RSE: Kad bih vas pitao da li znate koliko ima političkih stranaka u Srbiji šta bi ste Vi rekli?
"Znam da ih je bilo 18 pa i više. Sada nemam pojma koliko ih ima."
RSE: Hoćete da Vam ja kažem? 400 registrovanih.
"Juuu, nemojte da se onesvestim."
"400, jako mnogo. Tako mala zemlja a toliko stranaka."
"400? Katastrofa."
Da se u Srbiji zaista ne može bez politike i da je sve politika možda najbolje govori podatak iz registra Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu gde možete pronaći gotovo 400 registrovanih političkih stranaka. Mi smo teškom mukom uspeli da pronađemo neke od onih koje su manje poznate ili zaboravljene:
"Nas ubijaju zaverom ćutanja."
Ovako govori Branko Kitanović, generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije za koju su, stiče se utisak, došla teška vremena:
"Nas ignorišu. Naši omladinci su dobrim delom išarali grad: "Ne NATO", "Ne EU", "NKPJ", "SKOJ", itd. Niko nas nije napadao ni kad smo pisali gde je zabranjeno da ne bi morali da priznaju da postoje komunisti."
Ljubiša Trivanović predsednik Komunističke omladine pojašnjava:
"Kao da radimo i živimo u nekoj ilegali, kao Prle i Tihi."
Tu su i vojvođanski zeleni, iako suprotnih političkih stavova takođe na margini a zašto je tako objašnjava Nikola Aleksić predsednik Zelenih Vojvodine:
"To je pre svega pitanje svesti biračkog tela. Onog trenutka kada građani budu shvatili da im je košulja preča od bluze, odnosno kada shvate da su im uslovi života važniji od nekog politikanstva onda će izaći na izbore i glasati za autentične, prave zelene koje mi predstavljamo."
Za manje i u ovom trenutku vanparlamentarne stranke veliki problem predstavlja medijska blokada, bar tako govori Branko Kitanović iz NKPJ:
"Kada bismo mi, NKPJ, organizovali Olimpijske igre u Beogradu, štampa i televizija, možda uz neke izuzetke, uopšte to ne bi zabeležili, kakva je medijska blokada za nas u poslednje vreme."
Programski direktor CESIDA Đorđe Vuković objašnjava:
"Videli ste da su stranke koje su imale liste na tim izborima osvojile manje glasova nego što su imale potpisa. Dovodi se u pitanje verodostojnost tih potpisa, da li su te stranke imale pravo da koriste medije, da koriste finansijska sredstva iz javnih izvora, da li su imale pravo da zaokupljaju našu pažnju kad na kraju nisu imale nikakav politički uticaj. Da li treba da imamo deset ljudi kao što je Šećeroski i da kažemo da je to javni interes, ili da kažemo da je, kao i u drugim oblastima, politika ozbiljna stvar gde se traže ozbiljni igrači."
A mi, mi tragamo za drugim organizacijama sa registra:
"Telekom Srbija, služba 988, dobili ste operatera broj 143"
RSE: Partija rada Ruzveltova 27, Beograd, da li postoji?
"Ništa tako. Niti na toj adresi niti pod tim imenom."
RSE: Domaćinska partija Beograd?
"Nema ništa čak ni na toj adresi."
RSE" A Partija srpskog progresa Ilije Garašanina 20?
"Ne, nema ništa, ne vredi"
RSE: Ne vredi. Hvala Vam u svakom slučaju.
Moram priznati u priči o stranka najveći problem je kako ih pronaći.
Sticajem okolnosti uspeli smo da dođemo do laburista, ne britanskih nego srpskih. Predsednik srpske Laburističke stranke, Dragan Milovanović, nekadašnji ministar rada i zapošljavanja ovako odgovara na pitanje o velikom broju registrovanih stranaka:
"Razlog je, po meni, veoma jednostavan. Mnoge od tih partija ili stranaka nisu nastale nekim prirodnim putem nego su to partije koje su nastale iz potrebe. Neke partije su nastale zato što ih je osnovala DB u ono vreme i one su za jednokratnu upotrebu."
A priču o Srbiji i njenim političkim organizacijama počinjemo i završavamo komentarom građana:
"Mi smo u tranziciji, mi se sad menjamo pa ćemo jednog dana biti kao i ostali svet."
"Meni je već postala muka od stranaka i strančarenja čak i od ovih koje bitno utiču na politički život. Da ne govorim o onima koje su negde registrovane a u suštini u javnom životu ne znače ništa."
"Znam da ih je bilo 18 pa i više. Sada nemam pojma koliko ih ima."
RSE: Hoćete da Vam ja kažem? 400 registrovanih.
"Juuu, nemojte da se onesvestim."
"400, jako mnogo. Tako mala zemlja a toliko stranaka."
"400? Katastrofa."
Da se u Srbiji zaista ne može bez politike i da je sve politika možda najbolje govori podatak iz registra Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu gde možete pronaći gotovo 400 registrovanih političkih stranaka. Mi smo teškom mukom uspeli da pronađemo neke od onih koje su manje poznate ili zaboravljene:
"Nas ubijaju zaverom ćutanja."
Ovako govori Branko Kitanović, generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije za koju su, stiče se utisak, došla teška vremena:
"Nas ignorišu. Naši omladinci su dobrim delom išarali grad: "Ne NATO", "Ne EU", "NKPJ", "SKOJ", itd. Niko nas nije napadao ni kad smo pisali gde je zabranjeno da ne bi morali da priznaju da postoje komunisti."
Ljubiša Trivanović predsednik Komunističke omladine pojašnjava:
"Kao da radimo i živimo u nekoj ilegali, kao Prle i Tihi."
Tu su i vojvođanski zeleni, iako suprotnih političkih stavova takođe na margini a zašto je tako objašnjava Nikola Aleksić predsednik Zelenih Vojvodine:
"To je pre svega pitanje svesti biračkog tela. Onog trenutka kada građani budu shvatili da im je košulja preča od bluze, odnosno kada shvate da su im uslovi života važniji od nekog politikanstva onda će izaći na izbore i glasati za autentične, prave zelene koje mi predstavljamo."
Za manje i u ovom trenutku vanparlamentarne stranke veliki problem predstavlja medijska blokada, bar tako govori Branko Kitanović iz NKPJ:
"Kada bismo mi, NKPJ, organizovali Olimpijske igre u Beogradu, štampa i televizija, možda uz neke izuzetke, uopšte to ne bi zabeležili, kakva je medijska blokada za nas u poslednje vreme."
Programski direktor CESIDA Đorđe Vuković objašnjava:
"Videli ste da su stranke koje su imale liste na tim izborima osvojile manje glasova nego što su imale potpisa. Dovodi se u pitanje verodostojnost tih potpisa, da li su te stranke imale pravo da koriste medije, da koriste finansijska sredstva iz javnih izvora, da li su imale pravo da zaokupljaju našu pažnju kad na kraju nisu imale nikakav politički uticaj. Da li treba da imamo deset ljudi kao što je Šećeroski i da kažemo da je to javni interes, ili da kažemo da je, kao i u drugim oblastima, politika ozbiljna stvar gde se traže ozbiljni igrači."
A mi, mi tragamo za drugim organizacijama sa registra:
"Telekom Srbija, služba 988, dobili ste operatera broj 143"
RSE: Partija rada Ruzveltova 27, Beograd, da li postoji?
"Ništa tako. Niti na toj adresi niti pod tim imenom."
RSE: Domaćinska partija Beograd?
"Nema ništa čak ni na toj adresi."
RSE" A Partija srpskog progresa Ilije Garašanina 20?
"Ne, nema ništa, ne vredi"
RSE: Ne vredi. Hvala Vam u svakom slučaju.
Moram priznati u priči o stranka najveći problem je kako ih pronaći.
Sticajem okolnosti uspeli smo da dođemo do laburista, ne britanskih nego srpskih. Predsednik srpske Laburističke stranke, Dragan Milovanović, nekadašnji ministar rada i zapošljavanja ovako odgovara na pitanje o velikom broju registrovanih stranaka:
"Razlog je, po meni, veoma jednostavan. Mnoge od tih partija ili stranaka nisu nastale nekim prirodnim putem nego su to partije koje su nastale iz potrebe. Neke partije su nastale zato što ih je osnovala DB u ono vreme i one su za jednokratnu upotrebu."
A priču o Srbiji i njenim političkim organizacijama počinjemo i završavamo komentarom građana:
"Mi smo u tranziciji, mi se sad menjamo pa ćemo jednog dana biti kao i ostali svet."
"Meni je već postala muka od stranaka i strančarenja čak i od ovih koje bitno utiču na politički život. Da ne govorim o onima koje su negde registrovane a u suštini u javnom životu ne znače ništa."
