TASSINARI: Ja verujem da trenutno ima puno retorike u Srbiji zbog predstojećih izbora, kao i zbog toga sto je zaista vruća tema na dnevnom redu. Verujem i nadam se da će to ostati samo na retorici i da će umerene političke partije, kao i međunarodna zajednica, nastaviti da razmatraju to goruće pitanje, kako ne bi izmaklo kontroli i drugim političkim subjektima poslužilo da izazovu ozbiljne probleme.
RSE: Sa međunarodnim prisustvom, posebno vojnim, u regionu zapadnog Balkana, koje se iz dana u dan smanjuje – mogu li možda neki umisliti da mogu da se ostvare nacionalističke pretnje o osvajanju Kosova ratnim sredstvima, formiranju Velike Srbije?
TASSINARI: Međunarodna zajednica, a u ovom slučaju, posebno Evropska unija, moraju pokazati da je evropska perspektiva za balkanske zemlje stvarna, realna. Sve dok ta evropska perspektiva bude bila samo daleki san i daleka perspektiva, biće veoma teško – posebno u zemljama poput Srbije, ali i Bosne i Hercegovine – održati visok stepen političke volje da se ide ka evropskoj integraciji. Dakle, od krucijalne je važnosti da Evropska unija stalno održava jasnu poruku da, uprkos eventualnim hitnijim prioritetima na nekim drugim tačkama u okruženju, ostaje privržena cilju – rešena da primi u svoje članstvo zemlje zapadnog Balkana. To je od vitalnog značaja za region. Nad međunarodnom zajednicom još su nadvijene senke grešaka koje je na Balkanu činila tokom devedesetih godina i uprkos tome što izjave njenih diplomata o tom regionu ne spadaju u vesti dana – zbog njihove okupiranosti visim prioritetima – uveren sam da Evropska unija, i pre svega transatlantska alijansa, ne bi ni po koju cenu dozvolila da se devedesete godine ponove. U tom smislu bi ili NATO ili sama Evropska unija, politički i vojno, bili spremni i odlučni da jasno odgovore na sve pokušaje obnavljanja sukoba.
RSE: Očekujete li tenzije u regionu u trenutku proglašenja novog statusa Kosova?
TASSINARI: Ono čega se više plašim od izvesnog stepena nacionalističke i populističke retorike u Srbiji jeste stav Rusije po ovom pitanju koji bi mogao imati opasne posledice u širem regionu. Ako se setite sada već famozne izreke predsednika Putina da bi konačni status Kosova mogao da se primeni i u drugim kontekstima, to bi moglo imati veoma ozbiljne implikacije – i to ne samo u oblastima ruskih interesa kao što su Abhazija ili Južna Osetija, nego i na Balkanu – u Republici Srpskoj recimo. Tako nešto bi probilo nivo uobičajenih balkanskih talasanja i dovelo do internacionalizacije. Neću time da kažem da se bojim da će se problem na ovaj način radikalizovati i degenerisati nego da je to veoma ozbiljno pitanje koje bi izazvalo vibracije na više tačaka regiona.
RSE: U svetlu takve verovatnoće, kakav evropski, odnosno, transatlantski stav bi delovao preventivno, odvraćajuće?
TASSINARI: U ovom slučaju teret odgovornosti leži na Evropskoj uniji. Na Balkanu postoji zahtev da se Unija jasno opredeli da želi da integriše zemlje regiona. Ja mislim da Evropska unija zapravo već odgovara na taj zahtev, i to na dva načina: već je sa zemljama regiona prešla određene deonice puta do njihovog učlanjenja u svoje redove – u slučaju Srbije i Bosne i Hercegovine taj put će morati da sačeka potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. U tom smislu Brisel mora da održi veoma visok stepen posvećenosti tom cilju. Druga dimenzija jeste razvijanje regionalne perspektive. Kako se takozvani Pakt za stabilnost lagano i postepeno transformiše u samobitnu regionalnu aktivnost, to implicira da će na zapadnom Balkanu morati da se stvori visok stepen regionalnog poverenja i saradnje, na koji Evropska unija toliko polaže i koji zapravo predstavlja stepenicu bliže njenom članstvu.
RSE: Sa međunarodnim prisustvom, posebno vojnim, u regionu zapadnog Balkana, koje se iz dana u dan smanjuje – mogu li možda neki umisliti da mogu da se ostvare nacionalističke pretnje o osvajanju Kosova ratnim sredstvima, formiranju Velike Srbije?
TASSINARI: Međunarodna zajednica, a u ovom slučaju, posebno Evropska unija, moraju pokazati da je evropska perspektiva za balkanske zemlje stvarna, realna. Sve dok ta evropska perspektiva bude bila samo daleki san i daleka perspektiva, biće veoma teško – posebno u zemljama poput Srbije, ali i Bosne i Hercegovine – održati visok stepen političke volje da se ide ka evropskoj integraciji. Dakle, od krucijalne je važnosti da Evropska unija stalno održava jasnu poruku da, uprkos eventualnim hitnijim prioritetima na nekim drugim tačkama u okruženju, ostaje privržena cilju – rešena da primi u svoje članstvo zemlje zapadnog Balkana. To je od vitalnog značaja za region. Nad međunarodnom zajednicom još su nadvijene senke grešaka koje je na Balkanu činila tokom devedesetih godina i uprkos tome što izjave njenih diplomata o tom regionu ne spadaju u vesti dana – zbog njihove okupiranosti visim prioritetima – uveren sam da Evropska unija, i pre svega transatlantska alijansa, ne bi ni po koju cenu dozvolila da se devedesete godine ponove. U tom smislu bi ili NATO ili sama Evropska unija, politički i vojno, bili spremni i odlučni da jasno odgovore na sve pokušaje obnavljanja sukoba.
RSE: Očekujete li tenzije u regionu u trenutku proglašenja novog statusa Kosova?
TASSINARI: Ono čega se više plašim od izvesnog stepena nacionalističke i populističke retorike u Srbiji jeste stav Rusije po ovom pitanju koji bi mogao imati opasne posledice u širem regionu. Ako se setite sada već famozne izreke predsednika Putina da bi konačni status Kosova mogao da se primeni i u drugim kontekstima, to bi moglo imati veoma ozbiljne implikacije – i to ne samo u oblastima ruskih interesa kao što su Abhazija ili Južna Osetija, nego i na Balkanu – u Republici Srpskoj recimo. Tako nešto bi probilo nivo uobičajenih balkanskih talasanja i dovelo do internacionalizacije. Neću time da kažem da se bojim da će se problem na ovaj način radikalizovati i degenerisati nego da je to veoma ozbiljno pitanje koje bi izazvalo vibracije na više tačaka regiona.
RSE: U svetlu takve verovatnoće, kakav evropski, odnosno, transatlantski stav bi delovao preventivno, odvraćajuće?
TASSINARI: U ovom slučaju teret odgovornosti leži na Evropskoj uniji. Na Balkanu postoji zahtev da se Unija jasno opredeli da želi da integriše zemlje regiona. Ja mislim da Evropska unija zapravo već odgovara na taj zahtev, i to na dva načina: već je sa zemljama regiona prešla određene deonice puta do njihovog učlanjenja u svoje redove – u slučaju Srbije i Bosne i Hercegovine taj put će morati da sačeka potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. U tom smislu Brisel mora da održi veoma visok stepen posvećenosti tom cilju. Druga dimenzija jeste razvijanje regionalne perspektive. Kako se takozvani Pakt za stabilnost lagano i postepeno transformiše u samobitnu regionalnu aktivnost, to implicira da će na zapadnom Balkanu morati da se stvori visok stepen regionalnog poverenja i saradnje, na koji Evropska unija toliko polaže i koji zapravo predstavlja stepenicu bliže njenom članstvu.
