RSE: Gospodine Čanak, kako komentarišete činjenicu da su Rusija, SAD, većina evropskih država, sve zemlje regiona, prije Srbije priznale crnogorsku nezavisnost?
ČANAK: Ja mislim da Srbija u liku aktuelne vlade vođene Vojislavom Koštunicom pravi ponovo jednu od svojih grašaka a to je uporno odbijanje da se pogleda u ogledalo. Kada sam pročitao izjavu šefa poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije gospodina Aligrudića u povodu nezavisnosti Crne Gore da se, ustvari, ništa u Srbiji nije promenilo, te da je Srbija i Crna Gora nastavila da postoji samo uz odsustvo jednog malog dela teritorije, tu je bilo potpuno jasno da su u pitanju ljudi koje treba hitno hospitalizovati, jer nemaju više apsolutno nikakvu vezu sa realnošću. Obraz Srbije je elementarno spasao predsednik Tadić time što je došao, ali sve ovo ostalo što je radila Vlada je najblaže rečeno besmisleno. Jer, mi imamo hiljadu stvari koje se moraju hitno urediti, od odnosa imovinsko pravnih preko položaja državljana pojedinih država koji se nalaze na školovanju ili na radu u drugoj državi i tako dalje, međutim, Vlada Srbije o tome neće ni da razmišlja, jer bi time morala da prizna nešto što joj se očigledno ne priznaje a to je istorijski poraz velikosrpskog koncepta, čiji je Crna Gora bila pretposlednji talac
RSE: Odlaskom Crne Gore iz državne zajednice i Srbija je postala nezavisna. No i ta činjenica je u Srbiji dočekana bez nekih pozitivnih emocija, dosta apatično.
ČANAK: Jedan deo elite, pre svega u Beogradu, ima jednu pogrešnu viziju Srbije. Takva elita, koju predstavljaju čak neki ljudi koji su poreklom Crnogorci a poznati su u književnim i političkim krugovima, zastupa ideju da je, ustvari, Srbija ravnopravna sa drugima tek kada upravlja njihovim sudbinama iz, ne znam kojih istorijskih ili bogomdanih razloga. Takva mišljenja padaju u vodu pred realnošću činjenice da je Crna Gora nezavisna, međunarodno priznata država, čije je učlanjenje u međunarodne organizacije pitanje sata a da je, sa druge strane, Srbija svojim lakomim prihvatanjem nasleđa Srbije i Crne Gore, pa pre toga Savezne Republike Jugoslavije, pa pre toga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ustvari, uvukla u svoje sve uže okvire odgovornost za sve ono što se događalo u proteklih dvadesetak godina, a to nije mala odgovornost jer ju je platilo glavom stotine hiljada ljudi. U svemu tome mislim da je pitanje nezavisnosti Srbije pod ovim uslovima i na ovaj način daleko kompleksnije nego što to uopšte iko u Beogradu hoće da vidi.
RSE: Ovakav stav Beograda i trenutni odnosi Beograda i Podgorice da li nagovještavaju da bi proces razdruživanja mogao ići dosta teško?
ČANAK: Ne verujem da će ići teško, iz jednostavnog razloga, kada su Rusija i Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Crne Gore tu je stvar završena. Cela priča o tehnikaliji je priča o tome koliko će beogradske birokrate hteti da pakoste Crnoj Gori time što će odugovlačiti nešto što Crnoj Gori po svakom i ljudskom i božijem zakonu pripada. Mi imamo u Vojvodini iskustvo sa tako malim stvarima kao što je bio Omnibus, zakon kojim su Vojvodini vraćene neke od njenih ustavnih nadležnosti koje su neustavno ukinute, pa je to trajalo godinama. Tako da u tom smislu mogu to da razumem, ali da se nešto strateški tu radi mislim da nema više šanse i mislim da Crna Gora mora da se okrene budućnosti i to, pre svega i na prvom mestu, što bržim evropskim integracijama. Bez brzih evropskih integracija Crna Gora će se početi urušavati u ispunjeni san. Jer kad se ispuni nešto o čemu se dugo sanja mora se hitno ići dalje, inače se čovek razočara.
RSE: Kada ste pomenuli Vojvodinu, hoće li činjenica da je Srbija sada nezavisna država uticati na pojačavanje zahtjeva za suštinskom autonomijom Vojvodine u odnosu na Beograd?
ČANAK: Ne treba zaboraviti da je razlika između Crne Gore i Vojvodine ogromna, pre svega u tome što Vojvodina nikad nije bila samostalna država i što u Vojvodini ne postoji apsolutno nijedna signifikantna politička snaga koja se zalaže za nezavisnost. Ono za čim idu demokratske snage u Vojvodini to je promena unutrašnjeg uređenja Srbije a to je, možda će to paradoksalno izgledati, daleko teže izvesti nego osamostaliti neki deo teritorije neke zajedničke države. Jer cela priča o raspadu bivše Socijalističe Federativne Republike Jugoslavije, pa posle i država nastalih iz nje, je bilo bežanje od centralizma. I sada smo došli do toga da nema ko više da beži od centralizma. Vojvodina ne može biti samostalna država, to nikome ne pada na pamet, ali Vojvodina ne može ni pristati na centralizam i sad počinje ona odlučna faza, borba protiv načina i modela koji je istrajavao uz žrtvovanje delova teritorije već dvadesetak godina.
RSE: Da li mislite da će preko unionističkih snaga zvanični Beograd pokušavati i dalje da utiče na politička kretanja u Crnoj Gori?
ČANAK: To je sasvim sigurno. Ja sam već i slušao o idejama kako se može naknadno uticati na političku scenu u Crnoj Gori, promenom statusa ljudi koji su poreklom Crnogorci a žive u Srbiji i tako dalje. Ali to su sve potpuno sulude stvari iz jednostavnog razloga što je priča oko crnogorske nezavisnosti završena i ako već u Beogradu misle da se može poigravati sa međunarodnom zajednicom, što je u najgorem svetlu pokazao premijer Koštunica svojim odnosom prema Havijerom Solanom, međunarodna zajednica ipak to tako ne doživljava. Ljudi nisu spremni da se igraju „uzimala-davala“ i da malo priznaju, pa malo ne priznaju neku državu. Pred nama je period trežnjenja u Srbiji, a naročito u Beogradu i stvaranje svesti da je krajnje vreme da Srbija prestane da se igra neke velike sile pošto ona to nije. Ona je tolika kolika je, važna koliko je važna, u istoj ravni kao i države iste veličine i iste ekonomske snage. I kada se tako počne ponašati, onda će to početi da biva jedna ozbiljna i dobra država za saradnju sa svim susedima. Sada, to je jedna frustrirana zajednica onih koji su obećavali velike snove da bi prikrivali sve bedniju i bedniju stvarnost.
ČANAK: Ja mislim da Srbija u liku aktuelne vlade vođene Vojislavom Koštunicom pravi ponovo jednu od svojih grašaka a to je uporno odbijanje da se pogleda u ogledalo. Kada sam pročitao izjavu šefa poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije gospodina Aligrudića u povodu nezavisnosti Crne Gore da se, ustvari, ništa u Srbiji nije promenilo, te da je Srbija i Crna Gora nastavila da postoji samo uz odsustvo jednog malog dela teritorije, tu je bilo potpuno jasno da su u pitanju ljudi koje treba hitno hospitalizovati, jer nemaju više apsolutno nikakvu vezu sa realnošću. Obraz Srbije je elementarno spasao predsednik Tadić time što je došao, ali sve ovo ostalo što je radila Vlada je najblaže rečeno besmisleno. Jer, mi imamo hiljadu stvari koje se moraju hitno urediti, od odnosa imovinsko pravnih preko položaja državljana pojedinih država koji se nalaze na školovanju ili na radu u drugoj državi i tako dalje, međutim, Vlada Srbije o tome neće ni da razmišlja, jer bi time morala da prizna nešto što joj se očigledno ne priznaje a to je istorijski poraz velikosrpskog koncepta, čiji je Crna Gora bila pretposlednji talac
RSE: Odlaskom Crne Gore iz državne zajednice i Srbija je postala nezavisna. No i ta činjenica je u Srbiji dočekana bez nekih pozitivnih emocija, dosta apatično.
ČANAK: Jedan deo elite, pre svega u Beogradu, ima jednu pogrešnu viziju Srbije. Takva elita, koju predstavljaju čak neki ljudi koji su poreklom Crnogorci a poznati su u književnim i političkim krugovima, zastupa ideju da je, ustvari, Srbija ravnopravna sa drugima tek kada upravlja njihovim sudbinama iz, ne znam kojih istorijskih ili bogomdanih razloga. Takva mišljenja padaju u vodu pred realnošću činjenice da je Crna Gora nezavisna, međunarodno priznata država, čije je učlanjenje u međunarodne organizacije pitanje sata a da je, sa druge strane, Srbija svojim lakomim prihvatanjem nasleđa Srbije i Crne Gore, pa pre toga Savezne Republike Jugoslavije, pa pre toga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ustvari, uvukla u svoje sve uže okvire odgovornost za sve ono što se događalo u proteklih dvadesetak godina, a to nije mala odgovornost jer ju je platilo glavom stotine hiljada ljudi. U svemu tome mislim da je pitanje nezavisnosti Srbije pod ovim uslovima i na ovaj način daleko kompleksnije nego što to uopšte iko u Beogradu hoće da vidi.
RSE: Ovakav stav Beograda i trenutni odnosi Beograda i Podgorice da li nagovještavaju da bi proces razdruživanja mogao ići dosta teško?
ČANAK: Ne verujem da će ići teško, iz jednostavnog razloga, kada su Rusija i Sjedinjene Američke Države priznale nezavisnost Crne Gore tu je stvar završena. Cela priča o tehnikaliji je priča o tome koliko će beogradske birokrate hteti da pakoste Crnoj Gori time što će odugovlačiti nešto što Crnoj Gori po svakom i ljudskom i božijem zakonu pripada. Mi imamo u Vojvodini iskustvo sa tako malim stvarima kao što je bio Omnibus, zakon kojim su Vojvodini vraćene neke od njenih ustavnih nadležnosti koje su neustavno ukinute, pa je to trajalo godinama. Tako da u tom smislu mogu to da razumem, ali da se nešto strateški tu radi mislim da nema više šanse i mislim da Crna Gora mora da se okrene budućnosti i to, pre svega i na prvom mestu, što bržim evropskim integracijama. Bez brzih evropskih integracija Crna Gora će se početi urušavati u ispunjeni san. Jer kad se ispuni nešto o čemu se dugo sanja mora se hitno ići dalje, inače se čovek razočara.
RSE: Kada ste pomenuli Vojvodinu, hoće li činjenica da je Srbija sada nezavisna država uticati na pojačavanje zahtjeva za suštinskom autonomijom Vojvodine u odnosu na Beograd?
ČANAK: Ne treba zaboraviti da je razlika između Crne Gore i Vojvodine ogromna, pre svega u tome što Vojvodina nikad nije bila samostalna država i što u Vojvodini ne postoji apsolutno nijedna signifikantna politička snaga koja se zalaže za nezavisnost. Ono za čim idu demokratske snage u Vojvodini to je promena unutrašnjeg uređenja Srbije a to je, možda će to paradoksalno izgledati, daleko teže izvesti nego osamostaliti neki deo teritorije neke zajedničke države. Jer cela priča o raspadu bivše Socijalističe Federativne Republike Jugoslavije, pa posle i država nastalih iz nje, je bilo bežanje od centralizma. I sada smo došli do toga da nema ko više da beži od centralizma. Vojvodina ne može biti samostalna država, to nikome ne pada na pamet, ali Vojvodina ne može ni pristati na centralizam i sad počinje ona odlučna faza, borba protiv načina i modela koji je istrajavao uz žrtvovanje delova teritorije već dvadesetak godina.
RSE: Da li mislite da će preko unionističkih snaga zvanični Beograd pokušavati i dalje da utiče na politička kretanja u Crnoj Gori?
ČANAK: To je sasvim sigurno. Ja sam već i slušao o idejama kako se može naknadno uticati na političku scenu u Crnoj Gori, promenom statusa ljudi koji su poreklom Crnogorci a žive u Srbiji i tako dalje. Ali to su sve potpuno sulude stvari iz jednostavnog razloga što je priča oko crnogorske nezavisnosti završena i ako već u Beogradu misle da se može poigravati sa međunarodnom zajednicom, što je u najgorem svetlu pokazao premijer Koštunica svojim odnosom prema Havijerom Solanom, međunarodna zajednica ipak to tako ne doživljava. Ljudi nisu spremni da se igraju „uzimala-davala“ i da malo priznaju, pa malo ne priznaju neku državu. Pred nama je period trežnjenja u Srbiji, a naročito u Beogradu i stvaranje svesti da je krajnje vreme da Srbija prestane da se igra neke velike sile pošto ona to nije. Ona je tolika kolika je, važna koliko je važna, u istoj ravni kao i države iste veličine i iste ekonomske snage. I kada se tako počne ponašati, onda će to početi da biva jedna ozbiljna i dobra država za saradnju sa svim susedima. Sada, to je jedna frustrirana zajednica onih koji su obećavali velike snove da bi prikrivali sve bedniju i bedniju stvarnost.
