Iako je jasno da se rešenje budućeg statusa Kosova biti na stolu za svega nekoliko meseci i da je njegov kroj već svima manje-više poznat jer to više niko od svetskih igrača i ne krije, vlast u Beogradu ponaša se kao da ima sve vreme na svetu. Da li zato ne priprema građane za ono što će se sa južnom pokrajinom dogoditi?
Martin Sletzinger, direktor Odeljenja za istočnoevropske studije na Woodrow Wilson institutu iz Washingtona, razume nelagodu trenutno vladajućih u Srbiji, ali ipak smatra da imaju obavezu da se u vezi sa Kosovom obrate građanima:
„Mislim da srpski političari ne žele da budu obeleženi kao oni koji će zvanično predati Kosovo, uprkos tome što znaju da je situacija na terenu takva da je Kosovo već izgubljeno. Za političare je to sasvim razumljivo, svi u svetu, čak i u ovoj zemlji tako bi se ponašali u sličnoj situaciji. Meni se, međutim, čini da bi srpski političari u ovom okolnostima trebalo da pripremaju srpsko javno mnenje za ono što će se dogoditi, da objasne da će krajem ove godine međunarodna zajednica – Ahtisari, Kontakt grupa – najverovatnije doneti odluku o statusu Kosova koja će značiti neki modus separacije Kosova od Srbije. To ne znači da će u međunarodnim okvirima nastati potpuno nova država Kosovo, ali oni moraju da prihvate da će se to dogoditi i da će to biti samo zvanično overavanje onoga što se na terenu uveliko već događa.“
Daniel Serwer iz američkog Instituta za mir smatra da Beograd, uprkos ponavljanoj formuli o najširoj autonomiji, ali Kosovu kao sastavnom delu Srbije, zapravo hoće nešto drugo:
„Čini mi se da je jasno da Beograd iz svega ovoga želi podelu Kosova. Problem je u tome što ni u takvom scenariju koji priželjkuje nije spreman da se odrekne ničega, Preševske doline, recimo, niti ga zanima regionalna stabilnost. Mislim da niko u Beogradu ne očekuje da može vladati kosovskim Albancima, niti želi da Albanci sa Kosova glasaju na srpskim izborima, a kamoli da se iz njihovih redova regrutuju, recimo, srpski ministar odbrane ili predsednik, premijer. Ono što Beograd želi jeste da spreči suverenitet Prištine na celoj teritoriji Kosova. Dva su načina da se to uradi: podeliti suverenitet nad Kosovom, što zapravo Rašković-Ivić predlaže, ili blokirati ulazak Kosova u Ujedinjene nacije.“
U poslednje vreme među zapadnim poznavaocima Zapadnog Balkana mogu se čuti i glasovi da je sve opcije budućeg statusa Kosova trebalo staviti na sto, da nijedan predlog u pregovorima između dve strane, pa ni onaj o nekoj vrsti graničnih korekcija, ne bi trebalo, odnosno, nije trebalo da bude tabu. Martin Sletzinger ocenjuje da je ta opcija u međunarodnoj zajednici nerealna, ali da je i o njoj trebalo da se razgovara, pri čemu dodaje da nije isključeno da bi i kosovski Albanci pristali na neku nagodbu u tom smeru:
„Rešenje je moglo da se kreće oko graničnih korekcija, pri čemu bi severni deo sa Kosovskom Mitrovicom pripao Srbiji – to je zaista sićušni deo Kosova, gde su inače isključivo Srbi i ne razumem zašto bi Albanci uopšte bili zainteresovani za to parče. Uz ovu korekciju išao bi još i specijalni, možda eksteritorijalni, status u drugim delovima Kosova, gde su srpski kulturni i verski spomenici – kao što su Pećka patrijaršija, Gračanica, Kosovo polje. Ovo bi ostalo u nekom budućem nezavisnom Kosovu. Međunarodna zajednica tu opciju nažalost nije prihvatila bojeći se da bi korekcija, promena granica bila presedan, ali ona ne shvata da je odvajanje Kosova od Srbije već promena granica i separacija.“
Naš drugi sagovornik Daniel Serwer reaguje na termine „border adjustements“ ili „border corrections“ („korekcije granica“), koje u poslednje vreme koristi jedan broj njegovih kolega, bežeći od omražene reči „podela“. „Podela je podela, bez obzira kako je zovete, a to je najveći problem na Balkanu“, kaže Serwer i upozorava da opcija Beograda u pogledu Kosova neće unaprediti život građana Srbije:
„Izbor koji Beograd pravi, a čini mi se da je to opcija sprečavanja suvereniteta Kosova, značiće usporavanje progresa Srbije prema Evropskoj uniji i dosta grča i konfuzije kad je u pitanju članstvo u Partnerstvu za mir i NATO alijansi. To neće unaprediti ni život običnih građana Srbije.“
Martin Sletzinger, direktor Odeljenja za istočnoevropske studije na Woodrow Wilson institutu iz Washingtona, razume nelagodu trenutno vladajućih u Srbiji, ali ipak smatra da imaju obavezu da se u vezi sa Kosovom obrate građanima:
„Mislim da srpski političari ne žele da budu obeleženi kao oni koji će zvanično predati Kosovo, uprkos tome što znaju da je situacija na terenu takva da je Kosovo već izgubljeno. Za političare je to sasvim razumljivo, svi u svetu, čak i u ovoj zemlji tako bi se ponašali u sličnoj situaciji. Meni se, međutim, čini da bi srpski političari u ovom okolnostima trebalo da pripremaju srpsko javno mnenje za ono što će se dogoditi, da objasne da će krajem ove godine međunarodna zajednica – Ahtisari, Kontakt grupa – najverovatnije doneti odluku o statusu Kosova koja će značiti neki modus separacije Kosova od Srbije. To ne znači da će u međunarodnim okvirima nastati potpuno nova država Kosovo, ali oni moraju da prihvate da će se to dogoditi i da će to biti samo zvanično overavanje onoga što se na terenu uveliko već događa.“
Daniel Serwer iz američkog Instituta za mir smatra da Beograd, uprkos ponavljanoj formuli o najširoj autonomiji, ali Kosovu kao sastavnom delu Srbije, zapravo hoće nešto drugo:
„Čini mi se da je jasno da Beograd iz svega ovoga želi podelu Kosova. Problem je u tome što ni u takvom scenariju koji priželjkuje nije spreman da se odrekne ničega, Preševske doline, recimo, niti ga zanima regionalna stabilnost. Mislim da niko u Beogradu ne očekuje da može vladati kosovskim Albancima, niti želi da Albanci sa Kosova glasaju na srpskim izborima, a kamoli da se iz njihovih redova regrutuju, recimo, srpski ministar odbrane ili predsednik, premijer. Ono što Beograd želi jeste da spreči suverenitet Prištine na celoj teritoriji Kosova. Dva su načina da se to uradi: podeliti suverenitet nad Kosovom, što zapravo Rašković-Ivić predlaže, ili blokirati ulazak Kosova u Ujedinjene nacije.“
U poslednje vreme među zapadnim poznavaocima Zapadnog Balkana mogu se čuti i glasovi da je sve opcije budućeg statusa Kosova trebalo staviti na sto, da nijedan predlog u pregovorima između dve strane, pa ni onaj o nekoj vrsti graničnih korekcija, ne bi trebalo, odnosno, nije trebalo da bude tabu. Martin Sletzinger ocenjuje da je ta opcija u međunarodnoj zajednici nerealna, ali da je i o njoj trebalo da se razgovara, pri čemu dodaje da nije isključeno da bi i kosovski Albanci pristali na neku nagodbu u tom smeru:
„Rešenje je moglo da se kreće oko graničnih korekcija, pri čemu bi severni deo sa Kosovskom Mitrovicom pripao Srbiji – to je zaista sićušni deo Kosova, gde su inače isključivo Srbi i ne razumem zašto bi Albanci uopšte bili zainteresovani za to parče. Uz ovu korekciju išao bi još i specijalni, možda eksteritorijalni, status u drugim delovima Kosova, gde su srpski kulturni i verski spomenici – kao što su Pećka patrijaršija, Gračanica, Kosovo polje. Ovo bi ostalo u nekom budućem nezavisnom Kosovu. Međunarodna zajednica tu opciju nažalost nije prihvatila bojeći se da bi korekcija, promena granica bila presedan, ali ona ne shvata da je odvajanje Kosova od Srbije već promena granica i separacija.“
Naš drugi sagovornik Daniel Serwer reaguje na termine „border adjustements“ ili „border corrections“ („korekcije granica“), koje u poslednje vreme koristi jedan broj njegovih kolega, bežeći od omražene reči „podela“. „Podela je podela, bez obzira kako je zovete, a to je najveći problem na Balkanu“, kaže Serwer i upozorava da opcija Beograda u pogledu Kosova neće unaprediti život građana Srbije:
„Izbor koji Beograd pravi, a čini mi se da je to opcija sprečavanja suvereniteta Kosova, značiće usporavanje progresa Srbije prema Evropskoj uniji i dosta grča i konfuzije kad je u pitanju članstvo u Partnerstvu za mir i NATO alijansi. To neće unaprediti ni život običnih građana Srbije.“
