Novka ILIC
Tako se u jednoj srpskoj provinciji ruše mnoge barijere i otvaraju novi vidici. Ružica kaže – provincija je stvar duha a ne prostora:„Kad živite u malom gradu, prilično daleko od velikih kulturnih centara, onda nemate pravo na loš kvalitet tako da je pitanje prostora vrlo irelevantno. Neobično s naših susreta je to da su srednjoškolci domaćini književnih susreta, oni vode književne večeri, oni najavljuju pisce, oni dočekuju, pripremaju sav promo materijal. To je nešto što mi možemo da uradimo zato što imamo već prilično pristojnu tradiciju srednjoškolskog vannastavnog rada. Prošle godine smo inače bili uključeni u „Balkansku fusnotu“, u goste su nam dolazili mladi iz Bosne, a naša deca su išla u Krapinu. To je bilo zaista izuzetno iskustvo prošlog leta i tada smo shvatili da uopšte nije loše i da je već moguće napraviti komunikaciju između mladih ljudi. Susrete pisaca, koje pravimo ove godine drugi put, mi smo proširili dolaskom grupe srednjoškolaca iz Sarajeva, to nam se učinilo kao jedna možda od najvećih dobiti ovog susreta pisaca. Mi se sad spremamo da krajem avgusta idemo u uzvratnu posetu sarajevskim gimnazijalcima.“
Organizovanjem dolaska hrvatskih književnika proletos u Užice, profesorka Ružica je zatalasala grad i izbili su nesporazumi. Ipak, stoički je sve podnela:
„Kada veći broj ljudi sazna šta se zbivalo onda je logično da dođe do nekakvih nesporazuma. Nesporazumi su nastali kao posledica, rekla bih, prvo neznanja pa tek onda zlonamernosti. Nama su u goste ove godine došli Predrag Lucić i Boris Dežulović. To je stvarno bila iznenadna blagodet za nas zato što je odsustvom jedne druge najavljene spisateljice iz Hrvatske mi smo ostali uskraćeni za jednog člana, kako mi to zovemo ’bosansko-hrvatske ekipe’. Onda je Boris Dežulović, praktično u poslednjem trenutku, uskočio kao neko ko je bio raspoložen da dođe i to je bilo sjajno. Sećam se da sam pričala sa Sinanom Gudževićem par dana pre toga, i on je rekao – Šta ću ti ja? Pa ti imaš genija, imaš bombu – u nekom najlepšem smislu te reči. Tu smo stvarno dobili bombu. Šta se desilo? Iz potpuno vanknjiževnih krugova je počelo gunđanje zašto dovodimo Splićane, ustaše, ubice Srba... svašta. Ne mogu da kažem ko zato što su sve to bile kao anonimne prijave. Desilo se to da smo zatalasali grad jer su prosto u tom trenutku bili nespremni. Kada vi ne izlazite iz Užica, mislite da se svet ne menja. A svet se ipak debelo menja. To je jedno, a drugo – prigovarati Borisu Dežuloviću – to je toliko besmisleno i to toliko govori o odsustvu znanja i elementarnih informacija da to stvarno boli. Vi sad treba nekom da objasnite da ili je zlonameran ili glup ili neobavešten. Ono što je mene ovde zabolelo jeste problematičan moralni stav ljudi koji o sebi imaju vrlo visoko mišljenje u intelektualnom smislu, a bogme i sredina o njima ima. Za prosečan svet, pa dobro, bože moj, ne znaju ljudi, ima neko ko će da im kaže. Ali, kad vi imate nekog ko za sebe plagira da je profesor univerziteta, a ima vrlo problematičan moralan stav – to je već problem.“
Gosti iz Hrvatske i Bosne oba puta dolaskom u Užice bili su fascinirani:
„Svi naši gosti su otišli fascinirani. Nura Haver, vrlo poznata spisateljica u Sarajevu, ali kod nas još uvek ništa njeno nije štampano, kojom su naša deca su bila oduševljena i fascinacija je bila obostrana, je napisala mail u kojem je rekla da se prvi put osećala tako dobro negde sa druge strane Drine zato što je niko nije doživljavao kao drugačijeg nego kao istog. To mi je bio jedan od najboljih feedbackova koje smo dobili na prošlim susretima. Bora Dežulović je u ljubljanskom Dnevniku napisao sjajnu kolumnu. Meni je zanimljivo da je na zvaničnu email adresu naše škole stiglo nekoliko divnih pisama ljudi koji danas ne žive u Užicu a koji su pročitali taj tekst u ljubljanskom Dnevniku. Prosto mi se čini da se ta dobra energija širi.“
Motive svoga rada Ružica ovako objašnjava:
„Moj motiv je vrlo ličan – ja bih se ubila od dosade da ne radim ovo što radim. Da živite u gradu u kome imate jednu knjižaru, u kome je pozorište sasvim pristojno, ali je prosto jedno malo pozorište, šta biste vi radili? Ok je da čitate knjige, ali morate da preduzmete nešto. Druga stvar je da sam se uvek gnušala zaparloženih ljudi. Tri sata sarajevskog razgovora sa Nenadom Veličkovićem za mene je mnogo bolje stručno usavršavanje nego kompletan seminar koji organizuje Filološki fakultet.“
Marko i Ksenija završili su drugi razred gimnazije i sa profesorkom Ružicom aktivno su učestvovali u dočeku gimnazijalaca iz Sarajeva. Oduševljeni su književnim susretima „Na pola puta“:
„Mislim da smo mi oni koji treba sve predrasude da zakopaju i da se prema drugima ponašaju na neki sasvim normalan način. To pogotovo pokazuje to što smo ugostili sarajevske srednjoškolce, sa kojima smo ostvarili neverovatno dobar kontakt, bez ikakvih prepreka koje bi mogle da budu. To je za mene bilo jedno fenomenalno iskustvo i jedva čekam da se vidimo u avgustu, njih troje njih sa kojima sam se ja lično najviše družio – Mudžara, Neira i Faris.“
„Bila sam informisana da neki nisu to sa oduševljenjem primljeni, ali ja jesam i moji roditelji su jer smo primili Mašu Muratović koja dolazi iz Sarajeva. Meni su svi jednaki, nemam nikakve predrasude o njima, ni o Bosancima ni o Hrvatima. Koliko sam ja Srbin toliko je ona musliman i tu nema dalje. To treba da tolerišem, poštujem. Znam da sam ostavila utisak na nju, svakodnevno se čujemo ili mailom ili telefonom i zato su ovi susreti mnogo dobri – zato što smo se povezali međusobno i održavamo kontakte. To bi trebalo da se proširi i na druge gradove, ali ono što je bitno je da smo mi pokretači svega toga, odnosno profesorka Ružica.“
