RSE: Pročitala sam Vašu knjigu koja ima malo više od 500 strana. Napravili ste jedno veliko istraživanje. Zaprepastio me je podatak da se korupcija beleži od mnogo vremena unazad. Koje je to vreme?
BEGOVIĆ: Toliko je to daleko unazad da i ne treba da brojimo vreme, daleko pre Hrista. Prvi zapisi vezani za ljudsku civilizaciju su, između ostalog, i zapisi vezani za korupciju. Očigledno je da je cela ljudska istorija, istorija korupcije, i ne samo korupcije, na svu sreću. Očigledno je da je ljudska civilizacija postigla mnogo više od korupcije, pljačke i sličnih stvari, ali je očigledno i da su, od početka civilizacije do današnjih dana, korupcija, pljačka i razni nasilnički metodi sticanja blagostanja nešto što ide uz ljudsku civilizaciju. Možemo da budemo srećni da je ipak nivo nasilja u svemu tome opao u poslednjih par vekova, da je bogatstvo ljudskog društva i civilizacije otišlo do neslućenih visina, pogotovo ako se posmatra sa stanovišta bogatstva civilizacije od pre par vekova. Ono što danas svet ima, zaista je zapanjujuće. I dalje postoji potreba za preraspodelom tog bogatstva putem pljačke, putem nasilja, putem prevare, putem korupcije.
RSE: Tvrdite da je korupcija uvek vezana za državu.
BEGOVIĆ: Jedna od osnovnih stvari koje je ovo istraživanje pokazalo je da je državna intervencija osnovni uzrok korupcije. Državna intervencija, sputavanje ekonomskih sloboda, ta arbitrarna državna intervencija i moć koju ima država i njena predstavnici, su ono što uzrokuje korupciju. Uzmimo za primer jedan oblik državne regulacije, a to je opšta regulacija obavljanja poslovnih aktivnosti poput regulacije ulaska u neku granu ili započinjanje bavljenja nekim poslom. U svim državama sveta postoje određene administrativne procedure. Potrebno je da se registruje novo preduzeće, potrebno je da se pribave određene dozvole. To je ta državna intervencija u oblasti regulisanja otvaranja novih preduzeća. Od toga kakva je ta intervencija, koji je njen stepen, koliko je dozvola potrebno pribaviti, koliko je teško dobiti te dozvole, mereno i vremenom koje je potrebno preduzetniku da te dozvole pribavi, ili mereno izdacima preduzetnika da se te dozvole pribave, zavisi, pokazalo se, i korupcija. Ukoliko su te barijere visoke, kao i sve što je potrebno da se uradi da bi se započela neka delatnost, preduzetnici će imati podsticaj da podmićivanjem državnih službenika, koji rade u toj oblasti, zaobiđu te barijere i umanje svoje troškove. Na ovom jednostavnom primeru se može videti kako državna intervencija generiše korupciju. To isto možemo da iznesemo u slučaju carinskih stopa, carinskih barijera ili bilo kojih drugih barijera, bilo kojih drugih državnih politika koje sputavaju ekonomske slobode i slobode preduzetnika.
RSE: Meni se uvek činilo da su lobi i interesne grupe neka vrsta korupcije, a vi tvrdite da to nema veze sa korupcijom.
BEGOVIĆ: Pokušao sam da prikupim što više argumenata i iz drugih istraživanja, kako teorijskih, tako i empirijskih, da pokušam da napravim razgraničenje između lobiranja i korupcije. Lobiranje i korupcija su dva, u određenoj meri, alternativa metoda, u određenoj meri komplementarna metoda nečega što se u poslednje vreme naziva ovladavanje državom ili drugačije rečeno to je način kako interesne grupe strateški utiču na državne politike. Korupcija i lobiranje predstavljaju različite načine i mogućnosti da se utiče na te državne politike. Veoma bitna razlika između korupcije i lobiranja je pitanje - a šta oni koji državne politike formulišu dobijaju od interesnih grupa? U slučaju čiste korupcije, oni dobijaju određene materijalne koristi, dobijaju novac, ili nešto što nije novac, ali uvećava njihovo blagostanje.
RSE: Možemo li reći da su kod nas tajkuni ti koji će da finansiraju, ili pojedince, ili partije u kojima su ti pojedinci, vrlo važne ličnosti?
BEGOVIĆ: Dolazimo do dosta klizavog terena. Nisam siguran da je finansiranje političkih partija neminovno korupcija. U različitim zemljama postoje različita zakonska rešenja u pogledu finansiranja političkih partija i korupcije u svemu tome. U slučaju korupcije, oni koji donose strateške odluke imaju direktnu materijalnu korist u smislu mita, iznosa novca ili nekog drugog oblika materijalne koristi. U slučaju lobiranja, lobističke grupe stvore toliko snažan pritisak na one koji donose odluke, da oni nemaju izbora, nego da donesu odluku koja je u skladu sa interesima određene grupe koja nameće svoj parcijalni interes, interes određene interesne grupe. Oni ne dobijaju direktnu materijalnu korist za to, ali se stvara određeni, vrlo snažan lobistički pritisak koji do toga dovodi. Moćni poslovni ljudi, možemo da ih nazivamo tajkunima, ili nekim drugim imenom, imaju svoje interese. Žele svoje interese da realizuju i žele u određenoj meri strateški da utiču na državne politike, bez obzira da li se radi o carinskoj zaštiti njihove grane ili o nečemu drugom. Postoji čitav niz mehanizama kojim oni mogu pokušavati to učiniti. Finansiranje političkih partija se uzima uobičajeno kao nešto što je siva zona, upravo zbog toga što se razlikuju zakonska rešenja u onome šta je tu dopušteno, a šta ne. Ključno je pitanje da li oni zaista za uzvrat dobivaju nešto što su tražili. Ako neko finansira političku partiju, a manje-više opšte je pravilo da tajkuni u određenoj zemlji finansiraju sve političke partije i na taj način minimizuju rizik jer više nije bitno ko će sutra biti na vlasti pošto sve kontrolišu, ključno je pitanje da li zaista dobija te protiv-usluge i da li su zaista državne politike do kojih se dolazi u skladu sa interesima tih poslovnih krugova.
RSE: Sećam se jedne izjave Bogoljuba Karića, kada je odlučio da započne političku delatnost. Na pitanje zašto on to radi kada je već jedan uspešan biznismen i bogat čovek, rekao je da je važno da bude u politici, da bude jedan od kreatora političkog miljea koji je privrednicima jako bitan.
BEGOVIĆ: Nikada Bogoljuba Karića nisam doživljavao kao privrednika. Doživljavao sam ga kao deo političke igranke koja se u Srbiji igrala tokom devedesetih godina, a on je, zahvaljujući svom prirodnom lukavstvu, uspeo da odigra još par predstava i posle devedesetih godina, pa i tokom dve hiljaditih, ali je na kraju ponestalo scenarija, ili režije. Njegov izlet u politiku je bio neuspešan, što ne znači da on tokom svoje karijere nije uticao na određene državne politike. Mislim da njega nisu toliko interesovale državne politike, nego ga je više interesovalo sprovođenje određenih politika, a naročito sprovođenje zakona.
RSE: Obično se na korupciju generalno gleda kao na jedno veliko zlo u društvu. Vi ste rekli da ona potpomaže ekonomskoj efikasnosti u državi.
BEGOVIĆ: To sam rekao na jednom mestu u knjizi, ali sam zaista taj svoj stav ogradio određenim stvarima. Taj moj stav nije bezuslovan. Rekao sam da u nekim situacijama korupcija može da bude manje zlo. Ne može nikada da bude dobro. Ona može da bude manje zlo upravo tamo gde postoje vrlo razgranate državne intervencije, gde bi dosledna primena te državne intervencije suštinski značila ogromno usporavanje privrednog rasta, ogromno obaranje nivoa ekonomske aktivnosti. U takvim situacijama korupcija može da pospeši ekonomsku efikasnost, može da oslobodi neke potencijale koji bi bili zarobljeni. Pokušao sam, koliko sam god mogao, da budem izričit i da kažem da je korupcija ono što ekonomisti nazivaju drugo najbolje rešenje. Prvo najbolje rešenje, ono čemu treba da se teži, je ukidanje kontraproduktivne državne intervencije jer se jedino na taj način daje puna sloboda privrednim subjektima, preduzetnicima pre svega, da čine ono što je njihov posao i da na taj način podižu ekonomsku efikasnost i obezbede privredni rast. Korupcija ima svoje visoke troškove. Ukoliko neko pokuša deregulaciju da sprovede putem korupcije, onda se generišu ogromni troškovi. Uz korupciju uvek idu veliki troškovi. Zbog toga je ta, eventualno dobra strana korupcije, u takvoj situaciji, drugo nabolje rešenje. To nije rešenje kome treba da se teži u cilju uvećanja ekonomske efikasnosti i maksimalizacije društvenog blagostanja.
RSE: Ako gledamo korupciju kao sredstvo da se izvrši jedna preraspodela u društvu, koliko je ona dobra za savremeno društvo?
BEGOVIĆ: Većina ekonomista i dalje smatra da sama preraspodela nije relevantna, da tokovi preraspodele nisu relevantni, ili da su od nekog sekundarnog značaja. Za većinu ekonomista je ključno to kolika se stvara vrednost. Ključna je veličina kolača, a ne kako se taj kolač deli. U tom smislu raspodela sama po sebi, ili preraspodela, i nije toliko bitna. Najveći broj ekonomista to ne uzima kao bitan element. Jako je bitan element kako se preraspodela odvija. Korupcija, kao način preraspodele, je jako opasna pojava jer su troškovi korupcije ogromni. Ljudi koji se bave preraspodelom rente, koji se bave korupcijom kao jednim oblikom preraspodele te rente, su ljudi koji se ne bave ničim drugim. Troškovi tih ljudi i resursi koji ti ljudi čine nisu upotrebljeni u stvaranju vrednosti, već su upotrebljeni u preraspodeli te vrednosti.
RSE: To je njihov jedini posao?
BEGOVIĆ: To je njihov jedini ili dominantan posao, ali mi posmatramo stvari u sumi, posmatramo sve ljudske resurse u jednom društvu. Nije isto da li se u jednom društvu pet posto ljudi u masi bavi preraspodelom, ili se preraspodelom bavi 25 ili 50 posto ljudi. Ključno je koliko je ljudskog kapitala angažovano na stvaranju vrednosti. Sve preraspodele su pogubne upravo zbog toga što se resursi, koji treba da budu uposleni u stvaranju vrednosti, prebacuju u preraspodelu te vrednosti. To je i najveći problem koji korupcija generiše. Ljudi se onda specijalizuju za korupciju, umesto da se specijalizuju na stvaranje vrednosti, umesto da se preduzetnici javljaju u onim delatnostima koje stvaraju vrednosti, da osmišljavaju nove poslovne projekte, nove proizvode, nove usluge, nove načine da se zadovolje neke ljudske potrebe ili da se stvaraju novi ugovori, novi poslovni aranžmani, preduzetnici se sele u oblast korupcije i kriminala. Preduzetnički duh i dalje radi, ali ovog puta stvara nove oblike korupcije, nove oblike kriminala, a korupcija i kriminal samo preraspodeluju vrednosti. Tu se nikakva nova vrednost ne pojavljuje, ne stvara se vrednost, već se samo preraspodeluje ono što je već stvoreno.
RSE: Taj posao je mnogo lakši nego da stvarate jednu fabriku, da zapošljavate ljude, da plaćate poreze, da brinete o plasmanu, o tome da li ćete da izvozite, ili ćete da ostane na domaćem tržištu. Racionalnije je da se bavite korupcijom.
BEGOVIĆ: Ekonomisti i dalje veruju u podsticaje. Racionalnije jeste ukoliko su zaista troškovi bavljenja korupcijom mali, ali u nekim zemljama su troškovi bavljenja korupcijom izuzetno veliki. Shodno tome se vrlo mali broj ljudi bavi korupcijom. Nije slučajno što postoje zemlje sa niskim nivoom korupcije i zemlje sa vrlo visokim nivoom korupcije.
RSE: A gde smo mi?
BEGOVIĆ: Mi smo srednja klasa. Ne spadamo u onu katastrofalno lošu klasu zemalja, ali ne spadamo ni u one zemlje koje se uzimaju kao primer, kao što su nordijske zemlje i Novi Zeland.
RSE: Da li su zemlje bivšeg socrealizma slične nama?
BEGOVIĆ: Ima razlika i ne postoje pravila. Neke od zemalja socijalističkog lagera su danas ispred pojedinih zemalja osnivača Evropske unije. Najgora od tih šest zemalja je Italija. Ne zbog toga što je to neka kultura, mada i ne verujem u te kulture i mentalitete, već što se talijanski privredni i politički sistem pokazao kao neotporan na ove stvari. Najbolje kotirane zemlje u pogledu korupcije, a koje su pripadale Istočnom bloku, su baltičke zemlje, pre svega Estonija. Pogledajte spisak zemalja rangiran po nivou ekonomskih sloboda. Tu ćete vrlo jasno videti poentu. Zemlje koje imaju visoki nivo ekonomskih sloboda su zemlje sa niskim nivoom korupcije. Kod nas se često skandinavske zemlje posmatraju kao zemlje državnog kapitalizma iz jednog jednostavnog razloga, a to je da je kod njih poresko opterećenje veliko i da je ukupna javna potrošnja velika, mereno njenim udelom u bruto-domaćem proizvodu. Ako posmatrate nivo državne intervencije u tim zemljama, u smislu regulisanja privrednih aktivnosti, videćete da te zemlje spadaju među najslobodnije zemlje sveta. Registrovati i započeti novi posao u Švedskoj možete za dva dana.
BEGOVIĆ: Toliko je to daleko unazad da i ne treba da brojimo vreme, daleko pre Hrista. Prvi zapisi vezani za ljudsku civilizaciju su, između ostalog, i zapisi vezani za korupciju. Očigledno je da je cela ljudska istorija, istorija korupcije, i ne samo korupcije, na svu sreću. Očigledno je da je ljudska civilizacija postigla mnogo više od korupcije, pljačke i sličnih stvari, ali je očigledno i da su, od početka civilizacije do današnjih dana, korupcija, pljačka i razni nasilnički metodi sticanja blagostanja nešto što ide uz ljudsku civilizaciju. Možemo da budemo srećni da je ipak nivo nasilja u svemu tome opao u poslednjih par vekova, da je bogatstvo ljudskog društva i civilizacije otišlo do neslućenih visina, pogotovo ako se posmatra sa stanovišta bogatstva civilizacije od pre par vekova. Ono što danas svet ima, zaista je zapanjujuće. I dalje postoji potreba za preraspodelom tog bogatstva putem pljačke, putem nasilja, putem prevare, putem korupcije.
RSE: Tvrdite da je korupcija uvek vezana za državu.
BEGOVIĆ: Jedna od osnovnih stvari koje je ovo istraživanje pokazalo je da je državna intervencija osnovni uzrok korupcije. Državna intervencija, sputavanje ekonomskih sloboda, ta arbitrarna državna intervencija i moć koju ima država i njena predstavnici, su ono što uzrokuje korupciju. Uzmimo za primer jedan oblik državne regulacije, a to je opšta regulacija obavljanja poslovnih aktivnosti poput regulacije ulaska u neku granu ili započinjanje bavljenja nekim poslom. U svim državama sveta postoje određene administrativne procedure. Potrebno je da se registruje novo preduzeće, potrebno je da se pribave određene dozvole. To je ta državna intervencija u oblasti regulisanja otvaranja novih preduzeća. Od toga kakva je ta intervencija, koji je njen stepen, koliko je dozvola potrebno pribaviti, koliko je teško dobiti te dozvole, mereno i vremenom koje je potrebno preduzetniku da te dozvole pribavi, ili mereno izdacima preduzetnika da se te dozvole pribave, zavisi, pokazalo se, i korupcija. Ukoliko su te barijere visoke, kao i sve što je potrebno da se uradi da bi se započela neka delatnost, preduzetnici će imati podsticaj da podmićivanjem državnih službenika, koji rade u toj oblasti, zaobiđu te barijere i umanje svoje troškove. Na ovom jednostavnom primeru se može videti kako državna intervencija generiše korupciju. To isto možemo da iznesemo u slučaju carinskih stopa, carinskih barijera ili bilo kojih drugih barijera, bilo kojih drugih državnih politika koje sputavaju ekonomske slobode i slobode preduzetnika.
RSE: Meni se uvek činilo da su lobi i interesne grupe neka vrsta korupcije, a vi tvrdite da to nema veze sa korupcijom.
BEGOVIĆ: Pokušao sam da prikupim što više argumenata i iz drugih istraživanja, kako teorijskih, tako i empirijskih, da pokušam da napravim razgraničenje između lobiranja i korupcije. Lobiranje i korupcija su dva, u određenoj meri, alternativa metoda, u određenoj meri komplementarna metoda nečega što se u poslednje vreme naziva ovladavanje državom ili drugačije rečeno to je način kako interesne grupe strateški utiču na državne politike. Korupcija i lobiranje predstavljaju različite načine i mogućnosti da se utiče na te državne politike. Veoma bitna razlika između korupcije i lobiranja je pitanje - a šta oni koji državne politike formulišu dobijaju od interesnih grupa? U slučaju čiste korupcije, oni dobijaju određene materijalne koristi, dobijaju novac, ili nešto što nije novac, ali uvećava njihovo blagostanje.
RSE: Možemo li reći da su kod nas tajkuni ti koji će da finansiraju, ili pojedince, ili partije u kojima su ti pojedinci, vrlo važne ličnosti?
BEGOVIĆ: Dolazimo do dosta klizavog terena. Nisam siguran da je finansiranje političkih partija neminovno korupcija. U različitim zemljama postoje različita zakonska rešenja u pogledu finansiranja političkih partija i korupcije u svemu tome. U slučaju korupcije, oni koji donose strateške odluke imaju direktnu materijalnu korist u smislu mita, iznosa novca ili nekog drugog oblika materijalne koristi. U slučaju lobiranja, lobističke grupe stvore toliko snažan pritisak na one koji donose odluke, da oni nemaju izbora, nego da donesu odluku koja je u skladu sa interesima određene grupe koja nameće svoj parcijalni interes, interes određene interesne grupe. Oni ne dobijaju direktnu materijalnu korist za to, ali se stvara određeni, vrlo snažan lobistički pritisak koji do toga dovodi. Moćni poslovni ljudi, možemo da ih nazivamo tajkunima, ili nekim drugim imenom, imaju svoje interese. Žele svoje interese da realizuju i žele u određenoj meri strateški da utiču na državne politike, bez obzira da li se radi o carinskoj zaštiti njihove grane ili o nečemu drugom. Postoji čitav niz mehanizama kojim oni mogu pokušavati to učiniti. Finansiranje političkih partija se uzima uobičajeno kao nešto što je siva zona, upravo zbog toga što se razlikuju zakonska rešenja u onome šta je tu dopušteno, a šta ne. Ključno je pitanje da li oni zaista za uzvrat dobivaju nešto što su tražili. Ako neko finansira političku partiju, a manje-više opšte je pravilo da tajkuni u određenoj zemlji finansiraju sve političke partije i na taj način minimizuju rizik jer više nije bitno ko će sutra biti na vlasti pošto sve kontrolišu, ključno je pitanje da li zaista dobija te protiv-usluge i da li su zaista državne politike do kojih se dolazi u skladu sa interesima tih poslovnih krugova.
RSE: Sećam se jedne izjave Bogoljuba Karića, kada je odlučio da započne političku delatnost. Na pitanje zašto on to radi kada je već jedan uspešan biznismen i bogat čovek, rekao je da je važno da bude u politici, da bude jedan od kreatora političkog miljea koji je privrednicima jako bitan.
BEGOVIĆ: Nikada Bogoljuba Karića nisam doživljavao kao privrednika. Doživljavao sam ga kao deo političke igranke koja se u Srbiji igrala tokom devedesetih godina, a on je, zahvaljujući svom prirodnom lukavstvu, uspeo da odigra još par predstava i posle devedesetih godina, pa i tokom dve hiljaditih, ali je na kraju ponestalo scenarija, ili režije. Njegov izlet u politiku je bio neuspešan, što ne znači da on tokom svoje karijere nije uticao na određene državne politike. Mislim da njega nisu toliko interesovale državne politike, nego ga je više interesovalo sprovođenje određenih politika, a naročito sprovođenje zakona.
RSE: Obično se na korupciju generalno gleda kao na jedno veliko zlo u društvu. Vi ste rekli da ona potpomaže ekonomskoj efikasnosti u državi.
BEGOVIĆ: To sam rekao na jednom mestu u knjizi, ali sam zaista taj svoj stav ogradio određenim stvarima. Taj moj stav nije bezuslovan. Rekao sam da u nekim situacijama korupcija može da bude manje zlo. Ne može nikada da bude dobro. Ona može da bude manje zlo upravo tamo gde postoje vrlo razgranate državne intervencije, gde bi dosledna primena te državne intervencije suštinski značila ogromno usporavanje privrednog rasta, ogromno obaranje nivoa ekonomske aktivnosti. U takvim situacijama korupcija može da pospeši ekonomsku efikasnost, može da oslobodi neke potencijale koji bi bili zarobljeni. Pokušao sam, koliko sam god mogao, da budem izričit i da kažem da je korupcija ono što ekonomisti nazivaju drugo najbolje rešenje. Prvo najbolje rešenje, ono čemu treba da se teži, je ukidanje kontraproduktivne državne intervencije jer se jedino na taj način daje puna sloboda privrednim subjektima, preduzetnicima pre svega, da čine ono što je njihov posao i da na taj način podižu ekonomsku efikasnost i obezbede privredni rast. Korupcija ima svoje visoke troškove. Ukoliko neko pokuša deregulaciju da sprovede putem korupcije, onda se generišu ogromni troškovi. Uz korupciju uvek idu veliki troškovi. Zbog toga je ta, eventualno dobra strana korupcije, u takvoj situaciji, drugo nabolje rešenje. To nije rešenje kome treba da se teži u cilju uvećanja ekonomske efikasnosti i maksimalizacije društvenog blagostanja.
RSE: Ako gledamo korupciju kao sredstvo da se izvrši jedna preraspodela u društvu, koliko je ona dobra za savremeno društvo?
BEGOVIĆ: Većina ekonomista i dalje smatra da sama preraspodela nije relevantna, da tokovi preraspodele nisu relevantni, ili da su od nekog sekundarnog značaja. Za većinu ekonomista je ključno to kolika se stvara vrednost. Ključna je veličina kolača, a ne kako se taj kolač deli. U tom smislu raspodela sama po sebi, ili preraspodela, i nije toliko bitna. Najveći broj ekonomista to ne uzima kao bitan element. Jako je bitan element kako se preraspodela odvija. Korupcija, kao način preraspodele, je jako opasna pojava jer su troškovi korupcije ogromni. Ljudi koji se bave preraspodelom rente, koji se bave korupcijom kao jednim oblikom preraspodele te rente, su ljudi koji se ne bave ničim drugim. Troškovi tih ljudi i resursi koji ti ljudi čine nisu upotrebljeni u stvaranju vrednosti, već su upotrebljeni u preraspodeli te vrednosti.
RSE: To je njihov jedini posao?
BEGOVIĆ: To je njihov jedini ili dominantan posao, ali mi posmatramo stvari u sumi, posmatramo sve ljudske resurse u jednom društvu. Nije isto da li se u jednom društvu pet posto ljudi u masi bavi preraspodelom, ili se preraspodelom bavi 25 ili 50 posto ljudi. Ključno je koliko je ljudskog kapitala angažovano na stvaranju vrednosti. Sve preraspodele su pogubne upravo zbog toga što se resursi, koji treba da budu uposleni u stvaranju vrednosti, prebacuju u preraspodelu te vrednosti. To je i najveći problem koji korupcija generiše. Ljudi se onda specijalizuju za korupciju, umesto da se specijalizuju na stvaranje vrednosti, umesto da se preduzetnici javljaju u onim delatnostima koje stvaraju vrednosti, da osmišljavaju nove poslovne projekte, nove proizvode, nove usluge, nove načine da se zadovolje neke ljudske potrebe ili da se stvaraju novi ugovori, novi poslovni aranžmani, preduzetnici se sele u oblast korupcije i kriminala. Preduzetnički duh i dalje radi, ali ovog puta stvara nove oblike korupcije, nove oblike kriminala, a korupcija i kriminal samo preraspodeluju vrednosti. Tu se nikakva nova vrednost ne pojavljuje, ne stvara se vrednost, već se samo preraspodeluje ono što je već stvoreno.
RSE: Taj posao je mnogo lakši nego da stvarate jednu fabriku, da zapošljavate ljude, da plaćate poreze, da brinete o plasmanu, o tome da li ćete da izvozite, ili ćete da ostane na domaćem tržištu. Racionalnije je da se bavite korupcijom.
BEGOVIĆ: Ekonomisti i dalje veruju u podsticaje. Racionalnije jeste ukoliko su zaista troškovi bavljenja korupcijom mali, ali u nekim zemljama su troškovi bavljenja korupcijom izuzetno veliki. Shodno tome se vrlo mali broj ljudi bavi korupcijom. Nije slučajno što postoje zemlje sa niskim nivoom korupcije i zemlje sa vrlo visokim nivoom korupcije.
RSE: A gde smo mi?
BEGOVIĆ: Mi smo srednja klasa. Ne spadamo u onu katastrofalno lošu klasu zemalja, ali ne spadamo ni u one zemlje koje se uzimaju kao primer, kao što su nordijske zemlje i Novi Zeland.
RSE: Da li su zemlje bivšeg socrealizma slične nama?
BEGOVIĆ: Ima razlika i ne postoje pravila. Neke od zemalja socijalističkog lagera su danas ispred pojedinih zemalja osnivača Evropske unije. Najgora od tih šest zemalja je Italija. Ne zbog toga što je to neka kultura, mada i ne verujem u te kulture i mentalitete, već što se talijanski privredni i politički sistem pokazao kao neotporan na ove stvari. Najbolje kotirane zemlje u pogledu korupcije, a koje su pripadale Istočnom bloku, su baltičke zemlje, pre svega Estonija. Pogledajte spisak zemalja rangiran po nivou ekonomskih sloboda. Tu ćete vrlo jasno videti poentu. Zemlje koje imaju visoki nivo ekonomskih sloboda su zemlje sa niskim nivoom korupcije. Kod nas se često skandinavske zemlje posmatraju kao zemlje državnog kapitalizma iz jednog jednostavnog razloga, a to je da je kod njih poresko opterećenje veliko i da je ukupna javna potrošnja velika, mereno njenim udelom u bruto-domaćem proizvodu. Ako posmatrate nivo državne intervencije u tim zemljama, u smislu regulisanja privrednih aktivnosti, videćete da te zemlje spadaju među najslobodnije zemlje sveta. Registrovati i započeti novi posao u Švedskoj možete za dva dana.