Zamak je čak prikazan u holivudskom filmu o Drakuli, prema knjizi irskog autora Brama Stoukera. On je lik Drakule gradio prema rumunskom princu iz 15. veka Vladu Tepešu, koji je ledio krv u žilama mnogima zbog sklonosti da nabija na kolac osvajače, kriminalce i lične neprijatelje. Mada su neke od njegovih žrtava bili nemački kolonisti, koji su gradili branski zamak krajem 14 veka, istoričari upozoravaju da ne postoji direktna veza između Vlada Tepeša i ovog zdanja. Zamak nije bio namenjen plemstvu, već je bio važno utvrđenje sa nemačkim kolonistima na granici ugarskog kraljevstva sa kneževinom Vlaškom, kojom je upravljao Vlad Tepeš. Istoričarka Zoe Petre:
"Cela priča o Drakuli je zasnovana zapravo na konfuziji između zamka u kome je živeo Tepeš, koji se nije nalazio ovde u Transilvaniji, i tvrđave u današnjoj Budimpešti, u kojoj je ga je utamničio ugarski kralj Matija."
Petre ističe da je mit o Drakuli veoma kompllikovan. Nastaje tako što nemački kolonisti beleže da je Vlad Tepeš nastojao da kontroliše njihovu trgovinu i zato su ga mrzeli. Kasnije je u 19 veku Bram Stouker na osnovu ovih i drugih zapisa napravio literalno delo, koje je potom poslužilo kao podloga za filmove o Drakuli. I za vreme komunizma branski zamak je oglašavan kao Drakulin:
"Tokom sedamdesetih godina, komunistički režim želeo je da, razdvajajući mit o Drakuli i Vlada Tepeša, odbrani istorijski identitet ovog princa i na taj način očuva dostojanstvenu prošlost zemlje u celini. S druge strane, pomenuti mit o Drakuli je dobro došao u turističke svrhe, odnosno zaradu. Takav ambivalentan odnos, rumusnske vlasti nastavile su i nakon pada komunizma."
Lokalne vlasti u Brašovu poklonile su branski zamak kraljici Mariji 1920. godine, kao nagradu za njeno držanje tokom Prvog svetskog rata i kasnije njenu pomoć da se Transilvanija pripoji Rumuniji 1918. godine. Zamak je nasledila njena ćerka princeza Ilena, koja se udala za Antona Habsburškog. Njihovi potomci su današnji vlasnici ovog zdanja, koje će ostati muzej otvoren za javnost u naredne tri godine:
"Branski zamak je veoma posećeno mesto i plemička porodica koja dobije natrag tako važno zdanje mudro razmišlja da zadrži njegovu funkciju muzeja. Štaviše, kao i svuda u svetu, takvi zamkovi ne mogu da služe za privatno stanovanje, zbog izuzetno visokih troškova."
"Cela priča o Drakuli je zasnovana zapravo na konfuziji između zamka u kome je živeo Tepeš, koji se nije nalazio ovde u Transilvaniji, i tvrđave u današnjoj Budimpešti, u kojoj je ga je utamničio ugarski kralj Matija."
Petre ističe da je mit o Drakuli veoma kompllikovan. Nastaje tako što nemački kolonisti beleže da je Vlad Tepeš nastojao da kontroliše njihovu trgovinu i zato su ga mrzeli. Kasnije je u 19 veku Bram Stouker na osnovu ovih i drugih zapisa napravio literalno delo, koje je potom poslužilo kao podloga za filmove o Drakuli. I za vreme komunizma branski zamak je oglašavan kao Drakulin:
"Tokom sedamdesetih godina, komunistički režim želeo je da, razdvajajući mit o Drakuli i Vlada Tepeša, odbrani istorijski identitet ovog princa i na taj način očuva dostojanstvenu prošlost zemlje u celini. S druge strane, pomenuti mit o Drakuli je dobro došao u turističke svrhe, odnosno zaradu. Takav ambivalentan odnos, rumusnske vlasti nastavile su i nakon pada komunizma."
Lokalne vlasti u Brašovu poklonile su branski zamak kraljici Mariji 1920. godine, kao nagradu za njeno držanje tokom Prvog svetskog rata i kasnije njenu pomoć da se Transilvanija pripoji Rumuniji 1918. godine. Zamak je nasledila njena ćerka princeza Ilena, koja se udala za Antona Habsburškog. Njihovi potomci su današnji vlasnici ovog zdanja, koje će ostati muzej otvoren za javnost u naredne tri godine:
"Branski zamak je veoma posećeno mesto i plemička porodica koja dobije natrag tako važno zdanje mudro razmišlja da zadrži njegovu funkciju muzeja. Štaviše, kao i svuda u svetu, takvi zamkovi ne mogu da služe za privatno stanovanje, zbog izuzetno visokih troškova."
