Pre 40 godina, sovjetske snage su napale Avganistan i svrgle savezničku vladu. Krvava invazija postaviće Avganistan na put decenija sukoba, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Avganistanski komunistički predsednik Hafizula Amin je besvesno ležao u krevetu.
Agent KGB-a, koji se infiltrirao u Aminovo osoblje kao kuvar, otrovao je predsednika i njegove ministre tokom ručka u predsedničkoj palati Tadž-Bek u Kabulu.
Bilo je to 27. decembra 1979. godine.
Dva sovjetska lekara, koja nisu bila znala za plan KGB-a, u palati su očajnički pokušavala da Amina vrate u život. Njegovi ministri su odvedeni u vojnu bolnicu.
"Lekari su mu gurnuli cevčice kroz nos i usta da mu ispumpaju stomak", rekao je za RSE ministar unutrašnjih poslova Fakir Mohamad Fakir koji je tada dojurio u palatu. "Kada mu je stomak očišćen, lekari su ga odveli u kupatilo. Trideset minuta su ga polivali hladnom vodom".
Posle četiri duga sata, Aminu se postepeno vratila svest. I dalje ošamućen, promrmljao je Fakiru, jednom od ljudi u koje je imao najviše poverenja, da ode u obližnju zgradu Ministarstva odbrane.
Nekoliko sati kasnije, avganistanski predsednik je ležao u krevetu u donjem vešu kada su desetine pripadnika specijalnih snaga KGB-a upale u predsedničku palatu, ubile Amina i članove njegove porodice usred žestoke borbe. Sovjetske snage su takođe u koordinisanom napadu zauzele ključne vladine zgrade i vojne baze u Kabulu.
Moskva je Amina, koji je studirao u Sjedinjenim Američkim Državama, smatrala nepredvidivim saveznikom. Neki u Kremlju su sumnjali da je pokušao da izgradi veze s Vašingtonom. Međutim, njegova sklonost ka brutalnim metodama za slamanje rivala potpirivala je sve snažniju opoziciju komunističkoj vladavini u Avganistanu.
Moskva je sledećeg dana rivalskog komunističkog lidera Babraka Karmala postavila na mesto predsednika. U narednim danima u Avganistan su ušle hiljade sovjetskih vojnika i stotine aviona i tenkova.
Invazija je bila početak razorne, desetogodišnje sovjetske okupacije koja će postaviti Avganistan na put višedecenijskog sukoba.
"Sovjetska invazija je bila najgori dan za Avganistance", kaže 86-godišnji Fakir, dok otežano hoda pustim hodnicima palate Tadž-Bek, koja se sada renovira. "Bio je to najmračniji dan", dodaje on. "Najnesrećniji dan za Avganistance. Nesreće koja je počela tog dana traje i danas ".
'Toliko mnogo pucanja'
Kada je Fakir stigao u Ministarstvo odbrane, komandant vojske Jakub Han je u svom kabinetu bio na sastanku s nekoliko sovjetskih vojnih savetnika.
Fakir je pozdravio goste i krenuo da sedne na kauč, kada je izbila pucnjava. Odjurio je u susednu sobu u zaklon.
"Posle nekoliko trenutaka, Jakub Han je ušao u sobu i pao na krevet", kaže Fakir. "Pogođen je dva puta i bio je teško ranjen".
Par minuta kasnije, Han je umro.
Natopljen Hanovom krvlju, Fakir je zgrabio svoj pištolj i pucao ka vratima.
"Bilo je toliko mnogo pucnjave da ništa niste mogli čuti", kaže Fakir, iznoseći priču dok sporo ide kroz Nacionalni muzej, koji se nalazi u zgradi gde je tada bilo Ministarstvo odbrane. "(Sovjeti su) bacali ručne bombe, ispaljivali rakete i koristili Kalašnjikove".
'Izgledaju kao Rusi'
Hanov sekretar Davlat Vaziri, sedeo je za svojim stolom u zgradi Ministarstva odbrane kada se čula pucnjava.
"Ustao sam, zgrabio svoj Kalašnjikov i otvorio prozor", kaže Vaziri koji je tada imao 26 godina. "Video sam da meci dolaze od dole, pa sam ispalio nekoliko rafala".
Vaziri kaže da su napadači nosili "žute uniforme i vunene kape". "Pomislio sam: 'Izgledaju kao Rusi", kaže on.
On je tada otrčao u Hanovu kancelariju gde je, kako kaže, video kako sovjetski prevodilac puca u njegovog šefa.
Vaziri je istrčao kroz vrata u hodnik. Opazio je sovjetskog vojnika i brzo skočio u zaklon. "Pre nego što sam mogao da pucam, on je pucao u mene", kaže on. "Metak me je pogodio u zglob. Ispao mi je Kalašnjikov. Onda me je drugi metak pogodio u stomak i još jedan u desnu nogu".
Vaziri se oteturao do obližnje sobe. Bomba je pala blizu, raznela vatra i zapalila vatru.
Bio je opkoljen.
"Pomislio sam u sekundi: 'Zašto su Rusi pucali na mene?'", priseća se Vaziri. "Upravo tada su hteli da bace drugu bombu. Pa sam otvorio prozor i iskočio".
U skoku s drugog sprata Vaziri je slomio noge i smrskao kuk.
Izgubio je svest.
'Čuli su se meci'
Pre napada, stotine sovjetskih padobranaca – pripadnika Muslimanskog bataljona sovjetske vojske – i pripadnika specijalnih snaga KGB-a opkolili su palatu, koristeći kao zaklon veliki sneg.
Snage KGB-a su ušle u palatu dok su sovjetski vojnici obezbeđivali obruč oko zgrade.
"Naš posao je bio da neutrališemo pojačanje koje bi došlo da pomogne Aminu", rekao je za RSE Vitas Luksis, bivši sovjetski padobranac iz Litvanije.
"Bilo je mračno", priseća se Luksis u Viljnusu, prestonici Litvanije. "Nije bilo puno vremena da se razmišlja šta se gde događa. Morali smo da se fokusiramo na sprovođenje naređenja. Čuli smo da su ispaljeni meci, ali nismo obraćali puno pažnje".
Specijalne snage KGB-a, većinom u sportskoj ili običnoj odeći, išle su od sprata do sprata boreći se s predsedničkom gardom i pripadnicima Aminove porodice.
Nikakvo pojačanje nije došlo da pomogne Aminu, na olakšanje Luksisa. "Ne znam kako bih prošao", kaže on. "Nismo imali puno iskustva s uređajima za noćno osmatranje, puškama i mitraljezima".
Za nekoliko sati, bitka je bila gotova. Više od 200 Avganistanca je ubijeno i više od 1.000 se predalo. Dokumenta KGB-a s kojih je skinuta oznaka tajnosti kažu da je oko 100 pripadnika sovjetskih snaga takođe ubijeno u žestokim borbama.
Veruje se da je Amin preminuo od prostrelnih rana.
Svi njegovi muški rođaci u Tadž-Bek palati su ili ubijeni u borbama ili su pogubljeni. Njegova supruga, ćerka i unuci su poslati u zatvor.
'Bolje je bilo umreti'
Fakir se sedam sati krio u jednoj od Hanovih ličnih odaja pre nego što je čuo glas kolege. "Rekao je: 'Ako se iko nalazi u sobi, treba da spusti oružje i izađe", kaže on. "Bio mi je prijatelj, pa sam odlučio da izađem".
Kada je Fakir izašao, sovjetski vojnici su mu stavili lisice na ruke. "Tada sam shvatio da su nas Sovjeti napali", kaže on. "Nije trebalo da izađem iz sobe. Nisam želeo da se predam. Bolje je bilo da sam umro".
Sovjetske snage prebacile su Fakira u svoju vojnu bazu. Osuđen je na smrt i prebačen u Pul-e Čarhi, zloglasan zatvor kod Kabula gde je Amin navodno poslao hiljade ljudi koji su umrli u njemu.
Vaziri se u međuvremenu, dan posle invazije, probudio u operacionoj sali u bolnici.
"Bio sam na gomili s mrtvim telima", kaže Vaziri. "Kada su shvatili da sam živ, odveli su me u operacionu salu u bolnicu". Bio je u bolnici 13 meseci, oporavljajući se od rana.
Posle toga, Vaziri je bio oficir u avganistanskoj vojsci koju je podržavao Sovjetski Savez.
Luksis je sledećeg jutra otišao u palatu Tadž-Bek, gde je zatekao scene razaranja. "Bila je to velika lepa palata koja od koje je napravljen haos", kaže on. "Bilo je lepih tepih. Nameštaja, stolova, složenih gipsanih reljefa i veoma lepih lustera".
"Bilo je krvi, ali ne i mrtvih tela u to vreme", priseća se Luksis.
Posle napada na palatu, sovjetske snage su u tepihe umotali tela Amina i članova njegove porodice, i spalili ih u neobeleženim grobovima.
Njihova tela nikada nisu nađena.
'Najveća izdaja'
Element iznenađenja je bio ključ za sovjetsko brzo zauzimanje Kabula.
Sovjetska odluka da svrgne Amina bila je šok, uključujući za režim u Kabulu koji je izgradio bliske veze s Moskvom otkad su komunisti došli na vlasti posle krvavog državinog udara 1978. godine.
"Sovjeti su počinili najveću izdaju", kaže Fakir, "Imali smo bratski odnos. Nismo imali pojma da će nas Rusi napasti".
Fakir je pušten 1989. posle sovjetskog povlačenje iz Avganistan, pošto je bio u zatvoru 10 godina i tri meseca.
Luksis je bio u sovjetskoj vojsci dve godine pre nego što je iz nje izašao 1981. godine.
'Blato vojnog sukoba'
Događaji 27. decembra 1979. imaće trajne posledice, pokrenuvši četvorodecenijski rat koji još nije završen.
Sovjetska vojska je brzo utonula u blato skupog vojnog sukoba s mudžahedinima, islamističkim pobunjenicima koje su podržavale SAD.
Sovjetski Savez povukao je trupe iz Avganistana 1989. pošto je, prema procenama, ubijeno dva miliona Avganistanca i najmanje 15.000 sovjetskih vojnika. Milioni Avganistanaca su raseljeni, živeći uglavnom kao izbeglice u Pakistanu i Iranu.
Mudžahedini su zbacili komunistički režim 1992. godine. Ali posle nekoliko meseci je izbio razorni građanski rat između sukobljenih mudžahedinskih frakcija, što je utabalo put za uspon talibana.
Tada Sovjetski Savez više nije postojao.