Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Opcije Srbije u odnosima sa SAD


Sve oštriji tonovi Beograda i rečnik koji svakako izlazi van okvira uobičajene diplomatske komunikacije koji se upućuju ka Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), imajući u vidu da rešavanje statusa Kosova ulazi u završnu fazu, najavljuju mogućnost ozbiljnog zahlađenja odnosa dve države. Ovakva, izuzetno tvrda retorika Beograda kao odgovor na stavove administracije u Vašingtonu, koja smatra da Kosovo treba da dobije nezavisnost, otvara pitanje mogu li odnosi dve države biti spušteni na nivo iz devedesetih godina, praktično najnižu tačku od uspostave diplomatskih odnosa pre 125 godina i kako će oni izgledati nakon konačnog rešenja pitanja statusa Kosova?

Od trenutka kada je američki diplomata Judžin Skajler decembra 1882. godine tadašnjem srpskom kralju Milanu Obrenoviću predao akreditive, a nekoliko dana kasnije obavljena i razmena ratifikacionih instrumenata dve države, što se uzima kao početak diplomatskih odnosa Sjedinjenih Američkih Država i Srbije, ovi odnosi neće nailaziti na dramatična iskušenja sve do završnih godina prošlog veka. Pojedini periodi biće obeleženi posebnim simpatijama SAD prema Srbiji, kao što je razdoblje I svetskog rata kada je američki predsednik Vudrou Vilson u svojih čuvenih 14 tačaka o poratnom uređenju sveta pomenuo i Srbiju, tražeći da okupatori napuste njenu teritoriju, kao i da joj se prizna izlaz na more.

Između dva svetska rata, dve države, uslovno rečeno, jedna drugoj neće biti u „vidokrugu“. Nakon II svetskog rata i razlaza tadašnje Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, Jugoslavija, pa samim tim i Srbija, postaje najčuveniji disident komunizma, možda i centralna tačka američke strategije u Evropi sa značajem koji objektivno nadmašuje njenu ekonomsku i političku snagu. Sve dok je trajao hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije, opisao je ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih. Devedesete godine i nadolazeća jugoslovenska kriza označiće početak drugačijeg odnosa SAD i Srbije. Miloševićeva agresivna ratna politika nije se obazirala na stavove iz Vašingtona koji se inicijalno zalagao za opstanak Jugoslavije, ali i upozoravao da neće tolerisati očuvanje države svim sredstvima. Sve gori odnosi kulminirali su NATO intervencijom 1999. godine, nakon masovnih zločina Miloševićevog režima nad kosovskim Albancima.

Gotovo deceniju kasnije, odnosi SAD i Srbije ponovo su na ispitu i ponovo je kamen spoticanja – Kosovo. Na stav Vašingtona da Kosovo nakon Miloševićeve vlasti više ne može biti u sastavu Srbije, usledile su oštre reakcije zvaničnika iz Beograda, koje izlaze izvan uobičajene diplomatske komunikacije. Premijer Srbije Vojislav Koštunica nedavno je čitavu situaciji opisao kao novi „američko-kosovski boj“, a ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić nagovestio da je da bi Srbija mogla preispitati odnose sa svim zemljama koje bi eventualno unilateralno priznale nezavisnost Kosova. Sa američke strane, opet, stižu znatno uravnoteženiji odgovori da je Kosovo jedna jedina oblast neslaganja u mnogo širim odnosima dve zemlje i da su oni mnogo dublji i sadrže više elemenata nego što je tačka nesporazuma oko Kosova. Kako će rešenje kosovskog pitanja uticati na odnose dve zemlje, može li doći do ozbiljnijih poremećaja i čak prekida diplomatskih odnosa? To pitanje postavili smo nekadašnjoj pomoćnici ministra spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i autor knjige „Amerika i mi“, Aleksandri Joksimović,
nekadašnjem ministru spoljnih polsova SRJ u vreme Miloševićeve vlasti, Vladislav Jovanović, bivšem ambasadoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) u Americi Živoradu Kovačeviću i istoričaru Slavenku Terziću.

RSE: Ako je bilo za očekivati da neslaganja SAD i Srbije oko budućeg statusa Kosova mogu dovesti do izvesnog zahlađenja odnosa dve zemlje, retorika, pa čak i ponekad otvorene pretnje o preispitivanju odnosa, koje se povodom stavova Vašingtona mogu čuti iz Beograda, predstavljaju iznenađenje i izazivaju zabrinutost. Tim pre što kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja, identičan stav američkoj administraciji ima i Evropska unija (EU), doduše možda za nijansu izrečen tišim tonom. Da li to znači da bi eventualna nezavisnost Kosova i ishitrena reakcija Beograda mogli Srbiju gurnuti u neku vrstu samoizolacije?

JOVANOVIĆ: To je samoodbrana od jedne političke agresije, koja se otvoreno vodi za preotimanje kosovske provincije od Srbije. Kažem „političke agresije“ bez imalo kolebanja, jer je otimanje dela teritorije od jedne države samo korak manje od otvorene, vojne agresije. Zbog toga je ta samoodbrana Srbije nešto što je nužnost bez koje se ne može. A da li će Srbija biti u izolaciji ili neće, to je već drugo pitanje.

Samoizolacija ili povezivanje istočno od Evrope?

KOVAČEVIĆ: Suviše smo se zaklinjali da neki ishod koji nam se ne dopada može da prođe sasvim lako. To je ono gde bi eventualno moglo da dođe do krize ove vlade koja je ionako krhka i heterogena, ali koja bi imala šanse da preživi, da odradi svoj mandat, ako ne dođe do nekih velikih preloma. To bi moglo da bude Kosovo. Dakle, neizvesno je da u trenutku kada bude jasno kakav će taj ishod biti, kako će ko reagovati, To može da ugrozi vladu, samim tim političku stabilnost zemlje, a to bi moglo da znači i neku vrstu samoizolacije.

RSE: Može li Srbija svojim ušančenim stavovima prema Kosovu i još više zaoštrenom retorikom prema Americi skliznuti u svojevrsnu samoizolaciju?

TERZIĆ: Ne vidim da bi prekid odnosa značio apsolutnu samoizolaciju, jer Evropska unija i Sjedinjene Države nisu ceo svet. Dakle, Srbija bi u tom slučaju bila prinuđena da pojača svoje odnose sa Rusijom, sa Kinom, sa drugim zemljama sveta. To nije nešto čemu Srbija treba da teži, ali u situaciji u kojoj bi se našla, ona bi morala da traži izlaze na drugoj strani.

JOKSIMOVIĆ: Ja ne želim da verujem da postoji takva mogućnost da Srbija sklizne u izolaciju. Najveći izvoznik iz Srbije u ovom trenutku je upravo jedna američka firma. S druge strane, s Evropskom unijom imamo već razvijene odnose u ekonomskom smislu. Evropska unija je spremna da na određen način podrži kako reforme, tako i neke donacije. A u svakoj sljedećoj fazi približavanja EU se otvara mogućnost korišćenja novih fondova. Prema tome, finansijski i ekonomski je za Srbiju od velikog značaja da se proces evropskih integracija nastavi, kao i euroatlantskih.

RSE: Iskustva devedesetih godina prošlog veka, kada je vlast Slobodana Miloševića bahato prelazila preko svih upozorenja Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, verujući u samodovoljnost i samoodrživost svoje, u svemu promašene politike, pogubna su. Srbija je politički, ekonomski i moralno u novi milenijum zakoračila osakaćena i sa ogromnim kašnjenjem u odnosu na bivše zemlje istočnog komunističkog bloka koje su uveliko prolazile bolni, ali neizbežni period tranzicije. Amerika i Srbija, decenijama u tradicionalno prijateljskim odnosima, našle su se tako na najudaljenijim tačkama u svojih više od sto godina diplomatskih odnosa. Kako je do ovog obrta zapravo došlo?

JOVANOVIĆ: Zapravo mislim da su Sjedinjene Američke Države nasele kada su prihvatile tezu zemalja Centralne Evrope i Velike Britanije da su Srbi trajno nepouzdan faktor za zapadne interese, zbog svog pravoslavlja i istorijskih veza sa Rusijom i da zbog toga prema Srbiji treba negovati jednu politiku čvrstine, kako bi se njen uticaj smanjivao i ona onemogućila da deluje kao neka vrsta isturene predstraže Rusije na Balkanu. To je pogrešan prilaz koji je Americi prodat. Ona je to primila zdravo za gotovo. A istina je da je Srbija oduvek bila ne samo slobodoljubiva, nego i da je stremila nezavisnosti prema svima, uključujući i prema Rusiji.

JOKSIMOVIĆ: Devedesetih godina, u inicijalnom periodu raspada Jugoslavije, Sjedinjene Američke države su imale principijelan stav da podržavaju očuvanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali na demokratskim principima. Što je u Beogradu u tom trenutku pogrešno shvaćeno. Oni su smatrali da će Sjedinjene Američke Države podržati opstanak Jugoslavije pod bilo kojim uslovima. Međutim, obzirom da je režim Slobodana Miloševića percipiran kao nedemokratski, vremenom su SAD digle ruke od takve vrste podrške.

RSE: Period nakon pada Miloševićevog režima, u kome je Amerika sa puno razloga držala da je odigrala možda i ključnu ulogu u njegovom uklanjanju sa vlasti, najčešće je opisivan kao period medenog meseca administracije u Vašingtonu i novih, takozvanih demokratskih vlasti u Srbiji. Odnosi dve zemlje krenuli su uzlaznom putanjom, ali su ogromni problemi, koje je Milošević za sobom ostavio, poput nesaradnje sa Haškim tribunalom, neminovno doveli do novih uslovljavanja. Predstavnici bivšeg režima, ne obazirući se da je u pitanju tek posledica njihove pogubne politike, iskoristili su ovu okolnost kako bi, navodno, dokazali da Amerika gaji animozitet prema Srbiji, a ne prema određenom režimu.

JOVANOVIĆ: Sada postoji vlast koja se naziva demokratskom i koju Zapad uvažava kao demokratsku. Onda se i ta vlast i njeni birači pitaju zašto se nastavlja ista politika uslovljavanja kao što je bila prema onoj vlasti pre 5. oktobra. Pa ako se ide do kraja u izvlačenju zaključaka, onda ti birači konstatuju da to nije zbog toga što je prethodna vlast bila omrznuta i što je trebalo da bude zamenjena nekom drugom, nego zato što Zapad ima problem sa srpskim narodom, a ne sa bilo kakvom vlašću. A to je nešto što je loše i za srpski narod i za Zapad, jer to može da vodi iracionalnim ponašanjima.

JOKSIMOVIĆ: Posle 2000. godine, prvo fokus SAD-a je bio premešten na rat protiv terorizma, zbog tragičnih događaja 11. septembra. Ono što mogu da kažem je da se od politike sankcionisanja odustalo, odnosno sankcije su tadašnjoj Jugoslaviji ukinute, međutim, krenulo se sa politikom uslovljavanja, iz jednog prostog razloga što određeni procesi, za koje je Zapad smatrao da će se spontano desiti demokratizacijom režima, nisu usledili, te je usledila politika uslovljavanja, recimo saradnja sa Haškim tribunalom pre svega, koja je ostala suštinski uslov i do danas.

Rešenje Kosova unutar UN-a

RSE: Razmimoilaženje Srbije i Sjedinjenih Američkih Država oko rešenja statusa Kosova je suštinsko i duboko, i tu činjenicu ne spori nijedna strana. Zvančinici u Beogradu, pozivajući se na međunarodno pravo, tvrde da bi davanje nezavisnost ovoj pokrajini značilo kršenje Povelje Ujedinjenih nacija i da ova organizacija neće, u krajnjoj liniji, dozvoliti da se cepa teritorija njene punopravne članice. Amerika, sa druge strane tvrdi da nakon Miloševićeve vlasti i masovnih zločina počinjenih nad kosovskim Albancima nije moguć povratak na period devedesetih godina i da Priština više nikada neće biti pod ingerencijama Beograda. Kakav je zapravo značaj međunarodnog prava u real politici i da li se radi o fleksibilnoj materiji koja nije nužno omeđena svojim suhoparnim paragrafima?

TERZIĆ: Srbija mora do kraja insistirati na elementarnim principima međunarodnog prava, a to je da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, da je ona protiv odvajanja jednog dela svoje zemlje i da neće nikada priznati odluku koja bi bila nametnuta. Pitanje Kosova i Metohije nije pitanje samo Srbije. Čini mi se da je to pitanje celog sveta. To je pitanje elementarnih normi međunarodnog prava i političkog sistema. Ako danas Srbiji nasilno bude otet jedan deo njene teritorije, sutra se to može ponoviti i na primeru, ne daj bože, Baskije, Korzike, Škotske, Bavarske ili nekih drugih delova sveta.

JOKSIMOVIĆ: Međunarodno pravo je zapravo pravo oko kojeg se dogovore najveći i najjači. U tom smislu se bojim da je Srbija takođe već iskusila na sebi posledice nečega što je ona u tom trenutku nazivala kršenjem međunarodnog prava. Podjednako je od izuzetnog značaja, po meni, da se ne dozvoli da se određeni nivo uticaja Ujedinjenih nacija ne složi. Jer, neslaganjem SAD-a i Rusije može ponovo doći do ozbiljnog slabljenja institucije Ujedinjenih nacija. Čini mi se da rešavanje pitanja Kosova izvan okvira UN-a, u ovom trenutku je nešto što najmanje može odgovarati Srbiji.

RSE: Bilo kako bilo, činjenica je da inat u diplomatskim odnosima nikada nije dobar argument, a često ume da izazove potpuno neželjene reakcije. Pogotovo ako se inat izazivački, umesto dobro odmerene precizne i uljudne diplomatije, koristi u odnosima sa velikim silama. Bar Srbija bi to, iz veoma bliskog istorijskog iskustva, morala da zna. Sudeći po izjava zvaničnog Beograda, veliko je pitanje da li je ova lekcija naučena.


JOVANOVIĆ: Ja mislim da to nije inaćenje, već samoodbrana manjeg od jačeg, u koju je jači doveo manjeg i taj manji može da bira jedino između toga da kapitulira ili da se brani. Brani se onim što ima, a to je međunarodno pravo, istorijsko pravo, svoja tapija. To pravo je po svojoj ukupnoj snazi jače od prava sile koje Amerika pokušava da afirmiše u ovoj situaciji. Nijedna zemlja do sada se nije dobrovoljno odricala dela svoje teritorije. Ona je to mogla da izgubi samo u ratu. Međutim, kao što se zna, Srbija rat 1999. godine nije izgubila. Izgubila je faktički samo suverenitet na jednom provincijom, što je bila neka vrsta prinuđenog kompromisa, koji je bio nešto povoljniji za NATO nego za Srbiju.

KOVAČEVIĆ: Sve može da se kaže na dobar način. Ozbiljnije remećenje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama bi se samo nama i isključivo nama obilo o glavu. Te neke pretnje, za drugu stranu ne zvuče ozbiljno. Tako da mislim da bismo radili samo na svoju štetu, ako o tome ne bismo vodili računa.

TERZIĆ: Srbija se ne inati, Srbija brani minimum svojih prava, a to je celovitost svoje državne teritorije. Nisam čuo nijednu jaku, izazivačku ili uvredljivu reč, apsolutno nigde nisam čuo, ni u jednoj našoj štampi, protiv Amerike. Dozvolite, dakle, i mrav ima neko svoje dostojanstvo, i mali narodi i male države imaju minimum svog dostojanstva. Politika Zapada i SAD-a je danas isuviše arogantna, što nije dobar put za izgradnju jednog stabilnog i civilizovanog sveta.

JOKSIMOVIĆ: Srbija u ovom trenutku nema prostora da primenjuje takvu vrstu strategije, ukoliko želi da zadrži normalan status u okvirima međunarodne zajednice. U ovom trenutku je to pitanje opredeljenja spoljne politike Srbije – da li ona ostaje na svojim pozicijama evropske i euroatlantske integracije ili je odlučila da na određen način menja kurs. To je suštinsko pitanje, koje se, čini mi se, do sada, ni u jednoj od tranzicionih zemalja nije postavilo na ovaj način kako je to slučaj sa Srbijom.

RSE: Ostaje takođe nepobitna činjenica da Srbija kao poslednje uporište u rešavanju kosovskog pitanja vidi Rusiju koja je, takođe, nesporno, uspela da povrati jedan deo autoriteta nekadašnje velike svetske sile. Povratak Rusije na međunarodnu scenu kao ozbiljnog činioca otvara, međutim, i niz pitanja. Najpre, koliko je iskrena podrška Moskve Beogradu u pokušaju da Prištinu zadrži u postojećim granicama, ili se radi o tek pukoj trgovini u kojoj bi Rusija pre svega obezbedila svoje interese, a potom i da li srpska spoljna politika vezivanjem za Moskvu svoj položaj projektuje tako da postane isključivo ruska interesna sfera na Balkanu.

KOVAČEVIĆ: To što je Rusija na neki način prirodni saveznik Srbije u pitanju Kosova, nikako ne znači da ona može biti alternativa našem pridruživanju Evropskoj uniji, pogotovo što to radi, razumljivo, iz sopstvenih interesa. Tako da mislim da je ta glorifikacija sada Putina i Rusije u našim medijima i u našim osećanjima na neki način je opasna, jer takva alternativa ne postoji. Ne možemo se mi pridružiti Rusiji. Ona nam to ni ne pruža. Što se tiče interesnih sfera, pa Rusija ima interes da bude svuda. A to da nas uzme u svoju interesnu sferu, mislim da nije njen prevashodni interes.

TERZIĆ: Mislim da svi političari u Srbiji, od Karađorđa pa naovamo redom, imajući u vidu jedan geostrateški položaj osetljivog balkanskog područja, razvijaju dobre odnose i sa istokom i sa zapadom. I u tom pogledu, dakle, ne mislim da Srbija može doći u isključivu rusku interesnu sferu. Pre bih bio sklon da verujem da će u budućnosti Srbija naći jedan balans u odnosima sa Zapadnom Evropom i u odnosima sa Rusijom.

RSE: Stanje pooštrene retorike, pa i ciničnih komentara koji stižu iz Beograda, kako se približava rok za donošenje odluke o statusu Kosova, moglo bi, prema nekim mišljenjima, izazvati ozbiljno zahlađenje odnosa SAD i Srbije. Ključno pitanje je da li ih srozati na nivo iz devedesetih godina, što bi praktično značilo i prekid diplomatskih odnosa.

JOVANOVIĆ: Ako druge zemlje, nepoštujući vaš ustav i međunarodno pravo, jednostavno priznaju otcepljenje jedne provincije, onda je to razlog za svaku zemlju da sa takvom zemljom preispita odnose i da može doći i do prekida odnosa. I sa tim treba sve zemlje da računaju. U istoriji međunarodnih odnosa se to praktično neprekidno dešavalo, osim u slučaju vazalnih odnosa. I mene iznenađuje da se na Zapadu, koji je pun istorijskih iskustava i političke mudrosti, uopšte postavlja pitanje da li bi Srbija u takvom slučaju mogla da reaguje restriktivno.

JOKSIMOVIĆ: Moj je utisak da je retorika otišla stepenicu iznad onog što bi bilo u ovom trenutku razumno i ta vrsta retorike mene u ovom trenutku ne ohrabruje. Ali, sa druge strane, mnogo toga u retorici određene vlade veoma često služi za dnevno-unutrašnju političku upotrebu. Ja se iskreno nadam da je i u ovom trenutku, sa takvim izjavama od strane srpske vlade, slučaj da je zapravo to jedan glas koji je upućen domaćoj javnosti, a da će u trenutku kada bude od odlučujućeg značaja pitanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama nadvladati glas razuma.

KOVAČEVIĆ: Pominjanje novog kosovskog boja ili cinični komentar medijskog savetnika, sigurno nisu pravi način za dijalog sa Sjedinjenim Državama. To je jedna, u osnovi kontraproduktivna retorika, koja je možda namenjena dobijanju još kojeg poena u domaćoj javnosti, ali šalje lošu poruku svetu. I ako će do zahlađenja, možda i većeg nego što je trenutno, doći posle ishoda pregovora o Kosovu, ipak mislim da se neće otići tako daleko.

TERZIĆ: Ukoliko bi SAD, unilateralno, mimo Saveta bezbednosti, priznale nezavisnost južne srpske pokrajine, to bi svakako ugrozilo budućnost tih odnosa, iako mi je teško da predvidim do kog nivoa. Ne bih isključio mogućnost ni da dođe do privremenog spuštanja odnosa na niži nivo, a eventualno i do prekida odnosa, verovatno na neko kraće vreme.

RSE: Može li na kraju biti izbegnut scenario ozbiljnih diplomatskih potresa, u kome bi izvesno jedini gubitnik bila Srbija, i kakva je budućnost odnosa SAD i Srbije:

JOVANOVIĆ: Lično sam uveren i savetovao bih, ako mogu, i američke političare da je najbolje i za Srbiju i za Ameriku i za Zapad da sačuvaju što bolje odnose i da, ako mogu, te odnose i dalje unapređuju, da revidiraju sadašnji stav koji je otvoreno neiznijansiran i otvoreno pristrasan i jednostran i da povedu politiku koja će im istovremeno osigurati prijateljstvo i savezništvo i Kosova i Srbije, dakle ne samo Kosova.

KOVAČEVIĆ: Mislim da će, bez obzira na te, povremeno vruće izjave, ipak jesen doneti smirivanje, osim ako unutar zemlje sada ne dođe do nekih velikih lomova.


RSE: Bliska budućnost daće odgovor na pitanje kako će izgledati odnosi SAD i Srbije. Kako god da se stvari oko rešenja statusa Kosova budu odvijale, u Beogradu bi morali da znaju da su dobri odnosi sa Vašingtonom od vitalnog značaja za Srbiju. Oslanjanje na Rusiju, Kinu i još neke zemlje koje se po beogradskim kabinetima pominje i uverenje da se može funkcionisati mimo Vašingtona ili Brisela, bilo bi fatalna greška. Jer, na kraju krajeva nijedna od pomenutih zemalja neće ugroziti sopstevene odnose ni sa SAD, ni sa EU zarad Srbije, tim pre što u globalnom pogledu na svetsku geopolitiku Kosovo nema značaj kako se to možda čini iz ovdašnje vizure.
XS
SM
MD
LG