Četvrtina zaposlenih u Srbiji radi "na crno", pokazuju zvanični podaci. Uzroke za sve više ljudi u toj kategoriji sagovornici RSE vide u ekonomskoj krizi, ali i u odnosu države prema ovom problemu.
"Rad na crno je jedno veliko zlo. Kada čoveka naterate na kazan, on ne pita zašto je u kazanu, nego gleda da li je u kazanu nešto ostalo i za njega. Ljudi iz siromaštva pristaju da rade na crno", kaže Zlata Zec, iz Sindikata Nezavisnost, govoreći o glavnom razlogu za ovu pojavu.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, krajem 2014. "na crno" je radilo čak 600.000 ljudi, od ukupno 2,4 miliona zaposlenih, što je oko 24 odsto. Bez "papira" i doprinosa najčešće se radi u građevini i uslužnim delatnostima, trgovini i ugostiteljstvu.
Vesna Pantelić, iz Zavoda za statistiku, kaže da je kroz anketu o radnoj snazi zabeležno da sve više ljudi radi "na crno".
"Broj se povećava i to značajno. Godina 2014. je karakterisana rastom zaposlenosti i padom stope nezaposlenosti, ali to je značilo konstantan rast neformalnog sektora, tako da je broj lica zaposlenih u sivoj zoni povećan za 110.000 od oktobra 2013., pa do kraja 2014.", navodi Pantelić.
Sa druge strane, sindikati tvrde da je realna situacija još gora, odnosno da je čak oko milion ljudi na neki način u neformalnoj ekonomiji. To praktično znači da su oni, osim zapošljavanja bez ugovora, angažovani prekovremeno a da za to nisu plaćeni, ili da za poslove koje obavljaju novac dobijaju "na ruke", a da im poslodavci, izbegavajući porez, uplaćuju samo minimalnu zaradu preko računa. Tako su, tvrdi Zlata Zec, radnici na ogromnom gubitku, ali i država.
"Iz naših iskustava, a i podaci to govore, da između 35 i 40 posto DBP se stvara u neformalnom sektoru. Pošto se to dešava u neformalnom sektoru, čak 10 posto od ukupnog BDP negde nestane, izgubi se u nekim privatnom džepovima", kaže Zec.
Kontrola firmi, poslodavaca, i radnika u poslednje vreme nešto je bolja nego ranije, ali neumoljive brojke govore koliko je problem veliki. Podatak da samo 250 republičkih inspektora rada ima zadatak da kontroliše čak 360.000 poslodavaca, koliko ih je registrovano u Srbiji, pokazuje manjkavosti sistema i na osnovnom nivou. Nemanja Nenadić, iz organizacije Transparentnost Srbija, smatra da su potrebni mnogo efikasniji mehanizmi.
"Sasvim sigurno da država žmuri na jedno oko, a ponekada i na oba, te toleriše takvu situaciju, pošto bi striktnije kontrole ugrozile veći broj privrednih subjekata koji kako tako opstaju, a i jedan deo ljudi koji zarađuju svoj hleb na ovaj način", mišljenja je Nenadić.
U vrzinom kolu očuvanja socijalnog mira, zbog paralelizma formalne i sive ekonomije koji dugo postoji, stvara se začarani krug rada "na crno". Sve češće se dešava da poslodavci, koji su uredne platiše, na koje pada najveći deo poreskog tereta, počinju da rade u sivoj zoni. Ekonomista Miladin Kovačević, saradnik Ekonomskog instituta, smatra da će se stvari promeniti čim budu sprovedene stukturne reforme.
"Onda će se moći pristupiti i promeni nekih fiskalnih opterećenja, kao što je cena rada. Izbegava se plaćanje poreza. Opterećenja na rad su zaista velika. Za svakog zaposlenog, na njegovu platu, morate dodati još 43 posto da bi ste platili samo doprinose i porez na platu te naknadu za nezaposlenost. Kada dodate lokalne takse, dolazi se do nekih 100 posto opterećenja", reči su Kovačevića.
Kazne za poslodavce kod kojih rade neprijavljeni radnici su od 800.000 do dva miliona dinara (16.500 evra). Međutim, u praksi se izriču minimalne kazne, često i ispod zakonskog minimuma, pa samo i opomene.
Goran Marković, iz republičkog Inspektorata za rad, kaže da su novim zakonskim izmenama data veća ovlašćenja inspekciji koja, ukoliko otkrije rad "na crno", podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i nalaže zaključenje ugovora o radu.
"Najveći problem je neobaveštenost i neka vrsta straha lica koja rade na crno i koja rade bez zaključenog ugovora o radu. Oni ne signaliziraju inspekciji na vreme da rade bez ugovora o radu, već se dešava da se oni obrate inspekciji rada tek kada dobiju otkaz, kada im poslodavac kaže da više ne dolaze na posa,. Tada je za našu intervenciju kasno", ističe Marković.
Sudska borba iskorišćenih radnika "na crno", kao po pravilu, teško ide i odvija se u dugotrajnim postupcima, u kojima oni pokušavaju da dokažu da su radili kod izvesnog poslodavca, koji im nije isplaćivao doprinose i zarade, jer im takve gazde najčešće ostanu dužne i plate. Međutim, mnogi pristaju da rade "na crno" u katastrofalnim uslovima, bez elementarne bezbednosti, zbog čega su česte i ozbiljne povrede na radu. Nekima je, kaže Zlata Zec, ugrožen i život.
"Često smo bili u situaciji da nam neki ljudi, kojima smo pokušali pomoći, kažu da to ne radimo jer njihova porodica mora da jede. To vam je jedna mešavina tog prisilnog dobrovljonog rada i neefikasnosti države", pojašnjava Zlata Zec.
Suštinsko rešavanje pitanja neformalne ekonomije, smatraju naši sagovornici, može da počne tak kada država donese stvarnu odluku da reši taj problem jer i neka njena preduzeća na plaćaju doprinose zaposlenima, i kada poče striktna primena zakona. Ta borba, kaže Nemanja Nenadić, mora da bude beskompromisna jer sve je više rada "na crno".
"Kao faktor, koji se ne može isključiti, je i korupcija jer kontrole ne mogu da budu sveobuhvatne. Onda se može javiti problem selektivnosti, gde će uopšte biti upućeni inspektori da provere da li se radi na crno, a gde kontrole uopće neće biti", ocenjuje Nenadić.
Nevladin sektor i sindikati nadaju se da bi značajan doprinos u borbi protiv rada "na crno" mogao da ima Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji važi i u javnom i u privatnom sektoru, koji će garantovati pravnu zaštitu svima koji prijave nezakonitosti.
Krajnje je vreme, zaključuje Zlata Zec, da država stane na put radu "na crno".
"Treba mnogo više raditi na razvijanju svesti i stvaranju takvih uslova da rad na crno ima više štetnih posledica, za onoga ko ga prakticira, nego korisnik", kaže Zec.
