„Ovde nema nikakvih uslova, nemamo ovde ništa. Hrana je nikakva, u jednoj baraci puno nas…“
„Verujte mi da ne znam kud i šta.“
„To je užasno. Ne znam šta da kažem. Užasno.“
„Obraćao sam se institucijama, međutim niko ništa.“
Gotovo 500 izbeglih i prognanih svoj život provodi u izbegličkom kampu u naselju Krnjača.
„Hrana je katastrofalna. Evo unazad godinu dana nema mleka.“
„Samohrana sam majka. Imam bolesnu kćerku, invalid je. Kome god da se obratim za pomoć, kaže mi da na to nemam pravo jer sam izbeglica i za nju ne mogu dobiti nikakav novac. Ja čistim jednu zgradu od 15 spratova.“
„Zajedničko kupatilo, zajednički WC, a nas 80. Jednostavno katastrofa. Morate da čekate. Nema higijenskih uslova. Onaj boluje od onog, ovaj boluje od ovog. Znači moje dete se kupa posle osobe koja je bolesna. Ne možemo da kupimo ni sapune, ni šampone, sve posuđujemo.“
Sedmočlana porodica Urošević, izbegla iz Hrvatske, više od 10 godina provodi život po izbegličkim naseljima. U jednoj sobici od 12 kvadrata, sa tri obroka na zajedničkom kazanu. Uroševići školuju čak troje dece, bez ikakvih prihoda. Uroš Urošević, otac ove mnogobrojne izbegličke porodice:
„Svaka od ovih porodica je došla zahvaljujući ,milosti‘ Komesarijata za izbeglice Srbije, za koju su izbeglice kada tu dođu persona non grata i gledaju da ih se što pre oslobode. Niko iz Komesarijata ne vodi brigu o tome, ili je korumpiran ili postoji neki drugi interes, vezan za sredstva koja su namenjena za nas. Zanimalo bi me koliko od toga izbeglička porodica zaista dobije u vidu hrane. Da ne govorimo o garderobi koje odavno nema, o higijeni… Već pet godina svako jutro imamo samo takozvano šerbe – voda sa šećerom i uz to parče hleba. Kako da se oseća roditelj kada svako jutro gleda svoje dete kako u školu nosi to malo peciva i tog šerbeta, gde treba s tim da izdrži do dva sata, bez užine, jer nema ko da mu tu užinu plati.“
Milovan je učenik 2. razreda srednje poljoprivredne škole. Dečak koji je detinjstvo proveo u izbegličkom kampu, ne seća se kada je poslednji put nešto dobio. Bez obzira na više nego težak život, on je jedan od najboljih učenika škole koju pohađa:
„Da, jer nema drugog načina da se kasnije negde zaposlim.“
Da li se sećaš kad si poslednji put nešto dobio – neku garderobu ili bilo šta?
„Teško bih mogao da se setim. Ima tome sigurno nekih tri-četiri godine.“
Da li se sećaš kad si poslednji put doručkovao jogurt ili mleko?
„Toga se ne sećam.“
Život u kampu se teško može smestiti u jednu priču. Neki od njih rade, kako kažu, na divlje, za izuzetno male plate. Drugi pak čekaju samo da svane novi dan i nadaju se da bude bar malo drugačiji od prethodnog.
„Verujte mi da ne znam kud i šta.“
„To je užasno. Ne znam šta da kažem. Užasno.“
„Obraćao sam se institucijama, međutim niko ništa.“
Gotovo 500 izbeglih i prognanih svoj život provodi u izbegličkom kampu u naselju Krnjača.
„Hrana je katastrofalna. Evo unazad godinu dana nema mleka.“
„Samohrana sam majka. Imam bolesnu kćerku, invalid je. Kome god da se obratim za pomoć, kaže mi da na to nemam pravo jer sam izbeglica i za nju ne mogu dobiti nikakav novac. Ja čistim jednu zgradu od 15 spratova.“
„Zajedničko kupatilo, zajednički WC, a nas 80. Jednostavno katastrofa. Morate da čekate. Nema higijenskih uslova. Onaj boluje od onog, ovaj boluje od ovog. Znači moje dete se kupa posle osobe koja je bolesna. Ne možemo da kupimo ni sapune, ni šampone, sve posuđujemo.“
Sedmočlana porodica Urošević, izbegla iz Hrvatske, više od 10 godina provodi život po izbegličkim naseljima. U jednoj sobici od 12 kvadrata, sa tri obroka na zajedničkom kazanu. Uroševići školuju čak troje dece, bez ikakvih prihoda. Uroš Urošević, otac ove mnogobrojne izbegličke porodice:
„Svaka od ovih porodica je došla zahvaljujući ,milosti‘ Komesarijata za izbeglice Srbije, za koju su izbeglice kada tu dođu persona non grata i gledaju da ih se što pre oslobode. Niko iz Komesarijata ne vodi brigu o tome, ili je korumpiran ili postoji neki drugi interes, vezan za sredstva koja su namenjena za nas. Zanimalo bi me koliko od toga izbeglička porodica zaista dobije u vidu hrane. Da ne govorimo o garderobi koje odavno nema, o higijeni… Već pet godina svako jutro imamo samo takozvano šerbe – voda sa šećerom i uz to parče hleba. Kako da se oseća roditelj kada svako jutro gleda svoje dete kako u školu nosi to malo peciva i tog šerbeta, gde treba s tim da izdrži do dva sata, bez užine, jer nema ko da mu tu užinu plati.“
Milovan je učenik 2. razreda srednje poljoprivredne škole. Dečak koji je detinjstvo proveo u izbegličkom kampu, ne seća se kada je poslednji put nešto dobio. Bez obzira na više nego težak život, on je jedan od najboljih učenika škole koju pohađa:
„Da, jer nema drugog načina da se kasnije negde zaposlim.“
Da li se sećaš kad si poslednji put nešto dobio – neku garderobu ili bilo šta?
„Teško bih mogao da se setim. Ima tome sigurno nekih tri-četiri godine.“
Da li se sećaš kad si poslednji put doručkovao jogurt ili mleko?
„Toga se ne sećam.“
Život u kampu se teško može smestiti u jednu priču. Neki od njih rade, kako kažu, na divlje, za izuzetno male plate. Drugi pak čekaju samo da svane novi dan i nadaju se da bude bar malo drugačiji od prethodnog.
