Dragačevski sabor u Guči, smotra na kojoj se decenijama takmiče trubački orkestri iz zemlje i okruženja, održava se ove godine pod pokroviteljstvom Vlade Srbije. Da to nije bila samo formalna podrška državnih čelnika nečemu što se promoviše kao glavni srpski brend, dokazao je i svojim ličnim primerom ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, prošetavši glavnom ulicom Beograda u ritmu Marša na Drinu:
"Sabor trubača je srpski brend i na njega dolaze mnogi iz zemalja iz okruženja. Guča se gradi i želimo da je napravimo da bude jedan izuzetno atraktivan turistički centar, ne samo za Sabor trubača, već da Guča traje skoro čitave godine."
Za ovogodišnji, 46. Sabor trubača u Guči, Vlada Srbije izdvojila je do sada oko 150 miliona dinara, što je nešto manje od dva miliona evra. U situaciji kada mnogi stvaraoci iz sveta filma, pozorišta ili klasične muzike, koji su dobijali prestižna priznanja u svetu, čekaju godinama da ostvare nove projekte, mnogima je u najmanju ruku čudno da se jedna ovakva manifestacija pretvara u zaštitni znak Srbije. Kulturolog Ivana Kronja:
"Naravno da se ne slažem sa time da je jedino što mi možemo da predstavimo kao naš proizvod jedna populistička zabava koja je bazirana na puno mesa i puno hrane. Apsolutno se mora razmišljati u širem kontekstu - kako konstruisati kulturnu mapu, i Beograda i Srbije, vrlo planski za turizam i za takvo predstavljane zemlje. Svakako da ovo nije dovoljno rešenje. Čini mi se da je to problem, više za nas lokalne, koji se osećamo malo poniženo da se samo tako predstavljamo, nego za nekog ko bi neutralno došao u našu zemlji i uživao u tome kao u nekoj scenografskoj manifestaciji."
Prošle godine je na Saboru u Guči pojedeno više od 100.000 porcija kupusa iz zemljanih lonaca, popijeno 30 vagona piva, a niko nije uspeo da pobroji jagnjad i prasiće koji su završili na ražnju. Organizatori ove manifestacije smatraju da je sama atmosfera koja vlada u Guči ono što privlači stotine hiljada ljudi. Direktor produkcije Sabora, Dobrivoje Marinski, nada se da će ovogodišnji Sabor nadmašiti sve prethodne:
"To je pravi veliki medijski spektakl i nadam se da će to postati standard koji će se sigurno moći ravnati sa najvećim muzičkim događajima, ne samo u ovoj zemlji, već i u Evropi."
No čak ni onima koji nisu unapred isključivi prema ovoj vrsti muzike i onome što prati njeno slušanje, bilo da je reč o penjanju na stolove ili podvriskivanju uz piće, smeta forsiranje jednog muzičkog žanra. Kompozitor Kornelije Kovač pita šta je sa drugim vrstama muzike:
"Nemam ja ništa protiv trubača, ako su dobri, ako dobro sviraju, ali sam taj Sabor u Guči je jedenje, pijenje i slično. To je šumadijski folklor. Postoji i neka druga muzika. Očigledno da trubači imaju neku svoju publiku, ali ta muzika ide uglavnom uz piće i jelo. Mislim da je to podilaženje nekom ukusu širokih masa."
"Sabor trubača je srpski brend i na njega dolaze mnogi iz zemalja iz okruženja. Guča se gradi i želimo da je napravimo da bude jedan izuzetno atraktivan turistički centar, ne samo za Sabor trubača, već da Guča traje skoro čitave godine."
Za ovogodišnji, 46. Sabor trubača u Guči, Vlada Srbije izdvojila je do sada oko 150 miliona dinara, što je nešto manje od dva miliona evra. U situaciji kada mnogi stvaraoci iz sveta filma, pozorišta ili klasične muzike, koji su dobijali prestižna priznanja u svetu, čekaju godinama da ostvare nove projekte, mnogima je u najmanju ruku čudno da se jedna ovakva manifestacija pretvara u zaštitni znak Srbije. Kulturolog Ivana Kronja:
"Naravno da se ne slažem sa time da je jedino što mi možemo da predstavimo kao naš proizvod jedna populistička zabava koja je bazirana na puno mesa i puno hrane. Apsolutno se mora razmišljati u širem kontekstu - kako konstruisati kulturnu mapu, i Beograda i Srbije, vrlo planski za turizam i za takvo predstavljane zemlje. Svakako da ovo nije dovoljno rešenje. Čini mi se da je to problem, više za nas lokalne, koji se osećamo malo poniženo da se samo tako predstavljamo, nego za nekog ko bi neutralno došao u našu zemlji i uživao u tome kao u nekoj scenografskoj manifestaciji."
Prošle godine je na Saboru u Guči pojedeno više od 100.000 porcija kupusa iz zemljanih lonaca, popijeno 30 vagona piva, a niko nije uspeo da pobroji jagnjad i prasiće koji su završili na ražnju. Organizatori ove manifestacije smatraju da je sama atmosfera koja vlada u Guči ono što privlači stotine hiljada ljudi. Direktor produkcije Sabora, Dobrivoje Marinski, nada se da će ovogodišnji Sabor nadmašiti sve prethodne:
"To je pravi veliki medijski spektakl i nadam se da će to postati standard koji će se sigurno moći ravnati sa najvećim muzičkim događajima, ne samo u ovoj zemlji, već i u Evropi."
No čak ni onima koji nisu unapred isključivi prema ovoj vrsti muzike i onome što prati njeno slušanje, bilo da je reč o penjanju na stolove ili podvriskivanju uz piće, smeta forsiranje jednog muzičkog žanra. Kompozitor Kornelije Kovač pita šta je sa drugim vrstama muzike:
"Nemam ja ništa protiv trubača, ako su dobri, ako dobro sviraju, ali sam taj Sabor u Guči je jedenje, pijenje i slično. To je šumadijski folklor. Postoji i neka druga muzika. Očigledno da trubači imaju neku svoju publiku, ali ta muzika ide uglavnom uz piće i jelo. Mislim da je to podilaženje nekom ukusu širokih masa."
