Lik profesora u filmu „Lepa sela lepo gore“ samo je jedna od mnoštva uloga po kojima će filmski i pozorišni poklonici pamtiti Dragana Makisimovića. Pamtiće ga, naravno, i po filmovima „Petrijin venac“, „Vizantijsko plavo“, „Mi nismo anđeli“, „Usijanje“, „Vreme čuda“, „Noz“, „Rane“, „Mala“, „Crni bombarder“ i drugima, ali i po sjajnim brojnim ulogama koje je ostvario pre svega u svojoj matičnoj kući – Narodnom pozorištu.
Uprkos svemu što je ostavio iza sebe, pod nekim čudnim i za sada neobjašnjivim razlozima stoji gorka činjenica – da ovdašnja javnost nije bila u mogućnosti da bude detaljnije obaveštena o događaju koji je prouzrokovao glumčev tragičan kraj, kao ni o tome – da li je i šta učinjeno da oni koji stoje iza ovog zločina budu izvedeni pred lice pravde.
Idejom da Draganu Maksimoviću bude podignuta spomen ploča, reditelj Goran Marković je, posle dugotrajne prepiske sa posetiocima sajta B92 na kojem ima svoj blog , izgleda konačno probudio javnost:
„Ja sam, na primer, u tom blogu rekao da smo svi mi ustvari osobe koje ništa ne preduzimamo, koji sedimo zatvoreni u svojim kućama kao nekim tvrđavama i ne izlazimo napolje, i da bi možda bilo dobro da neko izađe ,na megdan neprijatelju‘ i tako dalje. Priče su bile u tim nekakvim alegorijama. I jako mnogo ljudi koji su na blogu je reagovalo na to.“
Tek kada je Goran Marković uputio zahtev za podizanje spomen ploče, slučaj premlaćivanja Dragana Maksimovića dobio je adekvatan medijski odjek:
„Mislim da postoji strah od društva u kome ne možete biti zaštićeni, od društva u kojem se upuca premijer i onda decenijama traju raznorazni procesi – ovo, pa ono, pa ponovo, pa ovaj dao ostavku, pa nije i tako dalje. Sve se to razvlači, razvodnjava i vi stičete utisak da odjednom živite u društvu u kome je nemoguće biti zaštićen i nemoguće je dosegnuti pravdu. Mislim da je ovo bio povod za to da se pokrene ta lavina nezadovoljstva ljudi oko osnovnih stvari u duštvu.“
Skupština Beograda podržala je ovaj predlog i zatražila od nadležnih organa da se do kraja ispitaju okolnosti pod kojima je Dragan Maksimović umro i, konačno, da se učesnici napada na glumca pronađu i privedu pravdi. Zamenica gradonačelnika Radmila Hrustanović:
„Takve stvari u Beogradu ne smeju da se događaju. Nažalost, vi znate da imamo mnoga velika ubistva koja nisu razrešena, gde zločinci nisu dostupni pravdi, imamo neke koji su pušteni pa više ne možemo da ih nađemo, imamo neke koji su osuđeni pa su nestali. Tako da je, nažalost, to još uvek naša stvarnost.“
Goran Marković:
„Kada bi policija ili sudstvo bilo obavezno da odgovara na to, da ima odgovornost, znači ne samo građani nego i vlast da ima odgovornost, onda bi to bila nekakva civilizacijska relacija ili diskurs koji bi mogao da garantuje nekakav civilizovan život.“
Uprkos svemu što je ostavio iza sebe, pod nekim čudnim i za sada neobjašnjivim razlozima stoji gorka činjenica – da ovdašnja javnost nije bila u mogućnosti da bude detaljnije obaveštena o događaju koji je prouzrokovao glumčev tragičan kraj, kao ni o tome – da li je i šta učinjeno da oni koji stoje iza ovog zločina budu izvedeni pred lice pravde.
Idejom da Draganu Maksimoviću bude podignuta spomen ploča, reditelj Goran Marković je, posle dugotrajne prepiske sa posetiocima sajta B92 na kojem ima svoj blog , izgleda konačno probudio javnost:
„Ja sam, na primer, u tom blogu rekao da smo svi mi ustvari osobe koje ništa ne preduzimamo, koji sedimo zatvoreni u svojim kućama kao nekim tvrđavama i ne izlazimo napolje, i da bi možda bilo dobro da neko izađe ,na megdan neprijatelju‘ i tako dalje. Priče su bile u tim nekakvim alegorijama. I jako mnogo ljudi koji su na blogu je reagovalo na to.“
Tek kada je Goran Marković uputio zahtev za podizanje spomen ploče, slučaj premlaćivanja Dragana Maksimovića dobio je adekvatan medijski odjek:
„Mislim da postoji strah od društva u kome ne možete biti zaštićeni, od društva u kojem se upuca premijer i onda decenijama traju raznorazni procesi – ovo, pa ono, pa ponovo, pa ovaj dao ostavku, pa nije i tako dalje. Sve se to razvlači, razvodnjava i vi stičete utisak da odjednom živite u društvu u kome je nemoguće biti zaštićen i nemoguće je dosegnuti pravdu. Mislim da je ovo bio povod za to da se pokrene ta lavina nezadovoljstva ljudi oko osnovnih stvari u duštvu.“
Skupština Beograda podržala je ovaj predlog i zatražila od nadležnih organa da se do kraja ispitaju okolnosti pod kojima je Dragan Maksimović umro i, konačno, da se učesnici napada na glumca pronađu i privedu pravdi. Zamenica gradonačelnika Radmila Hrustanović:
„Takve stvari u Beogradu ne smeju da se događaju. Nažalost, vi znate da imamo mnoga velika ubistva koja nisu razrešena, gde zločinci nisu dostupni pravdi, imamo neke koji su pušteni pa više ne možemo da ih nađemo, imamo neke koji su osuđeni pa su nestali. Tako da je, nažalost, to još uvek naša stvarnost.“
Goran Marković:
„Kada bi policija ili sudstvo bilo obavezno da odgovara na to, da ima odgovornost, znači ne samo građani nego i vlast da ima odgovornost, onda bi to bila nekakva civilizacijska relacija ili diskurs koji bi mogao da garantuje nekakav civilizovan život.“
