Nagrada Oktobarskog salona: Preispitivanje ratnog nasleđa Srbije

“Smišljena laž: Zatočenici na slobodi”, “Medijski logor za Srbe”, “A logoraši Srbi!”, “Zatvor nije logor” – neki su od naslova iz srbijanskih medija, koje je iskoristio vizuelni umetnik Vladimir Miladinović u svom radu za koji je dobio nagradu nedavno završenog 53. Oktobarskog salona u Beogradu.

Kroz seriju od 25 crteža oslikanih tušem, Miladinović je kopirao novinske tekstove režimskih dnevnih listova koji su u Srbiji izlazili početkom devedesetih, tačnije avgusta ’92., u vreme kad je već počela agresija Srbije na BiH. Kroz iščitavanje i ponovno ispisivanje napisa beogradskih novina – među kojima su Politika, Borba, Politika ekspres i Večernje novosti – Miladinović je posmatrao odnos ovdašnjih medija o izveštajima stranih dopisnika o zločinima i logorima za ne-Srbe u Prijedorskoj krajini.

U razgovoru za RSE, Miladinović ističe da je projekat počeo početkom 2012. godine i napominje da je rad potrebno posmatrati u današnjem kontekstu.

“Dakle, kao što smo imali situaciju da su postojali novinari koji su tada odbijali da rade određene stvari, a sa druge strane su postojali urednici koji su bili nekakva uniformisana lica sa pištoljem u ruci i diktirali tekst novinaru, tako mislim da je i danas to pitanje neke lične odgovornosti”, kaže Miladinović.

“Šta zapravo znači”, dodaje on, “kada vi odete na trafiku ujutro, kupite svoje omiljene novine i odete na kafu da ih iščitate? Radi se o jednoj vrsti participacije u nečemu što je mnogo šire. Dakle, sve ono što se dešava na polju ličnog kreira neke šire društvene odnose. Vi zapravo morate da budete svesni da uvek učestvujete u nekoj politici i ideologiji.”

Nagradu u vrednosti od 250.000 dinara Miladinoviću je dodelio tročlani žiri koji su činili direktorka galerije ''Boniers Konsthall'' iz Stokholma, Sara Arhenius, zamenica direktora Fondacije ''Andrzeja Wroblenskiego'' Magdalena Zilkovska i istoričar umetnosti Nikola Dedić. Reč je, kaže za RSE Dedić, o hrabrom radu koji na radikalan način preispituje ratno nasleđe srpskog društva iz devedesetih godina.

“Ono o čemu priča Miladinovićev rad je zapravo na koji način su ratovi očistili prostor za artikulisanje ekonomske privatizacije i tranzicije 2000. godina. Žiri se negde možda baš zbog toga odlučio za ovaj rad, ne samo zato što problematizuje jednu tešku temu, već istovremeno zbog toga što Miladinović nastupa sa vrlo jasnih kako političkih i ideoloških, tako i teoretskih polazišta”, objašnjava Dedić.

Vladimir Miladinović je član umetničkog projekta “Četiri lica Omarske” koji se bavi različitim istorijskim aspektima rudnika Omarska u blizini Prijedora koji je tokom rata u BiH, odlukom srpskih vlasti u Prijedoru, pretvoren u koncentracioni logor. Pretpostavlja se da je kroz Omarsku prošlo više od 3.000 logoraša bošnjačke i hrvatske nacionalnosti, a da je 700 do 900 njih ubijeno. Logor do danas nije dobio spomen obeležje jer se nalazi na zemljištu indijsko-britanske kompanije za proizvodnju čelika “ArcelorMittal”, koja je porodicama žrtava zabranila i traženje nestalih na području rudničkih kopova.

Mesto stradanja nesrpskih civila još uvek nije posetio nijedan zvaničnik iz Srbije, a kao i ovdašnjim političararima, Omarska i drugi logori poput Trnopolja, Keraterma, Stajićeva, nije interesantna tema ni umetnicima.

Nije lako raditi sa traumatičnim mestima sadašnjosti, objašnjava ovaj fenomen Nikola Dedić ali dodaje da upravo zbog toga “svaka prava umetnost treba da čini vidljivim ono što je zahvaljujući radu ideologije nevidljivo”.

Prema rečima Vladimira Miladinovića, na delu je s jedne strane ćutanje o recentnoj prošlosti, dok se sa druge gradi nacionalni mit glorifikacijom jednog dela davne istorije.

“Ono što sam pokušao je da kroz iščitavanje arhivske građe prodrem u nešto što je bitno za čitav nacionalni identitet jedne etničke grupe. Došli smo do toga da bez razgovora o onome što se dešavalo tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, konkretno na prostoru Prijedorske krajine, mi ne možemo da pričamo ni o kojoj prošlosti – ni daljoj ni bližoj, dok u te odnose ne upišemo sve ono što se dešavalo devedesetih”, zaključuje Miladinović.