Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Politički smo još daleko od Evrope


RSE: Kada je počela vaša karijera?

RIHA: Kada govorimo o novinarstvu, bio je kraj 1988. godine kada sam igrom slučaja došla u Radio Beograd i tada mi se dopao taj posao. To je bilo vreme kada je Radio Beograd bio izuzetno profesionalan, kada su urednici bili ljudi poput Dušana Radulovića, Slobodana Stupara. I Nebojša Spajić je tu radio. Moj neposredni urednik, u jednoj od emisija koju sam radila, bio je Đura Vojnović. Imala sam sreću da učim od izuzetnih profesionalaca.

RSE: Pre nego ste otišli, šefa vam je bio neko ko nije bio novinar?

RIHA: Kako su počeli ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije, tako su krenule političke čistke. Cela garnitura ljudi je bila skrajnuta. Gubili su urednička mesta i dolazili su neki potpuno novi ljudi. Za vreme Milorada Vučevića preko 1000 ljudi je poslato na prinudni odmor, ili su dobili otkaze. To su, ne samo novinari, nego i tehničari, tonci, snimatelji. Nisam imala s kim tu da ostanem. Meni je za urednika došla žena koja je do tada radila u biblioteci Studentskog grada. Ne ulazim u to kakav je urednik ona bila posle toga, ali ono što pouzdano znam je to na koji način je tu došla. Ona meni nije umela da objasni gde treba da idem, šta da pitam. Nije umela da mi da novinarski zadatak. Svi oni su bili u Socijalističkoj partiji Srbije, svi oni su zato bili postavljeni, ne bi li promovisali politiku Slobodana Miloševića, ne bi li promovisali ratnu politiku i propagandu. Tada su se Srbi isključivo branili, tada su izveštaji sa ratišta bili sramni i bilo kakva druga misao i druga reč nije mogla da se čuje na RTV Beogradu.

RSE: Iz Prištine ste izveštavali za Radio B92?

RIHA: Tako je. Iz Radio Beograda sam otišla u Fond za humanitarno pravo i tu sam radila na istraživanju ratnih zločina i povreda ljudskih prava. Tri godine sam tu radila i otišla na B92. Opet sam se ubacila u te iste teme i vrlo brzo je sve eksplodiralo na Kosovu, već 1997. godine. UČK se pojavio krajem 1997. godine, makar vidljivo. Tada, i narednih par godina, sam bila gotovo stalno u Prištini.

RSE: Da li je bilo opasno? Da li vas je tamo zahvatilo i bombardovanje?

RIHA: Svi novinari, osim novinara RTS-a, su bili izbačeni iz Prištine. Na dan početka bombardovanja su nas izbacili iz Prištine. To su bili konvoji novinara koji su oterani sa Kosova. Samo par njih je ostao, opet u cilju propagande, da se ne vidi i ne čuje ono što se događa na Kosovu, pre svega nad Albancima za vreme bombardovanja.

RSE: Jedno vreme ste bili u OEPS-u, sada ste opet u B92. Smeta li vam kada Radikali kažu da je vaš radio izdajnički, neprijateljski, loš radio, loša TV?

RIHA: To su stare kvalifikacije. Otkako radim i dok sam bila u Radio Beogradu, bila sam okavlifikovana kao izdajnik i strani plaćenik. To je nešto što već više od deset godina slušam. To je jedna propagandna priča. Svako ko misli drugačije i svako ko je protiv određene politike, a ja jesam, taj je izdajnik. Mogu da kažem i da je neko drugi izdajnik jer nije štitio interese Srba, gde god da se oni nalaze, mada nikada ne bih ušla u tu vrstu kvalifikacija. Najlakše je nekome zalepiti neku etiketu da je izdajnik, plaćenik, nepatriota. To je najjednostavniji način da se neko diskvalifikuje. Mislim da su se naši ljudi zasitili te vrste etikete.

RSE: Poligraf je postao kultna emisija i ljudi vole da gledaju i vas i Jugoslava Ćosića. Da li vam teško pada taj posao? Koliko vas je u timu koji priprema emisiju?

RIHA: Došla sam u jednu razrađenu emisiju. Emisiju je sam radio Jugoslav godinu dana. Herojski je da neko pet dana za redom radi uživo polusatne intervjue. Trebalo mu je pojačanje. Pozvao me i ja sam došla. Ne mogu da kažem da mi je to teško. Radila sam i teže stvari u životu, zahtevnije. Bila sam novinar terenac i stalno sam išla vam Beograda. Kosovo je možda najzahtevniji deo moje karijere. Jeste teško, stresno je, ali to je posao koji volim. Imamo još jednu devojku koja nam radi dokumentaciju i organizaciju posla. Ona radi neke tehničke stvari i priprema nam dokumentaciju, da bi smo se spremili što bolje.

RSE: Snimate li emisiju, ili ide uživo?

RIHA: Ide uživo.

RSE: Ima li dogovora sa političarima kada kamere ne snimaju?

RIHA: Nema mnogo dogovora uoči emisije. Dogovorimo se samo na temi. Ne volim da dajem pitanja unapred. Neko od njih ih traži, ali ja im kažem samo šta je tema. Ima političara koji neće da dođu kod nas. Radikali nas odbijaju. Za vreme predizborne kampanje lično sam zvala Aleksandra Vučića nekoliko puta. Čak su bili neko vreme i obećali da će doći. To je nešto što je bilo u njihovom interesu. Na kraju nam je rečeno da ne žele da dođu. Pretpostavljam da im je lakše da pričaju sa novinarima koji unapred daju pitanja ili za koje znaju da ih neće provocirati.

RSE: A SPS?

RIHA: SPS dolazi i to trčeći, ali mi zovemo ljude u odnosu na njihovu relevantnost. Zovemo SPS i kada treba da dođu, oni dolaze. Neki političari decidno ne žele da dođu, ni u B92, ni u Poligraf. To su neki ljudi iz stranaka na vlasti. Nadam se da će da promene mišljenje. Bili su u nekom trenutku ljuti zbog nekog pitanja. Polusatni intervju je fantastičan prostor za nekog političara da se promoviše, ali isto tako klizav teren kada dođe na B92.

RSE: Zovu li vas posle emisije neki gosti telefonom, da kažu kako nisu zadovoljni i da je to bilo nefer prema njima? Osetim da se nekada naljute na Jugoslava što ih nešto pita. Na vas, verovatno, se ne ljute jer ste dama i ne smeju tako da reaguju.

RIHA: Ljute se, ali to je njihov problem. Poenta je da pitanja koja mi postavljamo nikada nisu neka bezobrazna pitanja koja izlaze iz okvira onoga što oni rade. Nikada ne bih išla na neko privatno pitanje. Sva pitanja koja novinari postavljaju su relevantna, a oni moraju da daju odgovor.

RSE: Priprema se novi Poslovnik u Skupštini Srbije i, koliko se zna, treba da budu kažnjeni govor mržnje, uvrede, ponižavanja kolega i poslanika. Verujete li da će to da zaživi? Mislite li da će strah od kazne biti jači od primitivizma i prostakluka?

RIHA: Ne mislim da će da zaživi jer su kod nas prostakluk, primitivizam i bezobrazluk ipak mnogo jači od pristojnosti i mnogi od političara zapravo dobijaju poene na toj vrcavosti i bezobrazluku koji izgovaraju, ne samo pred skupštinskom govornicom, nego i u medijima. Koliko god možemo da kritikujemo političare, rekla bih da mnogi mediji također šire govor mržnje, također su izuzetno prostački. Pogledajte naslovne stranice nekih tabloida. To je užasno. Zašto bi se političari ponašali drugačije? To je sve zabava za publiku da ne razmišlja o onome što su problemi u ovoj zemlji, nego da vidimo kako je neko nekoga opleo u Skupštini ili šta je neki medij o nekome doznao. Hleba i igara je i dalje isti princip na kojem opstaju i političari i mediji.

RSE: Inflacija medija je velika, pogotovo za ovako malu čitalačku publiku, koja je manja nego bilo gde u Evropi. Ko stoji iza mnogih tvrdnji i otvaranja mnogih afera? Da li samo kapital i prođa na tržištu?

RIHA: Nemam prave informacije, a volela bih da ih imam i da mogu taksativno da ih navedem, ali vidite da određeni tajkuni zaista kupuju medije. Nedavno sam rekla da je danas mnogo jednostavnije da razapnete bilo kog političara i da najcrnje govorite o njemu, ali nećete ništa ćuti o ljudima koji ovde imaju monopol, nećete ćuti ni reč o Miškoviću. Niti daje izjave, niti je dostupan medijima. Možda je on divan čovek, ali hajde da to proverimo i u razgovoru s njim. Ne bih sada da izdvajam isključivo njega, ali ima cela plejada ljudi čija imena možda i ne znam. Mislim da oni stoje iza medija u velikoj meri. U tom smislu možete da pokrenete bilo koju političku priču, ali teško ćete ući u neku priču raznih dilova. Stanko Subotić Cane je osumnjičen da je bio jedan od kreatora i glavnih ljudi u duvanskoj mafiji. Niko ni jednu ružnu reč da kaže o njemu, od svih tih političara koji su ga čak i kritikovali. Svi pričaju kako je on jedan human, duševan čovek, da je delio pare bolesnoj deci, verovatno i po nekim strankama. To ne mogu da tvrdim, ali mogu da sumnjam i mislim da smo ovde svi mi manje-više kupljeni.

RSE: A tajne službe?

RIHA: Sigurno da i one rade i da u svakoj nekoj većoj instituciji one imaju svoj upliv. Ne znam mnogo o tome. Mogu samo da pretpostavim. Nikada nisam pokušavala da istražim u sopstvenoj sredini tako nešto. Mislim da sam imala sreće da radim s ljudima koji su time neopterećeni. Sasvim sigurno da oni u određenim interesnim grupama i određenim institucijama imaju neke svoje ljude i neki svoj upliv i vrlo je zanimljivo, kada gledate ko od medija dobija kakvu dokumentaciju, ko šta plasira. To su najčešće policijski izvori. Kada vam neko nešto da od takvih dokumenata, uvijek se pitajte zašto, a zašto baš meni? Šta mi nije dao?

RSE: Koliko smo daleko od Evrope? Često novinari umeju, bolje nego analitičari, da procene situaciju.

RIHA: Mi jesmo s jedne strane u Evropi, ali mislim da jedan mali broj ljudi u Srbiji to tako i oseća. Politički smo još uvek jako daleko. Mi imamo dve izuzetno krupne teme koje moramo da rešimo pre nego što priđemo Evropskoj uniji. To su Kosovo i Hag. To su dva najbitnija nerešena politička pitanja u ovoj zemlji. Mislim da, tek kada završimo tu priču sa haškim optuženicima, uhapsimo Ratka Mladića i ostale i oni odu u Hag i kada se ta priča sa Kosovom nekako rasplete, tek onda možemo rasterećeni da se bavimo nekim unutrašnjim pitanjima, da prilagođavamo zakone na pravi način i da vidimo hoćemo li u tu Evropu i da li ona nama zaista treba ili ne. Ovako je to jedna propaganda a niko od političara nije definisao zašto je to nama zaista važno, šta ćemo time dobiti, kako ćemo živeti. To je, na žalost, i dalje jedna propagandna priča.

RSE: Ima partija i političara koji smatraju da mi nikada ne treba da uđemo u Evropu, niti u NATO?

RIHA: Mislim da trebamo biti tamo gde su bolji i kvalitetniji, ne samo jači. Mislim da će to biti jedan proces koji će trajati, ali bez Kosova i Haga nismo zaslužili da budemo deo te Evropske unije.

RSE: Mnogi u političkom vrhu ne misle da je toliko presudno da budemo u Evropi.

RIHA: Mislim da oni to neće da kažu radi popularnosti. Postoji neki nacionalni patos na kojem oni zasnivaju sve svoje uspehe na izborima. Bitnije je da pričaju o tome kako je Kosovo neodvojivi deo Srbije i da je, ako ostanemo bez Kosova, to mnogo strašnije nego ako uđemo u Evropsku uniju. Mi smo već ostali bez Kosova.

RSE: I oni to znaju, ali ne priznaju.

RIHA: Da, ne priznaju i to je i dalje neka retorika. Mogu da razumem, sa aspekta nekoga ko je na državnoj poziciji, da neće tek tako nekome da da 15 posto teritorije, ali ne mogu da razumem da tolike godine ništa na tome nisu radili, da nikada nisu probali da integrišu Albance. Reč je o dva miliona građana Srbije kojima nikada nije pružena ruka. Niko ih nije pitao zašto neće da žive sa nama? To je jedna potpuna segregacija Srba i Albanaca. Tu nema nikakvih kontakata. Očekivala sam od nove demokratske vlasti, posle 2000. godine, da će na neki način da vode zaista drugačiju politiku. To je bio problem koji se držao sa strane. Hteli su ga rešiti nekada. Đinđić je probao, neposredno pre nego što je ubijen, da pokrene to pitanje. Onda je taj problem ostao status quo. Kada sam pričala sa ljudima koji se bave Kosovom, direktno sam ih pitala da li im odgovara status quo i dobila direktan odgovor da im odgovara. Očigledno da Albancima ne odgovara.

RSE: Koliko bi novinari ovde trebali još da uče? Imam utisak da ima dosta nedoučenih novinara.

RIHA: Ima ih nedoučenih previše. Mislim da škole novinarstva više ne postoje. Kada sam počinjala, znalo se ko piše za NIN ili Politiku jer je to bila jedna škola pisanja. Radio Beograd i Studio B su bile dve škole novinarstva u elektronskim medijima. Danas to ne postoji. Danas ne možete da uočite nekog mladog čoveka, ili neku mladu redakciju koja je tako jasno definisana i da kažete da su nešto posebno, da se izdvajaju od ostalih. Danas se novinari svode na držače mikrofona, uzimaju izjavu, hoće da prave neke senzacije, da saznaju nešto što niko nema, pa domisle još malo, da stave to na naslovnu stranu i prodaju. To je to. To je malo i urednički problem. Pretpostavljam da u mnogim redakcijama, zbog količine tema, a malog broja novinara i urednika, oni nemaju vremena da se time bave. Više nema te vrste profesionalizma koji je ranije postojao. Mislim da imam sreću što sam uspela da učim od ljudi koji su znali zanat, a danas se sve to svodi na jedno brzo novinarstvo, na to da u 20 sekundi ponudimo najatraktivniju izjavu, bez nekog stavljanja u kontekst, bez neke analize, a ne daj Bože da im date da analiziraju. Ko zna dokle bi to otišlo. Nisam presrećna ni brojem, ni kvalitetom medija koji postoje. Pogledajte ko je dobio frekvenciju? To sve ide s vrha. Neguje se na neki način to senzacionalističko novinarstvo. Političari proizvode senzacije. Plasiraju ih po medijima. Njihovi kuriri trče od Kurira, Press-a i ne znam sve kojih novina, nosaju neke senzacionalne izjave iz anonimnih izvora. Čim vidim anonimni izvor, odmah posumnjam da je to čisto.
XS
SM
MD
LG