Dvadeseta godišnjica hrvatske akcije Oluja nije iskorišćena da se načini korak ka pomirenju, da se obe strane pokaju za svoje grehe, kad se već neki pozivaju na Bibliju, da se unese malo više svetlosti u ono što se događalo pre i posle tog nesrećnog 4. avgusta. Ne, u Srbiji je nastalo utrkivanje ko će upotrebiti jaču reč, čiji će govor biti dramatičniji, ko će iskazati više „saučešća za bol i patnju prognanih“. Ko će, zapravo, biti bolji u pokušaju da se zaboravi istina, između ostalog, i o ulozi u 90-im onih koji danas optužuju, žale, praštaju... Jedino je Vojislav Šešelj neskriveno ostao dosledan do kraja, obećavši Hrvatima novi rat i spalivši hrvatsku državnu zastavu u centru Beograda. Jedina razlika je što je ovoga puta to odradio bez svojih nekadašnjih partijskih drugova. Mediji su uglavnom, sa časnim izuzecima, pratili taj osnovni ton orkestriran sa vrha vlasti.
I komemoracije i Dan žalosti koji se uvodi posle 20 godina, okvir su za pokušaj da se Srbi predstave kao najveće žrtve, a o pogubnoj srpskoj politici u 90-im - ni reči, primećuju sagovornici RSE.
Informer, list koga vodi premijerova neskrivena medijska simpatija (D.J.V.) donosi sledeće naslove:
„Ustaše slave klanje Srba, Evropska unija ćuti i gleda!“
Da bi dan uoči 4. avgusta isti list objavio udarni intervju sa haškim optuženikom Vojislavom Šešeljem koji sa naslovne strane poručuje:
„Sa Hrvatima smo odigrali prvo poluvreme!“
Naravno, tu poruku slede i druge novine, sa drugim sagovornicima:
„Hrvati su 1995. pobedili, a biće i drugog kruga! “
„Zar su Srbi najgori na svetu, jesmo li krivi za sve?“
„Pamtimo biblijski pogrom“
Rat još nije gotov
Mediji ne rade ništa drugo nego pripremaju teren za ono što će reći čelnici Srbije i sa vrha vlasti i sa vrha Crkve ili kao eho ponavljaju izrečeno, pa još malo dosoljeno.
Patrijarh Irinej je u Sremskoj Rači izgovorio: „Naš narod je doživeo tragediju biblijskih razmera, kao Jevreji i Jermeni.“
Predsednik Tomislav Nikolić na Fruškoj Gori 4. avgusta :
„Bezumnici praznuju naše stradanje kao dan obnove njihove države koja im je ostala od Pavelića."
Pa još jedna predsednikova izjava za pamćenje, dan kasnije:
"Organizovali su i vojnu paradu. Naravno da paradom nisu obeležili Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, Dan pobede nad koncentracionim logorima i genocidom. Kud bi protiv sebe!"
Kako ove poruke tumače naši sagovornici? Dramaturg Nenad Prokić kaže da je prošle godine u Dubrovniku na izložbi plakata Dubrovačkih letnjih igara, video plakat iz 1955. godine na nemačkom jeziku. A, prošlo je tek 10 godina od završetka rata koji je izazvao takođe bezumni nacionalizam jednog naroda:
„Dvadeset pet godina nakon početka sukoba, ovde još uvek se duvaju vojničke trube i nemogu da kažem ko je gori. Ili Srbi ili Hrvati.“
Nenad Prokić kaže da ovakvo obeležavanje godišnjice događaja iz ratnih 90-ih razotkriva neiskrenost vlasti koja je prisiljena na nametnutu politiku pomirenja u regionu. On ukazuje na disproporciju između zvanične pomiriteljske politike Srbije o regionu i nacionalističke prilikom ovakvih godišnjica,koju prate kanibalistički naslovi u novinama".
To pokazuje da je politika pomirenja nametnuta, da nije iskrena, kaže Prokić i zaključuje: „Taj rat još nije gotov!“
To je nacionalističko podbadanje srpske javnosti protiv hrvatske, kaže sociološkinja Vesna Pešić i dodaje da je ovo prilika da se javnost priseti da su ljudi na vlasti isti oni koji su praktično izazvali te ratove.
„Setite se njihovih emisara pre početka oružanih sukoba, Arkana koji je delio oružje... Oni su te Srbe naterali da uđu u taj rat.“
Sve Srbe koji su bili skloni kompromisu sa Tuđmanom, Jovana Raškovića ili Vojislava Vukčevića, uspešno su marginalizovali, kaže dalje Vesna Pešić.
„Militanti su bili upravo radikali Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Ja mislim da oni sada drugim sredstvima i drugim rečima ponovo vode taj isti rat sa Hrvatskom.“
Tri premijerove laži
Kolumnista portala Peščanik Dejan Ilić kaže da su u govoru Aleksandra Vučića na komemoraciju u Sremskoj Rači rečene tri laži.
„Prva, da se ne može biti agresor na sopstveno dvorište“, kaže Ilić i podseća da je proglašavanjem SAO Krajine, ta teritorija izašla iz pravnog sistema države kojoj je pripadala. On, zatim, podseća na ono o čemu se uporno ćuti:
„Pri tom, nastanak Krajine je povezan sa zločinima koje su Srbi izvršili nad tamošnjim Hrvatima, odnosno oterali ih iz njihovih kuća u trenutku kad su formirali tu svoju autonomnu oblast.“
Druga laž se tiče, kaže Ilić, Vučićeve tvrdnje da se 20 godina ćutalo o Oluji, čime se sugeriše da sve prethodne demokratske vlasti to nisu činile, da oni prvi progovaraju o tome. Šta je onda sa godinama u kojima su radikali, pa onda naprednjaci bili na vlasti? I oni su ćutali.
„Oni su bili na vlasti od 1995. do 2000. i od 2012. do danas. Dakle, to je osam godina.“
Sve je to u funkciji treće laži, kaže dalje Dejan Ilić, "a to je da su Srbi najveće žrtve u 20. veku, pa dakle i u 90-im. To nadmetanje ko je najveća žrtva u sukobima nakon raspada Jugoslavije je nešto što je svojstveno ovoj Vladi i njenom predsedniku.“
Pa tako, ako je Srebrenica najveći genocid u Evropi posle Drugog svetskog rata, onda je Oluja najveće etničko čišćenje.
„Ja mislim da je to jako loša politika, to insistiranje na statusu žrtve i to najveće žrtve. Ja se nadam da je to ovog puta samo pucanj u prazno i da nam se neće ponoviti 90-te. Jer, ova retorika koju slušamo poslednjih mesec i po dana, zaista je potpuno identična retorici koju smo slušali krajem 80-ih i tokom 90-ih“, kaže Dejan Ilić.
