Goran Milić, predsednik sindikata metalaca Kragujevca, smatra da će, bez obzira na obećane otpremnine, ti radnici ostati bez sredstava za život:
“To je socijalna bomba, najviše pogađa grad Kragujevac, najviše pogađa fabriku automobila jer je najveći broj radnika na ZZO upravo iz fabrike automobila, oko 2.700 ljudi je trenutno na ZZO iz fabrike automobila. To je socijalna bomba trenutno najviše za grad Kragujevac, ali pogođeni su i ostali gradovi gde su nekada postojala društva “Zastave”.
Radnici koji su proteklih šest godina proveli čekajući obećana nova radna mesta ili povratak u “Zastavu” strahuju za sopstvenu budućnost, jer će ukidanjem društva “Zastava zapošljavanje i obrazovanje” ostati bez državnih subvencija koje su im pomagale da prežive.
Borisav Vasović, kaže da je proteklih godina njegova četvoročlana porodica živela na ivici bede i da očekuje još goru budućnost:
“Primao sam oko 8 hiljada. Sve sam uzimao na veresiju u prodavnici pa kad primim platu nisam mogao ni da pokrijem dug nego sam ostajao dužan po 2-3 hiljade. Ako ukinu ZZO propao sam načisto i gde ću?! Žena mi nije radila, deca ne rade, ja sad nemam pravo da se vratim u fabriku. Šta će da bude sa nama?”
I njegov kolega Jovica Jezdić smatra da će ukidanje državnih subvencija prekobrojnim radnicima delovati pogubno na njihove kućne budžete:
“Imam suprugu, dvoje ženske dece. Živim takoreći od te socijale koju je Vlada davala radnicima svakog meseca za isplatu. Ako se ukine ovaj program Vlade ZZO, stvarno ne znam šta ću! Jedino da uzmem kanap i da se obesim!”
Miroslav Cvetković je u septembru 2001. godine zajedno sa suprugom proglašen za tehnološki višak, uz obećanje da će mu država brzo obezbediti posao, a da će do tada primati subvencije. Šest godina kasnije on je i dalje bez posla, a uskoro će ostati i bez subvencija:
“Niko mi nije nudio zaposlenje, jedino što radim su sezonski poslovi. Radim sve što naiđe, od istovara, mešanja maltera, rad u šumi, na drvima…”
U sličnoj situaciji našao se i Zoran Milutinović, koji kaže da radnici koji ostaju bez svojih radnih mesta nemaju nikakve šanse da se ponovo zaposle:
“To je jedno psihičko opterećenje jer se faktički ostaje bez primanja. Supruga radi i ona me izdržava. Normalno da se osećam razočarano. Ko se ne bi osećao razočarano kad posle 33 godine radnog staža i 53 starosti neće niko da te zaposli?!”
Čedomir Pajević, predsednik Sindikata radnika “Zastava zapošljavanje i obrazovanje” kaže da će sa gašenjem tog društva pored minimalnih isplata, prekobrojni radnici izgubiti i ostale prinadležnosti koje su do sada imali:
“To nisu lični dohoci nego jedna vrsta nadoknada. To je 45% od plate koju dobija radnik, koju je ostvarivao na svom radnom mestu a nije radio. Pored toga imali smo jedan deo sredstava za jednu vrstu troškova lečenja naših radnika. Imali smo penzijsko, invalidsko na taj iznos, odnosno na naša primanja od 45% su plaćani doprinosi.”
Zbog svega toga Goran Milić smatra da bi Vlada morala, pre ukidanja društva “Zastava zapošljavanje i obrazovanje”, da obezbedi minimalne otpremnine od najmanje 300 evra po godini staža kako bi se izbegao socijalni kolaps njihovih porodica:
“Tražimo 300 eura po godini staža za sve radnike - znači da ih ne razdvajaju jer u ovom momentu, na ovaj način kakav je predlog od strane Ministarstva, nisu svi u ravnopravnom položaju. Raspon se kreće od 400 eura za neke radnike do 168 – 170 eura. Najugroženiji su oni koji imaju veći broj godina radnog staža. Neko sa 35-36 godina staža odlazi sa 168 eura po godini staža.”
“To je socijalna bomba, najviše pogađa grad Kragujevac, najviše pogađa fabriku automobila jer je najveći broj radnika na ZZO upravo iz fabrike automobila, oko 2.700 ljudi je trenutno na ZZO iz fabrike automobila. To je socijalna bomba trenutno najviše za grad Kragujevac, ali pogođeni su i ostali gradovi gde su nekada postojala društva “Zastave”.
Radnici koji su proteklih šest godina proveli čekajući obećana nova radna mesta ili povratak u “Zastavu” strahuju za sopstvenu budućnost, jer će ukidanjem društva “Zastava zapošljavanje i obrazovanje” ostati bez državnih subvencija koje su im pomagale da prežive.
Borisav Vasović, kaže da je proteklih godina njegova četvoročlana porodica živela na ivici bede i da očekuje još goru budućnost:
“Primao sam oko 8 hiljada. Sve sam uzimao na veresiju u prodavnici pa kad primim platu nisam mogao ni da pokrijem dug nego sam ostajao dužan po 2-3 hiljade. Ako ukinu ZZO propao sam načisto i gde ću?! Žena mi nije radila, deca ne rade, ja sad nemam pravo da se vratim u fabriku. Šta će da bude sa nama?”
I njegov kolega Jovica Jezdić smatra da će ukidanje državnih subvencija prekobrojnim radnicima delovati pogubno na njihove kućne budžete:
“Imam suprugu, dvoje ženske dece. Živim takoreći od te socijale koju je Vlada davala radnicima svakog meseca za isplatu. Ako se ukine ovaj program Vlade ZZO, stvarno ne znam šta ću! Jedino da uzmem kanap i da se obesim!”
Miroslav Cvetković je u septembru 2001. godine zajedno sa suprugom proglašen za tehnološki višak, uz obećanje da će mu država brzo obezbediti posao, a da će do tada primati subvencije. Šest godina kasnije on je i dalje bez posla, a uskoro će ostati i bez subvencija:
“Niko mi nije nudio zaposlenje, jedino što radim su sezonski poslovi. Radim sve što naiđe, od istovara, mešanja maltera, rad u šumi, na drvima…”
U sličnoj situaciji našao se i Zoran Milutinović, koji kaže da radnici koji ostaju bez svojih radnih mesta nemaju nikakve šanse da se ponovo zaposle:
“To je jedno psihičko opterećenje jer se faktički ostaje bez primanja. Supruga radi i ona me izdržava. Normalno da se osećam razočarano. Ko se ne bi osećao razočarano kad posle 33 godine radnog staža i 53 starosti neće niko da te zaposli?!”
Čedomir Pajević, predsednik Sindikata radnika “Zastava zapošljavanje i obrazovanje” kaže da će sa gašenjem tog društva pored minimalnih isplata, prekobrojni radnici izgubiti i ostale prinadležnosti koje su do sada imali:
“To nisu lični dohoci nego jedna vrsta nadoknada. To je 45% od plate koju dobija radnik, koju je ostvarivao na svom radnom mestu a nije radio. Pored toga imali smo jedan deo sredstava za jednu vrstu troškova lečenja naših radnika. Imali smo penzijsko, invalidsko na taj iznos, odnosno na naša primanja od 45% su plaćani doprinosi.”
Zbog svega toga Goran Milić smatra da bi Vlada morala, pre ukidanja društva “Zastava zapošljavanje i obrazovanje”, da obezbedi minimalne otpremnine od najmanje 300 evra po godini staža kako bi se izbegao socijalni kolaps njihovih porodica:
“Tražimo 300 eura po godini staža za sve radnike - znači da ih ne razdvajaju jer u ovom momentu, na ovaj način kakav je predlog od strane Ministarstva, nisu svi u ravnopravnom položaju. Raspon se kreće od 400 eura za neke radnike do 168 – 170 eura. Najugroženiji su oni koji imaju veći broj godina radnog staža. Neko sa 35-36 godina staža odlazi sa 168 eura po godini staža.”
