Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Šta se događa kada se zaboravi genocid


RSE: Kada govorite o tome šta se sve zbivalo, pogotovo kada je Srebrenica i Bosna u pitanju, kako studenti to primaju? Da li shvaćaju nešto što do tada nisu, da li saznaju nešto što do tada nisu znali, da li znaju da se o tome ćutalo? Možda ravnodušno govore o zločinima, ili govore ono najgore - da su zločine činili svi?

BEČ: Za mene je svaki moj student poseban univerzum. Oni su svi različiti. Oni imaju različite intelektualne potencijale i različite emocije. Emocije su vrlo bitne za moju temu koja je jako osetljiva i bolna, gde god da se predaje. Različite su motivacije zašto studiraju kurs ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi. Svoje studente iz regiona zovem deca rata. To su deca koja su odrastala u ratovima, u svim formama nasilja, u mržnji i slično. Neki studenti iz Bosne su izgubili i po 20 članova porodice. Moji studenti u Hamburgu su distancirani od toga, oni nisu deca rata. O tome su gledali na televiziji, čitali u knjigama, ali ipak biraju da studiraju moj predmet ratni zločin, genocid i sećanja. Predmet je organizovan po kursevima i standardi su mnogo viši nego u ovom celom regionu. Oni sa tim nemaju neposredno iskustvo. Predajem na Univerzitetu u Sarajevu i imam petogodišnje iskustvo rada u tome. Mislim da je vrlo zanimljivo da u celom regionu bivše Jugoslavije, gde postoji od 50 do 70 univerziteta, što državnih što privatnih, nema tog kursa. Taj kurs postoji pet godina na sarajevskom univerzitetu. Kurs je u Sarajevo stigao zaslugom Univerziteta u Bolonji. On nije nikao u Sarajevu. To je postdiplomski kurs koji se zove ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, koji je organizovo Univerzitet u Bolonji i njihov Institut za balkanske studije.

RSE: Da li vas je zvao neko iz Beograda, obzirom da se u Beogradu često negira sve ono što se tada desilo, obzirom da politička elita najrađe ćuti o svim tim zločinima koji su se dešavali, ne samo na području Bosne, nego i u Hrvatskoj, obzirom da su Mladić i Karadžić heroji?

BEČ: Mene ta obrazovna elita, pošto univerzitet jeste elita jednog naroda u domenu obrazovanja, nikada nije zvala iz Srbije, ali su me zvali iz Vojvodine. Predavala sam 2005. godine na jednom post diplomskom studiju. Vrlo je zanimljivo i važno da su me pozvali samo na novosadski univerzitet i to u okviru post diplomskog studija ženskih studija. Pozvala me profesorka Zdenka Savić.

RSE: Vaši studenti su gledali BBC-ev film Krik iz groba. Kako su ga primili?

BEČ: Različito. Svako je jedinstven i svako je univerzum za sebe. Ima nešto što nam je zajedničko u takvim grupama. Bila je to selektirana grupa dece koja su već nešto radila u raznim aktivnostima oko ljudskih prava. Oni su već imali neka prethodna znanja i razvijenu empatiju. Oni su hteli to da slušaju. To nije bio obavezan predmet u školi. Oni su to odabrali sami, što je vrlo bitno za svako obrazovanje. Ne možete nikoga naterati da nauči nešto ako neće, a pogotovo ako se radi o ovako teškim temama za Srbiju, koja ima nasleđe genocida. To je izuzetno bolno, pogotovo za kolektivni identitet. Ta deca su reagovala izvanredno, ali ne svi.

Uvek nekoliko njih napusti taj film, ne znam iz kojih razloga. Mislim da odu iz revolta, pošto ne mogu da podnesu toliku strahotu. Predajem po celom regionu, u Makedoniji, na Kosovu, u Hrvatskoj, u Bosni i tako dalje. Nigde nisam srela toliki nivo ponavljanja onoga što čuju u medijima. Nema kritičnog mišljenja. To su kondicionirana deca totalitarnog režima, što je veliki poraz Srbije. Deca ponavljaju samo ono što su čula u medijima. Uopšte se ne pitaju da li je to baš sve tako. Rasla sam u Banatu, u toj kulturnoj matrici, gde su i najobičniji ljudi govorili da li je to baš sve tako. Nigde u regionu nisam srela toliko papagajskog ponavljanja propagande, ali to je karakteristika totalitarnih režima i o tome je puno pisala Hana Arent. U totalitarnom režimu se ne postavljaju pitanja. Postoji samo jedna istina, ne propituje se, ne misli se. Ono što je danas istina, sutra ne mora biti istina. To je savršeno pogodno tlo za svaku vrstu manipulacije. Neki mladi ljudi koji napuste film, pretpostavljam da odu jer su preosetljivi i ne mogu to da podnesu. Reakcije na taj film daje nadu u te mlade ljude da oni jesu dobra deca sa kojom treba raditi na pravi način. Oni reaguju vrlo emotivno, vrlo empatijski – plaču, drže se za ruke jer im je to toliko strašno. Pogotovo to što se drže za ruke znači da oni trebaju podršku, a što im ovo okruženje i ova država podršku ne daju – to je druga tema.

RSE: Koliko pratim to što radite, vaša saznanja nisu bila samo iz medija. Išli ste po terenu, u Prhovo. Intervjuisali ste jednu ženu koja je izgubila tri kćeri i sina. Zatim ste intervjuisali Nefu, nepismenu ženu sa sela, iz Čajivana kod Kotor Varoši. Šta se njoj desilo?

BEČ: Svih 100 žena iz tog istraživanja, koje sam slušala, živele su u izbegličkim logorima u Sloveniji. To je bilo pre Dejtonskog sporazuma. Kada sam počela da radim, bile su u Sloveniji i nisu mogle da se vrate. Niko nije znao šta će se dalje dešavati, da li će se ikada vratiti. Nefi su ubili muža, svekra, sina. Drugi sin se vodi kao nestao. On je jedan od 20 hiljada nestalih u Bosni. Ubili su joj majku, sestru – spalili u jednoj džamiji u Hanifićima. To su teški slučajevi. Kotor varoš i Ključ su razlog zašto je i osnovan Sud u Hagu. To se sve dešavalo u proleće 1992. godine.

Nefa je nepismena žena sa sela. Odgojila je decu, podigla kuću, zarađivala novac prodajući to što je proizvela na zemlji. Odjednom se ceo njen svet srušio. Dobro je živela sa svojim komšijama. Ona kaže: „Zagorka Trivina još plače za nama što smo otišli i plače - ko pobi onu divnu Nefinu decu“. Nefa kaže: „Sve razumem, samo ne razumem zašto nam nisu rekli, znali su šta će biti“. Pita me da li sam puno škola završila. Kažem da jesam. „A zašto nam to nisu rekli?“ Kažem da toga nema u knjigama. „A šta misliš, da li je njima žao nas?“

To mi je rekao neko ko je sve izgubio. Tek kada nama bude žao njih, kada Trivina Zagorka bude mogla nešto da kaže, onda će biti neke nade za dalje. To su dugi procesi. Ništa se spontano neće desiti, mora se raditi. Apsolutno sam okrenuta prema budućnosti, ali ako mi tu budućnost budemo gradili na zlu, ako se ne budemo suočili sa onim što se desilo, onda će se desiti ono što je Latinka Perović davno rekla: „istorijsko propadanje srpskog naroda“, a Srđa Popović nazvao „put u varvarstvo“. Volela bih da ova generacija predobre dece ima mogućnost da nešto nauči, pošto mislim da nije imala puno mogućnosti da to nauči i da onda, na osnovu toga, gradi jedan bolji život. Ne bih volela da Srbija ostane kao Turska, koja i danas, posle 90 godina, negira jermenski genocid. Napisano je o tome stotine knjiga, predaje se o tome po celom svetu i ceo svet za to zna, ali Turska i danas kaže da se to nije desilo. Mislim da je pitanje suočavanja izuzetno važno za Srbiju.

RSE: Rekli ste da je genocid kao forma ekstremne destrukcije. Šta to znači?

BEČ: Genocid je, po meni, nešto što je vidljivo. On se nikada ne dešava slučajno. On je uvek proces. U Srebrenici je vidljivo osam hiljada ljudi. Da bi se genocid desio, morate da imate prethodno puno malih Prhova. U Prhovu je 31. maja 1992. godine ubijeno 60 žena, dece i muškaraca, Hidinih četvero dece, Hide Jusić iz Ključa. Sada mogu da kažem njeno ime. Dok sam radila istraživanje nisam mogla da kažem njeno ime. Još nije bio gotov rat u Bosni kada sam to radila. To je uvek proces.

RSE: Kada pišete o genocidu, citirate Elija Vizela koji kaže: „Kada se jedan genocid zaboravi, počinje drugi“.

BEČ: Slažem se s njim. Čim zaboravimo jedan genocid, počinje drugi. Kada na jednom mestu neko prestane da plače, počinje neko drugi da plače. To je rekao Beket u Čekajući Godoa. Kada se zaboravi jedan genocid, odmah počinje drugi. To su duge priče, ali u to verujem. Mislim da je izuzetno važno za naš region, za prostor bivše Jugoslavije, koja ne postoji već dugo, već više od 15 godina, da je uvek bio periferija nečega. Vekovima već imamo jedan proces suočavanja i prolaska kroz traumu. Genocid protiv bošnjačkog naroda u Bosni, počinjen od strane srpskog naroda, ne bi bio moguć da nije postojalo pogodno tlo za manipulaciju na osnovu sećanja iz Drugog svetskog rata, kada je počinjen genocid protiv Srba, u Hrvatskoj pre svega.

To je bilo izuzetno pogodno tlo za manipulaciju. Zbog toga mislim da je jako važno proći kroz traumu. Ovaj region nije prošao kroz traumu minimum 500 godina. Slagala se trauma na traumu. Onda je dovoljno da bacite malu iskru da se napravi ogroman plamen koji posle sve uništi. To je ta ekstrema destruktivnost. Region u kojem sam se rodila je region sa vrlo razvijenom psihologijom zadnjeg dvorišta. Uvek smo bili periferija, a na periferiji je uvek vrlo nizak nivo samopoštovanja. Nizak nivo samopoštovanja sebe sama se transmituje u nivo nepoštovanja drugih. To proizvodi jednu neverovatnu agresiju koja može da se preusmerava, a to je izuzetno opasno. Zato mislim da su ovakvi kursevi i ovakvi razgovori izuzetno važni da se prođe kroz traumu. Nadam se da će ova generacija, koju zovem deca rata, kojima je sada od 16 do 25 godina, ako budu imali od koga da nauče, imati mogućnost da prođu kroz traumu i da se oslobode, da ne budu u sledećoj generaciji neka dobra osnova za neki novi genocid i neki novi rat. Mi smo bili periferija Otomanskog carstva, nacističkog carstva, komunističkog, a sada smo periferija Evropske unije. Zbog toga u celom regionu treba puno raditi, i sa individualcima i sa kolektivitetom.

Mislim da je prvi nivo znanje shvatiti šta se desilo, kako se desilo, kada se desilo, od individualnog nivoa do kolektivnog. Filmovi kao Krik iz groba, koji je napravio BBC, ili knjiga o suđenju generalu Krstiću, bi trebali da budu lektira. Činjenice od relevantnih izvora, a ne manipulacije, propagande, laži i slično treba da stavimo u kontekst. Posle toga sledi žestoka emotivna reakcija od studenata koji neće to da slušaju i napuštaju predavanje. Potom dolazi žestoka reakcija od druge strane koja traži da je se čuje. Svaka patnja traži da bude priznata, od porodične pa do zajedničke. Patnja traži da kaže da se desila, a ne da se ćuti i potiskuje. Posle toga može da dođe do prolaska kroz traumu, a tek potom dolazi do oslobađanja od traume. Tek kada ta rana zaraste, čovek je slobodan, oslobodi se od te patnje i nije više dobra osnova za manipulaciju, za mržnju, za ekstremne oblike destruktivnosti.
XS
SM
MD
LG