Dostupni linkovi

Čovek kojeg navodno zovu Firer pokušao je da u Novom Sadu organizuje okupljanje onih koji slave mržnju govoreći o ljubavi, i obožavaju ropstvo, sve govoreći o dostojanstvu i slobodi.

Neobična orvelovska inverzija pojmova, ali zapravo ništa novo: niti je Firer prvi ili najuspešniji organizator slavljenja mržnje u ovoj zemlji, niti je Nacionalni stroj prva, jedina ili najveća grupa ustrojena na mržnji, šovinizmu i nasilju. Razlika između karikaturalnog bačkog Firera i njegovih prethodnika koji su umesto nemačkih pseudonima radije koristili izvorne srpske nazive, ponajviše je u tome što Firer i društvo svoju mržnju formulišu prostački ogoljeno, toliko otvoreno da ni najveći licemeri – taj nesumnjivo vladajući deo srpske elite, ne samo političke - ne mogu da se prave da je nisu primetili ili da u vezi s njom ima nečega dvosmislenog i nejasnog.

Upravo je ta ogoljena jasnoća samosvesnog i samoosvešćenog fašizma omogućila isto tako nedvosmislen, otvoren, uistinu beskompromisan odgovor, onaj na novosadskim ulicama u nedelju impresivno demonstriran građanski otpor bez ustezanja. O kakvoj se otvorenosti tu radi? Na neki paradoksalan i perverzan način, Firer i ekipa su »pošteniji« od svojih prethodnika, od onih koji su od kraja osamdesetih do danas vilenili Novim Sadom i Srbijom slaveći mržnju, a zaklanjajući se iza umilnih rodoljubivih fraza: za razliku, dakle, od njih, Firerovci makar ne tvrde za sebe da su antifašisti, niti opsesivno traže fašizam negde druge i u nekom drugom, sve bežeći od slike u ogledalu. Ne, oni su to što jesu, i kao takvi ponajmanje su svoj problem: pre će biti da su samo nešto čudnije »finalizovan« legitimni proizvod onakve Srbije u kakvoj su odrastali, ali i ovakve u kojoj su danas, zemlje koja postojano luta i glavinja nikako ne uspevajući da čvrsto uhvati volan i ufiksira kakav-takav magistralni pravac ka normalnijoj budućnosti, i da ga se potom dosledno pridržava.

Neko će reći: pa, takvih kao Firer ima svugde, nisu skinhedsi i neonacisti ni ovdašnji izum ni ovdašnja ekskluziva. I to je sasvim tačno. Zato ti marginalci, huligani i gubitnici i nisu pravi problem, ali jesu simptom nečega što ih inače i svakom mogućem smislu nadrasta, što je i starije i šire od njih. Jer, kada pokušaju svojevrsni prodor u »mejnstrim«, u glavni tok, u širinu »običnog« javnog mnjenja, onda to Firer i njemu slični sigurno neće raditi preko Hitlera ili Himlera, ili preko nebulozne nacističke »arijevske« ezoterije, nego upravo preko parola koje prijaju uhu drilovanom od regularne političke elite, dakle, kroz patetično naricanje nad dostojanstvom naciona, integritetom Srbije i svetskom zaverom protiv vazda ugroženog a vazda pravedničkog Srpstva. A to saamo znači da su oni u stanju da odviše lako prilagode svoj rečnik onome što prija Većini, što opet znači samo to da oni i nisu baš preterano udaljeni od toga. U uređenijim društvima je drugačije: neonacisti nisu na margini samo zbog svoje »ekstremne« retorike, ikonografije i sklonosti nasilju, nego i zato što se njihov vrednosni sistem fundamentalno, bez ostatka i na prvi pogled razlikuje od svega što zastupa Većina, pa naginjala ona više na levu ili desnu stranu, sasvim svejedno.

Ovaj put im to »zavođenje«, na sreću, nije uspelo, i to je dobro. Nevolja je u tome što to neće mnogo promeniti stanje stvari: Srbija je i bez Nacionalnog stroja izgubljena koliko i sa njim, jer nije, uostalom, nikakav Nacionalni stroj formulisao njenu promašenu politiku, nije Nacionalni stroj taj koji je nametnuo vladajući arhaični pogled na pojam i značenje države, nacije, suvereniteta, čega god hoćete. To je učinila ona veoma ugledna i uvažena konzervativna poitička i intelektualna elita, a ovo usred čega živimo jeste prokisla kaša od posledica »mudrih misli i rešenja« te i takve elite.

Ako se poslužimo uvreženom retoričkom podelom na nekoliko različitih »Srbija« koje se prepliću na prostoru ove jedne, moglo bi se reći da smo u Novom Sadu videli sraz dve Srbije koje su po ama baš svemu različite osim što imaju tu jednu jedinu zajedničku stvar: obe su, naime, manjinske. Većinska je neka treća, četvrta ili deseta Srbija, ona koja stoji zbunjeno u pozi onog poslovičnog Buridanovog magarca, ne znajući za koji plast sena da se odluči, razapeta između »Kosova« u koje više ne veruje, ali ne sme to ni sebi da prizna, i »Evrope« u koju još ne veruje, jer ni ne zna šta to tačno znači, između »socijalizma« koji razumom odbacuje ali srcem ne ume da se odvoji od njega, i »kapitalizma« s kojim ne zna šta bi, jer bi ga najradije upotrebljavala samo u delovima, a naslućuje da će na kraju ipak morati da ga uzme celog. Pa u međuvremenu lavira u (is)praznom međuprostoru naizgled kupujući, a zapravo traćeći vreme.

Ta je i takva zemlja eldorado za demagoge svih vrsta, za prepredene ideologe »lako ćemo« pokreta. Ti su Fireri Srbiju beskrajno skupo koštali, i oni su mnogo, mnogo opasniji za nju od novosadskog polusveta, koji će sada ponovo malo u zatvoru prevoditi, samo valjda ne Kapital, nego Mein Kampf, mada je ovaj odavno preveden na srpski. A donekle i primenjen, da se ne lažemo.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG