Dostupni linkovi

Nadmetanje za uticaj u Centralnoj Aziji 


Predsednici pet zemalja centralne Azije - Kirgistana Sadir Džaparov, Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev, Uzbekistana Šavkat Mirzijojev, Turkmenistana Gurbanguli Berdimuhamedov i Tadžikistana Emomali Rahmon - na samitu u Avazi u Turkmenistanu, 5. avgust 2021.
Predsednici pet zemalja centralne Azije - Kirgistana Sadir Džaparov, Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev, Uzbekistana Šavkat Mirzijojev, Turkmenistana Gurbanguli Berdimuhamedov i Tadžikistana Emomali Rahmon - na samitu u Avazi u Turkmenistanu, 5. avgust 2021.

Piše: Bruce Pannier

Nedugo pošto su Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan stekli nezavisnost krajem 1991. godine, počeli su da podsećaju svet da se nalaze u srcu evroazijskog kontinenta, na vekovnom raskršću civilizacija, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

To je bila daleko bolja zamisao nego da sebe predstavljaju kao "južni bok bivšeg Sovjetskog Saveza". Takav nadimak bi doveo do toga da centralna Azija zvuči kao ćorsokak, što je godinama posle sticanja nezavisnosti region i bio.

Centralna Azija je imala duboke veze s Rusijom, kao malo ko.

Zato su se regionalni zvaničnici pozivali na reputaciju iz prošlosti, podsećajući svet na drevne trgovačke puteve koji su nekada prolazili kroz region i koji su mogli biti obnovljeni.

Trideset godina nakon nezavisnosti, Centralna Azija ponovo postaje evroazijsko trgovinsko čvorište, a s time se ponovo zahuktava nadmetanje za uticaj u regionu.

Rusija

Rusija je od ranog 19. veka imala najjači uticaj sa strane u centralnoj Aziji i nastavila je to u godinama posle obnove nezavisnosti zemalja u regionu.

Mnogi ljudi u centralnoj Aziji i dalje govore ruski, ruska televizija se i dalje može gledati na mnogim mestima u centralnoj Aziji, dok milioni ljudi posle raspada Sovjetskog Saveza odlaze da rade u Rusiju odakle šalju novčane doznake koje ne samo da pomažu porodicama kod kuće, već pomažu i u održanju privreda nekih centralnoazijskih zemalja.

Unutar centralne Azije, međutim, Kina je ta koja je pridobila prijatelje trošeći velike količine novca koje ruska vlada nema za finansiranje niza velikih infrastrukturnih projekata u regionu koji iredentisti i dalje smatraju ruskim dvorištem.

Moskva ipak ima vojne baze u Kirgistanu i Tadžikistanu i mnogi je smatraju, uključujući neke vlade u centralnoj Aziji, garantom bezbednosti u regionu.

Povratak talibana na vlast u Avganistanu pružio je Kremlju priliku da uveri vlade centralne Azije u rusku vojnu i bezbednosnu pomoć, kao i da ojača ruski uticaj u regionu.

Pošto su talibani zauzeli Avganistan, Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) predvođena Rusijom pojačala je svoje aktivnosti s članicama te grupe Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom.

ODKB je početkom septembra izveo vojne vežbe u Kirgistanu, a u drugoj polovini oktobra u Tadžikistanu gde su učestvovale i kazahstanske trupe.

Uzbekistan je bio u ODKB, ali trenutno nije, i iako se Taškent opirao pozivima Kremlja da se ponovo pridruži, uzbekistanski predsednik Šavkat Mirzijojev je prisustvovao virtuelnom samitu ODKB 23. avgusta.

Početkom jula 2021. godine, dok su se još povlačile strane snage iz Avganistana, uzbekistanske i ruske snage izvele su vojne vežbe u Uzbekistanu, a ruske jedinice s tadžikistanskom vojskom u Tadžikistanu samo nekoliko dana pre nego što su talibani preuzeli kontrolu u Kabulu sredinom avgusta.

Ruska podrška tokom ovih vremena "bezbednosnih strepnji" usled promene situacije u Avganistanu mogla bi ublažiti zabrinutost zbog prelivanja u centralnu Aziju preko ljudi koji pripadaju militantnim grupama koje deluju u Avganistanu.

Ta podrška, međutim, neće biti data nizašta. Centralnoazijske države su bile nestrpljive da stanu na svoje noge, ali sada se ponovo oslanjaju na bivšeg kolonijalnog gospodara Rusiju za bezbednosne garancije.

Kina

Kina je među prvim državama priznala nezavisnost zemalja centralne Azije, uspostavivši diplomatske veze sa svih pet zemalja u prvoj nedelji januara 1992. godine.

Trideset godina kasnije teško je zamisliti centralnu Aziju bez kineskih investicija.

Kina je postala jedan od vodećih, ako ne i vodeći trgovinski partner svake države centralne Azije i mnogi od najvećih projekata izvedenih u poslednjih 20 godina, posebno infrastrukturni, ne bi bili mogući bez finansijske podrške Pekinga.

Jednostavno rečeno, Kina je bila spremna da uloži novac u centralnu Aziju, što niko drugi nije hteo ili mogao.

Značaj Kine za države centralne Azije ponovo se video kada je pandemija usporila globalnu ekonomiju i Kina je opet bila jedna od retkih zemalja koje su mogle da troše novac u regionu.

Ali ne toliko novca kao pre jedne decenije.

Veliki projekti koje je Kina želela u centralnoj Aziji su skoro svi završeni, sa značajnim izuzecima linija D mreže gasovoda koji ide od gasnih polja u Turkmenistanu preko centralne Azije do Kine, i železnički projekat Kina-Kirgistan-Uzbekistan.

Kina više ne mora da troši milijarde dolara na projekte u centralnoj Aziji. Desetine miliona dolara su dovoljne da se centralna Azija drži zavisnom od kineskog finansiranja.

To nije mnogo novca za Kinu, ali jeste za centralnu Aziju, posebno za siromašnije zemlje kao što su Kirgistan, Tadžikistan i Turkmenistan.

Te tri zemlje su ušle u dužničku zamku Kine koja je dovela do toga da Tadžikistan, na primer, otplati deo svog duga davanjem koncesija kineskim firmama za rudarenje.

Sa smanjenim prilivom kineskog novca u centralnu Aziju, stav lokalnog stanovništva se okrenuo protiv Kine. Antikinesko raspoloženje u centralnoj Aziji podstaknuto je zabrinutošću oko namera Pekinga.

Mape i školski udžbenici u Kini koji prikazuju velike delove centralne Azije kao deo kineskih istorijskih zemalja ne ublažavaju zabrinutost u centralnoj Aziji, iako kineski zvaničnici kažu da su to prosto greške.

Takve greške se, međutim, dešavaju već decenijama.

Brutalan odnos Pekinga prema muslimanima – uglavnom Ujgurima, ali i etničkim Kazasima i Kirgizima – u zapadnom kineskom regionu Sinđang takođe izaziva gnev i ogorčenost u centralnoj Aziji.

Organizacija Centralnoazijski barometer objavila je 2. novembra rezultate svojih anketa u Kazahstanu i Uzbekistanu gde je pitala ljude šta misle ko će prvi pomoći njihovim zemljama u nuždi.

U Kazahstanu je samo 4,9 odsto ispitanika reklo da bi Kina bila u najboljoj mogućnosti da pomogne u ekonomskim i drugim problemima.

U Uzbekistanu je samo 2,6 odsto ispitanika reklo da će Kina priskočiti u pomoć Taškentu.

Rusija je bila na vrhu u obe ankete – s 54,3 odsto u Kazahstanu i 53,9 odsto u Uzbekistanu.

Turska

Turska je poslednjih godina pojačala svoje aktivnosti u centralnoj Aziji. Jedan nedavni primer je stvaranje Organizacije turkofonih država (OTS) 12. novembra u Istanbulu.

Članovi OTS-a su Turska, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan i Uzbekistan, s Turkmenistanom i Mađarskom kao državama posmatračima.

Turska je prirodni saveznik četiri turkofone države centralne Azije: Kazahstana, Kirgistana, Turkmenistana i Uzbekistana.

Nakon što su te zemlje stekle nezavisne, Ankara je za njih bila možda najpoželjniji partner, ne samo zbog kulturne i jezičke bliskosti koje su sve imale, već i zbog uloge Turske u međunarodnoj politici kao članice NATO-a s jakim vezama s Evropom i generalno Zapadom.

Turski predsednik Turgut Ozal bio je zagovornik panturcizma.

Ozal je u aprilu 1993. obišao Kazahstan, Kirgistan, Turkmenistan i Uzbekistan, poslavši poruku o turskom bratstvu.

Ta poruka je naišla na dobar prijem i neki oblik saradnje zasnovane na jezičkoj i kulturnoj bliskosti postoji od tada, dok je OTS samo najnoviji, mada najznačajniji, razvoj te saradnje.

Ozal je, međutim, umro ubrzo pošto se vratio s puta po centralnoj Aziji i Turska nije bila u poziciji da investira količinu novca koja je bila potrebna centralnoj Aziji. Kao posledica toga, uloga Turske je ostala konstantna, ali se nikada nije mogla porediti s uticajem Rusije i Kine u regionu.

Nedavno je Turska povećala svoju ulogu u globalnoj politici, s politikom predsednika Redžepa Tajipa Erdoana (Recep Tayyip Erdogan) koja je dovela do toga da Ankara pokaže svoje mišiće u Siriji, Libiji i Azerbejdžanu.

Erdoan se suprotstavio Rusiji po pitanju Sirije, pa čak i Kini zbog užasne kampanje Pekinga protiv muslimana u Sinđangu koji govore turkijski jezik.

Budući da je centralna Azija sve više zavisna od Kine i Rusije u pogledu novca i bezbednosti, vreme uspona Turske na globalnoj sceni ne može biti bolje za četiri zemlje turkijskog govornog područja u regionu.

Prijateljstvo s Turskom za te četiri centralnoazijske države daje još jednog snažnog partnera koji pomaže u balansiranju odnosa s Rusijom i Kinom, dok kulturne i jezičke veze čine Tursku privlačnijim partnerom većini zemalja centralne Azije.

Islamski jug

Centralna Azija je severna granica islamskog sveta i lideri centralne Azije imaju pomešana osećanja u tom pogledu. Pripadnost islamskom svetu taj region je odvajalo od bivšeg kolonijalnog gospodara Rusije i to je bilo važno za centralnoazijske lidere u ranom periodu posle sticanja nezavisnosti.

Međutim, sami ti lideri, koji su svi bili članovi Komunističke partije Sovjetskog Saveza, nisu znali puno o islamu i nije prošlo mnogo pre nego što su uvideli da moć religije u ujedinjavanju njihovih naroda predstavlja opasnost za njih isto koliko – ako ne i više – mogućnost da Rusija krene da vraća kontrolu nad svojom bivšom teritorijom.

Očekivano, svi centralnoazijski lideri su se opredelili za sekularne oblike vladavine.

Međutim, od samog početka ti lideri su se suočili s konkurentskim modelom u Iranu gde je teokratija vladala već 12 godina.

Iran je bilo lako držati na distanci. Samo je Tadžikistan imao jake veze – kulturne i lingvističke – s Iranom. Takođe, Iranci su uglavnom šiiti, dok su stanovnici zemalja centralne Azije većinom suniti.

Kada su talibani zauzeli Kabul u septembru 1996, drugi model teokratskog upravljanja pojavio se na južnom pragu centralne Azije. Talibani su sunitska grupa, mada s izuzetno strogim tumačenjem islama.

Jedna od bojazni u vezi s talibanima na vlasti u Avganistanu krajem 90-ih bila je da bi mogli da predstavljaju alternativni model vladanja sve korumpiranijim režimima prožetim nepotizmom i kronizmom koji su se razvijali u centralnoj Aziji.

Povratak talibana na vlast u Avganistanu znači da se dve teokratije opet nalaze na granicama centralne Azije.

Centralnoazijske vlade sada su prihvatile potpuno drugačiju i više prijateljsku politiku prema talibanima nego kasnih 90-ih, kada su talibani poslednji put bili na vlasti.

Međutim, saopštenje iz kabineta predsednika Kirgistana Sadira Džaparova tokom samita ODKB u Dušanbeu 16. septembra 2021. ukazuje da su brige iz kasnih 90-ih i danas prisutne.

Džaparov je rekao da će "formiranje teokratske države u našem regionu nesumnjivo negativno uticati na trenutnu situaciju u zemljama članicama" ODKB.

Džaparov je lako mogao da zameni "članicama ODKB" sa "centralnoazijskim državama".

Narodi centralne Azije su sve više religiozni.

Ni iranski ni talibanski modeli islamske vladavine nisu posebno privlačni velikoj većini ljudi u centralnoj Aziji, mada nekima jeste prihvatljiva ideja da se zemljom može upravljati šerijatom.

Zajednički opstanak ili zasebno propadanje

Posle 30 godina nezavisnosti, centralna Azija je izašla iz više od 100 godina izolacije.

Lideri u regionu su rekli da ne žele da postanu arena za nadmetanje velikih sila, ali budući da su na raskrsnici Evroazije, tih pet zemalja je neizbežno uhvaćeno između različitih – a ponekad i konfliktnih – interesa, uticaja i ideja.

Dok počinju svoju četvrtu deceniju nezavisnosti, izgleda da među njima konačno dolazi do saznanja da je neki oblik regionalne solidarnosti najbolje rešenje za mnoge njihove izazove.

Jedan znak toga su samiti lidera centralne Azije koji nisu održani skoro 20 godina, ali su nedavno obnovljeni, pa i održani tri puta od 2018.

Čak je povećana i učestalost bilateralnih susreta centralnoazijskih lidera.

Ovaj novi duh saradnje mogao bi da bude najbolje osiguranje za pet zemalja u očuvanju njihovog suvereniteta dok se suočavaju s različitim uticajima velikih zemalja koje okružuju i prodiru u njihov region.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG