Dostupni linkovi

Nakon više od sto godina britanske vlasti, Kina je 1997. godina preuzela upravu nad Hong Kongom. O tome, a u kontekstu rešenja kosovskog pitanja, govori doktor Stiv Cang (Steve Tsang), koji je završio studije na Univerzitetu u Hong Kongu, a sada je profesor na Oksfordu.

CANG: Kako se bližio kraj britanskoj upravi nad Hong Kongom, Kina je tražila da joj se vrati to ostrvo. Građani Hong Konga nisu imali priliku da se izjasne o svojoj sudbini, da na primer Hong Kong postane nezavisan grad država, iako je u to vreme imao čak viši standard nego Velika Britanija. Građani Hong Konga morali su da prihvate sporazum Velike Britanije i Kine jer je alternativa bila rat i uništavanje ovog grada. Peking je, preuzimajući suverenitet nad Hong Kongom, lansirao model - Jedna zemlja, dva sistema. Hong Kongu je omogućen visok nivo autonomije, kao i u vreme britanske uprave. To znači nastavak upravljanja svakodnevnim poslovima, zatim ekonomskim pitanjima, pa čak i zadržavanje prethodnog političkog sistema. Dakle, nije traženo da se prilagodi jednopartijskom, komunističkom modelu u Kini. U osnovi, Hong Kong je od 1997. godine očuvao sve slobode koje je i pre toga uživao. Način života se nije u osnovi promenio. Međutim, lokalna vlada na ostrvu u ovih 10 godina čini sve što procenjuje da bi kineski zvaničnici želeli da se dešava u Hong Kongu. Peking, za sada, nije intervenisao u poslove na ostrvu, ali nije ni imao razloga jer vlada u Hong Kongu čini dobrovoljno sve što bi Kina želela.

RSE: Da li je u pitanju autocenzura?

CANG: Cilj vlasti u Hong Kongu je da preduprede potrebu za intervencijom Kine i na taj način sukob. Kineska vlada se zvanično obavezala da ne interveniše u Hong Kongu, ali u samoj prirodi komunističkih partija je intervencionizam. Na primer, lider Demokratske partije Hong Konga, Martin Li, je nedavno zatražio od međunarodne zajednice da iskoristi predstojeće Olimpijske igre u Kini kao polugu za pritisak na njene vlasti da poboljšaju stanje ljudskih prava. Usledila je bujica veoma žestokih reakcija iz Pekinga, koje su bile čak i neprijateljski intonirane. Nakon toga Martinu Liju nije dozvoljen ulazak na teritoriju Kine, iako je njen državljanin, jer je Hong Kong deo Kine.

RSE: Profesor Cang kaže da su vlasti Hong Konga imale veći manevarski prostor u prethodnom periodu.

CANG: U vreme britanske kolonijalne uprave, naročito posle Drugog svetskog rata, Hong Kong se u svakodnevnom jeziku zvao "Republika Hong Kong". Guverneri koje je imenovala Velika Britanija u poslednji 50 godina, ostaće upamćeni po veoma odlučnim zahtevima prema Londonu i činjenju svega mogućeg od interesa za Hong Kong. Tada nije bilo uobičajeno da vlasti na ostrvu razmišljaju i čine ono što bi zvanični London želeo. Umesto toga, često su se žestoko sukobljavali. Na primer, kada je u Velikoj Britaniji ukinuta smrtna kazna, htela je da se ista mera sprovede i na Hong Kongu. Međutim, na kraju je odustala zbog žestokog protivljenja tamošnjih vlasti. Postignut je kompromis da presudu na smrtnu kaznu, guverner Hong Konga može preinačiti u doživotnu robiju.

RSE: Hong Kong ima pravo na samostalnu finansijsku i monetarnu politiku, sopstveni pasoš, čak i mogućnost da samostalno, pod imenom "Hong Kong, Kina" zaključuje sporazume sa stranim državama i učestvuje u radu pojedinih međunarodnih organizacija. Kina je u nastojanju da povrati suverenitet nad teritorijima Hong Konga i Makaoa, koje su bile "iznajmljene" nekadašnjim kolonijalnim silama, Velikoj Britaniji i Portugalu, lansirala model "jedna zemlja - dva sistema", što znači zadržavanje uspostavljenog kapitalističkog sistema sa visokom autonomijom, barem 50 godina posle ponovnog ujedinjenja. Šta će biti po isteku tog perioda (2047. godine, odnosno 2049. godine za Makao), nije precizirano. Ove dve regije imaju nadležnost nad unutrašnjim poslovima, uključujući pravosuđe i sudstvo, imigracionu i carinsku politiku, javne finansije, valutu i izručenja. Međutim, spoljna politika i odbrana su u nadležnosti Pekinga, a u Hong Kongu je stacioniran garnizon od oko 3.000 kineskih vojnika.

Hong Kong ima nešto više od šest miliona stanovnika i na šestom mestu je u svetu u prihodima po glavi stanovnika. Oko 95 odsto stanovništva su Kinezi.

CANG: Hong Kong može usvojiti bilo koji zakon, osim o direktnim izborima, koji moraju odobriti kineske vlasti. Izborni sistem je izuzetno komplikovan i on u suštini sprečava da jedna partija ima većinu. To su zapravo ograničeni izbori, ali to nije demokratija u tradicionalnom značenju u Evropi ili Severnoj Americi. Opšte pravo glasa postoji, ali samo za limitirani broj funkcija.

RSE: Guvernera Hong Konga potvrđuju kineske vlasti. Da li se dešava da one promene odluku o izabranoj ličnosti?

CANG:
Kineske vlasti nemaju potrebu da to čine. Naime, rezultati izbora za guvernera su poznati i pre nego što su održani. Niko ne može biti ni nominovan, ako se Peking ne složi sa tim. Guvernera bira "electoral college" u kome je 800 predstavnika koje je odabrala kineska vlada. Dakle, o kakvoj demokratiji je reč? Građani Hong Konga su to prihvatili i čine sve da taj sistem funkcioniše. U slučaju neuspeha, alternativa je intervencija Kine i totalna destrukcija. Naravno, to ne znači da kinesko rukovodstvo i kineska partija ne uživaju bilo kakav ugled u Hong Kongu, ali je ovde reč o principu. Imajući u vidu da je standard u Hong Kongu bolji nego u većem delu Evrope, građani su relativno zadovoljni. Oni zapravo nastoje da što manje misle o politici.

RSE: Hong Kong ima i finansijsku samostalnost.

CANG: Hong Kong ne šalje prihode od poreza u kineski budžet. Istovremeno, Peking nije uveo dodatne takse prema ostrvu. Međutim, Hong Kong je jedan od najvećih investitora u Kini. Berza u Hong Kongu je jedna od najvećih u svetu i omogućava kineskim preduzećima značajan priliv kapitala. Takozvanom kineskom čudu, u poslednjih dvadesetak godina, u mnogo čemu je doprineo Hong Kong.

RSE: Hong Kong ima neku vrstu pasoša, a postoji i granica sa Kinom.

CANG: Ironija je da ogromna većina građana Hong Konga može bez velikih teškoća da putuje u Kinu, prelazeći granicu sa običnim dokumentima, dok je za stanovnike Kine prilično komplikovana procedura odlaska na ostrvo. Naime, građani Hong Konga ne žele da ostanu da žive u Kini, dok je u obrnutom smeru situacija sasvim drugačija.

RSE: Spoljna politika i odbrana su u nadležnosti kineskih vlasti.

CANG: Hong Kongu nije dozvoljeno da bude član ASEAN-a. Doduše, može da pošalje ekonomske predstavnike u mnoge zemlje, kao i organizacije, poput Svetske trgovinske organizacije. Odbrana je u isključivoj nadležnosti Kine. U Hong Kongu postoji garnizon sa kineskom armijom, koji je direktno nadređen vlastima u Pekingu, a ne lokalnim. Međutim, kineski vojnici ne mogu slobodno da se kreću van kasarne i čine šta hoće. Istovremeno, unutrašnja bezbednost je u nadležnosti lokalnih vlasti. Iz vremena britanske uprave ostale su policijske snage, od oko 30 hiljada zaposlenih, i smatraju se među najboljima u svetu, čak i ako se porede sa britanskim i američkim.

RSE: Da li su građani zadovoljni?

CANG: Za obične ljude koji žive u Hong Kongu nema velikih promena nakon što je Kina preuzela suverenitet od Velike Britanije. Imajte u vidu da je reč o jednoj od najbogatijih regija u svetu, tačnije šestoj po redu, ako se računa standard po glavi stanovnika. Ukoliko bi Kina intervenisala, situacija bi se pogoršala i ona bi izgubila "kravu muzaru". Zato se ne meša, a i nema potrebe za bilo kakvom intervencijom. Politički, zvanični Peking, bi doveo u pitanje svoju međunarodnu reputaciju u slučaju intervencije. Time bi se istovremeno situacija u Hong Kongu pogoršala u odnosu na vreme britanske vladavine, što bi bilo ponižavajuće za kineske vlasti i Komunističku partiju.

RSE: Šta pokazuju istraživanja javnog mnjenja? Da li bi se građani Hong Konga izjasnili za nezavisnost, kada bi imali priliku?

CANG: To su spekulacije na koje niko ne može da vam odgovori. Osim za malobrojne, za većinu građana Hong Konga, bilo kakva priča o nezavisnosti je anatema jer se već deset godina nalaze pod suverenitetom Kine i nemaju druge opcije. Ako bi se bilo ko otvoreno zalagao za nezavisnost Hong Konga, veoma brzo bi bio ućutkan.

RSE: Šta se može očekivati za 40 godina, kada istekne postojeći aranžman?

CANG: Kina nije zemlja u kojoj se zakon striktno poštuje. Znači, predviđenih 50 godina nužno ne podrazumeva da će pomenuti aranžman toliko i trajati. Reč je o veoma dugom periodu i mnogo toga zavisiće od situacije u Kini i Hong Kongu. Kina je prihvatila model "jedna zemlja – dva sistema" jer je to bilo korisno Komunističkoj partiji. Ako u preostalih 40 godina, Hong Kong stvori novu vrednost, odnosno omogući dodatni razlog vlastima u Pekingu da se nastavi po starom, onda sigurno neće biti promena ni nakon isteka ovog perioda. Ukoliko Kina postane mnogo bogatija i moćnija, nego što je sada, onda joj možda neće biti potreban specijalni status Hong Konga.

RSE: Da li se model Hong Konga može primeniti na Kosovo?

CANG: Mislim da je to bila veoma dobra ideja pre rata i velikih žrtava. Međutim, ne vidim kako se nakon tih tragičnih zbivanja može primeniti model Hong Konga na Kosovu. Razumem da je to atraktivna ideja za vladu Srbije, ali sumnjam da je to prihvatljivo za građane Kosova.

* * * * *

RSE: I dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Kine, Dragoslav Rančić, kaže da je teško porediti Hong Kong i Kosovo.

RANČIĆ: Neke stvari su primenjive jer je to vrlo široka autonomija. Međutim, kontekst je potpuno različit. Na jednoj strani, u slučaju Kine i Kosova, imamo autonomiju unutar jedne nacije. Na Kosovu žive Albanci koji pri tom uporno naglašavaju da ne mogu i ne žele da žive sa Srbima. Sama formula, sam pravni okvir, nije obezbedio efikasnost formule u kineskom slučaju, koliko konvergencija dva sistema i privredna integracija. Kada je pominjao jednu zemlju a dva sistema, Den Sijao Ping je imao u vidu kineski komunizam i hongkonški vrlo dinamični finansijski kapitalizam. U našem slučaju toga nema. Kada je u Kini to počelo da funkcioniše, Hong Kong je među prvima investirao u Kinu. Postojali su vrlo jaki ekonomski motivi da ta formula funkcioniše. Kako se manifestuje suverenitet? Kroz spoljne poslove i vojsku. Koliku god autonomiju da dobije Kosovo, mora da postoje dve stvari u kojima se izražava suverenost Srbije, a to su spoljni poslovi i vojska. Mi po Rezoluciji 1244 imamo pravo da pošaljemo 1500 vojnika, a u kineskom slučaju u Hong Kongu postoji garnizon koji je zamenio britanski. Ta vojska je malo za paradu, ali je simbolično prisustvo tog garnizona vrlo uočljivo. U toj kasarni se svira svako jutro kineska himna i diže se kineska zastava na jarbol. Nisam siguran da bi nešto slično bilo moguće u Prištini.

RSE: Gordon Bardoš, zamenik direktora Harimanovog instituta na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

BARDOŠ: Postoje dobre i loše strane predloženih modela. U slučaju Hong Konga, Kinezi su većinsko stanovništvo, kao i u matičnoj državi, dok je u slučaju Srbije i Kosova reč o različitim nacijama. Naravno, postoje elementi koji bi se mogli primeniti, kao što su interna autonomija i poseban ekonomski sistem.


  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG