Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Izlazi na videlo sudbina folksdojčera


Ðorde VOJINOVIC

Ova istorijska činjenica ili zločin međutim još uvek je svojevrsna tabu tema. U traganju za dokazima među najangažovanijim godinama je Ðurica Savkov, predsednik organizacije Banatski forum:

“O tome se javno još uvek niti govori niti se izučava na nekim institutima. To se ne odnosi samo na Nemce nego na sve događaje posle Drugog svetskog rata. Treba podsetiti da je sa jedne strane učinjen zločin prema civilnom nemačkom stanovništvu, ali je ogroman zločin učinjen i prema srpskom civilnom stanovništvu posle Drugog svetskog rata. To su desetine i desetine, neki kažu čak i sto hiljada ljudi koji su pobijeni nakon Drugog svetskog rata – to je ogroman zločin.”

Kao ilustracija ovakve ocene može poslužiti i činjenica, takođe malo poznata javnosti, da je jedno od banatskih švapskih sela, Mol ili Molidorf nakon iseljavanja Nemaca potpuno nestalo:

“Nakon Drugog svetskog rata pretvoreno je na kratko u logor a kasnije su ti ljudi iz Molidorfa raseljeni, odnosno prebačeni u logor u Knićaninu. Posle im se dešavalo ono šta im se dešavalo, a selo su naselili kolonisti. Ubrzo posle rata kada su naišle one prve poplave, pošto je selo bilo građeno od naboja i pošto se nalazilo na takvom terenu a okolo nije bilo nikakvih kanala za odvodnjavanje i regulaciju, podzemne vode su bile veoma visoke i kolonisti su napustili to selo. Svi su se raselili i ono je ostalo pusto a ubrzo potpuno palo i propalo.”

Sudbina i značaj mesta Knićanin su drugačiji:

“Mesto Knićanin, današnje selo Knićanin a nekadašnje selo Rudolfsgnad, kako se zvalo do pred kraj rata, je bilo čisto nemačko selo. Ono je nakon Drugog svetskog rata pretvoreno u logor, centralni logor za ceo srpski deo Banata. Kroz njega je prošao ogroman broj civila, dakle žena, dece i staraca. U Knićaninu je ukupno stradalo 12 500 hiljada ljudi, gde su i sahranjeni u dve masovne grobnice. Jedna se nalazi u jednom delu civilnog groblja, a druga se nalazi na mestu izvan sela, blizu Tise, koja se zove Telečka. Preživeli logoraši dolaze, posećuju taj spomenik, pale sveće, stavljaju vence. Jednom godišnje se održava komemoracija koja je takva da na njoj učestvuju katolički, evangelistički i pravoslavni sveštenik. Dakle, jedan ekumenski pomen.”

Na ovo, svojevrsno hodočašće, svake godine polazi i jedan od preživelih, Franc Jeger:

“Ja sam onda imao 14 godina. U zimu ’45 - ‘46 je umrla mama, tri sestre i dva brata. Kako se sećam, kad sam došao sebi nisam mogao da idem, kao dete sam na dupetu klizio, a onda sam se okrenuo pa sam onako na kolenima i rukama. I dan danas mi se vide ožiljci.”

Rudolf Vajs svedoči o još jednoj manje poznatoj istini:

“Kada je došla nemačka okupacija moja porodica je čuvala svoje komšije Srbe sa kojima su živeli u istoj ulici. Kada je došla ’44 onda su oni žensko osoblje odveli kod sebe kući da bi izbegli silovanje i Rusa i partizana. A, kada je dolazila OZNA onda su ljudi davali svoju reč, misleći na svoju porodicu, da naša porodica nije bila sa nikakvom nacističkom pozadinom. To je zaista tako bilo. Bili su duboko vernici, luterani evangelisti tako da nikakva ekstremna ideologija kao što je bio nacizam ili, ne daj Bože, komunizam nije dolazio u obzir u našoj porodici. To su Srbi domaćini, banatske gazde, cenile kao što je moja porodica cenila radne domaće Srbe, banatske gazde – međusobno su se čuvali. Kako je moja nemačka porodica sačuvala Srbe za vreme nemačke vlasti tako su oni uspeli da sačuvaju moju porodicu za vreme komunističkog terora. To što sam ja, kao Nemac, danas živ mogu da zahvalim upravo komšijama Srbima u Banatu. Genetski je zapisano u mojoj porodici da se razumemo sa svojim komšijama, da se čuvamo, da se pomažemo.”

Svedočenje o poštovanju, uvažavanju i solidarnosti nasuprot višedecenijskoj javnoj predstavi o netrpeljivosti između srpskog i nemačkog naroda:

“Netrpeljivost između dva naroda, srpskog i nemačkog, ne postoji. Možda je postojala netrpeljivost između dve politike. Možda postoji strah od ovih sadašnjih funkcionera. Ako se zaista otvore arhive ko je od njihovih, porodično gledano, učestvovao u svemu tome pa se iz tih razloga ne otvaraju. Ali, da postoji antagonizam između srpskog i nemačkog naroda definitivno nije istina. Da postoji nekakav strah da će neko nekom nauditi definitivno nije istina jer to pokazuju konkretni primeri – najveći ovaj u Knićaninu.”
XS
SM
MD
LG