Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Vulkani 'vatrenog pojasa' na ruskom Dalekom istoku


Polje lave iz vulkana Tolbačik na Kamčatki, koji je poslednji put imao erupciju 1975, s ponovo aktivnim vulkanom Boljšaja Udina (desno).

Nedavne erupcije vulkana na Novom Zelandu i Filipinima su bile loše. Ruski Daleki istok, takođe na pacifičkom "vatrenom pojasu", ima svoje aktivne vulkane.

Dve eksplozivne vulkanske erupcije u kratkim intervalima u pacifičkom "vatrenom pojasu" privukle su pažnju svetske javnosti.

One su bili snažni podsetik na strahovite destruktivne i stvaralačke procese koji su milijardama godina oblikovali površinu Zemlje.

Za ruskog naučnika Ivana Kulakova, međutim, takve erupcije ukazuju na značaj kako njegovog rada tako i rada drugih naučnika koji osmatraju događaje u jednom od vulkanski najaktivnijih regiona: poluostrvu Kamčatka na ruskoj pacifičkoj obali, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Stešnjena između azijskog kontinenta i pacifičkog bazena, Kamčatka je dom oštre zime i leda, ali i više od 300 vulkana, od kojih su desetine i dalje aktivne.

Kulakov je zamenik direktora Instituta za naftnu geologiju i geofiziku u Sibirskom ogranku Ruske Akademije nauka, kao i geofizičar i seizmički termograf.

On i njegove kolege godinama rade na postavljanju stanica za osmatranje u udaljenim i opasnim oblastima, analiziraju podatke koji mogu ponuditi ključ za buduće erupcije i dele informacije s globalnom zajednicom vulkanologa i zvaničnicima nadležnim za javnu bezbednost na mestima podložnim vulkanskim erupcijama.

Prošle godine su objavili "buđenje" dugo uspavanog stratovulkana – visokog i strmog konusnog vulkana s kraterom na vrhu – na Kamčatki, poznatom kao Boljšaja Udina.

"Pronašli smo aktivnu magmatsku komoru koja može proizvesti erupciju i ako se erupcija dogodi, mogla bi biti prilično velika, čak katastrofalna", rekao je Kulakov za RSE 16. januara.

Boljšaja Udina
Boljšaja Udina

On je naglasio da je verovatnoća takve erupcije Boljšaje Udine veoma mala.

Takva buđenja mogu biti posebno masivna, rekao je on i uporedio potencijalni posledice erupcije Boljšaje Udine s uništavanjem Pompeje i drugih rimskih gradova posle erupcije Vezuva 79. godine nove ere.

Boljšaja Udina pripada Ključevskoj vulkanskoj grupi (KVG) koja se sastoji od 13 vulkana, od kojih su neki posebno aktivni poslednjih 10-20 godina.

UNESCO je 1996. godine uvrstio vulkane Kamčatke na listu Svetske baštine.

Pogled iz svemirske opservatorije na rusko poluostrvo Kamčatka i njen ledom pokriven vulkanski region, 2014.
Pogled iz svemirske opservatorije na rusko poluostrvo Kamčatka i njen ledom pokriven vulkanski region, 2014.

Veliki seizmološki projekat u kome su učestvovali ruski, francuski i nemački istraživači 2015. i 2016. prikupio je detaljne podatke s 83 seizmografa raštrkanih po Kamčatki, u nekim od najnegostoljubivijih terena na planeti.

Zatim su 2018. godine Kulakov i istraživači iz Egipta i Saudijske Arabije postavili četiri stanice za seizmička osmatranja, kako bi pažljivo posmatrali Boljšaju Udinu. Posle lošeg vremena i manjka sredstava koji su ugrozili projekat, bili su potrebni nadljudski napor, pomoć bogatog Rusa i njegovih helikoptera, da se stanice za osmatranje uopšte postave.

Pokazalo se, međutim, da su stanice od ključnog značaja za otkrivanje povećane seizmičke aktivnosti – brži longitudinalni talasi i sporiji transverzalni talasi – koja je ukazala da zajednička magmatska komora s vulkanom koji je eruptirao pre više decenija, hrani Udinu.

"Seizmički nemiri ne izazivaju uvek erupcije, ali svim katastrofalnim erupcijama su prethodili snažniji seizmički nemiri ili aktivnosti", rekao je Kulakov za RSE. "Verovatnoća za katastrofalnu erupciju nije veoma velika, ali moramo biti spremni."

Drugi vulkani u "vatrenom pojasu" su aktivni u poslednje vreme.

Dve velike erupcije u poslednjih šest nedelja dalje na jugu – na Novom Zelandu i Filipinima – istakle su značaj pripremljenosti.

Nagomilana para i vulkanski gasovi 9. decembra su izbili kroz stenovitu koru Fakari/Belog ostrva u novozelandskom zalivu Plenti, usmrtivši 20 ljudi i izbacujući paru, pepeo i kamenje gotovo četiri kilometra u vazduh.

Para i pepeo izbijaju na Fakari/Belom ostrvu, 9. decembar
Para i pepeo izbijaju na Fakari/Belom ostrvu, 9. decembar

Mesec dana kasnije, 12. januara, vulkan u jezeru Tal na filipinskom ostrvu Luzon silovito je eruptirao, s vulkanskim munjama koje su se pružale kilometrima u nebo i širenjem pepela čak do glavnog grada regiona.

Poslednja velika erupcija Tala dogodila se istog datuma 1977. godine i od tada su naprsline, ispupčenja i drugi mogući nagoveštaji erupcije sporadično podizali nivoe uzbune na Talu.

Filipinci gledaju erupciju Tala s bezbedne udaljenosti u gradu Tagajtaj, na oko šest kilometara od Tala, 13. januara.
Filipinci gledaju erupciju Tala s bezbedne udaljenosti u gradu Tagajtaj, na oko šest kilometara od Tala, 13. januara.

Kamčatka se na sličan način nalazi na svojevrsnoj "pokretnoj traci" podvlačenja tektonskih ploča koje se odvija milionima ili stotinama miliona godina, kaže Kulakov.

On, međutim, odbacuje ideju da vulkanska aktivnost duž "vatrenog pojasa" na, recimo, Novom Zelandu, brzo nagoveštava vulkanske aktivnosti na 10.000 kilometara udaljenoj Kamčatki. Oni su na prevelikoj razdaljini da bi imali međusoban mehanički uticaj, kaže on.

Nagoveštaji erupcije mogu značajno varirati od mesta do mesta, ali i od jedne erupcije do druge. Mogu uključivati zemljotrese, podzemnu tutnjavu, stvaranje pukotina i druge vidljive deformacije, povećanje termalnih aktivnosti u gejzirima ili fumarolama, povećano kretanje toplote pod zemljom i oslobađanje sumpornih i drugih štetnih isparenja, da se navedu samo neki.

Vulkan Ključevskoj na Kamčatki
Vulkan Ključevskoj na Kamčatki

Najmanje pet ruskih vulkana je eruptiralo u poslednjih deset ili nešto više godina.

Ključevskoj, najviši vrh na poluostrvu Kamčatka, bio je aktivan 300 godine. Eruptirao je najmanje pet puta od 2007.

Snimak erupcije Ključevskoja blizu drugih vulkana kako se vidi s Međunarodne svemirske stanice.
Snimak erupcije Ključevskoja blizu drugih vulkana kako se vidi s Međunarodne svemirske stanice.

Među drugima su Tolbačik, Šiveluč i Kizimen.

Za još jedan stratovulkan na Kamčatki, nazvan Bezimjani (Bezimeni) usled njegove nevidljivosti tokom vekova neaktivnosti, smatralo se da je ugašen dok se nije probudio 1955. godine. Razneo je svoj vrh 1956, poslao u svež prolećni vazduh 15 kilometara veliki oblak pepela i ostavio iza sebe zjapeću kalderu.

Od tada Bezimjani eruptira skoro svake godine.

Kulakov je učestvovao u projektu za postavljanje opreme za osmatranje kod Bezimjanog 2018, upravo pre jedne erupcije.

On je rekao da se nada da će u narednih nekoliko meseci objaviti neke od dobijenih podataka.

Te informacije bi mogle pružiti dragoceni uvid koji bi pomogao u predviđanju novih erupcija u Rusiji i drugde.

Kamčatka je jedan od najmanje naseljenih regiona Rusije, s oko jednim stanovnikom na svakih 16 kvadratnih kilometara.

Erupcija vulkana Tolbačik na Kamčatki, 2014.
Erupcija vulkana Tolbačik na Kamčatki, 2014.

Međutim, neka mesta, kao što su Indonezija i Filipini, imaju mnogo veću gustinu populacije, i ljudi i vulkana.

"Ako potvrdimo nagoveštaje budućih erupcija (posmatranjem na Kamčatki), moglo bi pomoći spasavanju života ako se to podeli s našim indonežanskim i filipinskim kolegama", rekao je Kulakov.

"Ne možemo često da zabeležimo tako ekstremne detalje potpisa i nagoveštaja erupcija, tako da treba da delimo (te informacije)".

Region dalje na jugu – na Kurilskim ostrvima oko kojih se spore Rusija i Japan – sadrži vulkane čiji su vrhovi eksplodirali poslednjih godina.

Bazaltna kupola Raikoke eksplodirala je u jun, poslavši pepeo i isparenja 13 kilometara u stratosferu iznad Tihog okeana.

Fotografije NASA-e prikazuje erupciju vulkana Raikoke na Kurilskim ostrvima blizu poluostrva Kamčatka, jun 2019.
Fotografije NASA-e prikazuje erupciju vulkana Raikoke na Kurilskim ostrvima blizu poluostrva Kamčatka, jun 2019.

Naučnici klasifikuju erupcije na otvorenoj skali Indeks eksplozivnost vulkana (VEI) koju su osmislili američki geolozi 80-ih godina na osnovu više od 8.000 istorijskih i praistorijskih erupcija. VEI vulkanima pripisuje magnitude od 0 (neeksplozivna do blaga) do 8 (najeksplozivnija ili "megakolosalana") i dalje.

Naučnici kažu da veruju da bi štitasti vulkan Tamu masiv, otkriven 2013. na dnu Tihog okeana istočno od Japana, mogao biti jedinstvene struktura i jedan od najvećih vulkana u Sunčevom sistemu s veličinom oko 450 kilometara do 650 kilometara. Njegova kupola je na oko 2.000 metara ispod površine Tihog okeana.

XS
SM
MD
LG