Ðorde VOJNOVIC
Stikić je počeo da uzgaja kikiriki poveden znatiželjom. Osim oranice, semena i te radoznalosti ništa drugo nije imao u proizvodnju ove, za Banat netipične kulture, upustio se bez potrebnog znanja, bez iskustva, pa i odgovarajućeg alata:“Probao sam i biber pa nisam uspeo, interesovalo me je da li može da uspe na ovim podnebljima pa sam pre 7, 8 godina probao da krenem sa proizvodnjom.”
Rezultati su bili svake godine iznenadujuće dobri. Kikiriki sa jedne banatske njive pokazuje izuzetan kvalitet:
“Svi koji su ga probali kažu da je mnogo kvalitetniji, čak i od onog najnovijeg.”
Kikiriki na Stikićevoj njivi rađa po prosečnim svetskim standardima:
“Koliko znam Kina i Indija, pogotovo Kina, rade na 3, 4 miliona hektara. Rusija takođe, to su najveći proizvođači. Znam da su Italijani postavili rekord od 4 tone po hektaru, znam da je bugarski i makedonski prosek, i zemalja u okruženju, negde oko 900 kg po hektaru, čak do tone. To je ujedno i svetski prosek, od 800 – 900 do 1000 kg po hektaru i ja imam taj prosek. Mislim da bi, kad bi se angažovali ljudi sa Poljoprivrednog instituta u Zemunu ili Novom Sadu, zaštitari, par profesora i studenata mehanizatora, proizvodnja mogla da izađe na najmanje 2000 kg po hektaru. Kada bi se u 20 – 50 sela probalo, eksperimentalno posejalo po jedno jutro mislim da bi se to jako brzo raširilo što bi vrlo brzo pokrilo Vojvodinu. Pokušavao sam i uzalud zvao Srpsku Crnju i našu uljaru u Zrenjaninu da pokušaju da prave maslac. Ja sam probao kući, nešto napravio i mogu vam reći da je izuzetnog kvaliteta, ali to je 5, 6 deka. Međutim, nije bilo nikakvog interesovanja što mi nije jasno. Lično bih im ja dao desetak kilograma da probaju da naprave nešto, da cede ulje. Ne bi morali ništa da mi nadoknade, jednostavno da probaju, ali interesovanja nema.”
I to je tema nekoliko godina zaredom u selu Lazarevu kikiriki odlično rađa zahvaljujući isključivo Stikićevom entuzijazmu:
“Do svega sam morao dolaziti sam, pre osam godina nije bilo kompjutera, nije bilo nikog da mi pomogne. Kada pitam zaštitare čime da zaštitim od nekih životinja i slično, niko nije znao da mi kaže. Kada pitam da li širokolisna ili uskolisna biljka oni moraju da pitaju kolege u Institutu, kada zovem Bajer, moćnu firmu za zaštitu, oni isto ne znaju čime se može zaštititi. Moram svake godine, sa ćerkom i nadničarima koje plaćam, da kopam motikom.”
A evo još drastičnijih Stikićevih iskustava... Jedno je od pre nekoliko godina:
“Kada je pre 4, 5 godina G17+ vodio jednu akciju, gospođa Dulić je izašla sa akcijom “Budi bolji u Srbiji”, ja sam napisao projekt koji je verovatno otišao za Beograd, ali je negde usput nestao. Bilo bi dobro da ga nađu jer je fantastičan, očekivao sam da će mi izaći u susret i pomoći. Proizvodnja na 10 – 20 hiljada hektara bi mogla da zadovolji potrebe Srbije gde je uvoz 7, 8 miliona dolara.”
Za razliku od tog iskustva kada od predstavnika jedne političke partije, bivše ministarke poljoprivrede i njenih saradnika, nije dobio ni odgovor nedavno je od službenika tog ministarstva dobio odgovor, ali odgovor koji ga je naveo na razmišljanje o prestanku proizvodnje ove, za Banat egzotične kulture:
“Pozvao sam ministarstvo da vidim da li postoje neke subvencije za određene vrste biljaka, pošto daju za mnoge kao što je hmelj, vinovu lozu. Prvo niko u Ministarstvu nije znao da li je to višegodišnja biljka, da li je zasad, da li je voćka, da bi me onda obavestili da kikiriki ne postoji nigde, da ne podilazi ni pod jednu kulturu, da ne postoje nikakve subvencije, mada za duvan ima 800 eura po hektaru. Eto hajde da se trujemo, ja ću preći na duvan i neka mi daju 800 eura po hektaru jer im je kikiriki očito nezgodniji. Strašno sam se razočarao i mislim da ću potpuno odustati.”
