Nakon strašnog ubistva koje je potreslo javnost širom Srbije, u paorsku dušu sremskog sela Boljevci uvukao se nemir. Ne mogu da kažem da ljudi nisu želeli da govore, naprotiv, tragediju porodice Jovanović doživeli su kao ličnu:
„Nikad se o ovom detetu loš glas nije čuo. Celo selo je ogorčeno!“
„Zašto? Je li zato što je Rom? I koja je sad pravedna kazna na koju oni trebaju biti osuđeni? Ja sam Srbin, on je Rom, on meni dolazi na slavu i sjedi mi u gornjem čelu stola. Mi smo dočekani bolje kod njih nego kod nekih svojih Srba.“
„To je više nego strašno. U milionskim gradovima se ovo ne bi desilo!“
„Celo selo je zgranuto. Zgroženi smo. Bio je to vrlo dobar dečko.“
Šta mislite zašto se to dogodilo?
„Vi ste novinari i znate i vidite šta se događa u poslednje vreme. To se ne događa samo u Boljevcima.“
U porodičnoj, reklo bi se više nego uglednoj kući, stečenoj radom u inostranstvu, neverica. Otac Zoran i majka Silvana sumnjaju da je njihov dečak ubijen samo zbog krađe:
„Vezali su mu ruke i noge selotejp trakom, iživljavali se na mom detetu i onda ga bacili u kanal. Vadili mu oči, lomili mu noge, ruke… Ne mogu da vam to opišem, nisam mogao svoje dete da prepoznam.“
„To je iživljavanje na romskoj deci!“
„Tu se nije radilo o mobilnom telefonu. Nemojmo da se zavaravamo. Niko nije lud da mi dete izmasakrira zbog jednog telefona od 100-200 eura. Već se tu radi i nacionalnoj mržnji. Mrze nas i hoće da nam daju do znanja da hoće da nas pogube.“
Oni više nisu sigurni ni šta će doneti novi dan:
„Sutra se to može desiti bilo kome u Boljevcima. Ili oni da se odsele ili mi da se selimo, jer ovo neće na dobro izaći.“
„Očekujem od države da nam da neku sigurnost. Ako neće, onda da idemo u Evropsku uniju da tamo tražimo zaštitu. Da se ne desi da mi ubiju sledeće dete, imam još dva sina.“
Slično govore i meštani Boljevaca, mesta gde pored većinskog, srpskog stanovništva, živi čak 40 odsto Slovaka, ali i ljudi drugih nacionalnosti:
„Da li je to pijanstvo ili droga, ne znam, da imaju slobodu da ubiju dete, zdravo i pravo.“
„Celo selo strahuje.“
Mislite li da tu ima i elemenata ubistva na nacionalnoj osnovi, s obzirom da se radi o Romu?
„Kod nas nikad. U Boljevcima ne.“
„Ne verujem.“
Petar Ladjević, direktor vladine Kancelarije za ljudska prava, kaže da motiv ubistva tek treba utvrditi:
„Na osnovu do sada raspoloživih podataka, kojima barata policija, ovo ubistvo nije imalo nacionalni predznak, već više ovako dječačko polukriminalni predznak.“
Bez obzira na motiv ubistva, podsećajući na nekoliko slučajeva koji su se dogodili u Srbiji, advokat Komiteta pravnika za ljudska prava, Mirna Kosanovič, smatra:
„Država je zakazala. Država uvek zakazuje. Jer, svo to nasilje je posledica nekih malih, manjih ili većih naznaka da će se desiti, a na te male naznake da će se nasilje desiti niko, ali baš niko ne reaguje.“
I dok iz Instituta za mentalno zdravlje upozoravaju da rat, ekonomska kriza i tranzicija utiču na porast svih oblika kriminala, a naročito maloletničkog, meštani Boljevaca upozoravaju da je kriminal davno zakucao na vrata ovog pitomog sela:
„Tu nešto mora da se uradi, nešto mora da se preduzme, neki zakon da se donese, da se to adekvatno kazni, da se tome stane u kraj. To više tako ne ide. Policija treba da dođe i da redom češlja. Glavni inspektor kaže: ,Mi pohapsimo, ali ih sud pusti. Drugi, treći dan, oni se šetaju. Prolaze pored mene i smeju mi se u lice‘. Sudija ih pusti!“
„Nikad se o ovom detetu loš glas nije čuo. Celo selo je ogorčeno!“
„Zašto? Je li zato što je Rom? I koja je sad pravedna kazna na koju oni trebaju biti osuđeni? Ja sam Srbin, on je Rom, on meni dolazi na slavu i sjedi mi u gornjem čelu stola. Mi smo dočekani bolje kod njih nego kod nekih svojih Srba.“
„To je više nego strašno. U milionskim gradovima se ovo ne bi desilo!“
„Celo selo je zgranuto. Zgroženi smo. Bio je to vrlo dobar dečko.“
Šta mislite zašto se to dogodilo?
„Vi ste novinari i znate i vidite šta se događa u poslednje vreme. To se ne događa samo u Boljevcima.“
U porodičnoj, reklo bi se više nego uglednoj kući, stečenoj radom u inostranstvu, neverica. Otac Zoran i majka Silvana sumnjaju da je njihov dečak ubijen samo zbog krađe:
„Vezali su mu ruke i noge selotejp trakom, iživljavali se na mom detetu i onda ga bacili u kanal. Vadili mu oči, lomili mu noge, ruke… Ne mogu da vam to opišem, nisam mogao svoje dete da prepoznam.“
„To je iživljavanje na romskoj deci!“
„Tu se nije radilo o mobilnom telefonu. Nemojmo da se zavaravamo. Niko nije lud da mi dete izmasakrira zbog jednog telefona od 100-200 eura. Već se tu radi i nacionalnoj mržnji. Mrze nas i hoće da nam daju do znanja da hoće da nas pogube.“
Oni više nisu sigurni ni šta će doneti novi dan:
„Sutra se to može desiti bilo kome u Boljevcima. Ili oni da se odsele ili mi da se selimo, jer ovo neće na dobro izaći.“
„Očekujem od države da nam da neku sigurnost. Ako neće, onda da idemo u Evropsku uniju da tamo tražimo zaštitu. Da se ne desi da mi ubiju sledeće dete, imam još dva sina.“
Slično govore i meštani Boljevaca, mesta gde pored većinskog, srpskog stanovništva, živi čak 40 odsto Slovaka, ali i ljudi drugih nacionalnosti:
„Da li je to pijanstvo ili droga, ne znam, da imaju slobodu da ubiju dete, zdravo i pravo.“
„Celo selo strahuje.“
Mislite li da tu ima i elemenata ubistva na nacionalnoj osnovi, s obzirom da se radi o Romu?
„Kod nas nikad. U Boljevcima ne.“
„Ne verujem.“
Petar Ladjević, direktor vladine Kancelarije za ljudska prava, kaže da motiv ubistva tek treba utvrditi:
„Na osnovu do sada raspoloživih podataka, kojima barata policija, ovo ubistvo nije imalo nacionalni predznak, već više ovako dječačko polukriminalni predznak.“
Bez obzira na motiv ubistva, podsećajući na nekoliko slučajeva koji su se dogodili u Srbiji, advokat Komiteta pravnika za ljudska prava, Mirna Kosanovič, smatra:
„Država je zakazala. Država uvek zakazuje. Jer, svo to nasilje je posledica nekih malih, manjih ili većih naznaka da će se desiti, a na te male naznake da će se nasilje desiti niko, ali baš niko ne reaguje.“
I dok iz Instituta za mentalno zdravlje upozoravaju da rat, ekonomska kriza i tranzicija utiču na porast svih oblika kriminala, a naročito maloletničkog, meštani Boljevaca upozoravaju da je kriminal davno zakucao na vrata ovog pitomog sela:
„Tu nešto mora da se uradi, nešto mora da se preduzme, neki zakon da se donese, da se to adekvatno kazni, da se tome stane u kraj. To više tako ne ide. Policija treba da dođe i da redom češlja. Glavni inspektor kaže: ,Mi pohapsimo, ali ih sud pusti. Drugi, treći dan, oni se šetaju. Prolaze pored mene i smeju mi se u lice‘. Sudija ih pusti!“
