Istraživač sajta Belingketa (Bellingcat) Timi Alen (Timmi Allen) zumirao je na Gugl ertu (Google Earth) policijsku stanicu u Berlinu gde je nekada radio za tajnu policiju Istočne Nemačke – Štazi, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
"Ispod (te stanice) nalazi se dubok bunker koji navodno može da izdrži udar nuklearne bombe", kaže on.
Alen je miran i uzdržan. Ovaj razgovor u njegovom skromnom domu u Berlinu je, međutim, velika stvar.
Ovo je prvi put da daje intervju medijima otkrivajući detalje svog nekadašnjeg rada za Štazi, koji je bio čuven po brutalnosti i represivnim metodama.
Govoreći za RSE, Alen opisuje gonjenje "neprijatelja države" iz sumorne kancelarije u istočnonemačkoj prestonici korišćenjem indeksnih kartica i pisaće mašine.
To je totalno suprotno njegovoj ulozi u Belingketu, gde je korišćenjem vrhunske 3D kompjutersku grafike pomogao u otkrivanju uloge Rusije u obaranju aviona MH17 Malejžan erlajnsa (Malaysian Airlines) nad Ukrajinom 2014. godine, kada je poginulo 298 ljudi.
"Ne bih voleo da s vratim (u vreme Štazija). Bilo mi je drago kada se završilo", rekao je Alen, koji je diplomirao kriminologiju na istočnoberlinskom Humbolt univerzitetu pre nego što je ušao u tajnu službu nekadašnje države DDR-a.
"Sve te stvari su korisne danas, ali me nije to dovelo u Belingket", rekao je on.
"Pre su to bile moje lične okolnosti: moja ćerka ima težak invaliditet i njena bliznakinja je umrla", nastavio je 57-godišnjak. "I kada sam čuo o MH17, to me je jako pogodilo pošto je toliko mnogo dece ubijeno. Tako sam došao u kontakt s (osnivačem Belingketa) Eliotom (Eliot Higgins)".
Gušenje protivljenja sistemu
Štazi, ili Ministarstvo državne bezbednost, korišćen je za špijuniranje istočnonemačkih građana, preko ogromne mreže doušnika da se dokumentuje, iskoreni i uguši protivljenje komunističkom sistemu.
Mimo tajnih operacije, Štazi je takođe bila paravojna organizacije s uniformama koja je otvoreno radila u javnosti.
Tako je počela i Alenova karijera u Štaziju – sedam godina je bio stražar. Ali je 1987. promovisan u operativca.
Prema Federalnom komesaru za arhivu državne tajne službe bivše Nemačke Demokratske Republike (BStU), oko 12 do 13 hiljada oficira tog ranga je bilo odgovorno za vođenje mreže doušnika i niže rangiranih radnika u Štaziju.
"Moj posao je bio da procenim izveštaje, da ih pročešljam za informacije. Posebno za informacije o ljudima koji su želeli da rade protiv države", rekao je Alen.
"Ali me je upravo to dovelo do sumnji (o komunističkom sistemu), baš na početku 1987. godine".
Alenov posao se sastojao od brojnih zadataka. Jedan je bio nadziranje istočnonemačkih građana koji su tražili dozvolu da emigriraju na Zapad.
Alen je sakupljao informacije "o ljudima s kojima su bili povezani – prijateljima i drugima", rekao on. "Cilj je bio da se vidi da li će još nešto izaći na videlo".
Emigracija iz Istočne Nemačke je u teoriji bila savršeno legalna. U praksi, kaže Alen, oni koji bi podneli takav zahtev su "smatrani neprijateljima države".
Alen navodi taj nesklad teorije i prakse kao razlog njegovog sve većeg razočarenja. Drugi razlog su bili izveštaji podređenih iz lokalnih fabrika koji su se znatno razlikovali od sjajne slike kakvu je predstavljala zvanična propaganda.
"U preduzećima za koje smo bili odgovorni, opšte raspoloženje u to vreme je bilo nezadovoljstvo", kaže on.
Ti pritisci su kulminirali tokom priprema za lokalne izbore u maju 1989. Alen i njegove kolege su bili na sastanku njihovog ogranka Jedinstvene socijalističke partije (SED), kako je bilo zvanično ime istočnonemačke komunističke partije.
'Besmisleni' rad
Istočnonemački izbori su bili pažljivo kontrolisani sa zvaničnim podacima koji su prikazivali skoro 100-procentnu izlaznost i sličan postotak glasova za SED.
"Naš posao je bio da registrujemo ljude koji nisu glasali. Imali smo podatak od oko 20 odsto (mogućih glasača koji nisu učestovali). Medijski izveštaji su navodili (samo) oko jedan odsto", rekao je Alen. "Ta stvar je istaknuta na sastanku. Moje kolege i ja smo bili veoma ljuti. To je bio prvi znak propadanja (komunističkog režima)".
U novembru 1989, kada je pao Berlinski zid i kada se Istočna Nemačka urušila, Alen kaže da "niko u našoj kancelariji (u Štaziju) nije bio nesrećan".
Mnogi će posumnjati u portret Štazija kao nevoljnih sluga države. Ipak, komisija SED-a je u februaru 1989. počela da ispituje sve snažnije kritike partije koje su dolazile iz redova Štazija.
U BStU (Federalna komisija za arhicu i dokumente tajne službe bivšeg DDR-a) istoriji Štazija navodi se da je 1989. "mnoge pripadnike Štazija zahvatio osećaj besmislenosti posla koji rade".
Ipak, mnogi su nastavili da slede naređanja i posle pada Berlinskog zida.
"Dobili smo naređenje da uništimo sva naša dokumenta", kaže Alen. "Morali smo da ih pocepamo. Radili smo takođe sa šrederima (uništivačima dokumenata), ali su se oni pregrejali i pokvarili".
Uništavanje su delomično zaustavili talasi gnevnih građana koji su okupirali kancelarija Štazija. BStU, međutim, navodi da je 40 do 55 miliona stranica pocepano ili uništeno, ali da i dalje marljivo radi pokušavajući da ih ponovo sastavi u kancelarijama u Berlinu i Frankfurtu na Odri.
Neki od Alenovih dokumenata nikada neće biti povraćeni.
"Meni je bilo važno da zaštitim izvore s kojima sam radio. Tako da sam spalio neke dokumente koji su bili povezani s tim izvorima".
Kada je Štazi ugašen, Alen je dobio posao u kompjuterskoj kompaniji, stekavši neka od IT znanja koja će ga dovesti do njegove sadašnje karijere 3D grafičkog dizajnera.
U slobodno vreme je počeo da radi za Belingket.
Alenova prošlost u Štaziju postala je javno poznata nekoliko meseci posle prvog izveštaja Belingketa u kojem je dokumentovana uloga Rusije u obaranja MH17.
U junu 2015. Špigl onlajn (Speigel Online) je izvestio da je Alen bio aktivan u istočnoberlinskoj četvrti Treptov i citirao šefa Belingketa Higinsa kako kaže: "Proteklih meseci sam ga upoznao kao volontera koji je potrošio svoje slobodne vreme da otkrije istinu o ubistvu 298 putnika na letu MH17".
Špigl je citirao izvore Belingketa koji su rekli da Alen "nije ponosan" na svoju Štazi prošlost i da je počeo "novi život".
U dokumentarcu iz 2018. "Bellingcat - Truth In A Post-Truth World" (Belingket - Istina u svetu post-istine), Alen je rekao da kolektiv istraživačkih novinara sa sedištem u Velikoj Britaniji nezakonite stvari objavljuje javnosti, dok je kod Štazija reč o čuvanju tajni.
On nije raspravljao o svom radu u Štaziju osim što je rekao da je procenjivao informacije i pisao analize.
Alen je za RSE rekao da je Higins znao o njegovoj prošlosti u Štaziju pre nego što su mediji to objavili.
"Pričali smo o tome. Tada je to bilo pre 25-26 godina. To nikoga više ne treba da zanima".