Omer Karabeg, dugogodišnji urednik u Radiju Slobodna Evropa, seća se Milice Lučić Čavić, sa kojom je sarađivao godinama, te navodi kako je je bila hrabar novinar kojeg je publika volela.
Milica je bila hrabra žena. Nikada nije pravila kompromise - ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih, ili osnivala nezavisni Sindikat RTB, ili vodila Centar za aniratnu akciju.
Nije se uplašila ni kada ju je Šešelj 1992. godine svrstao među izdajnike i nije prestala da izveštava za Radio Slobodnu Evropu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je opet dobila epitet izdajnika.
Bila je uistinu “Vitez profesije”: u svom novinarstvu spajala je profesionalizam sa visokim moralnim vrednostima, što nije tako česta pojava, posebno na Balkanu. Nije pravila ustupke, nije podlegala pritiscima kojima je bila izložena, bila je ličnost od visokog moralnog integriteta.
Njeni su se komentari odlikovali jasnom porukom i jednostavnim jezikom. Bili su razumljivi i pristupačni. Takvi su bile i njeni TV Dnevnici, Beogradske hronike, Porote, Pres klub, koji je godinama radila za Radio Slobodnu Evropu.
Uvek joj je misao bila jasna, rečenice jednostavne, pitanja precizna. Valjda baš zbog toga publika je volela Milicu. Ljudi su je presretali ili joj dovikivali na ulici “Dobro vam je bilo ono sinoć, treba im reći sve u lice, samo tako nastavite”.
Nisu je doživljavali kao televizijsku zvezdu, mada ona to jeste bila, već kao nekoga ko govori u njihovo ime, ko ih razume, ko deli njihove nedaće.
Ništa se nije promenilo ni kada je sklonjena sa ekrana i kada se našla na crnoj listi Miloševićevog režima. Ljudi su joj i dalje prilazili da je ohrabre, da joj kažu da ne veruju lažima koje je režim o njoj širio.
Milica je svetao primer kako biti i ostati častan u vremenima beščašća.
Milica je bila hrabra žena. Nikada nije pravila kompromise - ni kada je pisala sjajne ekonomske komentare i žigosala korupciju i enormna povećanja cena, ni kada se po cenu gubitka posla suprostavljala huškačkom novinarstvu devedesetih, ili osnivala nezavisni Sindikat RTB, ili vodila Centar za aniratnu akciju.
Nije se uplašila ni kada ju je Šešelj 1992. godine svrstao među izdajnike i nije prestala da izveštava za Radio Slobodnu Evropu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je opet dobila epitet izdajnika.
Bila je uistinu “Vitez profesije”: u svom novinarstvu spajala je profesionalizam sa visokim moralnim vrednostima, što nije tako česta pojava, posebno na Balkanu. Nije pravila ustupke, nije podlegala pritiscima kojima je bila izložena, bila je ličnost od visokog moralnog integriteta.
Njeni su se komentari odlikovali jasnom porukom i jednostavnim jezikom. Bili su razumljivi i pristupačni. Takvi su bile i njeni TV Dnevnici, Beogradske hronike, Porote, Pres klub, koji je godinama radila za Radio Slobodnu Evropu.
Uvek joj je misao bila jasna, rečenice jednostavne, pitanja precizna. Valjda baš zbog toga publika je volela Milicu. Ljudi su je presretali ili joj dovikivali na ulici “Dobro vam je bilo ono sinoć, treba im reći sve u lice, samo tako nastavite”.
Nisu je doživljavali kao televizijsku zvezdu, mada ona to jeste bila, već kao nekoga ko govori u njihovo ime, ko ih razume, ko deli njihove nedaće.
Ništa se nije promenilo ni kada je sklonjena sa ekrana i kada se našla na crnoj listi Miloševićevog režima. Ljudi su joj i dalje prilazili da je ohrabre, da joj kažu da ne veruju lažima koje je režim o njoj širio.
Milica je svetao primer kako biti i ostati častan u vremenima beščašća.
