Medijska hajka, koju su neposredno uoči ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića stvarale pojedine novine, mnogi su označili kao svojevrsnu pripremu za atentat. U tim tekstovima sam Đinđić ali i ljudi iz njegovog bliskog okruženja označavani su kao kriminalci. Danas, nakon izricanja presude neposrednim izvršiocima i organizatorima u iščekivanju rezultata istrage o političkoj pozadini ubistva ponovo se u pojedinim novinama stvara slična atmosfera. Kulminacija tih napada predstavlja objavljivanje intervjua sa Zvezdanom Jovanovićem, koji je kao neposredni izvršilac ubistva osuđen na najvišu zatvorsku kaznu od 40 godina. Za sociologa Čedomira Čupića može se reći da poslednjih dana postoji nešto slično nalik onoj medijskih sceni pre ubistva Đinđića:
“Mislim da je to upravo posledica toga što nemamo jedan dobar zakon koji bi, između ostalog to i regulisao. Da on postoji, to se ne bi moglo pojaviti. Drugi momenat je da se pokazuje da ne postoji politička volja da se to pitanje reši. Zašto? Zato što određene političke garniture na vlasti to koriste ili s druge strane, određenim grupacijama, naročito tajnoj policiji ili otrgnutim delovima tajne policije , se omogućava da mešetare, da mnoge stvari sada relativizuju tako da javnost jednostavno ne zna kako da se opredeli. Ili da se na drugi način oni ljudi koji su neobavešteni, koji veruju takvim vestima se opredeljuju na taj način što misle da je to tako.”
Advokati porodice Đinđić objavljivanje intervjua sa osuđenikom za ubistvo Đinđića ocenili su kao zloupotrebu.
Uz objašnjenje da je za kominiciranje bilo kog optuženog sa medijima potrebna dozvola predsednika suda advokat porodice Đinđić Rajko Danilović kaže da bi tužilac trebalo da utvrdi da li se radi o prekoračenjui ovlašćenja branilaca, kao i da bi Advokatska komora trebalo da reguje:
“Pre toga treba postaviti pitanje gde su danas naši mediji, na kom su nivou i imaju li oni ikakvih obzira, da li poštuju bilo koje međunarodne i domaće standarde.”
Pored intervjua osuđenog za ubistvo premijera isti beogradski list objavljuje i anketu sa pitanjem ko će od dvojice premijerovih nekadašnjih saradnika prvi u zatvor. A svi anketirani građani ni ne dovode u pitanje njihov odlazak u zatvor. Kulturolog Zorica Tomić, pak, kaže da ne bi poredila sadašnju situaciju sa nekom prethodnom i objašnjava da ukoliko se pravi hajka u smislu podizanja tiraža i rejtinga da ona onda služi isključivo s jedne strane komercijalnim svrhama, a s druge strane političkoj diskreditaciji neistomišljenika:
“Evidentno je da je javna scena u Srbiji potpuno dezintegrisana, da ona praktično ne postoji osim kada je u pitanju nešto što, na izvestan način, može delovati kao uvod u skandal. Domaći mediji su senzibilisani samo na nešto što je anomično, nešto što je na izvestan način devijantno, neprilično itd. Ni jedna stvar koja valja ili koja je kvalitetna prosto ne može biti u žiži medija koji su, naivno shvatajući koncept komercijalizacije kao univerzalni standard svoga poslovanja, spremni da posegnu apsolutno za svakom polu ili pseudo informacijom koja bi mogla da podigne tiraže, gledanost, rejtinge ili nešto drugo.”
Takvu javnu scenu sociolog Čedomir Čupić ocenjuje kao pogubnu:
“To je pogubno po politički život, po funkcionisanje političkih institucija, a da ne govorim šta to znači s aspekta odrastanja i formiranja građanske svesti kod građana.”
“Mislim da je to upravo posledica toga što nemamo jedan dobar zakon koji bi, između ostalog to i regulisao. Da on postoji, to se ne bi moglo pojaviti. Drugi momenat je da se pokazuje da ne postoji politička volja da se to pitanje reši. Zašto? Zato što određene političke garniture na vlasti to koriste ili s druge strane, određenim grupacijama, naročito tajnoj policiji ili otrgnutim delovima tajne policije , se omogućava da mešetare, da mnoge stvari sada relativizuju tako da javnost jednostavno ne zna kako da se opredeli. Ili da se na drugi način oni ljudi koji su neobavešteni, koji veruju takvim vestima se opredeljuju na taj način što misle da je to tako.”
Advokati porodice Đinđić objavljivanje intervjua sa osuđenikom za ubistvo Đinđića ocenili su kao zloupotrebu.
Uz objašnjenje da je za kominiciranje bilo kog optuženog sa medijima potrebna dozvola predsednika suda advokat porodice Đinđić Rajko Danilović kaže da bi tužilac trebalo da utvrdi da li se radi o prekoračenjui ovlašćenja branilaca, kao i da bi Advokatska komora trebalo da reguje:
“Pre toga treba postaviti pitanje gde su danas naši mediji, na kom su nivou i imaju li oni ikakvih obzira, da li poštuju bilo koje međunarodne i domaće standarde.”
Pored intervjua osuđenog za ubistvo premijera isti beogradski list objavljuje i anketu sa pitanjem ko će od dvojice premijerovih nekadašnjih saradnika prvi u zatvor. A svi anketirani građani ni ne dovode u pitanje njihov odlazak u zatvor. Kulturolog Zorica Tomić, pak, kaže da ne bi poredila sadašnju situaciju sa nekom prethodnom i objašnjava da ukoliko se pravi hajka u smislu podizanja tiraža i rejtinga da ona onda služi isključivo s jedne strane komercijalnim svrhama, a s druge strane političkoj diskreditaciji neistomišljenika:
“Evidentno je da je javna scena u Srbiji potpuno dezintegrisana, da ona praktično ne postoji osim kada je u pitanju nešto što, na izvestan način, može delovati kao uvod u skandal. Domaći mediji su senzibilisani samo na nešto što je anomično, nešto što je na izvestan način devijantno, neprilično itd. Ni jedna stvar koja valja ili koja je kvalitetna prosto ne može biti u žiži medija koji su, naivno shvatajući koncept komercijalizacije kao univerzalni standard svoga poslovanja, spremni da posegnu apsolutno za svakom polu ili pseudo informacijom koja bi mogla da podigne tiraže, gledanost, rejtinge ili nešto drugo.”
Takvu javnu scenu sociolog Čedomir Čupić ocenjuje kao pogubnu:
“To je pogubno po politički život, po funkcionisanje političkih institucija, a da ne govorim šta to znači s aspekta odrastanja i formiranja građanske svesti kod građana.”
