Premijer, iako čovek odmerenog, pravnički pedantnog stila, izjaviće da je u interesu Srbije da Ahtisarijev plan propadne, iako je tu misao i diplomatskije umeo da saopšti. Milica Djilas, sa Fakulteta političkih nauka, kaže da ovakav izbor komunikacije može biti samo kontraproduktivan.
"Ako vi niste sigurni da možete da zamenite tog Ahtisarija, nego morate na dugi rok da ste usmereni na komunikaciju sa njim, onda takva vrsta izjave niti vas predstavlja kao uspešnog aktera kod kuće niti otvara vrata u komuniciranju sa predstavnicima drugih država i drugih organizacija. Čini mi se da je mnogo mudrija ona politika koja vam otvara više manevarskog prostora, uz naravno, uvažavanje onoga što vi definišete kao nekakav interes koji Srbija treba da sledi."
I kao nekada, kada su Miloševićevi vaspitanici u nižim ešelonima vlasti do transa ponavljali, čak i oponašali logičke akcente i dramske pauze, u sentencama svog vodje, tako nekako je, čini se, u trendu i danas. Nije bilo dovoljno što je premijer izjavio da Ahtisarijev plan treba da propadne i da će propasti, nego je to morao da pojača i ministar za zaštitu životne sredine, obratite pažnju, ministar za zaštitu životne sredine, Aleksandar Popović. A onda je izgrdio i predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Haviera Solanu. Kao da mu je Solana drug iz osnovne škole i pri tom bio lošiji djak, pa je Popović podsetio:
"Solana je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN doneo 1999. odluku da se Srbija bombarduje, a sad bez odluke Saveta bezbednosti pravi dokument o nezavisnoj državi Kosovo."
Da je solidno savladao stil nove-stare komunikacije, morao je, razume se, da pokaže i ministar policije Dragan Jočić, koji je, takodje, verbalno izbubecao Haviera Solanu, što se nepodobno meša u kosovsko pitanje:
"Solana je već jednom, sledeći takvu politiku, doneo dalekosežnu odluku da se Srbija bombarduje”.
Šta se hoće postići ovim osornim, diskvalifikujućim, tonom i personalizacijom kao metodom, gde se, čini se, namerno zaboravlja da Ahtisari ne čini to što čini kao privatna osoba nego kao izaslanik organizacije i to UN, Solana, kao predstavnik Evropske unije? Zašto se srpska politička elita vraća na model komunikacije sa svetom, već vidjen u prethodnom režimu, pitali smo Tanju Miščević, šefa Vladine kancelarije za evropske integracije:
"Ja se slažem da ne treba personalizovati i da ljudi koje ste pomenuli stoje iza jako uticajne organizacije, zapravo za nas važne, ne samo u ovom momentu, nego za celokupnu našu budućnost. Ne bi trebalo da se razmenjuju reči koje će nam posle stvarati problem i balast u daljoj komunikaciji. To je nešto što političari treba da shvate. Isto tako, ja, nekako ljudski, razumem njihovu nervozu, suočeni su sa ogromnim brojem problema u jednom istom momentu. Prosto ne znam kakva bi reakcija bilo koje evropske države bila da ima toliko problema u isto vreme."
Milica Djilas:
"I predsednici drugih zemalja i organizacija su živi ljudi i njima je teško da prevazidju neke uvrede koje im na taj način budu upućene. Čini mi se da je i ovde važan i taj element javnosti koja stiče nekakav utisak koji posle vi možda možete da pokušate na neki drugi način da prevazidjete u komunikaciji. Ali onima koji su to čuli to ostaje kao nekakva vrednosna ocena, koju vi posle, ukoliko želite sa tim istim ljudima i organizacijama da komunicirate, kao političar teže prevazilazite."
I Desimir Tošić iz Demokratskog centra primećuje da Srbija u poslednje vreme vodi hladni rat sa svetom:
"Naša svadja sa medjunarodnom zajednicom koja je nastala '90, nije još završena. Ne znam šta treba da se dogodi da to bude završeno. Ja lično mislim da je vrlo teško završiti, iz razloga što mi nemamo kadar u politici, diplomatiji koji je sposoban da razgovara na pravoj osnovi sa medjunarodnim faktorima. Mi imamo ili ljude povučene koji ne učestvuju, ili učestvuju, ja smatram, kontraproduktivno, i imamo ljude koji hoće da vode rat. Ako otvorite našu štampu, pogledajte Politiku, svaki je naslov ratoboran. Mi vodimo hladni rat, to nije hladni rat izmedju Amerike i Rusije, to je hladni rat izmedju nas i skoro cele medjunarodne zajednice."
Ovde se, čini se, zaboravlja da ni velike sile u medjusobnim odnosima, ali i u odnosima sa manjima i slabijima, sebi ne dopuštaju ono što domaći političari smatraju da mogu. Da nekažnjeno vode verbalni rat protiv svakoga i svih koji ne aminuju njihove stavove. A zašto i ne bi zaboravljali, kad cenu tog zaborava neće plaćati sami.
"Ako vi niste sigurni da možete da zamenite tog Ahtisarija, nego morate na dugi rok da ste usmereni na komunikaciju sa njim, onda takva vrsta izjave niti vas predstavlja kao uspešnog aktera kod kuće niti otvara vrata u komuniciranju sa predstavnicima drugih država i drugih organizacija. Čini mi se da je mnogo mudrija ona politika koja vam otvara više manevarskog prostora, uz naravno, uvažavanje onoga što vi definišete kao nekakav interes koji Srbija treba da sledi."
I kao nekada, kada su Miloševićevi vaspitanici u nižim ešelonima vlasti do transa ponavljali, čak i oponašali logičke akcente i dramske pauze, u sentencama svog vodje, tako nekako je, čini se, u trendu i danas. Nije bilo dovoljno što je premijer izjavio da Ahtisarijev plan treba da propadne i da će propasti, nego je to morao da pojača i ministar za zaštitu životne sredine, obratite pažnju, ministar za zaštitu životne sredine, Aleksandar Popović. A onda je izgrdio i predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Haviera Solanu. Kao da mu je Solana drug iz osnovne škole i pri tom bio lošiji djak, pa je Popović podsetio:
"Solana je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN doneo 1999. odluku da se Srbija bombarduje, a sad bez odluke Saveta bezbednosti pravi dokument o nezavisnoj državi Kosovo."
Da je solidno savladao stil nove-stare komunikacije, morao je, razume se, da pokaže i ministar policije Dragan Jočić, koji je, takodje, verbalno izbubecao Haviera Solanu, što se nepodobno meša u kosovsko pitanje:
"Solana je već jednom, sledeći takvu politiku, doneo dalekosežnu odluku da se Srbija bombarduje”.
Šta se hoće postići ovim osornim, diskvalifikujućim, tonom i personalizacijom kao metodom, gde se, čini se, namerno zaboravlja da Ahtisari ne čini to što čini kao privatna osoba nego kao izaslanik organizacije i to UN, Solana, kao predstavnik Evropske unije? Zašto se srpska politička elita vraća na model komunikacije sa svetom, već vidjen u prethodnom režimu, pitali smo Tanju Miščević, šefa Vladine kancelarije za evropske integracije:
"Ja se slažem da ne treba personalizovati i da ljudi koje ste pomenuli stoje iza jako uticajne organizacije, zapravo za nas važne, ne samo u ovom momentu, nego za celokupnu našu budućnost. Ne bi trebalo da se razmenjuju reči koje će nam posle stvarati problem i balast u daljoj komunikaciji. To je nešto što političari treba da shvate. Isto tako, ja, nekako ljudski, razumem njihovu nervozu, suočeni su sa ogromnim brojem problema u jednom istom momentu. Prosto ne znam kakva bi reakcija bilo koje evropske države bila da ima toliko problema u isto vreme."
Milica Djilas:
"I predsednici drugih zemalja i organizacija su živi ljudi i njima je teško da prevazidju neke uvrede koje im na taj način budu upućene. Čini mi se da je i ovde važan i taj element javnosti koja stiče nekakav utisak koji posle vi možda možete da pokušate na neki drugi način da prevazidjete u komunikaciji. Ali onima koji su to čuli to ostaje kao nekakva vrednosna ocena, koju vi posle, ukoliko želite sa tim istim ljudima i organizacijama da komunicirate, kao političar teže prevazilazite."
I Desimir Tošić iz Demokratskog centra primećuje da Srbija u poslednje vreme vodi hladni rat sa svetom:
"Naša svadja sa medjunarodnom zajednicom koja je nastala '90, nije još završena. Ne znam šta treba da se dogodi da to bude završeno. Ja lično mislim da je vrlo teško završiti, iz razloga što mi nemamo kadar u politici, diplomatiji koji je sposoban da razgovara na pravoj osnovi sa medjunarodnim faktorima. Mi imamo ili ljude povučene koji ne učestvuju, ili učestvuju, ja smatram, kontraproduktivno, i imamo ljude koji hoće da vode rat. Ako otvorite našu štampu, pogledajte Politiku, svaki je naslov ratoboran. Mi vodimo hladni rat, to nije hladni rat izmedju Amerike i Rusije, to je hladni rat izmedju nas i skoro cele medjunarodne zajednice."
Ovde se, čini se, zaboravlja da ni velike sile u medjusobnim odnosima, ali i u odnosima sa manjima i slabijima, sebi ne dopuštaju ono što domaći političari smatraju da mogu. Da nekažnjeno vode verbalni rat protiv svakoga i svih koji ne aminuju njihove stavove. A zašto i ne bi zaboravljali, kad cenu tog zaborava neće plaćati sami.
