Protesti i blokade puteva ili pruga postaju sve više način kome se okreću radnici kako bi vlastima skrenuli pažnju na težak socijalni položaj u kome se već dugo nalaze. Njihovi zahtevi uglavnom se ne razlikuju. Traže ono za šta su zakinuti, zaostale zarade, overu zdravstvenih knjižica, povezivanje radnog staža, ukazuju na nepostojanje proizvodnje, nedostatak perspektive.
Slike blokiranih saobraćajnica, pruga, spavanja radnika u skupštinama grada ili fabričkim pogonima postale su već uobičajene.
Radnici Fabrike vagona Kraljevo kažu da je blokada pruge jedini način da skrenu pažnju državnim organima na težak socijalni položaj u kome se nalaze.
Samo ovih dana na pruzi protestvuju radnici Fabrike vagona Kraljevo, radnici kompanije "Jumko" prekinuli su blokadu autoputa kod Vranja nakon što su pozvani u Vladu Srbije na razgovor, a radnici Fabrike železničkih vozila Želvoz prekinuli su blokadu puteva dok traju njihovi pregovori sa Ministarstvom privrede.
Mnogi od nekadašnjih privrednih giganata širom Srbije danas ne mogu da prehrane ni svoje zaposlene.
Nenad Terzić, predsednik Štrajkačkog odbora Fabrike vagona Kraljevo kaže da Vlada treba da ponudi rešenje za težak socijalni položaj radnika ove fabrike koji već godinu i po dana ne primaju plate.
„Naši zahtevi su isplata svih plata, overa zdravstvenih knjižica i povezivanje staža. Mi smo za svaki dijalog, ali neka nam nešto ponude, tu smo da se nađemo na nekoj sredini. Evo, Želvoz, sve ove firme su nešto dobile, Fabrika vagona nije dobila ništa. Ako ministar može helikopterom da ode do Vranja, a ako smo svi mi radnici isti, imamo iste probleme, zašto ne mogu lepo da dođu i u Kraljevo? Osećamo se zapostavljenim, kao da nismo vredni truda. Jednostavno ako fabrika ne treba državi neka kažu `fabrika ne treba državi` da znamo na čemu smo, da se makar ova agonija jednom završi”, rekao nam je Terzić.
Solidarnost na rečima
Predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović kaže da ljudi više nisu spremni da trpe i da je jedini preostao način ekstremno iskazivanje nezadovoljstva.
„U izuzetno teškoj situaciji, u bedi, bez perspektive, bez budućnosti, ogromni delovi Srbije i okruženja su u tako teškom stanju. Zbog očajne privatizacije, pljačkaške privatizacije, štetne privatizacije u smislu uništavanja firmi koje su postojale, došli smo do toga da sada mi i naša deca niti imamo budućnost, niti perspektivu, niti mogućnost da radimo i da od tog rada živimo“, rekao je Orbović.
Dugačak je niz fabrika i preduzeća čiji su se radnici našli u sličnoj situaciji. Bilo da je reč o onima gde je država većinski vlasnik ili privatizovanim. Mesecima bez plate, bez socijalnog osiguranja pa time ni mogućnosti da odu kod lekara. U pogonima neretko proizvodnje i nema. Dešavalo se da očajni radnici sebi odseku prst tokom protesta pokazujući na taj način da su ni krivi ni dužni doterani na rub egzistencije.
Sociolog i naučni saradnik Nada Novaković, koja prati radničke proteste, kaže da su ti protesti tokom poslednje decenije rezultat pre svega neoliberalne tranzicije i koncepta privatizacije koji je primenjen u Srbiji. Posledice su, kaže ona, vidljive i golim okom a još teže se odražavaju na visoku stopu nezaposlenosti, siromaštva i beznađa većine radnika.
“Konkretne strategije suprostavljanja radnika ovakvoj situaciji nema još. Oni se bune za sebe pojedinačno, na lokalnom nivou nema znakova solidarnosti.
Uloga države je tu ključna a radnici ne da su kolateralna šteta nego su prirodna posledica realizovanog koncepta privatizacije. To prirodno postalo je nažalost svakodnevica ovih ljudi koji nemaju ni za lečenje, ni za hranu, ni za obrazovanje svoje dece, za preživljavanje”, kaže Novaković.
Kako vlast reaguje? Zavisno od trenutka, kaže naša sagovornica.
“Posebno u vreme predizbornih aktivnosti, mnogi od političara će se na rečima solidarisati sa tim radnicima a stvarno im ništa, niti sistemski neće pomoći. Ako radnici recimo traže 10 zarada koje im se duguju, eventualno će izvući jednu ili dve, dovoljno možda samo da se vrate kući i neke od dugova da reše”, navodi socilog Nada Novaković.
U međuvremenu u toku je rad Radne grupe o izmenama Zakona o radu koju čine predstavnici dva reprezentativna sindikata, Unije poslodavaca i Vlade.
Slike blokiranih saobraćajnica, pruga, spavanja radnika u skupštinama grada ili fabričkim pogonima postale su već uobičajene.
Radnici Fabrike vagona Kraljevo kažu da je blokada pruge jedini način da skrenu pažnju državnim organima na težak socijalni položaj u kome se nalaze.
Samo ovih dana na pruzi protestvuju radnici Fabrike vagona Kraljevo, radnici kompanije "Jumko" prekinuli su blokadu autoputa kod Vranja nakon što su pozvani u Vladu Srbije na razgovor, a radnici Fabrike železničkih vozila Želvoz prekinuli su blokadu puteva dok traju njihovi pregovori sa Ministarstvom privrede.
Mnogi od nekadašnjih privrednih giganata širom Srbije danas ne mogu da prehrane ni svoje zaposlene.
Nenad Terzić, predsednik Štrajkačkog odbora Fabrike vagona Kraljevo kaže da Vlada treba da ponudi rešenje za težak socijalni položaj radnika ove fabrike koji već godinu i po dana ne primaju plate.
„Naši zahtevi su isplata svih plata, overa zdravstvenih knjižica i povezivanje staža. Mi smo za svaki dijalog, ali neka nam nešto ponude, tu smo da se nađemo na nekoj sredini. Evo, Želvoz, sve ove firme su nešto dobile, Fabrika vagona nije dobila ništa. Ako ministar može helikopterom da ode do Vranja, a ako smo svi mi radnici isti, imamo iste probleme, zašto ne mogu lepo da dođu i u Kraljevo? Osećamo se zapostavljenim, kao da nismo vredni truda. Jednostavno ako fabrika ne treba državi neka kažu `fabrika ne treba državi` da znamo na čemu smo, da se makar ova agonija jednom završi”, rekao nam je Terzić.
Solidarnost na rečima
Predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović kaže da ljudi više nisu spremni da trpe i da je jedini preostao način ekstremno iskazivanje nezadovoljstva.
„U izuzetno teškoj situaciji, u bedi, bez perspektive, bez budućnosti, ogromni delovi Srbije i okruženja su u tako teškom stanju. Zbog očajne privatizacije, pljačkaške privatizacije, štetne privatizacije u smislu uništavanja firmi koje su postojale, došli smo do toga da sada mi i naša deca niti imamo budućnost, niti perspektivu, niti mogućnost da radimo i da od tog rada živimo“, rekao je Orbović.
Dugačak je niz fabrika i preduzeća čiji su se radnici našli u sličnoj situaciji. Bilo da je reč o onima gde je država većinski vlasnik ili privatizovanim. Mesecima bez plate, bez socijalnog osiguranja pa time ni mogućnosti da odu kod lekara. U pogonima neretko proizvodnje i nema. Dešavalo se da očajni radnici sebi odseku prst tokom protesta pokazujući na taj način da su ni krivi ni dužni doterani na rub egzistencije.
Sociolog i naučni saradnik Nada Novaković, koja prati radničke proteste, kaže da su ti protesti tokom poslednje decenije rezultat pre svega neoliberalne tranzicije i koncepta privatizacije koji je primenjen u Srbiji. Posledice su, kaže ona, vidljive i golim okom a još teže se odražavaju na visoku stopu nezaposlenosti, siromaštva i beznađa većine radnika.
“Konkretne strategije suprostavljanja radnika ovakvoj situaciji nema još. Oni se bune za sebe pojedinačno, na lokalnom nivou nema znakova solidarnosti.
Uloga države je tu ključna a radnici ne da su kolateralna šteta nego su prirodna posledica realizovanog koncepta privatizacije. To prirodno postalo je nažalost svakodnevica ovih ljudi koji nemaju ni za lečenje, ni za hranu, ni za obrazovanje svoje dece, za preživljavanje”, kaže Novaković.
Kako vlast reaguje? Zavisno od trenutka, kaže naša sagovornica.
“Posebno u vreme predizbornih aktivnosti, mnogi od političara će se na rečima solidarisati sa tim radnicima a stvarno im ništa, niti sistemski neće pomoći. Ako radnici recimo traže 10 zarada koje im se duguju, eventualno će izvući jednu ili dve, dovoljno možda samo da se vrate kući i neke od dugova da reše”, navodi socilog Nada Novaković.
U međuvremenu u toku je rad Radne grupe o izmenama Zakona o radu koju čine predstavnici dva reprezentativna sindikata, Unije poslodavaca i Vlade.
