RSE: Koliko vam je godina?
MARKOVIĆ: Meni je 35.
RSE: Radite li?
MARKOVIĆ: Nisam stalno zaposlena. Radim kao slobodnjak scenarista u marketingu za razne marketing agencije. Pokušavam da se bavim i psihoterapijom, ali sa tim tek počinjem.
RSE: Da li vas dobro plaćaju marketinške agencije?
MARKOVIĆ: Ne, ali ne znam da li je problem u meni što ne tražim da potpišem nekakav autorski ugovor. Ovde kao da procedura za vanjske saradnike još uvek nije sprovedena. Pravna država ni na tom osnovu baš i ne funkcioniše. Sve se zasniva na lepoj reči i na dogovoru, ali je mnogo problema u vezi sa tim.
RSE: Da li vam duguju?
MARKOVIĆ: Da. Od nekih sam se honorara oprostila. Ne postoji način kako da dođem do svog novca, što mi je najteže. Ne radim za humanitarne organizacije pa da radim ne očekujući honorar. Radim za vrlo profitabilne marketinške agencije koje zarađuju dobar novac.
RSE: Pitate li ih što vam ne plaćaju?
MARKOVIĆ: Ja im kažem, ali oni kao da to ne čuju. Verovatno ne izgledam kao neko ko može na bilo koji način da im naškodi. Čak i da sam potpisala ugovor, mislim da ne delujem kao neko ko bi ih tužio. A i da sam ih tužila, ko zna koliko bi se ti procesi razvlačili.
RSE: Kakva je situacija kada su slikari u pitanju?
KOSTIĆ: Odustao sam od toga da ću ovde živeti od onoga za šta sam se školovao. Našao sam neki izvor prihoda u zanatskom delu umetnosti. Obzirom da sam slikar, bavim se tetovažom. To je zanat. Imam studio, legalnu radnju za to, ali nisam ni prijavljen, pa radim na crno. Na devojku, sa kojom sam ravnopravan partner, se vodi radnja i ona je prijavljena. Pošto ne možemo da platimo poreze i doprinose i za mene i za nju, nemam socijalno, ne ide mi staž jer nisam prijavljen.
RSE: Koliko vam je godina?
KOSTIĆ: Meni je 31. godina.
RSE: Upisali ste magistraturu. Nadate li se da će vam to pomoći da dođete do nekog posla, ili želite da se usavršite?
KOSTIĆ: Veliki problem u slikarstvu je taj da čim završite akademiju ostajete bez izvora prihoda koji proizlaze iz umetnosti. Ne prodajete svoje slike i radove i masovno se slikari zapošljavaju gde god stignu. Oni uspešniji postaju dizajneri, manje uspešni završavaju kao kelneri ili konobari. Jedna od solucija je i zapošljavanje u osnovnim školama, kao nastavnik likovnog. Tetovaža mi omogućava mali izvor prihoda. Jedini razlog mog magisterija je profesor kod kojeg sam upisao magistraturu, čovek sa kojim lepo sarađujem. Čak ni ta Akademije ne pruža nikakve uslove. Imam samo njega sa kojim mogu da komuniciram, a dobio sam i prostor za rad.
RSE: Preko leta ste bili na Mikonosu gde ste radili tetovaže. Videli ste bogate Evropljane koji su sa ludim luksuznim jahtama dolazili na odmor. Sviđa li vam se njihov način života?
KOSTIĆ: Generalno ne. Možda je prednost što živim ovde, pa ne učestvujem u tom bogatom svetu. Možemo da ga posmatramo sa neke distance, da vidimo koje su mane svega toga. U suštini, nemam nikakva odnos prema tome.
RSE: Prekinuti su pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji jer Mladić nije isporučen, uprkos svim obećanjima. Koliko vas je pogodila ta vest? Da li vam se Evropa čini daljom nego pre deset dana?
MARKOVIĆ: Meni se Evropa čini dalekom još od Đinđićevog ubistva. Posle tog događaja sam prestala aktivno da pratim politiku. Možda sam još malo za vreme Živkovićeve vlada gajila neke nade. Od Koštunice nikada nisam očekivala neku političku ozbiljnost. Bez obzira što on deluje vrlo konzervativno i što deluje kao čovek koji zna šta radi, nikada mi nije ulevao poverenje, niti je izgledao kao neko ko ovu zemlju želi da odvede u Evropu. Bez obzira što svaki čovek ima potrebu da gaji nadu i da veruje da će budućnost biti bolja nego sadašnjost, dok je Koštunica na vlasti, ne vidim da ćemo postati deo Evrope.
KOSTIĆ: I ja sam odustao od bilo kakvog bavljenja političkom scenom Srbije, ali i Srbijom, od Đinđićevog ubistva. Njegovo ubistvo je za mene bio neki okidač da stvarno odustanem od svega. Osećam se mnogo bolje jer furam filozofiju - U se i u svoje kljuse.
RSE: To je kapitalistička filozofija.
KOSTIĆ: Da, ali da bih ostao pozitivan i da bih imao pozitivan odnos prema životu i prema svim problemima koje imam u svakodnevnom životu ovde, ne mogu da se bavim Srbijom kao takvom. Ne glasam. Kada bi me neko ubedio da ću time popraviti svoj život i da ću ovde nešto promeniti, možda bih i glasao. Mislim da ne može niko u to da me ubedi, niti može da me ubedi da uradim bilo šta drugo, sem onog ličnog i samo za moj život.
RSE: Vidite li sebe i nas u Evropi u neko dogledno vreme?
KOSTIĆ: Možda ćemo mi za 15 godina doći do Evrope, ali pitanje je kako će ta Evropa izgledati u to vreme.
RSE: Pomišljate li kako će izgledati vaš život do tog vremena?
KOSTIĆ: Više ne. Živim od danas do sutra i trudim se da budem normalan. Gledam kako da odem odavde.
RSE: Kada bi se otvorile granice i kada ne bi bio tako rigorozan vizni režim, da li bi ste otišli napolje?
MARKOVIĆ: Ponekada mislim da je za mene kasno da se prilagodim nekom novom društvu. Jako dugo sam živela u jednoj prilično neregularnoj situaciji, da kada odem negde u Evropu iznenadim se kako normalno funkcionišu. Mislim da smo navikli na stres i na neprijatne vesti i da je zbog toga za neke situacije, koje se na Zapadu rešavaju potpuno normalno, ovde potrebno jako mnogo energije i živaca. Ambivalentna sam po tom pitanju. Htela bih da idem, ali realnost me po malo demantuje. Znam da nisam u prvoj mladosti i pošto nisam otišla na neke postdiplomske studije, mislim da Evropa više nije neko obećano mesto za mene. Mislim da ona jeste jedno prijatno mesto za ljude u mojim godinama i starije. Nije prijatno stariti u Srbiji. Mislim da su stari ljudi mnogo više otpisani nego mladi. Možda se granice otvore u mojoj starosti.
RSE: Govorite na taj način, a tek vam je 36 godina.
MARKOVIĆ: Sa 36 godina, u normalnom svetu, čovek se već računa kao zrela osoba koja je postavila temelje za svoj život, dok je ovde to potpuno drugačije.
RSE: Evropa prima i one kojima je 50, ako su stručnjaci u svojoj profesiji. Da li vaš krug prijatelja razmišlja slično kao i vi?
MARKOVIĆ: Mislim da je došlo do neke vrste izolacionizma. Oni mladi ljudi koji su predstavljali taj urbani, obrazovani i demokratski Beograd, a koji su imali sreću da odu, otišli su. Beograd je opustošen od nekih kvalitetnih ljudi, a ovi koji su ostali se druže po kućama i ne participiraju u političkom životu. Nenad čak ni ne izlazi na izbore. Ja izlazim jer još uvek imam neku nadu da neko moje učešće može da menja stvari, ali mi se čini da je to jedan skrajnuti Beograd u odnosu na neku turbo scenu, agresivnu i neurbanu, koja je antihaški lobi.
RSE: Odluka da se ne izlazi na izbore upravo daje krila Radikalima da naguraju toliko budućih glasova, koliko sada pokazivaju istraživanja javnog mijenja. Mnogo mladog, demokratski nastrojenog sveta, smatra da ništa ne doprinosi ako izađe na izbore. Kada bi svi mladi ljudi izašli na izbore, Radikali ne bi imali dovoljan broj glasova jer njihov rejting svakako opada. Radikalski glasači su svi disciplinovani pa na izbore izađu svi do jednoga i unapred imaju obezbeđen broj glasova. Zar ne mislite da bi ste ipak mogli da doprinesete izlazeći?
KOSTIĆ: Toliko sam svestan svega toga da ću najverovatnije i izaći na izbore. Izašao sam samo dva puta na izbore za sve ove godine, onda kada su bili izbori na kojima je pobedio 5. oktobar i onda kada se Mićunović borio protiv Šešelja. Izaći ću na izbore, ali sam stvarno krajnje rezigniran ili apatičan. Imam 31 godinu i samohrani sam otac deteta. Često pomišljam da sam prestareo za nekakav odlazak van zemlje, za novi početak. Ovde sam se puno potrošio i mnogo uložio, a rezultati su takvi da jedva mogu da preživim. Jedini način da zadržim veru da mogu da odem van i da nisam prestareo, da mogu da krenem iz početka, da ću imati energije za sve to i da ću moći nešto da uradim je da se ni na koji način ne bavim politikom i da mi čitava loša strana Srbije ne oduzima energiju koju želim da sačuvam za kasnije.
RSE: Vi ste nezadovoljni i ovom vladajućom garniturom od koje ste očekivali da bude demokratska i da vuče napred.
KOSTIĆ: Da, ali mi smo otišli u neku krajnost i sa Slobom i sa ovim stvarima oko Mladića da može da me zadovolji samo druga krajnost, a to je jedan sistem u kojem će korupcija biti na minimalnom nivou, u kome će da vlada poštenje i ljudskost. Sve ove međuvarijante koje nam se sada predstavljaju i iz čijih očiju izbija želja za novcem i vlašću, mi se ne sviđaju.
RSE: Zašto ni jedna garnitura ne valja? Da li je to neki defekt u mentalitetu?
MARKOVIĆ: Može biti da je razlog neka vrsta infatilnosti naše nacije, jedna ideja da uvek neko drugi treba da povuče stvari i da treba da ih reši. Onaj lider koji tretira narod kao ravnopravne i koji narod tretira kao demokratske participijente u procesu odlučivanja, biva nepoželjan. Samo tiran koji tretira narod kao potpuno infantilne, kao decu, je poželjan.
KOSTIĆ: Da li mi sada imamo takvog lidera?
MARKOVIĆ: Nemamo takvog lidera.
KOSTIĆ: A da li je na pomolu?
MARKOVIĆ: Ovo je nešto drugo. Ne bih to objašnjavala tim terminom, već mislim da je to neki proces vraćanja u nekakva nazadna strujanja, ali to bi neki istoričar bolje objasnio. Vlada nekakva ideja da je ovde građanska klasa bila vezana uz neke nazadne ideološke opcije, a to znači potpuno brisanje nasleđa antifašističke prošlosti i levih ideja. Vlada neka patologizacija leve ideje koja ima vezu sa time što su Milošević i Mirjana Marković navodno bili zastupnici te ideje. Desnica se predstavlja kao centar, a sve drugo je bilo opaženo kao neka socijaldemokratska levica koja bi htela da to zastupa. Žarko Korač ili Vesna Pešić su apsolutno neprepoznate, nebitne opcije. Imaju minoran broj glasova. Otišli smo mnogo i previše u desno.
KOSTIĆ: Naš zajednički poznanik je predložio uvođenje SFS-a (Srpske feudalne stranke), na šta sam mu ja odgovorio sa KS (Kmetovima Srbije) s tim što se moj KS već podelio na SKS (Srpsku kmetovsku stranku) i na staro krilo KS-a. Palo mi je na pamet i osnivanje DB-a (Despotskog bloka). To je moje slaganje sa Tanjom po ovim pitanjima.
RSE: Čitate li novine? Gledate li televiziju? Slušate li radio?
KOSTIĆ: Ja sam prestao da bih se sačuvao od tolikog bombardovanja svim tim informacijama i prljavštinama. Naravno da sve te velike afere, koliko god pokušavao da imam barikade koje će me štititi od svih tih stvari, dopru do mene. Mislim da je nepotrebno svaki dan se baviti novinama. Dovoljno je jednom nedeljno ili jednom u mesec dana i znate sve šta se dogodilo.
MARKOVIĆ: Čitam, ali mnogo više čitam strane koje se ne odnose na politiku. U delu novina koji se tiče politike, pročitam samo naslove i poneki komentar. Nemam više ni vremena ni raspoloženja da se time bavim. Nekada sam bila mnogo aktivnija, radila i kao novinar, učestvovala u svim protestima i shvatila da je to bilo delimično uzalud.
RSE: Crna Gora će 21. maja odlučivati o tome da li će postati nezavisna ili će ostati sa Srbijom. Kakav je vaš stav oko toga?
MARKOVIĆ: Svako ima pravo na samoopredelenje i svako ima pravo da izabere vrstu države u kojoj želi da živi. Ne osećam se dobro jer znam mnogo ljudi, za koje mislim da imaju neku demokratsku svest, koji vrlo afektivno reaguju na tu činjenicu i koji potpuno daju sebi za pravo da odlučuju. Mislim da je neukusno da se Crnogorci koji ovde žive pitaju kako će živeti ljudi u Crnoj Gori.
KOSTIĆ: I ja se slažem sa tim da svako ima pravo da bira kako će i šta će, ali me rezignira što nas ovde niko ne pita šta mi želimo vezano za sve to. Ne bavim se pitanjem odnosa Srbije i Crne Gore jer nemam odnos prema tome.
RSE: A Kosovo?
KOSTIĆ: Jasno mi je da je otišlo. Mislim da je razlog tome to, što mi stalno izvrdavamo neke zakone, naših 500 godina pod Turcima. Gledali smo kako na svaki način vlast da prevarimo. Turci su otišli, mi smo ostali i sada to sami sebi radimo, tako da ovo sa Mladićem mi se čini na istom nivou. Evropa je kao iznad nas i oni su nam neki Turci i mi ih miniramo. Turčin je rekao da sada Kosovo više nije naše i to je gotova priča.
MARKOVIĆ: Mislim da je taj proces odavno završen i da ljudi ovde više ne žive u vremenu koji se realno dešava, nego su vraćeni u neke prošle istorijske priče. Mislim da je o tome već sve rečeno. Razumem samo emocije onih ljudi koji su ostali da žive tamo, pa se osećaju ugroženo. Razumem pokušaj nekih ljudi koji te ljude žele da zaštite. Sve drugo razumem kao priču o nacionalnom mitu. Sve ostalo su za mene priče o prošlosti.
RSE: A kako vam zvuče fraze da je Kosovo kolevka srpstva i da su tamo grobovi naših predaka?
MARKOVIĆ: To mi zvuči jezivo jer na takvim pričama su počinjali svi ratovi na ovim prostorima, a znamo kako su završili.
RSE: Živimo u jednom tabloidnom vremenu. Imamo silikonsku dolinu u ulici Strahinjića Bana, u kojoj je kafić do kafića, u kojima su svi "in". Po čitav dan, kada tuda prolazim, vidim uvek iste face. Po tri-četiri sata sede uz jednu coca-colu ili nešto drugo. Svi misle da se mi ovde ludo provodimo i zabavljamo. Stranci su zadovoljni našom hranom. Kažu da tako lepih devojaka nema nigde u Evropi i da se kod nas dobro provode. O čemu se tu radi?
MARKOVIĆ: Što se tabloida tiče, mislim da se radi o manjku događaja u ličnim životima ljudi i da postoji glad za nekom uzbudljivom situacijom. U takvoj situaciji živite tuđe živote. To je već otišlo preko granica podnošljivog i pristojnog. Ne mogu da kritikujem ovu našu situaciju jer mislim da tabloidi postoje svuda u svetu, ali je problem što ovde imamo veoma mali broj časopisa koji bi mogli da nose nešto što je ozbiljno i analitičko novinarstvo. Tabloidi, kao treš, se sada uspostavlja kao standard. Tek ćemo da vidimo kako će razmišljati deca koja su vaspitavana na tom tipu novinarstva.
RSE: Sedite li nekada u Ulici Strahinjića Bana?
KOSTIĆ: Ne, ali moja radnja se nalazi u jednom tržnom centru pa imam priliku da komuniciram sa mladim ljudima iz tog miljea. Oni su normalni ljudi koji na svoje načine proživljavaju svoj život, gledaju da prođu što bolje mogu. Novac je glavni parametar. Nije im važno koja je vlast na čelu jer oni su uvek samo sa njima. Dosta njih i nema toliko novca koliko pokazuju. Puno njih uzima kradenu robu na rate od drugih, njima sličnih. To je način života vezan za novac. Možda su oni, u nekim stvarima, i više na zemlji nego mi. Oni gledaju kako da preguraju taj svoj dan. Puno se ne uzbuđuju zbog politike. Kada se ima para, onda se izađe. Čitaju mesečnike zabavno-tabloidnog karaktera, kao što su CKM ili Maxim. Sadržaj tih časopisa su gole žene – šovinizam, fašizam, auta, pištolji, oružje, a između svega toga je red silikona, patika, satova, reklama, automobila. Ono što iz toga izbija je srpski mačoizam, šovinizam i fašizam. Mlad čovek koji to čita će voleti devojke - što je normalno. Možda će hteti i nešto više. Voliće dobra kola, i to je u redu jer lepo je uživati u životu. Ali na nivou politike, on će biti taj Srbin sa tri prsta koji neće dati Kosovo i Mladića i zastupati sve one ideje koje idu uz to.
MARKOVIĆ: Možda mi ne poznajemo taj sloj ljudi, pa gledamo na to malo stereotipno. Iz ženskog ugla mi je tragično na šta sve devojke pristaju. Možda nemaju nikakav izbor, ali mislim da su to loše stranke konzumizma koje ovde dolaze sa globalizacijom. Brinem jer nemamo neku scenu koju prepoznajem kao aktivnu koja bi bila antiglobalizacijska i koja bi reagovala na taj konzumizam koji potpuno briše sve vrednosti.
KOSTIĆ: Voleo bih kada bih mogao, ali ne znam kako, da se borim i protiv globalizma, ali gledam samo da se borim za to da preguram, da ne živim pod stresom, da se ne punim negativnom energijom iz medija i svih javnih sfera.
MARKOVIĆ: Mislim da borbeni duh ne znači nužno negativnu emociju. Lično se uvek pitam da li je bolja strategija eskapizma ili društveni aktivizam. Mislim da je ovo drugo bolja stvar.
KOSTIĆ: Kolegica je dobila SMS-ku da su 9. maja na Trgu Republike demonstracije, ne znam u čijoj organizaciji, protiv ovoga sa Hagom i Mladićem. Ne znam da li ću ići, a ne znam ni ko ih organizuje. Nemam opciju koja bi bila ispred mene.
RSE: Vaši roditelji su imali neku sigurnost da će kada završe škole vrlo brzo dobiti posao. Čim sam diplomirala, posle mesec dana, sam dobila sjajan posao. Svi su bili sigurni da će posle sedam ili deset godina radnog staža dobiti neki stan od države. Postojala je neka osnovna egzistencijalna sigurnost. Vi nemate ništa od toga. Živite u haosu i strahu od budućnosti. Kako to utiče na vašu generaciju?
MARKOVIĆ: Mislim da se desio lom i da smo mi tranziciona generacija koja je najviše zbunjena. Mi smo ipak bili pioniri koji su vaspitavani u socijalističkom duhu, očekujući da ćemo imati povlastice koje je taj sistem nosio i da ćemo tu ideologiju dosledno sprovoditi bez kritike i mnogo talasanja. Onda smo se preko noći našli u nekom kapitalističkom okruženju, za koje nismo bili vaspitavani. Nismo imali modele sa kojima bi smo se identifikovali. Možda je Đinđić bio jedini primer nekoga ko je hteo da deluje kao prosvetitelj, da brzo edukuje naciju kako da se ponaša u takvom lomu i u tako brzoj promeni sistema. Sada više nema figura sa kojima bi se čovek mogao identifikovati. Našli smo se u situaciji - Kako se ko snađe.
RSE: Koliko vaša kćerka ima godina.
KOSTIĆ: Devet i po i pohađa treći razred.
RSE: Čemu je učite?
KOSTIĆ: Trudim se da je naučim kako da živi u ovom svetu među ljudima.
RSE: Da li joj ukazujete šta je dobro, a šta ne?
KOSTIĆ: Svakako, to mi je imperativ. Učim je da sa sobom bude zadovoljna i da poštuje druge ljude
RSE: Da li ste autoritet za nju, ili to ni ne želite?
KOSTIĆ: Želim da ona zadobije moje poverenje mojim ponašanjem i mojim odnosom sa njom, a ne nekim autoritativnim stavom.
RSE: Da li ste vi autoritet za vašeg mladića?
MARKOVIĆ: Ne verujem. Možda indikativno jer se još nisam odlučila da imam decu jer nemam stalan posao. Razmišljam o tome koliko ljudi iz moje generacije neće oformiti porodicu zbog ekonomske neizvesnosti koju naša generacija trpi. Trudim se da ne uspostavljam odnose na dominaciji, već na ravnopravnosti.
MARKOVIĆ: Meni je 35.
RSE: Radite li?
MARKOVIĆ: Nisam stalno zaposlena. Radim kao slobodnjak scenarista u marketingu za razne marketing agencije. Pokušavam da se bavim i psihoterapijom, ali sa tim tek počinjem.
RSE: Da li vas dobro plaćaju marketinške agencije?
MARKOVIĆ: Ne, ali ne znam da li je problem u meni što ne tražim da potpišem nekakav autorski ugovor. Ovde kao da procedura za vanjske saradnike još uvek nije sprovedena. Pravna država ni na tom osnovu baš i ne funkcioniše. Sve se zasniva na lepoj reči i na dogovoru, ali je mnogo problema u vezi sa tim.
RSE: Da li vam duguju?
MARKOVIĆ: Da. Od nekih sam se honorara oprostila. Ne postoji način kako da dođem do svog novca, što mi je najteže. Ne radim za humanitarne organizacije pa da radim ne očekujući honorar. Radim za vrlo profitabilne marketinške agencije koje zarađuju dobar novac.
RSE: Pitate li ih što vam ne plaćaju?
MARKOVIĆ: Ja im kažem, ali oni kao da to ne čuju. Verovatno ne izgledam kao neko ko može na bilo koji način da im naškodi. Čak i da sam potpisala ugovor, mislim da ne delujem kao neko ko bi ih tužio. A i da sam ih tužila, ko zna koliko bi se ti procesi razvlačili.
RSE: Kakva je situacija kada su slikari u pitanju?
KOSTIĆ: Odustao sam od toga da ću ovde živeti od onoga za šta sam se školovao. Našao sam neki izvor prihoda u zanatskom delu umetnosti. Obzirom da sam slikar, bavim se tetovažom. To je zanat. Imam studio, legalnu radnju za to, ali nisam ni prijavljen, pa radim na crno. Na devojku, sa kojom sam ravnopravan partner, se vodi radnja i ona je prijavljena. Pošto ne možemo da platimo poreze i doprinose i za mene i za nju, nemam socijalno, ne ide mi staž jer nisam prijavljen.
RSE: Koliko vam je godina?
KOSTIĆ: Meni je 31. godina.
RSE: Upisali ste magistraturu. Nadate li se da će vam to pomoći da dođete do nekog posla, ili želite da se usavršite?
KOSTIĆ: Veliki problem u slikarstvu je taj da čim završite akademiju ostajete bez izvora prihoda koji proizlaze iz umetnosti. Ne prodajete svoje slike i radove i masovno se slikari zapošljavaju gde god stignu. Oni uspešniji postaju dizajneri, manje uspešni završavaju kao kelneri ili konobari. Jedna od solucija je i zapošljavanje u osnovnim školama, kao nastavnik likovnog. Tetovaža mi omogućava mali izvor prihoda. Jedini razlog mog magisterija je profesor kod kojeg sam upisao magistraturu, čovek sa kojim lepo sarađujem. Čak ni ta Akademije ne pruža nikakve uslove. Imam samo njega sa kojim mogu da komuniciram, a dobio sam i prostor za rad.
RSE: Preko leta ste bili na Mikonosu gde ste radili tetovaže. Videli ste bogate Evropljane koji su sa ludim luksuznim jahtama dolazili na odmor. Sviđa li vam se njihov način života?
KOSTIĆ: Generalno ne. Možda je prednost što živim ovde, pa ne učestvujem u tom bogatom svetu. Možemo da ga posmatramo sa neke distance, da vidimo koje su mane svega toga. U suštini, nemam nikakva odnos prema tome.
RSE: Prekinuti su pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji jer Mladić nije isporučen, uprkos svim obećanjima. Koliko vas je pogodila ta vest? Da li vam se Evropa čini daljom nego pre deset dana?
MARKOVIĆ: Meni se Evropa čini dalekom još od Đinđićevog ubistva. Posle tog događaja sam prestala aktivno da pratim politiku. Možda sam još malo za vreme Živkovićeve vlada gajila neke nade. Od Koštunice nikada nisam očekivala neku političku ozbiljnost. Bez obzira što on deluje vrlo konzervativno i što deluje kao čovek koji zna šta radi, nikada mi nije ulevao poverenje, niti je izgledao kao neko ko ovu zemlju želi da odvede u Evropu. Bez obzira što svaki čovek ima potrebu da gaji nadu i da veruje da će budućnost biti bolja nego sadašnjost, dok je Koštunica na vlasti, ne vidim da ćemo postati deo Evrope.
KOSTIĆ: I ja sam odustao od bilo kakvog bavljenja političkom scenom Srbije, ali i Srbijom, od Đinđićevog ubistva. Njegovo ubistvo je za mene bio neki okidač da stvarno odustanem od svega. Osećam se mnogo bolje jer furam filozofiju - U se i u svoje kljuse.
RSE: To je kapitalistička filozofija.
KOSTIĆ: Da, ali da bih ostao pozitivan i da bih imao pozitivan odnos prema životu i prema svim problemima koje imam u svakodnevnom životu ovde, ne mogu da se bavim Srbijom kao takvom. Ne glasam. Kada bi me neko ubedio da ću time popraviti svoj život i da ću ovde nešto promeniti, možda bih i glasao. Mislim da ne može niko u to da me ubedi, niti može da me ubedi da uradim bilo šta drugo, sem onog ličnog i samo za moj život.
RSE: Vidite li sebe i nas u Evropi u neko dogledno vreme?
KOSTIĆ: Možda ćemo mi za 15 godina doći do Evrope, ali pitanje je kako će ta Evropa izgledati u to vreme.
RSE: Pomišljate li kako će izgledati vaš život do tog vremena?
KOSTIĆ: Više ne. Živim od danas do sutra i trudim se da budem normalan. Gledam kako da odem odavde.
RSE: Kada bi se otvorile granice i kada ne bi bio tako rigorozan vizni režim, da li bi ste otišli napolje?
MARKOVIĆ: Ponekada mislim da je za mene kasno da se prilagodim nekom novom društvu. Jako dugo sam živela u jednoj prilično neregularnoj situaciji, da kada odem negde u Evropu iznenadim se kako normalno funkcionišu. Mislim da smo navikli na stres i na neprijatne vesti i da je zbog toga za neke situacije, koje se na Zapadu rešavaju potpuno normalno, ovde potrebno jako mnogo energije i živaca. Ambivalentna sam po tom pitanju. Htela bih da idem, ali realnost me po malo demantuje. Znam da nisam u prvoj mladosti i pošto nisam otišla na neke postdiplomske studije, mislim da Evropa više nije neko obećano mesto za mene. Mislim da ona jeste jedno prijatno mesto za ljude u mojim godinama i starije. Nije prijatno stariti u Srbiji. Mislim da su stari ljudi mnogo više otpisani nego mladi. Možda se granice otvore u mojoj starosti.
RSE: Govorite na taj način, a tek vam je 36 godina.
MARKOVIĆ: Sa 36 godina, u normalnom svetu, čovek se već računa kao zrela osoba koja je postavila temelje za svoj život, dok je ovde to potpuno drugačije.
RSE: Evropa prima i one kojima je 50, ako su stručnjaci u svojoj profesiji. Da li vaš krug prijatelja razmišlja slično kao i vi?
MARKOVIĆ: Mislim da je došlo do neke vrste izolacionizma. Oni mladi ljudi koji su predstavljali taj urbani, obrazovani i demokratski Beograd, a koji su imali sreću da odu, otišli su. Beograd je opustošen od nekih kvalitetnih ljudi, a ovi koji su ostali se druže po kućama i ne participiraju u političkom životu. Nenad čak ni ne izlazi na izbore. Ja izlazim jer još uvek imam neku nadu da neko moje učešće može da menja stvari, ali mi se čini da je to jedan skrajnuti Beograd u odnosu na neku turbo scenu, agresivnu i neurbanu, koja je antihaški lobi.
RSE: Odluka da se ne izlazi na izbore upravo daje krila Radikalima da naguraju toliko budućih glasova, koliko sada pokazivaju istraživanja javnog mijenja. Mnogo mladog, demokratski nastrojenog sveta, smatra da ništa ne doprinosi ako izađe na izbore. Kada bi svi mladi ljudi izašli na izbore, Radikali ne bi imali dovoljan broj glasova jer njihov rejting svakako opada. Radikalski glasači su svi disciplinovani pa na izbore izađu svi do jednoga i unapred imaju obezbeđen broj glasova. Zar ne mislite da bi ste ipak mogli da doprinesete izlazeći?
KOSTIĆ: Toliko sam svestan svega toga da ću najverovatnije i izaći na izbore. Izašao sam samo dva puta na izbore za sve ove godine, onda kada su bili izbori na kojima je pobedio 5. oktobar i onda kada se Mićunović borio protiv Šešelja. Izaći ću na izbore, ali sam stvarno krajnje rezigniran ili apatičan. Imam 31 godinu i samohrani sam otac deteta. Često pomišljam da sam prestareo za nekakav odlazak van zemlje, za novi početak. Ovde sam se puno potrošio i mnogo uložio, a rezultati su takvi da jedva mogu da preživim. Jedini način da zadržim veru da mogu da odem van i da nisam prestareo, da mogu da krenem iz početka, da ću imati energije za sve to i da ću moći nešto da uradim je da se ni na koji način ne bavim politikom i da mi čitava loša strana Srbije ne oduzima energiju koju želim da sačuvam za kasnije.
RSE: Vi ste nezadovoljni i ovom vladajućom garniturom od koje ste očekivali da bude demokratska i da vuče napred.
KOSTIĆ: Da, ali mi smo otišli u neku krajnost i sa Slobom i sa ovim stvarima oko Mladića da može da me zadovolji samo druga krajnost, a to je jedan sistem u kojem će korupcija biti na minimalnom nivou, u kome će da vlada poštenje i ljudskost. Sve ove međuvarijante koje nam se sada predstavljaju i iz čijih očiju izbija želja za novcem i vlašću, mi se ne sviđaju.
RSE: Zašto ni jedna garnitura ne valja? Da li je to neki defekt u mentalitetu?
MARKOVIĆ: Može biti da je razlog neka vrsta infatilnosti naše nacije, jedna ideja da uvek neko drugi treba da povuče stvari i da treba da ih reši. Onaj lider koji tretira narod kao ravnopravne i koji narod tretira kao demokratske participijente u procesu odlučivanja, biva nepoželjan. Samo tiran koji tretira narod kao potpuno infantilne, kao decu, je poželjan.
KOSTIĆ: Da li mi sada imamo takvog lidera?
MARKOVIĆ: Nemamo takvog lidera.
KOSTIĆ: A da li je na pomolu?
MARKOVIĆ: Ovo je nešto drugo. Ne bih to objašnjavala tim terminom, već mislim da je to neki proces vraćanja u nekakva nazadna strujanja, ali to bi neki istoričar bolje objasnio. Vlada nekakva ideja da je ovde građanska klasa bila vezana uz neke nazadne ideološke opcije, a to znači potpuno brisanje nasleđa antifašističke prošlosti i levih ideja. Vlada neka patologizacija leve ideje koja ima vezu sa time što su Milošević i Mirjana Marković navodno bili zastupnici te ideje. Desnica se predstavlja kao centar, a sve drugo je bilo opaženo kao neka socijaldemokratska levica koja bi htela da to zastupa. Žarko Korač ili Vesna Pešić su apsolutno neprepoznate, nebitne opcije. Imaju minoran broj glasova. Otišli smo mnogo i previše u desno.
KOSTIĆ: Naš zajednički poznanik je predložio uvođenje SFS-a (Srpske feudalne stranke), na šta sam mu ja odgovorio sa KS (Kmetovima Srbije) s tim što se moj KS već podelio na SKS (Srpsku kmetovsku stranku) i na staro krilo KS-a. Palo mi je na pamet i osnivanje DB-a (Despotskog bloka). To je moje slaganje sa Tanjom po ovim pitanjima.
RSE: Čitate li novine? Gledate li televiziju? Slušate li radio?
KOSTIĆ: Ja sam prestao da bih se sačuvao od tolikog bombardovanja svim tim informacijama i prljavštinama. Naravno da sve te velike afere, koliko god pokušavao da imam barikade koje će me štititi od svih tih stvari, dopru do mene. Mislim da je nepotrebno svaki dan se baviti novinama. Dovoljno je jednom nedeljno ili jednom u mesec dana i znate sve šta se dogodilo.
MARKOVIĆ: Čitam, ali mnogo više čitam strane koje se ne odnose na politiku. U delu novina koji se tiče politike, pročitam samo naslove i poneki komentar. Nemam više ni vremena ni raspoloženja da se time bavim. Nekada sam bila mnogo aktivnija, radila i kao novinar, učestvovala u svim protestima i shvatila da je to bilo delimično uzalud.
RSE: Crna Gora će 21. maja odlučivati o tome da li će postati nezavisna ili će ostati sa Srbijom. Kakav je vaš stav oko toga?
MARKOVIĆ: Svako ima pravo na samoopredelenje i svako ima pravo da izabere vrstu države u kojoj želi da živi. Ne osećam se dobro jer znam mnogo ljudi, za koje mislim da imaju neku demokratsku svest, koji vrlo afektivno reaguju na tu činjenicu i koji potpuno daju sebi za pravo da odlučuju. Mislim da je neukusno da se Crnogorci koji ovde žive pitaju kako će živeti ljudi u Crnoj Gori.
KOSTIĆ: I ja se slažem sa tim da svako ima pravo da bira kako će i šta će, ali me rezignira što nas ovde niko ne pita šta mi želimo vezano za sve to. Ne bavim se pitanjem odnosa Srbije i Crne Gore jer nemam odnos prema tome.
RSE: A Kosovo?
KOSTIĆ: Jasno mi je da je otišlo. Mislim da je razlog tome to, što mi stalno izvrdavamo neke zakone, naših 500 godina pod Turcima. Gledali smo kako na svaki način vlast da prevarimo. Turci su otišli, mi smo ostali i sada to sami sebi radimo, tako da ovo sa Mladićem mi se čini na istom nivou. Evropa je kao iznad nas i oni su nam neki Turci i mi ih miniramo. Turčin je rekao da sada Kosovo više nije naše i to je gotova priča.
MARKOVIĆ: Mislim da je taj proces odavno završen i da ljudi ovde više ne žive u vremenu koji se realno dešava, nego su vraćeni u neke prošle istorijske priče. Mislim da je o tome već sve rečeno. Razumem samo emocije onih ljudi koji su ostali da žive tamo, pa se osećaju ugroženo. Razumem pokušaj nekih ljudi koji te ljude žele da zaštite. Sve drugo razumem kao priču o nacionalnom mitu. Sve ostalo su za mene priče o prošlosti.
RSE: A kako vam zvuče fraze da je Kosovo kolevka srpstva i da su tamo grobovi naših predaka?
MARKOVIĆ: To mi zvuči jezivo jer na takvim pričama su počinjali svi ratovi na ovim prostorima, a znamo kako su završili.
RSE: Živimo u jednom tabloidnom vremenu. Imamo silikonsku dolinu u ulici Strahinjića Bana, u kojoj je kafić do kafića, u kojima su svi "in". Po čitav dan, kada tuda prolazim, vidim uvek iste face. Po tri-četiri sata sede uz jednu coca-colu ili nešto drugo. Svi misle da se mi ovde ludo provodimo i zabavljamo. Stranci su zadovoljni našom hranom. Kažu da tako lepih devojaka nema nigde u Evropi i da se kod nas dobro provode. O čemu se tu radi?
MARKOVIĆ: Što se tabloida tiče, mislim da se radi o manjku događaja u ličnim životima ljudi i da postoji glad za nekom uzbudljivom situacijom. U takvoj situaciji živite tuđe živote. To je već otišlo preko granica podnošljivog i pristojnog. Ne mogu da kritikujem ovu našu situaciju jer mislim da tabloidi postoje svuda u svetu, ali je problem što ovde imamo veoma mali broj časopisa koji bi mogli da nose nešto što je ozbiljno i analitičko novinarstvo. Tabloidi, kao treš, se sada uspostavlja kao standard. Tek ćemo da vidimo kako će razmišljati deca koja su vaspitavana na tom tipu novinarstva.
RSE: Sedite li nekada u Ulici Strahinjića Bana?
KOSTIĆ: Ne, ali moja radnja se nalazi u jednom tržnom centru pa imam priliku da komuniciram sa mladim ljudima iz tog miljea. Oni su normalni ljudi koji na svoje načine proživljavaju svoj život, gledaju da prođu što bolje mogu. Novac je glavni parametar. Nije im važno koja je vlast na čelu jer oni su uvek samo sa njima. Dosta njih i nema toliko novca koliko pokazuju. Puno njih uzima kradenu robu na rate od drugih, njima sličnih. To je način života vezan za novac. Možda su oni, u nekim stvarima, i više na zemlji nego mi. Oni gledaju kako da preguraju taj svoj dan. Puno se ne uzbuđuju zbog politike. Kada se ima para, onda se izađe. Čitaju mesečnike zabavno-tabloidnog karaktera, kao što su CKM ili Maxim. Sadržaj tih časopisa su gole žene – šovinizam, fašizam, auta, pištolji, oružje, a između svega toga je red silikona, patika, satova, reklama, automobila. Ono što iz toga izbija je srpski mačoizam, šovinizam i fašizam. Mlad čovek koji to čita će voleti devojke - što je normalno. Možda će hteti i nešto više. Voliće dobra kola, i to je u redu jer lepo je uživati u životu. Ali na nivou politike, on će biti taj Srbin sa tri prsta koji neće dati Kosovo i Mladića i zastupati sve one ideje koje idu uz to.
MARKOVIĆ: Možda mi ne poznajemo taj sloj ljudi, pa gledamo na to malo stereotipno. Iz ženskog ugla mi je tragično na šta sve devojke pristaju. Možda nemaju nikakav izbor, ali mislim da su to loše stranke konzumizma koje ovde dolaze sa globalizacijom. Brinem jer nemamo neku scenu koju prepoznajem kao aktivnu koja bi bila antiglobalizacijska i koja bi reagovala na taj konzumizam koji potpuno briše sve vrednosti.
KOSTIĆ: Voleo bih kada bih mogao, ali ne znam kako, da se borim i protiv globalizma, ali gledam samo da se borim za to da preguram, da ne živim pod stresom, da se ne punim negativnom energijom iz medija i svih javnih sfera.
MARKOVIĆ: Mislim da borbeni duh ne znači nužno negativnu emociju. Lično se uvek pitam da li je bolja strategija eskapizma ili društveni aktivizam. Mislim da je ovo drugo bolja stvar.
KOSTIĆ: Kolegica je dobila SMS-ku da su 9. maja na Trgu Republike demonstracije, ne znam u čijoj organizaciji, protiv ovoga sa Hagom i Mladićem. Ne znam da li ću ići, a ne znam ni ko ih organizuje. Nemam opciju koja bi bila ispred mene.
RSE: Vaši roditelji su imali neku sigurnost da će kada završe škole vrlo brzo dobiti posao. Čim sam diplomirala, posle mesec dana, sam dobila sjajan posao. Svi su bili sigurni da će posle sedam ili deset godina radnog staža dobiti neki stan od države. Postojala je neka osnovna egzistencijalna sigurnost. Vi nemate ništa od toga. Živite u haosu i strahu od budućnosti. Kako to utiče na vašu generaciju?
MARKOVIĆ: Mislim da se desio lom i da smo mi tranziciona generacija koja je najviše zbunjena. Mi smo ipak bili pioniri koji su vaspitavani u socijalističkom duhu, očekujući da ćemo imati povlastice koje je taj sistem nosio i da ćemo tu ideologiju dosledno sprovoditi bez kritike i mnogo talasanja. Onda smo se preko noći našli u nekom kapitalističkom okruženju, za koje nismo bili vaspitavani. Nismo imali modele sa kojima bi smo se identifikovali. Možda je Đinđić bio jedini primer nekoga ko je hteo da deluje kao prosvetitelj, da brzo edukuje naciju kako da se ponaša u takvom lomu i u tako brzoj promeni sistema. Sada više nema figura sa kojima bi se čovek mogao identifikovati. Našli smo se u situaciji - Kako se ko snađe.
RSE: Koliko vaša kćerka ima godina.
KOSTIĆ: Devet i po i pohađa treći razred.
RSE: Čemu je učite?
KOSTIĆ: Trudim se da je naučim kako da živi u ovom svetu među ljudima.
RSE: Da li joj ukazujete šta je dobro, a šta ne?
KOSTIĆ: Svakako, to mi je imperativ. Učim je da sa sobom bude zadovoljna i da poštuje druge ljude
RSE: Da li ste autoritet za nju, ili to ni ne želite?
KOSTIĆ: Želim da ona zadobije moje poverenje mojim ponašanjem i mojim odnosom sa njom, a ne nekim autoritativnim stavom.
RSE: Da li ste vi autoritet za vašeg mladića?
MARKOVIĆ: Ne verujem. Možda indikativno jer se još nisam odlučila da imam decu jer nemam stalan posao. Razmišljam o tome koliko ljudi iz moje generacije neće oformiti porodicu zbog ekonomske neizvesnosti koju naša generacija trpi. Trudim se da ne uspostavljam odnose na dominaciji, već na ravnopravnosti.