može još samo da obavlja tekuće poslove do nekih novih izbora, a Tadić bi trebao da je kontroliše i pomno da pazi da Vlada u međuvremenu još nešto ne pokvari, kao što je činila u prvim, poletnim mesecima svog mandata, tokom kojih se uglavnom bavila demontiranjem političkog nasleđa Zorana Đinđića. U Srbiji se nešto ipak pomera, i to kretanje ni epigoni haških pitomaca ni predstavnici političke osrednjosti sa lažnog centra više ne mogu da zaustave.
