Katarina II je nakon stupanja na presto 1762. godine nastojala da osigura stabilnost u najudaljenijim područjima ruskog carstva. U sklopu toga ona je primorala Rusku pravoslavnu crkvu da prestane sa praksom preobračivanja muslimana u pravoslavlje. Time je na nekin način obezbedila verski pluralizam. Ona je smatrala da svaki podanik ruskog carstva mora da ima svoju veru, ali koja ne mora nužno da bude rusko pravoslavlje. Profesor Kruz ističe da je carica Katarina u suštini bila pragmatična:
"Katarina II je videla iz iskustva svojih prethodnika da je represivna politika prema nehrišćanskim narodima zapravo vodi nasilju i u osnovi je bila neuspešna. To je otežavalo jačanje i širenje carstva."
To naravno nije značilo da je tadašnja ruska država dozvoljavala da religijska pitanja, uređuju same verske zajednice, odnosno određuju njihovu autonomiju. Sasvim suprotno. Kru smatra da je carica Katarina bila pod uticajem francuskih mislilaca iz 18. veka koji su isticali da religija omogućava "alternativni mehanizam društvene discipline":
"Režim je tražio podršku religije za svoju politiku. Vlast je nastojala da aktivno uključi vođstvo verskih zajednica u društvene poslove, davajući tako legitimitet državnoj politici i istovremeno smanjujući mogućnost nezadovoljstva i pobune podanika."
Proučavajući Otomansko carstvo, carica Katarina je želela da stvori hijerarhijsku strukturu islamske zajednice koja bi funkcionisala u tandemu sa ruskom državom. Tu politiku svakako nije bilo lako sprovesti, s obzirom da mnogi islamski klerici nisu želeli da blisko sarađuju sa ruskom državom. Međutim, Katarina je nalazila načina da neke od njih pridobije, što novčanim prinadležnostima, što obezbeđivanjem mogućnosti da koriste autoritet ruske države u rešavanju sporova unutar same islamske zajednice. Tako su pojedine mule išle zajedno sa ruskom ekspedicijom u Kazahstan, gde su preobračivali lokalno stanovništvo, za koje su smatrali da ispoveda neodgovarajuću varijantu islama.
Profesor Kru upozorava da iskustva carice Katarine ne mogu danas da se u potpunosti preslikaju, jer bi to stavilo državu u ulogu arbitra. On podseća da deo britanskih vlasti želi, u naporima da bolje integriše domaće muslimansko stanovništvo, da kreira jedno autoritativno telo u okviru ove zajednice koje bi podržavalo britansku politiku:
"To bi vodilo stvaranju neke vrste uniformne islamske doktrine koja bi ohrabrila integraciju muslimana i na taj način umanjila pretnju od terorizma koja dolazi iz pojedinih krugova. Međutim, postoji rizik da bi time država nužno postala arbitar u verskim pitanjima, što bi bio značajan korak unazad u odnosu na dostignuća 20. veka, u obezbeđivanje osnovnih ljudskih prava, uključujući i verska."
Dok model carice Katarine možda nije pogodan za Evropu, njeno nasleđe danas je veoma prisutno u Centralnoj Aziji.
Naime, ona je formirala razne crkvene skupštine za islamske klerike koje su kasnije prerasle u muslimanske duhovne institucije tokom sovjetske vladavine. Nakon njegovog raspada, novoformirane države su zadržale ovu strukturu. Ove centralnoazijske zemlje, kao i rusko carstvo nekada, nastoje da spreće rastući uticaj iz Saudijske Arabije i Pakistana, preko ovih verskih institucija sponzorisanih iz budžeta.
Kao i pre dva veka, kada je trebalo pronaći islamske lidere dovoljno uticajne među vernicima, i istovremeno lojalne državi, sa istim izazovom se i danas se suočavaju mnoge zemlje.
"Katarina II je videla iz iskustva svojih prethodnika da je represivna politika prema nehrišćanskim narodima zapravo vodi nasilju i u osnovi je bila neuspešna. To je otežavalo jačanje i širenje carstva."
To naravno nije značilo da je tadašnja ruska država dozvoljavala da religijska pitanja, uređuju same verske zajednice, odnosno određuju njihovu autonomiju. Sasvim suprotno. Kru smatra da je carica Katarina bila pod uticajem francuskih mislilaca iz 18. veka koji su isticali da religija omogućava "alternativni mehanizam društvene discipline":
"Režim je tražio podršku religije za svoju politiku. Vlast je nastojala da aktivno uključi vođstvo verskih zajednica u društvene poslove, davajući tako legitimitet državnoj politici i istovremeno smanjujući mogućnost nezadovoljstva i pobune podanika."
Proučavajući Otomansko carstvo, carica Katarina je želela da stvori hijerarhijsku strukturu islamske zajednice koja bi funkcionisala u tandemu sa ruskom državom. Tu politiku svakako nije bilo lako sprovesti, s obzirom da mnogi islamski klerici nisu želeli da blisko sarađuju sa ruskom državom. Međutim, Katarina je nalazila načina da neke od njih pridobije, što novčanim prinadležnostima, što obezbeđivanjem mogućnosti da koriste autoritet ruske države u rešavanju sporova unutar same islamske zajednice. Tako su pojedine mule išle zajedno sa ruskom ekspedicijom u Kazahstan, gde su preobračivali lokalno stanovništvo, za koje su smatrali da ispoveda neodgovarajuću varijantu islama.
Profesor Kru upozorava da iskustva carice Katarine ne mogu danas da se u potpunosti preslikaju, jer bi to stavilo državu u ulogu arbitra. On podseća da deo britanskih vlasti želi, u naporima da bolje integriše domaće muslimansko stanovništvo, da kreira jedno autoritativno telo u okviru ove zajednice koje bi podržavalo britansku politiku:
"To bi vodilo stvaranju neke vrste uniformne islamske doktrine koja bi ohrabrila integraciju muslimana i na taj način umanjila pretnju od terorizma koja dolazi iz pojedinih krugova. Međutim, postoji rizik da bi time država nužno postala arbitar u verskim pitanjima, što bi bio značajan korak unazad u odnosu na dostignuća 20. veka, u obezbeđivanje osnovnih ljudskih prava, uključujući i verska."
Dok model carice Katarine možda nije pogodan za Evropu, njeno nasleđe danas je veoma prisutno u Centralnoj Aziji.
Naime, ona je formirala razne crkvene skupštine za islamske klerike koje su kasnije prerasle u muslimanske duhovne institucije tokom sovjetske vladavine. Nakon njegovog raspada, novoformirane države su zadržale ovu strukturu. Ove centralnoazijske zemlje, kao i rusko carstvo nekada, nastoje da spreće rastući uticaj iz Saudijske Arabije i Pakistana, preko ovih verskih institucija sponzorisanih iz budžeta.
Kao i pre dva veka, kada je trebalo pronaći islamske lidere dovoljno uticajne među vernicima, i istovremeno lojalne državi, sa istim izazovom se i danas se suočavaju mnoge zemlje.
