****
RSE: Vaša poseta Beogradu i Novom Sadu je deo projekta pod nazivom "Novinari to mogu". Mogu li novinari stvarno drugačije nego političari?
TRESI: Pa mogu. Nije to problem za novinare, mada ponekad idu za političarima. Ipak novinari imaju svoju svest, svoje poglede, svoje ideje, imaju svoje poruke. Sa malo truda, naravno da mogu.
RSE: Završavate emisiju o toj poseti. Šta će biti poruka vašim gledaocima? Hoće li biti novih informacija?
TRESI: Sigurno. Nešto spremamo. Poruka će sigurno biti mnogo konkretnija od onih koje smo mogli ranije da čujemo i da vidimo jer ono što dobiješ sa izvora, mnogo je jasnije, mnogo čistije, mnogo je svežije.
RSE: Da li dajete nešto od atmosfere, mimo oficijalnih razgovora?
TRESI: Sigurno. Atmosfera će se svesti na neke kratke razgovore koje smo imali sa nekim vašim analitičarima iz Beograda, koji se bave analizom stanja i kretanja. Sigurno će to sve biti dopunjeno i sa prelepim slikama koje smo uspeli da snimimo tokom dana, tokom boravka u Beogradu jer je bio lep i sunčan dan, tako da smo dobili izvrsne snimke oko stare Savezne Skupštine.
RSE: Neke od vaših mlađih kolega, koji su prvi put u Beogradu, vi niste, su rekli da su prijatno iznenađeni onim što su videli, da su Beograd drugačije zamišljali, da je Beograd metropola, da su mogli međusobno da razgovaraju na albanskom bez ikakvih problema. Slično je bilo i sa novinarima iz Srbije koji su u junu bili u Prištini. I oni su bili iznenađeni gostoljubivošću domaćina, činjenicom da mogu da hodaju Prištinom i da normalno govore srpski. Da li novinari mogu da doprinesu otklanjanju takvih predrasuda jer očigledno da i oni imaju loše informacije, kada se iznenađuju i jedni i drugi?
TRESI: Mi smo dugo vremena bili bombardovani svim i svačim, nekontrolisanim informacijama. Išlo je sve i svašta, tako da su ljudi dobijali one informacije koje su mogli da čuju. Nisu mogli da dođu ovde, a ni mi nismo mogli da odemo do Beograda i da osetimo ono što se dešava u stvarnosti Beograda, van tih zvaničnih linija i krugova. Ni novinari iz Beograda nisu mogli da dođu u Prištinu, sem retkih izuzetaka, da vide šta se dešava u Prištini i na Kosovu, da vide da li je to ono i da li još jedu ljude, kako su nekada pričali. To su sve posledice nekih teških informacija, mada je i u tome bilo dosta istine. Mi smo šetali po Beogradu, a i oni su to isto doživeli u Prištini.
RSE: Mislite li da je važan podatak da se zna da se može govoriti srpski u Prištini i albanski u Beogradu i da niko ne reaguje?
TRESI: Oni su bili u Prištini i bio sam u njihovom društvu jedno vreme. Išli su bez neke posebne pratnje i razgovarali su. U Prištini ima svega i svačega, što se odnosi na multinacionalnu sredinu, ima oko 80 nacija, uključujući i prisustvo raznih međunarodnih misija. Priština je vremenom dobro usvojila osećaj da se tu može čuti sve i svašta od jezika i govora. To pitanje sam čuo i par puta u Beogradu. Rekao sam da ljudi i ne znaju ko sam ja, ako sam obučen kao i oni, ako se krećem i ponašam u konglomeratu ljudi iz Beograda, kao i svi ostali. Možda preterujem i nemojte me pogrešno shvatiti, ali nisam siguran kako bi se ljudi ponašali ako bih ja na neki način manifestovao da sam Albanac. Neka bude tako. Ne bih hteo da proverim kako bi se odnosili.
RSE: Znači imate jednu malu rezervu jer kada bi ste, na primer, imali albansku kapicu na glavi, koja bi vas identifikovala da budete prepoznatljivi, mislite da bi ste mogli doživeti neke neprijatnosti?
TRESI: Nisam siguran u to.
RSE: Da li ima u novinama na Kosovu i drugih priča kada je reč o Beogradu i o Srbiji, ili je sve svedeno na status Kosova, pregovaranje, pregovarački tim?
TRESI: Juče smo imali jedan vrlo zanimljiv razgovor sa glavnim i odgovornim urednikom Dnevnika u Novom Sadu. Upravo je to bio deo našeg zajedničkog razgovora. Pokrenuo sam to pitanje jer sam čuo od mnogih sagovornika u Beogradu da oni nemaju neku informaciju o Prištini i Kosovu, sem onih šta je rekao ovaj političar, šta je rekao onaj političar. Takve informacije i mi dobijamo iz naše štampe o Beogradu. Naši ljudi nemaju druge informacije, osim tih zvaničnih, šta je rekao Koštunica, Tadić, Rašković-Ivić, ili šta je rekao naš predsednik ili premijer.
RSE: A da li mislite da bi bilo dobro uspostaviti ovakvu vrstu komunikacije? Da li posle ovog puta imate nameru da pišete o nečemu drugom, ili samo o pregovaračkom procesu?
TRESI: Organizatori su našu posetu izvrsno organizovali i sve u detalje pripremili, ali su napravili jedan mali propust. Imali smo pun dan, od ujutro do uveče. Nismo imali vremena za slobodno kretanje, da zajedno izađemo, u njihovoj pratnji ili sami, u grad među ljude, da prošetamo i da malo proćaskamo sa ljudima, da osetimo tu atmosferu. Sve je bilo knap, samo sa političarima, samo sa analitičarima, tako da smo slušali samo njihove izjave.
RSE: Znam da ste jedno veče bili u jednoj poznatoj beogradskoj kafani sa svojim kolegama. Kako je bilo?
TRESI: Bilo je lepo. Bili smo u Maderi. To je bila zajednička večera sa našim kolegama iz Beograda koji su bili juna meseca u Prištini. Bila je to odlična prilika da se vidimo i da malo popričamo. Raspitivao sam se o njihovim iskustvima iz Prištine i kako su je oni doživeli jer nisam mogao da budem sa njima do kraja njihove posete. To veče sam se sreo sa jednim mojim prijateljem iz bostonskih dana. Bili smo u Bostonu na obuci. Čim sam stigao u Beograd, javio sam se tom prijatelju, Đorđu Zorkiću, jednom od vodećih ljudi u Beti. Bio je iznenađen da sam u Beogradu. Možda nije očekivao da ću doći, mada je bila neka najava da bi mogli da se vidimo. Malo smo se izdvojili iz društva i popričali. Bilo mi je ugodno i prijatno. Drago mi je što sam se vidio sa mojim starim prijateljem, što smo mogli da se setimo naših ranijih susreta.
RSE: Kada je o političkim susretima reč, kojih je bilo dosta, da li ste naišli na otvorenost među domaćinima u Srbiji, na istu onu koju ste naišli među kolegama?
TRESI: Prijem je bio dobar. Bilo im je drago što smo došli, ali razgovori su bili dosta šturi. Izbegavali su davanje konkretnih odgovora na konkretna pitanja.
RSE: Na koje pitanje niste dobili odgovor?
TRESI: Pitao sam ih - Vi tražite od Albanca na Kosovu da daju nešto srpskoj zajednici i srpskoj manjini, ali ako nešto tražite, šta nudite Albancima u Srbiji? Šta ste im ponudili, šta ste dali njima? Tražite da im se priznaju neka prava, da im se omogući ovo ili ono. U redu, to je njihovo pravo. Ali ako nešto tražite od drugih za sebe, šta ste ponudili Albancima u Srbiji? Sanda Rašković je odgovorila da su u Kongresnom centru zaposlili jednu sekretaricu Albanku, kao i u medicinskom centru jednu medicinsku sestru.
RSE: Igrom slučaja sam videla jedan tekst, izveštaj američke nevladine organizacije "Freedom house", koja je objavila godišnji izveštaj o stepenu slobode u 192 države sveta i na 13 spornih teritorija. Na listi, koju su oni nazvali najgore od najgoreg, Kosovo je ocenjeno kao potpuno neslobodno, zajedno sa Irakom. Ostale balkanske države nisu loše prošle. Da li vas to iznenađuje?
TRESI: Neću nikoga da dovodim u sumnju. To su profesionalne organizacije, dobro organizovane, u kojima rade profesionalci koji znaju svoj posao. Mislim da su za Kosovo malo prenaglili. Ako pogledamo procent incidenata koji se dešavaju i ako odmah na početku isključimo nacionalnu pozadinu tih incidenata i odmah ne kažemo da je to nepoznato lice albanskog porekla, onda ćemo sigurno malo drugačije da gledamo na to. Sigurno ima incidenata i problema i to sve utiče na kretanje ljudi.
RSE: Da li osećate taj problem i kao novinar i kao građanin Kosova?
TRESI: Odgovoriću vam primerom. U celom svetu postoji saznanje da je na Kosovu muslimanska verska zajednica najjača i najprisutnija, a da su pravoslavci potisnuti. Malo ko zna da mi Albanci u našem etnosu imamo tri vere – islam, pravoslavnu i katoličku. To sigurno utiče na naš pogled prema verskim zajednicama. U Prištini je poslednjih godina otvoreno toliko novih crkava: adventista, Jehovinih svedoka, ima i drugih sekti koje su tu prisutne. Možda mi je promaklo, ali do sada nisam čuo informaciju da je neko sprečio njihov rad i da je pravio probleme pri otvaranjem tih crkava, ili kasnije.
RSE: Da li imate kontakte sa tamošnjim Srbima? Da li pišete o njima?
TRESI: Verovatno i pišem u toku mog izveštavanja jer se krećem svuda po Kosovu, sem po severu. Tamo ne mogu da odem. Mi na sever, kao novinari, ne smemo. Nisam hteo da otvaram to pitanje, da neko ne pomisli nešto loše, i sve vreme balansiram. Mi na sever još ne možemo. Sigurno ima više slobode kretanja na ovom delu, nego na tom delu tamo. Kada idemo na sever da uzmemo neku izjavu od političara koji tamo borave, moramo sa pratnjom, sa blindiranim vozilima UNMIK-a i sa njihovim telohraniteljima. Moramo da se prijavimo u UNMIK, da se organizuje eskort.
RSE: Šta je najveći problem danas na Kosovu za jednog građanina Kosova?
TRESI: Pod broj jedan bih sigurno stavio problem standarda i uslova života. Standard je dosta opao i ima dosta problema u tom pravcu. Da nije ovih problema koje imamo, mi bi smo sigurno veću energiju usmerili prema ekonomskoj situaciji i rešavanju životnih problema, a ove stvari bi polako prešle u drugi plan i rešavale bi se u hodu. Status Kosova i problemi oko toga su sada goruća pitanja i malo smo potisnuli ekonomske probleme, svakodnevne životne probleme, koji bi ipak trebali da budu na prvom mestu.
RSE: Da li sada imate telefone i adrese nekih ljudi u Beogradu i Novom Sadu, neke izvore koji su vam odškrinuti i na koje možete da se pozovete?
TRESI: Sigurno. Jedna dimenzija ovog našeg boravka je i stvaranje novih kontakata. Prikupili smo dosta adresa, mail-ova i telefonskih brojeva, dali smo naše. Mnogo računam na to da ćemo produžiti te kontakte, produbiti ih i razmenjivati informacije. Oni su dosta zainteresovani za neke detalje. Imam kontakte i na neke kolege iz Skopja i Podgorice, koje sam stekao za vreme mog boravka dole, dok je bio referendum u Crnoj Gori. Razmenjujemo informacije. Ne vidim zašto se to ne bi desilo i sa mojim novim poznanicima iz Beograda i Novog Sada. Verovatno će to biti jače nego do sada.
RSE: Vaša poseta Beogradu i Novom Sadu je deo projekta pod nazivom "Novinari to mogu". Mogu li novinari stvarno drugačije nego političari?
TRESI: Pa mogu. Nije to problem za novinare, mada ponekad idu za političarima. Ipak novinari imaju svoju svest, svoje poglede, svoje ideje, imaju svoje poruke. Sa malo truda, naravno da mogu.
RSE: Završavate emisiju o toj poseti. Šta će biti poruka vašim gledaocima? Hoće li biti novih informacija?
TRESI: Sigurno. Nešto spremamo. Poruka će sigurno biti mnogo konkretnija od onih koje smo mogli ranije da čujemo i da vidimo jer ono što dobiješ sa izvora, mnogo je jasnije, mnogo čistije, mnogo je svežije.
RSE: Da li dajete nešto od atmosfere, mimo oficijalnih razgovora?
TRESI: Sigurno. Atmosfera će se svesti na neke kratke razgovore koje smo imali sa nekim vašim analitičarima iz Beograda, koji se bave analizom stanja i kretanja. Sigurno će to sve biti dopunjeno i sa prelepim slikama koje smo uspeli da snimimo tokom dana, tokom boravka u Beogradu jer je bio lep i sunčan dan, tako da smo dobili izvrsne snimke oko stare Savezne Skupštine.
RSE: Neke od vaših mlađih kolega, koji su prvi put u Beogradu, vi niste, su rekli da su prijatno iznenađeni onim što su videli, da su Beograd drugačije zamišljali, da je Beograd metropola, da su mogli međusobno da razgovaraju na albanskom bez ikakvih problema. Slično je bilo i sa novinarima iz Srbije koji su u junu bili u Prištini. I oni su bili iznenađeni gostoljubivošću domaćina, činjenicom da mogu da hodaju Prištinom i da normalno govore srpski. Da li novinari mogu da doprinesu otklanjanju takvih predrasuda jer očigledno da i oni imaju loše informacije, kada se iznenađuju i jedni i drugi?
TRESI: Mi smo dugo vremena bili bombardovani svim i svačim, nekontrolisanim informacijama. Išlo je sve i svašta, tako da su ljudi dobijali one informacije koje su mogli da čuju. Nisu mogli da dođu ovde, a ni mi nismo mogli da odemo do Beograda i da osetimo ono što se dešava u stvarnosti Beograda, van tih zvaničnih linija i krugova. Ni novinari iz Beograda nisu mogli da dođu u Prištinu, sem retkih izuzetaka, da vide šta se dešava u Prištini i na Kosovu, da vide da li je to ono i da li još jedu ljude, kako su nekada pričali. To su sve posledice nekih teških informacija, mada je i u tome bilo dosta istine. Mi smo šetali po Beogradu, a i oni su to isto doživeli u Prištini.
RSE: Mislite li da je važan podatak da se zna da se može govoriti srpski u Prištini i albanski u Beogradu i da niko ne reaguje?
TRESI: Oni su bili u Prištini i bio sam u njihovom društvu jedno vreme. Išli su bez neke posebne pratnje i razgovarali su. U Prištini ima svega i svačega, što se odnosi na multinacionalnu sredinu, ima oko 80 nacija, uključujući i prisustvo raznih međunarodnih misija. Priština je vremenom dobro usvojila osećaj da se tu može čuti sve i svašta od jezika i govora. To pitanje sam čuo i par puta u Beogradu. Rekao sam da ljudi i ne znaju ko sam ja, ako sam obučen kao i oni, ako se krećem i ponašam u konglomeratu ljudi iz Beograda, kao i svi ostali. Možda preterujem i nemojte me pogrešno shvatiti, ali nisam siguran kako bi se ljudi ponašali ako bih ja na neki način manifestovao da sam Albanac. Neka bude tako. Ne bih hteo da proverim kako bi se odnosili.
RSE: Znači imate jednu malu rezervu jer kada bi ste, na primer, imali albansku kapicu na glavi, koja bi vas identifikovala da budete prepoznatljivi, mislite da bi ste mogli doživeti neke neprijatnosti?
TRESI: Nisam siguran u to.
RSE: Da li ima u novinama na Kosovu i drugih priča kada je reč o Beogradu i o Srbiji, ili je sve svedeno na status Kosova, pregovaranje, pregovarački tim?
TRESI: Juče smo imali jedan vrlo zanimljiv razgovor sa glavnim i odgovornim urednikom Dnevnika u Novom Sadu. Upravo je to bio deo našeg zajedničkog razgovora. Pokrenuo sam to pitanje jer sam čuo od mnogih sagovornika u Beogradu da oni nemaju neku informaciju o Prištini i Kosovu, sem onih šta je rekao ovaj političar, šta je rekao onaj političar. Takve informacije i mi dobijamo iz naše štampe o Beogradu. Naši ljudi nemaju druge informacije, osim tih zvaničnih, šta je rekao Koštunica, Tadić, Rašković-Ivić, ili šta je rekao naš predsednik ili premijer.
RSE: A da li mislite da bi bilo dobro uspostaviti ovakvu vrstu komunikacije? Da li posle ovog puta imate nameru da pišete o nečemu drugom, ili samo o pregovaračkom procesu?
TRESI: Organizatori su našu posetu izvrsno organizovali i sve u detalje pripremili, ali su napravili jedan mali propust. Imali smo pun dan, od ujutro do uveče. Nismo imali vremena za slobodno kretanje, da zajedno izađemo, u njihovoj pratnji ili sami, u grad među ljude, da prošetamo i da malo proćaskamo sa ljudima, da osetimo tu atmosferu. Sve je bilo knap, samo sa političarima, samo sa analitičarima, tako da smo slušali samo njihove izjave.
RSE: Znam da ste jedno veče bili u jednoj poznatoj beogradskoj kafani sa svojim kolegama. Kako je bilo?
TRESI: Bilo je lepo. Bili smo u Maderi. To je bila zajednička večera sa našim kolegama iz Beograda koji su bili juna meseca u Prištini. Bila je to odlična prilika da se vidimo i da malo popričamo. Raspitivao sam se o njihovim iskustvima iz Prištine i kako su je oni doživeli jer nisam mogao da budem sa njima do kraja njihove posete. To veče sam se sreo sa jednim mojim prijateljem iz bostonskih dana. Bili smo u Bostonu na obuci. Čim sam stigao u Beograd, javio sam se tom prijatelju, Đorđu Zorkiću, jednom od vodećih ljudi u Beti. Bio je iznenađen da sam u Beogradu. Možda nije očekivao da ću doći, mada je bila neka najava da bi mogli da se vidimo. Malo smo se izdvojili iz društva i popričali. Bilo mi je ugodno i prijatno. Drago mi je što sam se vidio sa mojim starim prijateljem, što smo mogli da se setimo naših ranijih susreta.
RSE: Kada je o političkim susretima reč, kojih je bilo dosta, da li ste naišli na otvorenost među domaćinima u Srbiji, na istu onu koju ste naišli među kolegama?
TRESI: Prijem je bio dobar. Bilo im je drago što smo došli, ali razgovori su bili dosta šturi. Izbegavali su davanje konkretnih odgovora na konkretna pitanja.
RSE: Na koje pitanje niste dobili odgovor?
TRESI: Pitao sam ih - Vi tražite od Albanca na Kosovu da daju nešto srpskoj zajednici i srpskoj manjini, ali ako nešto tražite, šta nudite Albancima u Srbiji? Šta ste im ponudili, šta ste dali njima? Tražite da im se priznaju neka prava, da im se omogući ovo ili ono. U redu, to je njihovo pravo. Ali ako nešto tražite od drugih za sebe, šta ste ponudili Albancima u Srbiji? Sanda Rašković je odgovorila da su u Kongresnom centru zaposlili jednu sekretaricu Albanku, kao i u medicinskom centru jednu medicinsku sestru.
RSE: Igrom slučaja sam videla jedan tekst, izveštaj američke nevladine organizacije "Freedom house", koja je objavila godišnji izveštaj o stepenu slobode u 192 države sveta i na 13 spornih teritorija. Na listi, koju su oni nazvali najgore od najgoreg, Kosovo je ocenjeno kao potpuno neslobodno, zajedno sa Irakom. Ostale balkanske države nisu loše prošle. Da li vas to iznenađuje?
TRESI: Neću nikoga da dovodim u sumnju. To su profesionalne organizacije, dobro organizovane, u kojima rade profesionalci koji znaju svoj posao. Mislim da su za Kosovo malo prenaglili. Ako pogledamo procent incidenata koji se dešavaju i ako odmah na početku isključimo nacionalnu pozadinu tih incidenata i odmah ne kažemo da je to nepoznato lice albanskog porekla, onda ćemo sigurno malo drugačije da gledamo na to. Sigurno ima incidenata i problema i to sve utiče na kretanje ljudi.
RSE: Da li osećate taj problem i kao novinar i kao građanin Kosova?
TRESI: Odgovoriću vam primerom. U celom svetu postoji saznanje da je na Kosovu muslimanska verska zajednica najjača i najprisutnija, a da su pravoslavci potisnuti. Malo ko zna da mi Albanci u našem etnosu imamo tri vere – islam, pravoslavnu i katoličku. To sigurno utiče na naš pogled prema verskim zajednicama. U Prištini je poslednjih godina otvoreno toliko novih crkava: adventista, Jehovinih svedoka, ima i drugih sekti koje su tu prisutne. Možda mi je promaklo, ali do sada nisam čuo informaciju da je neko sprečio njihov rad i da je pravio probleme pri otvaranjem tih crkava, ili kasnije.
RSE: Da li imate kontakte sa tamošnjim Srbima? Da li pišete o njima?
TRESI: Verovatno i pišem u toku mog izveštavanja jer se krećem svuda po Kosovu, sem po severu. Tamo ne mogu da odem. Mi na sever, kao novinari, ne smemo. Nisam hteo da otvaram to pitanje, da neko ne pomisli nešto loše, i sve vreme balansiram. Mi na sever još ne možemo. Sigurno ima više slobode kretanja na ovom delu, nego na tom delu tamo. Kada idemo na sever da uzmemo neku izjavu od političara koji tamo borave, moramo sa pratnjom, sa blindiranim vozilima UNMIK-a i sa njihovim telohraniteljima. Moramo da se prijavimo u UNMIK, da se organizuje eskort.
RSE: Šta je najveći problem danas na Kosovu za jednog građanina Kosova?
TRESI: Pod broj jedan bih sigurno stavio problem standarda i uslova života. Standard je dosta opao i ima dosta problema u tom pravcu. Da nije ovih problema koje imamo, mi bi smo sigurno veću energiju usmerili prema ekonomskoj situaciji i rešavanju životnih problema, a ove stvari bi polako prešle u drugi plan i rešavale bi se u hodu. Status Kosova i problemi oko toga su sada goruća pitanja i malo smo potisnuli ekonomske probleme, svakodnevne životne probleme, koji bi ipak trebali da budu na prvom mestu.
RSE: Da li sada imate telefone i adrese nekih ljudi u Beogradu i Novom Sadu, neke izvore koji su vam odškrinuti i na koje možete da se pozovete?
TRESI: Sigurno. Jedna dimenzija ovog našeg boravka je i stvaranje novih kontakata. Prikupili smo dosta adresa, mail-ova i telefonskih brojeva, dali smo naše. Mnogo računam na to da ćemo produžiti te kontakte, produbiti ih i razmenjivati informacije. Oni su dosta zainteresovani za neke detalje. Imam kontakte i na neke kolege iz Skopja i Podgorice, koje sam stekao za vreme mog boravka dole, dok je bio referendum u Crnoj Gori. Razmenjujemo informacije. Ne vidim zašto se to ne bi desilo i sa mojim novim poznanicima iz Beograda i Novog Sada. Verovatno će to biti jače nego do sada.