Dostupni linkovi

Nezadovoljstvo i podele unutar NLB lige


NLB Liga ABA - logo

Pojedini srpski klubovi su nezadovoljni funkcionisanjem regionalne košarkaške NLB lige, pa čak najavljuju i mogućnost izlaska iz lige. Šta je razlog tome i kakva je budućnost Jadranske lige?

Jedino regionalno sportsko takmičenje, košarkaška NLB liga poznatija i prihvaćena pod imenom Jadranska liga, ovih dana ponovo je u žiži interesovanja. Razlog je nezadovoljstvo pojedinih klubova iz Srbije raznim aspektima funkcionisanja ovog takmičenja. U tom kontekstu pominje se ozbiljno preispitivanje učešća srpskih klubova, koji su ujedno i najbrojniji sa pet predstavnika, a funkcioneri nekih klubova, poput dvostrukog osvajača Jadranske lige FMP Železnika, najavljuju spremnost i da istupe iz ovog takmičenja. Da li su primedbe srpskih klubova realno utemeljene i kakva je perspektiva ovog takmičenja čiji značaj nadilazi sportske okvire?

Skrojena po modelu nekadašnje košarkaške lige SFRJ, tadašnjeg najjačeg nacionalnog šampionata u Evropi, Jadranska liga zamišljena je tako da ispuni nekoliko ciljeva, koliko sportskih toliko i onih koji su se ticali premošćivanja jaza nastalog među klubovima, pa i državama nakon raspada bivše Jugoslavije. U sportskom smislu, nestanak nekadašnje države označio je ozbiljno razvodnjavanje sportskog kvaliteta u svakoj od novonastalih država, pa nekada, kako se to govorilo, najbolji izvozni proizvod bivše Jugoslavije – košarka – više nije bila konkurenta roba u odnosu na enormno narasle budžete klubova EU, koji su sebi mogli da obezbede neviđenu koncentraciju kvaliteta. S druge strane, čini se, ništa manji motiv nije bio ni političke prirode, imajući u vidu poprilično narasle tenzije između klubova bivših jugoslovenskih republika, koji su se sada kao predstavnici svojih država sretali u evropskim takmičenjima. Istovremeno, od trenutka njenog nastajanja 2001. godine, Jadranska liga, otvoreno govoreći, bila je – pre svega u Srbiji – neželjeno čedo i predmet čestih polemika i najrazličitijih komentara. Argumentacija koja se koristila kretala se od čisto sportskih, pa do nacionalnih motiva. U međuvremenu, liga je neke od svojih ciljeva u potpunosti ispunila, ali je latentno nezadovoljstvo kod klubova iz Srbije sve vreme bilo prisutno.

Nedavne izjave prvog čoveka beogradskog FMP Železnika Nebojše Čovića, doskora jednog najžešćih zagovornika ovog takmičenja, da je klub spreman da istupi iz takmičenja, nezadovoljan, kako je naveo, načinom na koji se rukovodi ligom, podelom akcija unutar firme koja rukovodi ligom i zaostalim dugovanjima klubovima, iznova je uzburkala javnost u Srbiji. Do te mere da su se u polemiku o učešću srpskih klubova u regionalnom takmičenju uključili i vodeći ljudi Košarkaškog saveza Srbije koji smatraju da odnose sa Jadranskom ligom u najmanju ruku treba preispitati. Ima li stvarnog razloga za nezadovoljstvo srpskih klubova i još važnije, kakva je perspektiva jedinog regionalnog sportskog takmičenja u slučaju istupanja srpskih klubova, tema je naše rubrike Kontrapunkt, u kojoj ovog puta govore:

Borislav Stanković, doživotni počasni predsednik Svetske košarkaške organizacije
Generalni direktor Jadranske lige Roman Lisac
Predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Kapičić
Komesar Jadranske lige Josip Bilić

RSE: Stav koji je nedavno otvoreno izneo prvi čovek košarkaškog kluba Železnik Nebojša Čović, navodeći da je dvostruki osvajač Jadranske lige spreman da napusti ovo takmičenje, iskreno govoreći, mnogi u Srbiji dočekali su sa simpatijama, pre svega smatrajući da regionalno košarkaško takmičenje snižava nivo domaće lige i indirektno utiče na katastrofalne rezultate koje poslednjih godina srpska košarka postiže na reprezentativnom nivou. Čini se, da je ipak u svemu zanemaren vansporstki aspekt, a to je regionalna saradnja kroz sport koji je više puta pokazao da lakše zaobilazi prepreke koje postavlja politika. Bilo kako bilo Nebojša Čović nije zadovoljan ni načinom na koji se upravlja ligom, tretmanom koji ima njegov klub i podelom vlasničke strukture unutar same lige. Ovakav stav otvara i pitanje imaju li klubovi iz Srbije suštinskog razloga za nezadovoljstvo, tim pre što su kroz jadransku ligu minulih godina redovno obezbeđivali učešće u prestižnom evropskom ULEB kupu:

Lisac: Ja tu ne vidim problem. Suvlasnici firme su i Zvezda i Partizan. Ne znam tačno u kojem procentu, ali ja tu ne gledam na procent. Ja, recimo, imam procent od tri posto. Osamdeset posto imaju klubovi. Mi još nismo nijednu stvar u ligi primili bez totalnog konsenzusa. Za svih ovih sedam godina nijednom nije došlo do glasanja, niti do preglasavanja. Znači, svako je mogao da iznese svoju ideju, da tu ideju zagovara i da je ugradi. Ta liga izuzetno koristi i srpskoj košarci. Reći ću vam zašto. Jednom je to bila jedna liga u kojoj je participiralo 12 timova sa celog zajedničkog prostora od 20 miliona ljudi. Posle tog našeg nesretnog razdvajanja, nastalo je šest liga, a u svakoj ligi participira 14 timova. A ja vam odgovorno tvrdim da nijedna od tih liga nema toliko veliki potencijal, ni igrački, ni finansijski.

Kapičić: Naš uticaj u toj ligi je jako veliki kada su u pitanju kvalitet i sami takmičari. Međutim, u upravljačkom segmentu mi nemamo apsolutno nikakav uticaj, osim što koliko-toliko participiramo u nekim podelama koje su relativno čudno postavljene. To neko vreme funkcioniše, međutim mislim da je došlo vreme da preispitamo odnos s tom ligom i da konačno, ako smo u stanju, kao klubovi koji participiraju, pa i savez, zajedno pronađemo stav suštinski vredan za opšti interes. Potrebno je da sve te elemente koji nisu na nivou preispitamo i da se svi zajedno opredelimo, pre svega mislim na klubove, u odnosu na tu ligu i tako dalje – da li s njom, da li bez nje, da li nekakva transformacija…

Bilić: Mislim da niko nema nikakvih primjedbi na vođenje lige, pogotovo ne vidim zašto bi imali primjedbi klubovi iz Srbije koji su proteklih godina osvojili najveći broj titula. A da vlasništvo nešto donosi, ne donosi ništa. Nema nikakve podjele, nikakve dobiti. Sve se radi za košarku i u korist košarke.

Borislav Stanković


Stanković:
Mislim da to nije u interesu srpske košarke. Interes srpske košarke je, u prvom redu, da se razvija u svojoj zemlji, u Srbiji i u Vojvodini. A to sada nije slučaj, jer najbolji klubovi najveći deo sezone igraju u Jadranskoj ligi. Ali pošto su se naši klubovi već angažovali, mislim da bi sada bila ishitrena odluka izaći iz lige u toku takmičenja.Međutim, u svakom slučaju je potrebno, pri kraju sezone, zajednički sesti za sto, svi klubovi učesnici lige i Košarkaški savez Srbije, i doneti jednu strategijsku odluku – pronaći gde su interesi srpske košarke i kakvo učešće naših klubova u tom takmičenju može da bude. Lično sam za to da se stavi naglasak na domaće takmičenje, a posle, kad se završi domaće takmičenje, da naši najbolji klubovi eventualno igraju u međunarodnim kupovima i u međunarodnim takmičenjima, kao što je i ovo.

RSE: Ono što čitavoj prici daje pomalo bizaran karakter jeste činjenica da je unutar samih klubova iz Srbije, od kada je Jadranska liga startovala, postojalo neslaganje da li treba nastupati u ovom takmičenju, te još više da vodeći ljudi pojedinih klubova, poput Nebojše Čovića ili stručnjaka poput Dragana Kapičića, koji su tada gorljivo branili učešće u regionalnoj ligi, sada zagovaraju istupanje ili ozbiljno preispitivanje odnosa. Otuda kao logično deluje i pitanje šta se u samo nekoliko godina tako dramatično promenilo u tretmanu srpskih klubova, pa se sada insistira i na radikalnim metodama?

Kapičić:Čitava logika je spočivala u ekonomskom smislu, onda u spajanju prostora koji je nekada mnogo dao evropskoj košarci, pa i zbog političkoj uticaja u smislu da se taj prostor, koji je imao svoje političke probleme, malo približi, da se tu amortizuju neke stvari. Sve to što je postojalo kao vizija značaja tog regiona, bar kako sam ja to prepoznavao, bilo je nešto pozitivno. Sve što je išlo dalje, nije davalo pozitivne rezultate, u smislu gledanosti, u smislu marketinga, u smislu nekih drugih efekata, a nažalost i u pogledu same organizacije i uticaja naših predstavnika preko klubova u samoj organizaciji tog takmičenja. Sve to uz određenu problematiku koja tretira samu organizaciju, kad su u pitanju finansijska sredstva, određena dugovanja i tako dalje. U zadnje vreme i jedan pokušaj da se kroz određeno bodovanje koje bi isforsiralo našeg prvaka koji je najbliži tom sistemu i broju bodova koji su neophodni za jedan duži period ugovora u Euroligi, doveo bi našu ligu i naše druge takmičare, koji bi se pojavili kao osvajači titule, u položaj da oni praktično nemaju ništa od toga. To je možda ono što je kod mene presudilo.

Lisac: Ja mogu da kažem kao prvo da nam je klub Železnik drag. Drugo, sve što je klub Železnik postigao, postigao je u našoj ligi – uzeo je dve titule – i ja ne vidim odakle sad ta priča da nema dobar tretman. Ima puno stvari za koje uopšte ne mogu shvatiti odakle dolaze. Ako nije imao dobar tretman, kako je mogao uzeti dve titule, ne razumem? Ta liga, kako god uzmete, igra se besplatno. Gospodin Čović pominje dugovanja. Jedina stvar koju može kazati je – Lisac, niste mi isplatili celu nagradu iz ove zadnje godine. Jeste, s tim se malo kasni. Ali znate kako je danas raditi u sportu i skupljati novac – nije lako. Međutim, niko ne pominje da je svim tim timovima plaćen smještaj u najboljim hotelima kada gostuju u Ljubljani, Splitu, Bosni ili bilo gde. Ne plaćaju ni euro. A to ipak neko mora da plati. O tome niko ne razmišlja. Da dođu Zvezda, Partizan ili FMP u Ljubljanu, da spava u boljem hotelu i da imaju sve plaćeno, to nisu mali troškovi. Niko ih ništa ne pita, niko ih ne pita koliki su trošak napravili.

RSE: Ono što ostaje kao nepobitna činjenica je da je Jadranska liga smanjila političku napetost između klubova bivše Jugoslavije, čiji su se sporadični susreti u evropskim okvirima pretvarali u ozbiljne incidente. Ni samo regionalno košarkaško takmičenje u početku nije bilo pošteđeno izgreda najčešće na nacionalnoj osnovi, ali je uverenje čelnika lige da do smirivanja mora doći i još više učestalost gostovanja klubova iz bivše Jugoslavije na terenima novostvorenih država, učinila da se danas regionalno takmičenje igra bez ikakvog bezbednosnog rizika i da publika na utakmice gleda pre svega sa sportskog aspekta:

Stanković: Mislim da sport ne može da ima veliki uticaj na te odnose. Može ih donekle da ublaži, neke stvari može da koriguje, može da uspostavi kontakte između zavađenih strana. Ali ta pretenzija da se kroz sport mogu rešiti politički problemi, mislim da je previše velika. Što se tiče organizacije po principu svojevremeno SFRJ, mislim da je to isto tako bilo pretenciozno, pa čak i pogrešno. Jer, mi se moramo pomiriti sa činjenicom da imamo drugu zemlju, da imamo drugo društveno uređenje i da imamo druge potrebe, da se moramo prilagoditi današnjoj situaciji, a ne misliti o tome kako je bilo u prošlosti.

Roman Lisac


Lisac:
Nije više problem da ide Partizan da igra u Split, Zadar, Široki Brijeg ili bilo gdje. Uopšte nema više tenzija. Dolaze tamo i igraju sasvim normalno. Osim nekih strogo navijačkih duela, u granicama verbalnog navijana za svoj tim, nema više ničeg. Kao kad dođe Maribor u Ljubljanu pa ih možda neko izvređa. Nema ničeg više od toga. Nije potrebno pet hiljada policajaca da ih drži razdvojene i tako dalje. Sve se svodi više-manje na košarku, na sport.

Kapičić: Jedan od važnijih motiva kod mene je bio i politički, koliko god da sam ja čovek iz sporta. Ta neka problematika i moj neki pristup čitavom tom vremenu, poratnim događanjima, bio je prilično opterećen jednom tenzijom. A sport kao sport, uvek je jedan od najboljih instrumenata za smanjivanje tih tenzija, za stvaranje neke nove komunikacije i prevazilaženje tih stvari. I kad sam pričao o tome, kad sam smatrao da to treba da postoji, reagovao sam upravo po toj liniji, dakle da se, uz sve drugo, dobije i taj elemenat koji je izuzetno značajan, pa čak možda ne manje od sportskog. Mislim da se tu štošta učinilo jer, kažem, gdje god se pojavi sport, preskače barijere koje postoje. Mislim da je tu prilično učinjeno. Znamo da već duže vremena nema tenzija, tih nacionalnih trvenja i svega ostalog.

Bilić: Treba se izdignuti iznad toga. Mi danas na utakmicama – u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini – nemamo nikakvih problema. Raspadom bivše SFRJ je nastalo toliko država koliko je nastalo i svaka od tih država ima svoju ligu. U SFRJ je liga imala dvanaest do četrnaest klubova i nemoguće je da sada u svim državama ima sedamdeset-osamdeset klubova. Zbog toga, zbog kvalitete samog natjecanja i određenih problema koji su nastali u vezi učešća u ULEB-u, nastala je Jadranska liga. I svi kažu da je ona danas, po vrijednosti, treća liga u Evropi.

RSE: Istup predsednika FMP Železnika Nebojše Čovića nije prvi slučaj u kome klubovi iz Srbije prete istupanjem iz regionalne lige. Pre nekoliko godina protiv ovog takmičenja bili su čelnici Partizana, koji su tek nakon upozorenja vodećeg evropskog košarkaškog udruženja ULEB-a da će im biti onemogućeni nastupi u evropskim kupovima, popustili i pristali na «plovidbu Jadranom». Ono što je u aktuelnoj situaciji nejasno i potencijalno neprijatno za ovdašnje klubove jeste činjenica da nedavno osnovana profesionalna liga Srbije nije članica ULEB-a I da bi tek morala da zatraži članstvo u ovoj organizaciji. Istovremeno, preko «Jadrana», srpska košarka poslednjih godina, zahvaljujući dobrim rezultatima, dobija tri mesta u ULEB Kupu. Sve ovo otvara i pitanje da li bi klubovi iz Srbije, u slučaju eventualnog napuštanja Jadranske lige, imali prohodnost u evropska takmičenja?

Kapičić: Imamo problem s tim kako će ULEB da reaguje kada se mi zajednički pojavimo sa jedinstvenim stavom i mišljenjem da to nama ugrožava određene linije razvoja. Potrebno je postići suštinski važan zajednički stav da je potrebno da imamo predstavnika u Ligi šampiona, pre svega preko šampionata domaćeg prvenstva, kao i do sada, i da je potrebno da imamo članove u ULEB kupu, koji bi možda mogli da se smanje sa tri na dva. Mislim da bi zajedničkim stavom, procenom i argumentacijom, uz ono što smo postigli zadnjih godina, u smislu plasmana na takmičenjima ULEB kupa i Lige šampiona, mogli postići da imamo bar jednog predstavnika u Ligi šampiona i dva predstavnika u ULEB kupu. E sad, da li bi to dobili i kakva bi bila reakcija ULEB-a, to ostaje otvoreno.

Lisac: Bitna stvar je da do sada srpskoj košarci niko nije ništa uzeo. Srpska košarka ima tim u Euroligi. Naš cilj je da u Euroligi obezbedimo još jedno mesto. Sada imamo jedno mesto za Srbiju, jedno mesto za Hrvatsku i jedno mesto za Sloveniju. Cilj nam je da nađemo još jedno mesto za ligu. A što se tiče ULEB kupa, Srbi već četiri godine zaredom imaju tri tima. Ne želim pretiri, ali svako mora da zna šta određena stvar povlači za sobom. Kad ideš u brak moraš znati kako ćeš s nekim u braku da živiš.

RSE: Ono što ipak ostaje kao nepobitna činjenica je da Jadranska liga nije pobudila dovoljno interesovanje publike čak ni kada je reč o utakmicama najjačih timova poput Cibone, Partizana, Crvene zvezde ili Olimpije. Gde leže uzroci ovakvog stanja, imajući u vidu da je jedna od pretpostavki bila da će regionalno takmičenje biti mnogo atraktivnije od pojedinačnih nacionalnih liga?

Josip Bilić

Bilić: Mislim da se radi o problemu interesa mladih u svim zemljama bivše države za bilo koji sport, uključujući košarku. Taj interes više nije na onoj razini na kojoj je bio prije dvadesetak-trideset godina. Danas se mladima pružaju daleko veće mogućnosti, i državne i privatne televizije prenose mnoštvo sportskih događanja. Mnogo mladih se uopće ne želi baviti sportom jer to zahtjeva određen napor.

Stanković: Ta pretpostavka je takođe bila pogrešna. Takmičenje koje ne daje ništa, koje na kraju podeli prvacima nekakve prstenove i pehar, to nije takmičenje koje publika voli da gleda. Zašto je bilo šest-sedam hiljada na utakmici Partizan-Panatinaikos? Zato što je to utakmica najvišeg takmičenja u Evropi što se tiče klubova, što je to utakmica koja donosi slavu klubu koji pobedi i što mu donosi priličan finansijski prihod. A to ovde nije slučaj. Zašto se igra Jadranska liga?

RSE: Iako svi naši sagovornici, bez izuzetka, tvrde da sport najlakše i najpre razbija svaku vrstu barijera, u slučaju Jadranske lige nesuglasice su prisutne od početka. Zašto čak i prilično zamršeni politički odnosi u ovom trenutku nadilaze sportske?

Kapičić: Sport ne podrazumeva samo politiku i neku komponentu zbližavanja, što je, u svakom slučaju, jako bitno i korisno. Sport ima i neke druge elemente značaja, konkretno košarka u ovom slučaju, a to su – koliko to unapređuje i poboljšava taj sport ili ga na neki način ugrožava. U ovom slučaju, regionalna liga koja ne ostvaruje ono što se od nje očekivalo, indirektno taj sport ugrožava. Kad se to pojavi u paraleli sa nekakvim političkim efektima i regionalnom zbližavanju, koje je u svakom slučaju bitno, postavlja se pitanje – da li je važnije to što se ionako ostvaruje, iako možda u nekoj usporenijoj formi, ili spas od propadanja, koje kad dođe ispod određene crte, teško će moći da se vrati.

Bilić: Mislim da su te nesuglasice predimenzionirane, da uopće nisu toliko izražene kako se u medijima prenosi. Drugo, mislim da je sama liga upućena na zbližavanje i korektan odnos između država u regiji.

RSE: I na posletku, jedna od teza koja se u ovdašnjoj javnosti često može čuti kada srpski klubovi potegnu pitanje svog položaja unutar Jadranske lige je da je koncentracija kvaliteta i brojnost klubova takva da regionalno takmičenje ne bi opstalo bez učešća srpskih klubova. Ovakav stav otvara i pitanje kakva je na kraju perspektiva ovog takmičenja i imaju li ovdašnji klubovi zaista takav uticaj da ponište takmičenje do koga itekako drži najjače evropsko košarkaško udruženje ULEB?


Dragan Kapičić

Kapičić:
Jedna od teza, koju ja u početku nisam podržavao, jeste – zašto da igramo ligu koju praktično održavamo? Nije mi bilo bitno koliko ko kome čini i pomaže, bilo mi je jednostavno u interesu da to zaživi po svim osnovama, i komunikacije i takmičenja i marketinga i uspešnosti, pre svega gledanosti i tako dalje. Postoji mišljenje da bi liga teško opstala bez naših klubova. Međutim, ukoliko ne budemo imali zajednički stav, ukoliko se budemo delili, onda mislim da uopšte nema svrhe da razgovaramo o ovoj problematici.


Bilić: Prvo, uopće u to ne vjerujem. To srpski klubovi nikada nisu izjavili, niti za to postoji mogućnost.

Stanković: Ne verujem da bi opstala, jer kvalitet toj ligi za sada daju naši klubovi. Nacionalna prvenstva Hrvatske i Slovenije su vrlo mršava i slaba, nemaju dovoljno klubova. To i jeste jedan od razloga zašto su njihovi klubovi, naročito slovenački, bili jako zainteresovani da igraju ovu ligu. Iz Bosne igra samo jedan klub, tako da to ne menja celu sliku. Cela slika može da bude uspešna samo ako se igra kompletna liga. Bila je ideja čak i da se proširi za klubove iz severne Grčke, bugarske klubove, mađarske klubove, austrijske klubove. To je takođe hipotetična ideja; pitanje je da li bi takvo takmičenje moglo da ima uspeha.

Lisac: Mislim da do toga neće doći. Mislim da ekipe i stručnjaci znaju da to nije tako. To nema ni rep, ni glavu.

RSE: Odgovor na pitanje da li će srpski klubovi nastaviti da igraju u Jadranskoj ligi mogao bi se očekivati u narednih nekoliko meseci. Ko bi, u slučaju eventualnog istupanja klubova iz Srbije bio na gubitku, a ko na dobitku, u naširem sportskom smislu tema je o kojoj se može diskutovati u nedogled. Ono što je, međutim, sigurno, da bi teško uspostavljeno poverenje između klubova bivših država bilo ozbiljno dovedeno u pitanje, a najveći gubitnici bili bi sami sportisti, posebno ako se ima u vidu činjenica da pojedini igrači iz Srbije, već nekoliko godina u potrazi za inostranim angažmanom, nastupaju za hrvatske, bosanske ili slovenačke klubove, i to bez ikakve bojazni po ličnu bezbednost.

XS
SM
MD
LG