Finansijska sredstva iz evropskih fondova, namenjena projektima za infrastrukturno povezivanje Srbije sa zemljama Zapadnog Balkana, mogu biti podsticaj kako za domaću privredu, tako i za jačanje političkih i ekonomskih odnosa u regionu.
Uprkos optimizmu, stručnjaci upozoravaju da nije sve idilično. Na putu do izgradnje saobraćajne infrastrukture mnogo je prepreka: od malog broja ljudi obučenih za izradu projekata, do lošeg stanja u preduzećima koje bi trebalo da izvode radove.
"Ovaj region može da postane centar čitave Evrope kada govorimo o tranzitu, naročito robe", izjavila je nedavno potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, te naglasila da zahvaljući infrastrukturnom povezivanju čitav region može da se razvije. Upravo je za izgradnju regionalne saobraćajne infrastrukture – putne i železničke – Evropska unija izdvojila značajna sredstva u novom budžetskom periodu do 2020. godine.
To je pre nekoliko dana potvrdio i komesar za proširenje Štefan File, koji je kazao da Unija planira da izdvoji do milijardu evra iz pretpristupnih fondova kao pomoć projektima za povezivanje među zemljama Zapadnog Balkana.
Osim toga, EU je, dodao je File, spremna da pomogne da zemlje regiona dobiju još 10 milijardi evra u vidu zajmova.
Pojedini stručnjaci smatraju da bi nova putna mreža mogla povoljno da se odrazi i na lokalne sredine u kojima se planira izgradnja saobraćajne infrastrukture. Profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu Milan Vujanić, kaže za RSE da je ovakvo povezivanje preduslov razvoja.
“To je geopolitički gledano vrlo jasna mera, jer na taj način je i politika Srbije manifestovana kroz pomoć u razvijanju tih krajeva, samo zato što su im put napravili. Bukvalno, ako želite neki kraj da razvijete, morate mu dati adekvatan saobraćaj koji može da služi kao pokretač razvoja. Ako ne može da dobije adekvatan saobraćaj, on gine. Naprosto, više nema ni komercijalnih vozila, ni tereta, niti robe. Nema ništa. Taj deo zemlje počinje polako da bude zapušten, odnosno na repu događaja”, objašnjava Vujanić.
Nešto slično poručio je ove sedmice vlastima u Beogradu dr Libor Lohman, izvršni direktor Zajednice evropskih železnica i upravljača infrastrukturom (CER):
“Morate razumeti da nema ekonomskog rasta bez dobrog infrastrukturnog sistema u vašoj zemlji. I to je veoma jasno: jake ekonomije moraju imati snažne logističke lance. Tako, povećanje putničkog i robnog saobraćaja, dovodi do ekonomskog rasta.”
Podsetimo, premijer Srbije Aleksandar Vučić izdvojio je, uoči konferencije zemalja Zapadnog Balkana u Berlinu, tri važna regionalna projekta: izgradnju pruge Beograd – Sarajevo i Beograd – Bar, te autoputa Niš – Priština.
“Pruga Beograd-Sarajevo, koja bi išla na Lajkovac, Valjevo, Loznicu, kao što znate za to već imamo projekat, gotov projekat, odatle na Zvornik, na deo Republike Srpske, pa potom na Tuzlu, ulazi u Federaciju, ovamo preko Srebrenika izlazi ponovo na Doboj, na RS, zatim preko hrvatskog dela u centralnoj Bosni, kroz Usoru, Zavidoviće, Žepče, ide ponovo ka Zenici i Sarajevu. To je veoma važno, to bi spajalo ljude, veoma je važno i u ekonomskom smislu i u političkom smislu“, rekao je Vučić krajem avgusta ove godine.
Za ekonomskog novinara Milana Ćulibrka mnogo je izraženija ova potonja, politička, dimenzija, koju potencira, kako smatra naš sagovornik, zvanični Brisel.
“Da su oni ekonomski opravdani i da mogu da donesu ekonomsku dobit svim stranama, verujem da bi o tim projektima i do sada bilo reči, odnosno da bi se države regiona lako dogovorile kako da nađu izvore finansiranja. Čini mi se da je u ovom slučaju veća vrednost tog političkog, odnosno međusobnog povezivanja, nego što su sami ekonomski razlozi tu u igri. Dakle, Evropa hoće da se Balkan više regionalno poveže pre nego što zakuca na njena vrata. Način za to povezivanje jeste i izgradnja infrastrukture koja bi omogućila lakši transport robe i putnika iz jedne u drugu zemlju”, Ćulibrk za RSE.
Bez obzira na to šta su suštinski razlozi za uključivanje u zajedničke regionalne projekte, do njihovog sprovođenja u delo treba izbeći priličan broj prepreka, upozoravaju poznavaoci ove materije.
Iako kaže da Srbija ima stručnjake koji su osposobljeni za rad na pripremi ovakvih projekata, Ivan Knežević, zamenik generalnog sekretara Evropskog pokreta Srbije, ističe da njihov broj nikad nije dovoljan, naročito ako se ima u vidu da stručnjaci koji znaju da rade taj posao napuštaju administraciju.
“Sledeća prepreka se odnosi na pripremu i stepen pripremljenosti projektne dokumentacije, posebno za infrastrukturne projekte. To posebno dolazi do izražaja ako govorimo o ovim projektima koji se odnose na region i prekogranične infrastrukture. Izrada te projektne dokumentacije i košta i zahteva određen period vremena, tako da mislim da je lepo što lideri regiona razgovaraju o zajedničkim projektima, ali bi trebalo i stručne službe da to isprate u smislu pravovremene pripreme projektno-tehničke dokumentacije”, kaže naš sagovornik.
Čak i ako se administrativni poslovi dovedu do kraja, postavlja se pitanje mogu li ovdašnja javna preduzeća da se upuste u realizaciju ovako velikih regionalnih poslova? Nije nevažan podatak da gubici javnih preduzeća u Srbiji iznose oko 600 miliona evra, a da od 730 javnih preduzeća, njih 510 posluje sa gubitkom.
Stoga Milan Ćulibrk, iako smatra da je nužno da se u regionalne projekte uključi domaća privreda, ne veruje da će srpska preduzeća samostalno moći da završe ove projekte.
“Dodatni problem je i to što su srpska putarska preduzeća, koja su delom bila privatizovana, u jako lošoj poziciji – neka su otišla u stečaj. S druge strane, javna preduzeća u ogromnoj većini slučajeva kubure sa akumuliranim gubicima koja se mere u stotinama miliona evra. Tako da je pitanje da li bi ona mogla da budu uključena i u kojoj meri. Pogotovo ako se ima u vidu da Srbija još uvek nije iskoristila 800 miliona dolara ruskog kredita upravo za obnovu železničke infrastrukture. Taj kredit je na raspolaganju već nekoliko godina i ništa od toga nije urađeno. Dakle, nismo bili u stanju da uradimo ni projekte, a kamoli da ih realizujemo”, naglašava Ćulibrk.
Nesporno je da bi za Srbiju – koja, kako podsećaju ekonomski eksperti, ove godine po treći put ulazi u recesiju – regionalni projekti imali veliki značaj. No, dosadašnje iskustvo uči nas da politička obećanja treba uzeti sa dozom zdravorazumske skepse. Barem dok obećanja ne dobiju neki konkretniji oblik.