O mogućnosti formiranja ove asocijacije raspravlja se već godinama. Poslednji potez u tim naporima je Memorandum o razumevanju koji su početkom avgusta potpisali Rusija i Alžir, kojim se predlaže usaglašavanje cena gasa. Ideju o stvaranju kartela nalik OPEK-u prvi je lansirao ruski predsednik Vladimir Putin 2002. godine. Podržao ju je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Nakon toga predlog je ostavljen po strani ali nije zaboravljen. Obnovio ga je u maju Aleksandar Medvedev, član Upravnog odbora Gasproma, najvećeg ruskog proizvođača gasa, da će njegova zemlja formirati kartel moćniji od OPEK-a ukoliko ne dobije odgovarajući pristup evropskom tržištu.
Velika je verovatnoća da bi toj asocijaciji pristupili Iran, kao drugi proizvođač gasa u svetu, Katar, koji ima treće po veličini rezerve i Alžir, koji drži osmu poziciju. Tu su i centralnoazijske zemlje Turkmenistan, Kazahstan i Uzbekistan. Formiranje kartela imalo bi dalekosežne posledice. Time bi se smanjio manevarski prostor Evropi koja nastoji da izbegne preterenu zavisnost od Rusije iz koje uvozi oko četvrtine svojih potreba za gasom i približno toliko naftom. Zemlje starog kontinenta se snabdevaju ovim energentom još iz Alžira i Norveške. Zapad bi se našao u nezavidnoj poziciji u slučaju sukoba zemalja proizvođača i korisnika gasa.
Neka vrsta foruma koji okuplja 15 zemalja izvoznica gasa, zapravo, već postoji. One su se sastale po prvi put u Teheranu 2001. godine, ali funkcioniše više kao debatni klub nego organizacija sa stalnim sedištem i striktnim pravilima funkcionisanja. Međutim, stanje na ruskom tržištu na neki način otežava stvaranje kartela, pre svega rast domaće tražnje i nedostatak sredstava neophodnih Gaspromu za investicije u dalja istraživanja i eksploataciju. To znači da bi Rusija morala da smanji izvoz kako bi zadovoljila domaće potrebe. Ruski potrošači su najveći klijenti Gasproma, ali plaćaju po najnižoj ceni – 47 dolara za 1.000 kubnih metara gasa. Ruske vlasti se pribojavaju nezadovoljstva u zemlji i zato drže niske cene, koje se kompenzuju znatno višim u inostranstvu. Međutim, to Gasprom čini neprofitabilnim na svetskom tržištu. Novi kartel bi mogao da zatraži fiksiranje cena gasa, na što bi Putinova administracija verovatno nerado pristala.
Istovremeno, u SAD, najvećem svetskom potrošaču gasa, ukoliko se nastavi sadašnji trend, rezerve ovog energenta biće za oko deset godina manje više iscrpljene. To znaci da bi Vasington bio upućen na mnogo veći uvoz tečnog gasa i time u velikoj zavisnosti od ovog kartela kao i od OPEC-a. Generalno smanjivanje svetskih rezervi gasa i rast tražnje, može voditi sve većoj nestabilnosti u snabdevanju, naročito kada se ovaj energent koristi kao sredstvo političkog pritiska.
Velika je verovatnoća da bi toj asocijaciji pristupili Iran, kao drugi proizvođač gasa u svetu, Katar, koji ima treće po veličini rezerve i Alžir, koji drži osmu poziciju. Tu su i centralnoazijske zemlje Turkmenistan, Kazahstan i Uzbekistan. Formiranje kartela imalo bi dalekosežne posledice. Time bi se smanjio manevarski prostor Evropi koja nastoji da izbegne preterenu zavisnost od Rusije iz koje uvozi oko četvrtine svojih potreba za gasom i približno toliko naftom. Zemlje starog kontinenta se snabdevaju ovim energentom još iz Alžira i Norveške. Zapad bi se našao u nezavidnoj poziciji u slučaju sukoba zemalja proizvođača i korisnika gasa.
Neka vrsta foruma koji okuplja 15 zemalja izvoznica gasa, zapravo, već postoji. One su se sastale po prvi put u Teheranu 2001. godine, ali funkcioniše više kao debatni klub nego organizacija sa stalnim sedištem i striktnim pravilima funkcionisanja. Međutim, stanje na ruskom tržištu na neki način otežava stvaranje kartela, pre svega rast domaće tražnje i nedostatak sredstava neophodnih Gaspromu za investicije u dalja istraživanja i eksploataciju. To znači da bi Rusija morala da smanji izvoz kako bi zadovoljila domaće potrebe. Ruski potrošači su najveći klijenti Gasproma, ali plaćaju po najnižoj ceni – 47 dolara za 1.000 kubnih metara gasa. Ruske vlasti se pribojavaju nezadovoljstva u zemlji i zato drže niske cene, koje se kompenzuju znatno višim u inostranstvu. Međutim, to Gasprom čini neprofitabilnim na svetskom tržištu. Novi kartel bi mogao da zatraži fiksiranje cena gasa, na što bi Putinova administracija verovatno nerado pristala.
Istovremeno, u SAD, najvećem svetskom potrošaču gasa, ukoliko se nastavi sadašnji trend, rezerve ovog energenta biće za oko deset godina manje više iscrpljene. To znaci da bi Vasington bio upućen na mnogo veći uvoz tečnog gasa i time u velikoj zavisnosti od ovog kartela kao i od OPEC-a. Generalno smanjivanje svetskih rezervi gasa i rast tražnje, može voditi sve većoj nestabilnosti u snabdevanju, naročito kada se ovaj energent koristi kao sredstvo političkog pritiska.
