Na optužbe Agencije za radio difuziju da će ugroziti javni interes iz „Telekom“ su poručili da su blagovremeno, u decembru prošle godine najavili taj potez, a potom produžili rok za čak osam mjeseci kako bi se našao novi model za ubiranje tv pretplate. Kako se plaća pretplata u regionu, da li finansijska zvisnost javnih servisa produkuje i političku, te kako izbjeći da vlast kontroliše upravne odbore i programske savjete?
RSE: U Crnoj Gori se ovih dana digla velika prašina oko ubiranja pretplate za Javni servis. Kakva su iskustva zemalja u okruženju, kakvi se mehanizmi koriste u prikupljanju pretplate, recimo u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni?
VELJANOVSKI: Prvo da kažemo da uglavnom dominira oblik gde se ubiranje pretplate vezuje za neko od velikih na državnom nivou javnih ili komunalnih preduzeća, uglavnom za Elektrodistribuciju, negde za telefonske, negde za poštanske usluge, ali vrlo je redak slučaj i to mogu sebi da dopuste samo najbogatiji javni servisi u Evropi da oni imaju sami svoje službe koje naplaćuju pretplatu kao što je recimo slučaj sa BBC-jem. Različita su rešenja, ali uglavnom to neko drugi radi i to se uglavnom reguliše zakonom, država stoji iz toga.
RSE: Kolika je pretplata u ovim zemljama?
VELJANOVSKI: Pretplata se uglavnom kreće od tri, do sedam, osam eura mesečno. Poznato je da od pretplate recimo Slovenačka Radio Televizija godišnje ubere negde oko stopetnaest, stodavadeset miliona eura, Hrvatska Radio Televizija negde oko stoosamdeset miliona eura na godišnje i među zemljama u okruženju, u regionu u kome se mi nalazimo očigledno je da su Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija najsiromašnije što se toga tiče. Srbija obezbedi negde oko šezdeset miliona eura, ali treba imati u vidu da Srbija ima dva javna sevisa, jedan republički RTS u Beogradu, jedan pokrajinski Radio Televiziju Vojvodine. Ne znam tačno koliko se u Crnoj Gori ubira jer je Crna Gora ipak manja država, ali nema nikave sumnje da smo najsiromašniji među javnim serisima u regionu i u Evropi.
RSE: Koliko su zemlje regiona odmakle u transformaciji državnih televizija u javne servise, gdje su po Vama najbolji rezultati, je li to Hrvatska?
VELJANOVSKI: Mogao bih da konstatujem da je Hrvatska Radio Televizija otišla najdalje.Do pre jedno godinu i po dana mogli smo to da tvrdimo i za Slovenačku Radio Televiziju, međutim, u Sloveniji se posle promene vlasti promenio zakon koji je Slovenačku Radio Televiziju vratio u velikoj meri unazad i to baš regulatorno, zakonom, tako da je sada Slovenčka Radio Televizija takav medijski kolektiv za koji se može s pravom tvrditi da je više državni nego javni što naravno nije dobar trend. Ovo što se dešava u Bosni i Hercegovini, Srbiji, pa i Crnoj Gori to očigledno možemo ceniti kao i taj način finansiranja, ima tu još dosta problema, ima tu i dobrih poteza, ali mi još uvek nismo stigli ni do one srednje linije razvoja radio difuznog servisa.
RSE: Šta su poVama zajedničke boljke u ovim procesima, je li to zavisnost finansijska, politička od centara moći?
VELJANOVSKI: Sve. Već sam rekao da su naši javni servisi najsiromašniji, baš srpski i crnogorski i makedonski. Javni servis, to građani moraju imati u vidu je principijelno kad se ostvari na onaj način kako je on zamišljen i kako on postoji u demokratskim zemljama zaista najbolji i najdemokratskiji način ostvarivanja komunikacionih potreba građana, ali s druge strane to je skup medijski servis i on ne može da funkcioniše i da sve svoje funkcije razvija bez dovoljnih sredstava.Znači, problem sredstava postoji,ali postoji i ovaj drugi problem političkog okruženja, ja bar za Srbiju mogu da kažem, da naša Radio Televizija Srbije još nije uspela da odmakne u dovoljnoj meri i poželjnoj meri od uticaja političkih i drugih centara moći, a bez toga nema Javnog serivsa u pravom smislu.
RSE: U kolikoj mjeri finansijski aspekt rada Javnog servisa mora biti i javan, pošto to u Crnoj Gori nije slučaj? Da li građani moraju znati kako se troše njihove pare od pretplate?
VELJANOVSKI: Apsolutno. To što ste rekli za Crnu Goru ni u Srbiji nije slučaj, još uvek nemamo transparentno poslovanje Javnog servisa. To je, takođe, jedno od njegovih važnih obeležja i ako to ne postoji onda se opet ne može govoriti u pravom smislu o Javnom servisu. Ja volim da napomenem da BBC godinama ima između petnaest i dvadeset miliona direktnih kontakata sa svojim slušaocima i gledaocima koji imaju prava da stavljaju primedbe, da daju predloge i o kojima uprava tog Javnog servisa mora da se izjasni, da kaže šta će primeniti šta neće, a što se finansijskog stanja tiče moraju svake godina da podastru račun javnosti u detalje, kolike su plate, koliko su zaradili od pretplate, koliko od ostalih oblika finansiranja, koliko ima direktor, koliko glavni urednici, koliko novinari, koliko vozači, svi ljudi u pratećim službama, to mora da bude potpuno transparentno.
RSE: Pošto je još jedna od zamjerki ista : to je način izbora članova Savjeta uporavnih odbora preko kojih zapravo vlast nastoji da sačuva uticaj na televizije, postoje li modaliteti izbora koji bi makar smanjili, ako ne i eliminisali ovaj trend
VELJANOVSKI: Ono što je najlošije, što može medijima u celini, a pogotovo u Javnom servisu da se dešava to je da bude pod nekim političkim uticajem i zbog toga je strašno važno obezbediti i takva regulatorna tela i tela koja rukovode javnim servisima da ona budu u pravom smislu nezavisna što znači da u njima ne bi smeli da budu predstavnici političkih stanaka, u njima ne bi smeli da budu predstavnici vlasti, bez obzira na način na koji se biraju ti organi, da li ih ipak u krajnjoj liniji bira parlament. Parlament bi morao da vodi računa o tome da budu izabrane nezavisne ličnosti, odgovorne ličnosti, stručni ljudi za koje se zna da su se u javnosti već potvrdili kao ličnosti koje neće da rade za neki partikularni, pojedinačni, partijski ili biznis interes, nego će da rade u javnom interesu.
RSE: Da, ali imamo cinjenicu da ti ljudi formalno nijesu u partijama, međutim, da su oni neformalno u tim tijelima stranački predstavnici, što se vrlo šesto dešava, da li postoji način da se izbjegne takva jedna vrsta deformacije u procesu izbora?
VELJANOVIĆ: Verovatno ne postoji recept koji bi to pitanje apsolutno rešio jer apsolutnog rešenje nema, ali u sadejstvu i ostalih medija koji treba da prate i za koji treba da budu zainteresovani i građani i ako u ponašanju nekoga pojedinca uoče da on stalno „tera vodu na vodenicu“ određene političke stranke, određene ideologije i tako dalje ta osoba ne bi trebalo da bude dalje u takvim organima bez obzira da li formalno jeste član neke partije ili nekog političkog organa ili institucije ili ne . Zbog toga govorim o ljudima koji moraju da budu u pravom smislu javne ličnosti, moraju da budu poznati ljudi za koje opšta javnost zna da oni neće biti pristalice ovoga ili onoga, nego da će raditi u javnom interesu i u tom sadejstvu i u postavljanju pitanja njima, javnih pitanja i traženja odgovora može se doći otprilike do najboljeg rešenja, a koje opet verovatno neće biti idealno, ali će biti bolje od onoga što postoji.
