Marčelo: Još nas dele na patriote i izdajnike

Marko Šelić – Marčelo podigao je poslednjih nedelja dosta prašine u javnosti u Srbiji. Ne bi to trebalo da čudi budući da je uz titulu „glasnogovornika generacije“, ovaj reper i pisac svojim pesmama i angažmanom gotovo svaki put gađao pravo u metu, oštro kritikujući političke elite i društvo u Srbiji.

Za RSE govori o novoj pesmi, nasilju među mladima, njegovim uzrocima i posledicama, te saradnji sa muzičarima iz regiona koju je među prvima započeo odmah nakon rata.

RSE: Nedavno si objavio još jednu u nizu pesama koje snažno opominju društvo u Srbiji. Baviš se nasiljem koje nas okružuje, a glavni lik je prototip članova desničarskih grupa, koji ubija mladića zato što mu je izgledao kao homoseksualac. Ko je taj čovek – dao si mu ime Pegla – i kako razmišlja?

Marčelo: Pegla je jedan od junaka drame Klasni neprijatelj, koja se trenutno igra u pozorištu DADOV, a ova pesma rađena je i kao song za predstavu, i kao pesma za moj novi album, Napet šou. Darko (Pegla), nažalost, ima tu snažnu prototipsku crtu, ali dao sam sve od sebe da ga učinim i osobom. On u toj pesmi dobija parče svoje lične istorije koje ne opravdava, ali objašnjava otkud on u tom začaranom krugu nasilja. I to je ono objašnjenje u koje najviše verujem, premda nije jedino, a to je da se uloge smenjuju, da se onaj koji se našao u ulozi žrtve vrlo lako može preveslati na ovu drugu stranu, jer se za njega svet podeli na žrtve i na nasilnike. U toj raspodeli karata, mnogo je bolje, misli on, da bude na onoj strani koja je jača.

RSE: Imaš li utisak da su te razumeli oni kojima bi ova pesma trebalo da bude upućena?

Marčelo: Kada nastane polemika, onda je prvi kontranapad „ovo je sada jedna generalizacija, nisu svi klinci takvi.“ Naravno da nisu, to ova pesma i ne tvrdi. Ali činjenica je da ima i takvih, i pesma se bavi njima. Drugi argument je da si verovatno neki izdajnik, čim govoriš protiv nekoga ko je patriota, a patriota je samo zato što on tako kaže. Podela ljudi na patriote i izdajnike je jedno od glavnih demagoških oruđa iz Miloševićevog vremena, to je stvar koja je preživela i koja je aktuelnija nego ikada. Ti možeš da ućutkaš bilo kog sagovornika čije ti se mišljenje ne dopada tako što ćeš ga optužiti da je izdajnik. A baš bih voleo da vidim ko to tačno voli Srbiju više od mene. Ali, namestila se ta opšta klima u kojoj ne smeš da kažeš da je nešto u društvu loše, jer to onda znači da te plaća neka strana služba. Ne smeš da ustaneš ni protiv ubistava. „Pegla“ je pesma o ubistvu. Ali polemika odmah krene na stranu porodičnih vrednosti na jednoj, i „gej vrednosti” na drugoj strani. Ovde se ne radi o tome, primarni nivo o kome ova pesma polemiše jeste da li smeš da ubiješ drugo ljudsko biće zato što se tebi tu nešto ne dopada. A pošto nama to nije jasno i pošto sada moraš da objašnjavaš da ne misliš loše svojoj zemlji ako braniš bilo čije pravo da živi, onda se bojim da neke stvari definitivno moramo da gradimo iz početka, koliko god to zvučalo kao antropološki rikverc. Nekada to prosto mora.

RSE: Da li su u Srbiji danas u većini oni mladi kojima je upravo tvoj glavni lik uzor ili je više onih koji će ga osuditi, ali nekako nisu dovoljno glasni?

Marčelo: Ovo pod B. Čak i kada su u pitanju ljudi opredeljeni za ovo pod A, ne verujem da većina njih podržava ovako radikalan slučaj kakav je ovaj u pesmi. I to jeste namerno guranje preko granice, ne bi li se pokrenula polemika – jer je za sve nas bolje da polemišemo o slučaju iz pesme nego o slučaju iz stvarnosti. I sam Pegla ostaje nedovršen, ostaje otvoreno pitanje šta se sa njim dešava posle poslednjeg tona violine u ovoj pesmi i svaki slušalac može za sebe da dopiše pesmu. Ako bi ona trebalo da pokrene na neku vrstu razmišljanja, to bi upravo bilo to razmišljanje koje se dešava pre nego što bude prekasno, pre nego što sasvim odeš u Pegla-scenario.

RSE: Na kraju pesme saznajemo da je Pegla ubio mladića koji je u prošlosti njega zaštitio od nasilinika. Time zatvaraš krug nasilja. Šta je potrebno da bi se iz njega izašlo?

Marčelo: Čini mi se da se ponekad pretera sa pričom o edukaciji. Da se razumemo, ja sam uvek na strani edukacije, ali ne možeš da instaliraš Windows 7 na Amigu ili na Commodore 64. To nema veze sa mojim poštovanjem prema bilo kom sagovorniku, to samo znači da moraju postojati dva procesa koja se odvijaju uporedo. Jedan je edukacija, informisanje svih ljudi, ne samo klinaca, o tome šta je nasilje, šta su ljudska prava, a uporedo s tim mora da se dešava sprovođenje zakona. Nikada u životu nisam zagovarao represiju, ali moramo da shvatimo da je država jedna ogromna zajednica ljudi i da tu moraju da postoje neka pravila kako bi priča bila održiva. Ako mi u 21. veku živimo u državi u kojoj se niko ne oseća bezbednim, to znači da mi mašimo onaj osnovni razlog zbog kog se zajednica osniva. Kada vas neko pita da li se osećate bezbednim u našoj zemlji, kako ćete da mu odgovorite kada je to zemlja u kojoj je pre samo deset godina ubijen premijer zato što se nekome nije dopadalo šta on misli. Pa šta smo onda ti i ja? Kada si mali, nauče te da gledaš levo i desno kada prelaziš ulicu, a sad, sa trideset, gledam dvesta puta levo i desno pre nego što pređem ulicu.

RSE: Aktivno si se bavio temama delovanja muzike i književnosti na promenu svesti mladih i učestovovao u akcijama za toleranciju među narodima u bivšoj Jugoslaviji. Ko je najodgovorniji za to što napredak često ne vidimo?

Marčelo: Šta god da uradiš lepo i pozitivno, to su mali koraci. Naravno, oni su vrlo potrebni, ali nije vest ako se napravi jedno lepo druženje tinejdžera iz Srbije, Bosne i Hrvatske u bilo kojoj od te tri zemlje. To nije vest. U rijaliti eri vest je kada uzmeš ciglu i razbiješ ambasadu druge zemlje.

RSE: Ko je odgovoran za to što se ne promovišu dovoljno vrednosti o kojima govoriš?

Marčelo: Država. Da se razumemo, alergičan sam na to kada neko kaže da je za sve kriva država, to je izgovor mnogima. Ali se sada malo zašlo u drugu krajnost, pa taj argument niko ne spominje ni tamo gde treba i mora. Ako imaš državu u kojoj se građani ne osećaju bezbedno, kriva je država. Sve te stvari, naravno, imaju veze sa celim drušvom. Pogledajmo, recimo, čime se bavi RTS kao javni servis. Nemam ništa protiv, super su i divne emisije a la Trezor i treba da se sećamo šta su veliki ljudi uradili pre nas, ali jedna takva neokrenutost prema budućnosti malo drugačije psihološki deluje na prosečnog građanina. Kada mu non-stop puštaš reprize starih serija, ti ga sistematski ubeđuješ da nema budućnost. Da treba da se seća kako je bilo super dok je bio Tito. I jeste bilo super, ali kako čovek može da razmišlja o budućnosti ako ga stalno kljukaš time?

RSE: De Facto je bio prvi posleratni album koji je uključivao saradnju mladih muzičara sa prostora bivše Jugoslavije. Među prvima si posle rata otišao u BiH. Kako je izgledao taj prvi odlazak, o čemu si razmišljao?

Marčelo: Na poslednjem albumu mog kolege i drugara Frenkija ima pesma u kojoj se zajedno prisećamo toga. U svojoj strofi govorim o tome da su Bosanci za mene bili junaci iz priče i ništa više od toga. Junaci iz priče mog ćaleta, koji je dosta putovao po bivšoj Jugi i imao prijatelje ovde i onde. Srećom, ne dolazim iz doma koji je bio otrovan negativnom energijom tokom devedesetih i pamtim da se ćale neprestano pitao kako je to sve moguće. Ali, idem u tu zemlju, a između moje i ćaletove priče stoji rat. I onda odem tamo i vidim sve isto kao u priči. Isto su se i oni proveli kada su prvi put došli kod nas, a isto je bilo i sa drugarima iz benda Elemental iz Hrvatske. Mi smo tada stali iza poruka koje te pesme nose, stvarno čistog srca i iz ličnog iskustva. I do danas verujemo u to.

RSE: I danas često nastupaš u zemljama regiona, a za 7. decembar najavljen je koncert u Beogradu koji će proslaviti 10 godina od tog prvog albuma, a bila je to najbrže prodavana ploča te 2003. godine.

Marčelo: Ako računamo alternativnu muziku. Da neko ne shvati pogrešno da se moj album, ne daj bože, prodavao brže nego Cecin, jer to, naravno, nije slučaj.

RSE: Deset godina kasnije, koliko ste uspeli da pomerite stvari?

Marčelo: Pa ima pomeranja. Recimo, pomerili smo pameću. Zez na stranu, pomerilo se dosta toga. Jedan sigurni pokazatelj je to koliko se muzičkih saradnji posle te prve desilo. Čini mi da ljudi i češće putuju, a to probijanje granica je zapravo najbolje. To je način na koji priča diše. Diplomatski susreti su nešto što se dešava ili ne dešava, lepa slika, ljudi se rukuju, ali oni su se tako rukovali i posle rata. To ne znači ništa suštinsko ukoliko ljudi sami ne počnu da se kreću i da se osećaju slobodnije.

RSE: Da li je među mladim ljudima sada već potpuno otvoren taj kanal komuninacije ili možda čak i više nego ranije žive posledice devedesetih?

Marčelo: Sigurno je otvoreniji, jedino je problem što se obe stvari dešavaju uporedo pa prosto moramo obe i da primetimo. Dok god se o nečemu polemiše, maker I oštrim argumentima, dobro je. Samo ne nasilje. Opšti problem naše zemlje je pena, govoriti sa penom i sa zakrvavljenim očima. Zaista ne držim stranu ni jednoj stranci, ali ne treba zaboraviti skup u Areni i šta se tamo videlo. Mogu da shvatim da neki ljudi promene svoje ideološko uporište, mogu da shvatim da ih ima dvoje, troje, pet ili deset, ali nekoliko hiljada ili stotina hiljada ljudi koji misle potpuno suprotno od onoga što su mislili – e to mi zvuči previše bajkovito. Zašto ovo ističem: zato što to obesmišljava prethodih ne znam koliko godina političkog života u Srbiji. Ako su se na kraju sad svi veliki igrači složili oko gorućih pitanja – Evrope i Kosova – šta onda znači onoliki ideološki sukob o toj istoj temi tokom prethodnih godina? To znači da jednog jutra možemo da ustanemo i da kažemo – to sad nije važno, ajmo sad za nešto drugo da penimo i da nam oči budu zakrvavljene. Dakle, mislim da nam treba malo više odmerenosti, a malo manje strasti. Nije da opravdavam, ali razmumem da kada živiš na trusnom terenu kao što je naš ne možeš očekivati da ljudi ne budu tanki sa živcima. To se pomalo i trenira, i ako stvarno krenemo nekuda i standard bude bolji, verovatno će se ljudi i živčano osećati bolje. Sada imaš tu klimu gde ti svi izgledaju kao da su na bensićima zato što polovina i jeste, a druga polovina želi da bude. Kad to bude prestalo, verovatno ćemo naučiti da malo gazimo na kočnicu kada je reč o stavovima i onda će valjda biti bolje.

RSE: Osim četiri albuma, objavio si i zbirku kolumni i dva romana: Zajedno sami i prvi deo trilogije Malterego, Rubikova stolica. Kao učesnik na Sajmu knjiga svedočio si jednom događaju, koji si I snimio, a video zapis uz kometar podelio sa javnošću na svom blogu. Dao si mu naslov Jaram knjiga.

Marčelo: Na Sajmu knjiga sam aktivan kao autor od 2008. godine, a pre toga sam bio posetilac od one prve detinje ekskurzije u osnovnoj školi i moram da kažem da to jeste praznik kulture. Ovo što sam zabeležio jeste jedan incident koji zasigurno urušava deo velike slike, ali ne urušava ono što je na Sajmu knjiga dobro. Reč je o sukobu između dva štanda, sukobu koji nije bio nimalo literaran, o promovisanju knjiga na način koji više liči na pijačno privlačenje pažnje kupaca. Nekima je zaličilo kao da jednima držim stranu, jer nisam snimio neko navodno gađanje flašom. Da nisam skoknuo do toaleta, snimio bih i to – ako se uopšte desilo. Činjenica jeste da je jedna od zavađenih strana svih dana bila daleko kulturnija i prijatnija, ali im zasigurno ne bih držao stranu za gađanje flašom. Mene stvarno ne interesuje ništa od toga, interesuje me da mi se to ne dešava pred štandom i gotova stvar.

RSE: Pesma o kojoj smo na početku pričali najavaljuje tvoj novi, peti album - Napet šou. Šta je će još biti inspiracija?

Marčelo: Za sada samo mogu da kažem da će sadržaj opravdati naslov.