Prvi je taj tabu 12. avgusta prodrmao Volfgang Išinger, predstravnik EU u posredničkoj trojci. Nakon toga je ublažavao svoju izjavu, tvrdeći da podela nije opcija koju međunarodni posrednici nude i koju podržavaju, ali – duh je već izašao iz boce. U Beogradu i Prištini će nešto kasnije to isto saopštiti i holandski šef diplomatije Maxim Verhagen. Zatim to poručuje i ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, da bi evropski komesar za proširenje Oli Rehn, nakon susreta sa srpskim šefom diplomatije Vukom Jeremićem, pre nekoliko dana, pažljivo sročenom izjavom dopustio bilo koju opciju o kojoj se dve strane dogovore.
Treba li te izjave čitati kao izraz panike što Evropa ne može da ponudi ništa novo nakon što Ahtisarijev plan zbog ruske blokade nije prošao u Savetu bezbednosti UN ili je u pitanju ubacivanje i te opcije u igru u nadi da će dve strane, nakon što uvide da ništa nisu postigle svojim suprotstavljenim maksimalističkim pozicijama, prihvatiti da o toj soluciji razgovaraju?
Bruce Jackson, predsednik vašingtonskog Projekta za demokratije u tranziciji, uprkos pomenutim izjavama, ne smatra da je stav Evropljana da je podela moguće rešenje, čak i kad evropski zvaničnici dozvoljavaju to kao teoretsku mogućnost. U praksi je to, kaže, neprimenjivo jer bi stvorilo opasan presedan u regionu i umesto da konačno zatvori, ponovo bi otvorilo balkanske konflikte.
“Jedina strana koja nedvosmisleno predlaže podelu”, kaže Jackson, “jeste Rusija. Odatle je došlo nekoliko saopštenja koja podelu ubacuju u igru. Francuzi, Evropska unija, Amerikanci smatraju da podela nije na stolu, da se o tome ne pregovara i da se ne ide u tom pravcu. Ono sto je poruka evropskih zvaničnika jeste da su strane slobodne da pregovaraju o svim rešenjima, pa i o takvom, ali do sada nijedna strana nije pokazala da inklinira ka takvom rešenju. U medijima je nastala konfuzija oko stavova da strane u pregovorima mogu da se dogovore o svemu, o svakoj opciji, kako bi došlo do dogovornog rešenja.”
U saopštenju koje je izdala američka ambasada u Beogradu pre nekoliko dana stoji da su Sjedinjene Države spremne da prihvate bilo koje rešenje o kojem se strane dogovore, uz dodatak, da razgovori nemaju neograničeno trajanje jer se moraju završiti do 10. decembra, i da je najbolje rešenje u slučaju njihovog neuspeha primena Ahtisarijevog plana.
Januš Bugajski iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, komentariše deo saopštenja u kojem se izražava američka spremnost da prihvati bilo koje dogovorno rešenje.
“Pozicija Sjedinjenih Drzava je vrlo jasna i ne mislim da ta rečenica aludira na pitanje podele. Njome se to pitanje verovatno na neki način ostavlja otvorenim, “na čekanju” u izvesnom smislu – kako bi se pratilo kako se odvija debata u Evropskoj uniji. To je inicirano Išingerovim izjavama jer sve što kažete izaziva efekat spojenih sudova. Rekao bih da Evropska unija trenutno do te mere očajnički pokušava da izdejstvuje sporazum između dveju strana da nijednu opciju ne ostavlja izvan igre. Iako kaže da je protiv podele, ako stvari krenu u tom smeru i dve strane se o njoj dogovore, teško je videti kako bi EU bila protiv takvog dogovora. Ona bi verovatno pokušala da za to rešenje pridobije i Sjedinjene Države”.
Šef projekta Međunarodne krizne grupe za Kosovo Alex Anderson kaže da su mu izjave evropskih zvaničnika o podeli Kosova još uvek velika misterija, ali da mu se čini da su one izraz evropske dezorijentacije nakon propasti Ahtisarijevog plana u Savetu bezbednosti, kao i potrebe da se u okviru trojke prostor za konsenzus proširi novim, kreativnim idejama o rešenju krize. To je, kaže Anderson, moguće čitati i kao pretpostavku da bi dve strane, ukopane u svojim beskompromisnim pozicijama, jedini kompromis možda mogle postići u nekakvoj teritorijalnoj nagodbi, iako je nju veoma teško zamisliti.
“Ja mogu do neke mere da razumem da takve izjave dolaze od strane zvaničnika iz zemalja koje nisu sponzori pregovora o Kosovu, kao što je holandski ministar spoljnih poslova. Međutim, princip Kontakt-grupe o nedeljivosti Kosova, usvojen u proleće 2005, imao je dobre razloge iza sebe. Cilj kojim su se rukovodile države-sponzori rešenja finalnog statusa Kosova bio je da se solucijom kosovskog statusa zatvori poslednje pitanje na zapanom Balkanu, a ne da se ono ponovo otvori iscrtavanjem novih granica duž etničkih linija unutar Kosova, što bi onda otvorilo i pitanje Preševske doline, Makedonije, kao i čitavo poglavlje novih pitanja u regionu.
Rekao bih da se iz tih izjava može osetiti želja evropskih zemalja da sa svojih pleća skinu ogromno breme odgovornosti donošenja odluke o Kosovu, pa su neke od njih ponudile pregovaračkim stranama i tu mogućnost, opciju nekog eventualno teritorijalnog kompromisa, ali je teško zamisliti kako bi se Priština i Beograd – bar u kratkoročnijoj perspektivi – mogli saglasiti o takvom rešenju”.
Treba li te izjave čitati kao izraz panike što Evropa ne može da ponudi ništa novo nakon što Ahtisarijev plan zbog ruske blokade nije prošao u Savetu bezbednosti UN ili je u pitanju ubacivanje i te opcije u igru u nadi da će dve strane, nakon što uvide da ništa nisu postigle svojim suprotstavljenim maksimalističkim pozicijama, prihvatiti da o toj soluciji razgovaraju?
Bruce Jackson, predsednik vašingtonskog Projekta za demokratije u tranziciji, uprkos pomenutim izjavama, ne smatra da je stav Evropljana da je podela moguće rešenje, čak i kad evropski zvaničnici dozvoljavaju to kao teoretsku mogućnost. U praksi je to, kaže, neprimenjivo jer bi stvorilo opasan presedan u regionu i umesto da konačno zatvori, ponovo bi otvorilo balkanske konflikte.
“Jedina strana koja nedvosmisleno predlaže podelu”, kaže Jackson, “jeste Rusija. Odatle je došlo nekoliko saopštenja koja podelu ubacuju u igru. Francuzi, Evropska unija, Amerikanci smatraju da podela nije na stolu, da se o tome ne pregovara i da se ne ide u tom pravcu. Ono sto je poruka evropskih zvaničnika jeste da su strane slobodne da pregovaraju o svim rešenjima, pa i o takvom, ali do sada nijedna strana nije pokazala da inklinira ka takvom rešenju. U medijima je nastala konfuzija oko stavova da strane u pregovorima mogu da se dogovore o svemu, o svakoj opciji, kako bi došlo do dogovornog rešenja.”
U saopštenju koje je izdala američka ambasada u Beogradu pre nekoliko dana stoji da su Sjedinjene Države spremne da prihvate bilo koje rešenje o kojem se strane dogovore, uz dodatak, da razgovori nemaju neograničeno trajanje jer se moraju završiti do 10. decembra, i da je najbolje rešenje u slučaju njihovog neuspeha primena Ahtisarijevog plana.
Januš Bugajski iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, komentariše deo saopštenja u kojem se izražava američka spremnost da prihvati bilo koje dogovorno rešenje.
“Pozicija Sjedinjenih Drzava je vrlo jasna i ne mislim da ta rečenica aludira na pitanje podele. Njome se to pitanje verovatno na neki način ostavlja otvorenim, “na čekanju” u izvesnom smislu – kako bi se pratilo kako se odvija debata u Evropskoj uniji. To je inicirano Išingerovim izjavama jer sve što kažete izaziva efekat spojenih sudova. Rekao bih da Evropska unija trenutno do te mere očajnički pokušava da izdejstvuje sporazum između dveju strana da nijednu opciju ne ostavlja izvan igre. Iako kaže da je protiv podele, ako stvari krenu u tom smeru i dve strane se o njoj dogovore, teško je videti kako bi EU bila protiv takvog dogovora. Ona bi verovatno pokušala da za to rešenje pridobije i Sjedinjene Države”.
Šef projekta Međunarodne krizne grupe za Kosovo Alex Anderson kaže da su mu izjave evropskih zvaničnika o podeli Kosova još uvek velika misterija, ali da mu se čini da su one izraz evropske dezorijentacije nakon propasti Ahtisarijevog plana u Savetu bezbednosti, kao i potrebe da se u okviru trojke prostor za konsenzus proširi novim, kreativnim idejama o rešenju krize. To je, kaže Anderson, moguće čitati i kao pretpostavku da bi dve strane, ukopane u svojim beskompromisnim pozicijama, jedini kompromis možda mogle postići u nekakvoj teritorijalnoj nagodbi, iako je nju veoma teško zamisliti.
“Ja mogu do neke mere da razumem da takve izjave dolaze od strane zvaničnika iz zemalja koje nisu sponzori pregovora o Kosovu, kao što je holandski ministar spoljnih poslova. Međutim, princip Kontakt-grupe o nedeljivosti Kosova, usvojen u proleće 2005, imao je dobre razloge iza sebe. Cilj kojim su se rukovodile države-sponzori rešenja finalnog statusa Kosova bio je da se solucijom kosovskog statusa zatvori poslednje pitanje na zapanom Balkanu, a ne da se ono ponovo otvori iscrtavanjem novih granica duž etničkih linija unutar Kosova, što bi onda otvorilo i pitanje Preševske doline, Makedonije, kao i čitavo poglavlje novih pitanja u regionu.
Rekao bih da se iz tih izjava može osetiti želja evropskih zemalja da sa svojih pleća skinu ogromno breme odgovornosti donošenja odluke o Kosovu, pa su neke od njih ponudile pregovaračkim stranama i tu mogućnost, opciju nekog eventualno teritorijalnog kompromisa, ali je teško zamisliti kako bi se Priština i Beograd – bar u kratkoročnijoj perspektivi – mogli saglasiti o takvom rešenju”.
